Tokom 1970.-tih u Los Angelesu, Kalifornija, jedan je mladic po imenu Mark Hughes gledao svoju majku kako se muci sa mnogobrojnim dijetama u nastojanju da dostigne svoju “idealnu težinu” kao što to mnogi ljudi cine. Medjutim, Jo Ann Hughes tragicno je umrla nakon mnogobrojnih nezdravih dijeta. Imala je samo 36 godina. Mark je odlucio da nitko ne treba patiti zbog viška kilograma. Krenuo je u stvaranje sigurne metode za mršavljenje zasnovane na zdravom nutricionizmu, a ne lekovima. Mark je saradjivao sa strucnjacima za ishranu i zdravstvenim radnicima, te je 1980. godine predstavio revolucionarnu shake mešavinu bogatu vitaminima i proteinom na biljnoj bazi (”model 2000″) je modernizovan sa naucno naprednom formulom). Tako je rodjen Herbalife, a Mark ga je prodavao iz prtljažnika svoga automobila.

Poseti Herbaplanet FORUM

Ljudi koji su koristili proizvode primetili su dve stvari: mršali su, a prijatelji su ih pitali kako. Ubrzo je postalo ocigledno da ce reklamiranje “od usta do usta” bolje funkcionisati nego bilo koji drugi nacin - ljudi su mogli videti rezultate sami za sebe! Zapravo, prvi “distributeri” su shvatili da ako samo mogu nekoga zainteresovati da pita, proizvodi ce se sami prodavati. Tako su promovisali Herbalife gde god su išli, pomocu bedževa i nalepnica koje su govorile: “Smršati lako? Pitaj me kako?” Možda ste ih videli - poznata crveno-crna poruka danas se pokazuje u 50 zemalja.

Herbalife je clan Udruženja direktne prodaje (Direct Selling Association) i u svetu ima više od milion nezavisnih distributera koji uživaju slobodu koja dolazi kada si sam svoj gazda. Ovaj visoko ucinkoviti sistem distribucije je još uvek jedini koji Herbalife koristi, i zato je Herbalife, koji je vodio samo jedan covek, došao do multinacionalne korporacije vredne gotovo 2 milijarde dolara.

pročitaj više>>

Džinovska piramida koja ce se graditi kraj Berlina navodno ce biti vidljiva i iz svemira, a za 20 godina mogla bi dostici 200 do 300 metara visine

BERLIN - Dvojica ekscentri?nih Nemaca odlucila su da od oko pet miliona cementnih blokova, koji ?e predstavljati nadgrobne ploce, izgrade džinovsku piramidu koja bi bila grobnica celom covecanstvu.

- Ovaj faraonski projekat sigurno ?e biti vidljiv iz svemira - uveren je Ingo Nirman, novinar i pisac koji sa svojim kolegom i prijateljem, ekonomistom Jensom Tilom, namerava da izgradi grobnicu divovskih razmera za sva ljudska bica.

Istovremeno monumentalan i jeftin, ovaj grob, otvoren za sve narode i vere, trebalo bi da se gradi u Desauu, blizu Berlina.

- Nema razloga da ova piramida za 20 do 30 godina ne dosegne 200 do 300 metara visine - rekao je Jens Til.

Oni koji iz verskih razloga nece želeti ili nece moci da budu kremirani, mogu da rezervišu urnu u kojoj ?e biti pohranjeni njima dragi predmeti. U oba slucaja cena ce biti ista, oko hiljadu evra.

Nirman i Til rekli su kako je i gradonacelnik Desaua otvoren za ostvarenje njihove faraonske ideje, za razliku od stanovnika lokalne cetvrti u kojoj bi piramida trebalo da bude izgradjena.

Stanovnici ni u kom slucaju ne žele da neposredno uz njihove domove bude izgradjena grobnica s milionima mrtvih.

Srbiju ce na Pesmi Evrovizije u Beogradu u maju predstavljati Jelena Tomaševic sa pesmom “Oro”, odlucio je žiri, ali i glasovi publike.

Širokim, iskrenim osmehom, zavodljivom crvenom haljinom i fantasticnim glasovnim mogucnostima, šarmantna Kragujevcanka osvojila je srce publike, ali i žirija. Za Jelenu (24) pobeda na Beoviziji nije novo iskustvo, vec je pobedila 2004. sa pesmom “Jutro”, ali je na spojenom izboru Srbije i Crne Gore izgubila od grupe No Name. Može se reci da za nju važi pravilo “treca sreca”, jer je ovo treci put da ucestvuje na Beoviziji.

