Nikola Djurovic

Jedna od osnovnih odredbi Marfijevog zakona glasi:
SMEJTE SE , SUTRA ĆE BITI GORE..

Gledam ovde se, kao i inače u životu, neki žale na ovo – ono, pa čak i na vreme.
E, živote, svašta ima u Božijoj bašti…
Hoćete da vam teče med  i mleko?
Hoćete da vam ruže cvetaju čitav život?
Hoćete da živite od uspomena i stare kvazi slave?
Neće moći ove noći.
Ovo je doba gde samo najjači ostaju.
Ovo je doba gde ostaju samo borci.
Ovo je doba gde neodlučni i nesposobni brzo propadaju.
Nema više Tita i partije da štiti dokoličare, koji su efektivno radili po maksimum dva sata dnevno…
Nema…
Bori se – ili crkni…
Ako misliš da ti je loše- učini nešto.
Ako misliš da ne može biti gore- grešiš.
Ako čekaš da ti neko učini nešto od tvog usranog života- em ćeš se načekati, em si na*ebao…
Nema više mesta za plačipičke.
Nema više mesta za flegmatike.
Nema više mesta za one koji