“Hvala svim divnim ljudima oko mene, kao i publici koja mi je omogucila pobedu” rekla je predstavnica Srbije na predstojecem Eurosongu.

Pre proglašenja, prošlogodišnja pobednica prestižnog takmicenja Marija Šerifovic poželela je svom nasledniku da casno brani ono što je ona stvorila prethodne godine.

“Trudicu se da ispunim vaša ocekivanja, i dacu sve od sebe da Eurosong ostane u Beogradu. To jeste teško, ali nije nemoguce. Necemo se obrukati! Pesmu verovatno necu pevati na engleskom, jer bolje zvuci na srpskom. Medjutim, to je svojevrsna uspavanka, koja je jasna na svakom jeziku sveta” rekla je Jelena novinarima.

Njena pesma “Oro”, autorsko delo pop velikana Željka Joksimovica, takodje pobednika Beovizije 2005. godine, osvojila je cak 8.563 glasa publike, i maksimalnih 12 bodova žirija. Drugo mesto zauzeli su Aleksa Jelic i Ana Štajdohar (”Beli jablan”), sa skoro pet hiljada poena manje!

Treceplasirana bila je pesma “Zavet” grupe Beauty Queens – svojevrsna “produžena ruka” pesme “Molitva” – koju potpisuje Vladimir Graic, a izvodi pet devojaka koje su Mariju prošle godine pratile u Helsinkiju.

Jelenina pobeda usledila je nakon prilicno razvucenog finala, u kojem je svakome ko je “mrdnuo” na muzickoj sceni u protekloj godini, dodeljena neka nagrada. Po reakcijama publike, ali i novinara u press centru, mlaki nastupi voditeljskih parova samo su odmogli celokupnom utisku.

A šta predstavnicu Srbije ocekuje pre majskog nastupa u Areni?

“Tek sada me je “strefila” pobeda” priznala je Jelena novinarima kroz smeh.

“Vec imam zakazan jutarnji program za sutra, a promotivne aktivnosti oko pesme me tek cekaju. Imacu veoma mnogo obaveza” rekla je pevacica, pomalo zbunjena sevanjem bliceva iz obruca novinara koji se sužavao oko nje.

Šta reci osim - neka se navikne na njih, i srecno!

Biografija pobednice

Jelena Tomaševic rodjena je u Kragujevcu, u novembru 1983. godine – dakle, Kragujevac definitivno radja beovizijske (i evrovizijske) pobednice! Da podsetimo, i Marija je rodjena Kragujevcanka.

Trenutno je Jelena zbog obaveza pauzirala studije na Filološko-umetnickom fakultetu u rodnom gradu, na odseku za engleski jezik i književnost.

Od osme godine niže muzicke uspehe na festivalima u zemlji i inostranstvu, i saracivala je sa Joksimovicem, Vladom Georgijevim, a snimila je i muziku za film “Ivkova slava”.

Prema nezvanicnim informacijama, njen album možemo ocekivati u aprilu ove godine.Do tada, poslušajte pobednicku pesmu Beovizije.

(MONDO: Tekst - Bojana Zimonjic, foto - Petar Stojanovic)

Ljubi je tata …. Sretno

Užičko pozoriÅ¡te sa komadom “Sluga dvaju gospodara” gostovalo na Bitefu

Narodno pozoriÅ¡te iz Užica predstavilo se na Bitefu igrajući komad “Sluga dvaju gospodara” Karla Goldonija, u režiji italijanskog reditelja Andree Paćota. Komad je izveden u nedelju i ponedeljak u BDP, u okviru programa “U toku Bitefa” i to je bilo prvo izvodnjenje u Srbiji. Svetska premijera je bila u julu na Venecijanskom pozoriÅ¡nom bijenalu, kada je tamoÅ¡nja publika ovacijama pozdravila igru užičkih glumaca. Užičko pozoriÅ¡te je prvo u zemlji koje je gostovalo na Venecijanskom bijenalu.
Na glumačka ostvarenja Slobodana Ljubičića, Vladimira Kurćubića, Vahidina Prelića, Bojane Zečević, Divne Marić, Tanje Jovanović, Igora Borojevića i Gorana Šmakića, bitefovska publika je odlično reagovala, a ilustracija toga je bila u dugostrajnom aplauzu.
Ovaj internacionalni projekat uradjen je u saradnji užičkog pozorišta sa Venecijanskim bijenalom, Bitef teatrom, italijanskim Ofućina teatrom i holandskim Grand teatrom, uz podršku njujorškog Teatra La Mama, Ministarstva kulture Srbije, Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu i užičke opštine. Asistent reditelja je Nemanja Ranković, umetnički direktor užičkog pozorišta. Adaptaciju potpisuju Jovan Ćirilov, koji je i preveo komad, Andrea Paćoto i Suzan Vinaker (Nemačka), koja je uradila i dramatizaciju, a kompozitor je Anja Đorđević. Kostime je osmislila Snežana Kovačević, scenografiju Mia David-Zarić, scenski pokret Ferid Karajica. Kompozitor elektronske muzike i video-dizajner je Jan H. Klug, a dizajner svetla je Andre Prong, obojica Holanđani.
Za ovaj komad, uraÄ‘en kao komedija dvostruke igre, a koji je isceniran upotrebom videa, neobičnim dizajnom svetla, zvuka i originalnom scenom od flaÅ¡a za vodu, živom i snimljenom elektronskom muzikom i silikoniranim kostimima, Paćoto je, tokom okruglog stola, objasnio da je nastao na poziv umetničkog direktora Venecijanskog bijanala, nakon njegove proÅ¡logodiÅ¡nje uspÅ¡ene saradnje sa užičkim pozoriÅ¡tem kada je režirao predstavu “Pilad” (P. P. Pazolini). On je svedočio da je intrenacionalna ekipa umetnika tokom pripreme komada, vremenski i geografski izmeÅ¡tenog tako da ironizuje sadaÅ¡njicu naÅ¡eg vremena i prostora, odlično saradjivala, služeći se srpskim, engleskim i italijanskim jezikom, a potom objasnio da su ovakvi projekti veoma važni kao jedan od načina za komunicikaciju izmeÄ‘u različitih kultura. “Drago mi je da se konačno dogodila srpska premijera i to na Bitefu. Veoma sam srećan Å¡to su glumci uspeli da ponude sve detalje ovog komada i bilo ih je zadovoljstvo gledati”, rekao je Danasu Paćoto, svedočeći da se plaÅ¡io kako će reagovati bitefovska publika, smatrajući da je ona ipak bila odlična.
Inače, užičko pozorište je i ranije sa velikim uspehom gostovalo na Bitefu i to 1967. i 1968. godine. Komad bi, kako je rečeno, naredne godine trebalo da gostuje u Nujorku, a premijera u Užicu najavljena je za 9. oktobar, povodom Dana grada. N. Kovačević

Rolingstonsi, takoÄ‘e popularno zvani i Stonsi (eng. The Rolling Stones; rolling stone - onaj koji nije u stanju da se duže vreme zadrži na jednom poslu ili na istom mestu, onaj koga “ne drži mesto”, lutalica, tumaralo) su britanska rok grupa koja je postala poznata tokom Å¡ezdesetih godina 20. veka. Prvobitnu postavu činili su: Mik Džeger, Kit Ričards, Brajan Džons, Bil Vajman i ÄŒarli Vots. Kao i većina ranih britanskih rok grupa, oni su bili pod uticajem drugih britanskih i američkih muzičkih pravaca, posebno električnog bluza i ranog rokenrola. Neki članovi su takoÄ‘e bili pod uticajem američkog džeza. Polovinom Å¡ezdesetih, Rolingstouns su spojili ove uticaja u sebi svojstven gitarski zvuk koji je afirmisan kao prototip hard roka. Po popularnosti odmah iza Bitlsa, Stonsi su imali imidž pobunjenika i loÅ¡ih momaka, koji im je pomogao u preobražaju od energične i moderne bluz grupe do jednog od najvećih i najuticajnijih rok grupa na svetu. Do kraja Å¡ezdesetih, Rolingstouns su izdali veliki broj ploča, od kojih je svaka pokazivala brzinu muzičkog razvoja. Njihova muzika se nikad nije daleko udaljila od bluza, a od 1969. su se trijumfalno vratili hard roku zasnovanom na bluzu, krenuvÅ¡i na američku turneju na kojoj su označeni kao ”najveći rokenrol bend na svetu”. Većina ljudi smatra pesmu I can’t get no satisfaction (Ne mogu da dobijem zadovoljstvo) za najbolju pesmu Rolingstounsa i himnu rokenrola.
Ime Rolingstonsi grupa je prvi put koristila 12. jula 1962. na svirci u Marki klubu zamenivši Bluz Inkorporejted.
Na početku karijere su svirali obrade bluz, ritam i bluz, kantri i rokenrol pesama. Njihovi prvi snimci su bili obrade Čaka Berija, Boa Didlija, Vrištećeg Džeja Hokinsa, Madija Votersa i Larija Vilijamsa. Osnivači Mik Džeger i Kit Ričards su označeni kao jedan od najboljih tekstopisačkih timova u istoriji roka. U muzici grupe uvek se osećao uticaj drugih žanrova: regea, fanka, diska, kantrija, soula, pa čak i psihodelije. Oni su najdugotrajnija grupa u istoriji roka.
Bend je nastao 1962. kada su bivÅ¡i Å¡kolski drugovi Mik Džeger i Kit Ričards upoznali Brajana Džonsa, koji je dao ime grupi po stihu iz pesme Madija Votersa (”a rolling stone gathers no moss” - na kamenu koji se kotrlja nema mahovine). Originalnu postavu su činili: Mik Džeger (vokal), Brajan Džons (gitara, harmonika, vokal), Kit Ričards (gitara), Jan Stjuart (klavir), Majk Ejvori (bubnjevi) i Dik Tejlor (bas). Tejlor je napustio grupu ubrzo poÅ¡to se vratio umetničkoj Å¡koli, a kasnije je formirao grupu Priti Tings. Njega je zamenio Bil Vajman. Majk Ejvori je napustio bend da bi godinu dana kasnije formirao takoÄ‘e poznati britanski bend Kinks. JoÅ¡ jedan rani član je bio bubnjar Karlo Litl, koji je bio u Siril Dejvis Olstar bendu. Okupljena oko zajedničkih interesovanja za bluz miziku, grupa je intezivno vežbala, u početku svirajući u Marki klubu u Londonu, u kojem je stalne gaže imao bend Sirila Dejvisa. Stonsi su se uskoro ustalili u Kraudedi klubu u Ričmondu i počeli su da figuriraju kao glavni londonski bend pa su čak i Bitlsi prisustvovali jednoj ljihovoj svirci. U početku, Brajan Džons je bio kreativni voÄ‘a benda, uprkos tome Å¡to je Mik Džeger bio u centru pažnje tokom nastupa. Grupa je brzo stekla reputaciju zbog svojih divljih i energičnih obrada ritam i bluz pesama svojih idola Å¡to je omogućilo njihovom novom menadžeru Endruu Oldamu da potpiÅ¡e ugovor za Deka Rekords.
U vreme izdavanja njihovog prvog singla, obrade pesme Čaka Berija Come On, Jan Stjuart nije figurirao kao zvanični član grupe i to na Oldamov zahtev, iako je nastavio da snima i nastupa sa njima.
Izbor materijala za njihov prvi album The Rolling Stones je odražavao energiju njihovih živih svirki. TakoÄ‘e, album England’s Newest Hitmakers je sadržavao verzije klasika kao Å¡to su Route 66 (prvobitno izvodio Net King Kol), Mona (Bo Didli) i Carol (ÄŒak Beri). Ove pesme su pomogle promovisanju ritma i bluza meÄ‘u mladim Britancima a takoÄ‘e su potpomogle Britanski invaziju Amerike. JoÅ¡ je važnije da su Stonsi, za razliku od Bitlsa, urednih momaka odevenih po poslednjoj modi i sa čudnim frizurama, gajili sasvim suprotan imidž: bili su neuredni i u svakodnevnoj odeći Å¡to je izazvalo pravu pomamu tinejdžerki za njima. Sledeći album The Rolling Stones #2 takoÄ‘e se sastojao uglavnom od obrada, mada je sada imao par pesama koje su napisali Džeger i Ričards, koje je njihov menadžer zaključao u sobu, odbivÅ¡i da ih pusti dok ne napiÅ¡u neÅ¡to Å¡to mogu izdati. Oldam je forsirao česte nastupe po Evropi i Americi, gde je bend nastupao pred mnoÅ¡tvom uzbuÄ‘enih tinejdžera u scenama koje su podsećale na one sa vrhunca Bitlmanije. Slobodno vreme na turnejama koristili su za obilaske važnih mesta iz istoriji muzike koja su ih inspirisala za album Twelve By Five u studiju ÄŒis Rekords u ÄŒikagu.
30. juna 1965. Stonsi objavljuju album Out of Our Heads. On je uključivao pesmu I can’t get no satisfaction. Kit Ričards je navodno napisao čuveni uvodni rif u snu. On je snimio rifove na magnetofon i zaspao. Kada se Kit probudio, umalo je obrisao traku, ali je odlučio da je odsluÅ¡a opet. Rekao je da je bilo ”dva minuta Satisfaction i 40 sekundi kako hrčem”.
Ove rane uspeÅ¡ne godine su prestavljale redak period stabilnosti u odnosima članova grupe. Džeger, Ričards i Džons su delili mali stan u Londonu veći deo 1963. zajedno sa prijateljem, osuÄ‘enikom i kasnijim biografom Džejmsom Feldžom. Njih trojica su postali toliko privrženi Feldžu da su koristili njegovo ime kao deo Nanker/Feldž pseudonima da označe rane kompozicije benda. Dve godine kasnije, Brajan Džons je počeo da se viÄ‘a sa Anitom Palenberg, glumicom i modelom koja ih je uvela u svoje druÅ¡tvo - grupu mladih umetnika, muzičara i režisera. Uz podrÅ¡ku veÅ¡tog biznismena Oldama Džeger i Ričards postali su profilisani tekstopisci tako da se na albumu iz 1965. Out of Our Heads naÅ¡lo mnogo viÅ¡e originalnog materijala, uključujući i klasik (I Can’t Get No) Satisfaction.
Interesantno je pomenuti: u Sjedinjenim Državama, Rolingstonsima je trebalo mnogo više vremena da budu prihvaćeni nego njihovim britanskim suparnicima Bitlsima i ostalima. Njihov prvi veliki hit je došao 1964. sa Time Is on My Side, ali je tek Satisfaction u leto 1965. bio hit koji je grupa tražila.
To je takoÄ‘e period kada je Tom Vulf zaključio da ”Bitlsi žele da vas drže za ruku, ali Stonsi žele da spale vaÅ¡ grad”. Njihov sve izraženiji talenat za pisanje pesama promenio je odnose u bendu i Džeger i Ričards počeli su da se nameću kao voÄ‘e grupe. Džons, svestan svog smanjenog uticaja, povlači se u zavisnost od droge, otuÄ‘ivÅ¡i se i od Ričardsa i Anite Palenberg, koji su započeli vezu koja će trajati viÅ¡e od deset godina. Tokom ovog perioda, izgledalo je da bend uvažava i poÅ¡tuje Anitine sugestije u vezi njihove muzike, posebno za singl Paint it Black i Å¡okantni (za 1966.) seksualno dvosmislen spot za Have You Seen Your Mother Baby (Standing in the Shadows)? Uz glavne tekstopisce koji su nastavili da piÅ¡u dobre tekstove, Aftermath (1966.) pokazuje daljnji napredak grupe, i u potpunosti se sastojao od kompozicija Džegera i Ričardsa, uključujući i Mother’s Little Helper o zloupotrebi droge i ženomrzački Under My Thumb, poÅ¡to su na Between the Buttons bili pod uticajem mnogih svojim savremenika, uključujući Hu i Kinks.
1967. Džeger i Ričards su uhapÅ¡eni i optuženi su za posedovanje droge nakon policijske racije na Ričardsovom imanju u Saseksu, pri čemu su policijski izvori tvrdili da je Džegerova tadaÅ¡nja devojka Marijana Fejtful naÄ‘ena gola umotana u krzneni ćilim. Džeger i Ričards su puÅ¡teni uz kauciju i nakratko osloboÄ‘eni zahvaljujući pritisku obožavalaca. Džeger se pojavio u emisiji BBS World in Action, diskutujući sa predstavnicima britanskih vlasti o moralu modernog druÅ¡tva. Grupa je zatim snimila singl We Love You, kao zvaničnu zahvalu vernim obožavaocima, uprkos tome Å¡to je taj singl shvaćen kao napad na njihove progonitelje (tabloid News Of The World, policiju i sudstvo). Snimak je sadržao zvuke koraka i zatvaranja vrata ćelije za koje se pričalo da su uzeti iz tajnog snimka iz zatvora gde je Ričards zadržan tokom noći. Zatim je počeo rad na novom psihodeličnom albumu, koji je Džeger zamislio kao odgovor na album Bitlsa Sgt.Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Ploča, koja će na kraju biti objavljena pod naslovom Their Satanic Majesties Request, snimljena je u teÅ¡kim okolnostima dok su članovi živeli pod pretnjom zatvorske kazne. Kritičari nisu bili baÅ¡ blagonakloni prema albumu smatrajući da pesme i aranžmani nisu odražavali prirodan stil grupe iako je Džonsovo eksperimentisanje sa raznim instrumentima bilo impresivno. Uprkos Džegerovom kasnijoj izjavi da je ploča potpun promaÅ¡aj, ne može se zanemariti činjenica da su Džeger i Ričards u nekoliko pesama pokazali vidljiv napredak i u tekstopisačkom i u kompozitorskom aspektu, a posebno je to vidljivo u pesmi 2000 Light Years From Homekoja se sve češće izvodi na novijim koncertima. U samoj grupi Džeger i Ričards su skoro u potpunosti preuzeli tekstopisačke zadatke od Brajana Džonsa.
Nakon neuspeha Their Satanic Majesties Request, i nakon Å¡to su se odnosi izmeÄ‘u Džonsa i Ričardsa znatno pogorÅ¡ali, album iz 1968. Beggars Banquet viÄ‘en je kao povratak grupe svojim korenima. Uprkos napetosti i uz pomoć budućeg producenta Džimija Milera, Džeger i Ričards su komponovali neke od svojih najboljih pesama kao Å¡to su Street Fighting Man i Sympathy for the Devil, a Stonsi su uÅ¡li u fazu kojoj će biti obeleženi kao “najveći rokenrol bend na svetu”. Same pesme su imale čvrsto uporiÅ¡te u bluzu, ali sa vidljivim uticajem promena koje su se dogodile u muzici Å¡ezdesetih i asimilirajućeg uticaja Boba Dilana, Krima i Džimija Hendriksa. Nasuprot svom prethodniku, aalbum pokazuje jasno odbacivanje hipijevskih ideala o “slobodnoj ljubavi”. JoÅ¡ dva dogaÄ‘aja su doprinela promeni zvuka Stonsa. Prvo, Kit Ričards je intenzivno svirao sa Rajom Kuderom i preuzeo je njegov način podeÅ¡avanje gitare, kasnije priznavÅ¡i da je “uzeo od Raja Kudera sve Å¡to je mogao da dobije”. Drugo, Džeger i Ričards su se sprijateljili sa Grejamom Parsonsom, koji im je predstavio kantri muziku.
Usled povećane konzumacije droga, Brajan Džons je postajao sve nepouzdaniji. Zlosrećni Rokenrol cirkus Rolingstonsa je bio jedan od njegovih poslednjih projekata sa bendom i sve je više svojevoljno odsustvovao sa snimanja ili na njih uopšte i nije bio pozivan. Sa smanjenim doprinosom u Beggars Banquet i minimalnim u Let It Bleed, Džons je bio primoran da napusti bend nakon kasnovečernje posete Džegera, Ričardsa i Votsa njegovom domu na selu 8. jula 1969, da bi bio zamenjen, Mikom Tejlorom, mladim, džezom nadahnutim gitaristom koji je došao iz Bluzbrejkersa Džona Majala i koji je bio predstavljen medijima nekoliko dana kasnije.
Džons se povukao u svoj dom u Kentu, u kuću čiji je prethodni vlasnik bio pisac Vinija Pua A. A. Miln, pijuću u lokalnom baru i planirajući svoj povratak sa bluz grupom. Ipak, nešto više od mesec dana nakon nakon što su Stonsi održali besplatan koncert u Hajd Parku u Londonu, Džons je nađen mrtav na dnu svog bazena, okružen statuama Kristofera Robina i Vinija Pua. Iako je njegova smrt zavedena kao nesrećni slučaj, uzrok davljenja do danas ostaje nepoznanica. Frenk Torogod, u to vreme radnik na Džonsovom imanju, tvrdio je da je to bilo ubistvo, čime su se uzroci i motivi Džonsove smrti još više zamaglili. Ova teorija je dalje razrađena u filmu Stoned Stivena Vulija iz 2005.

nastaviće se…

Blog je u pripremi … hvala na strpljenju VaÅ¡a Tamara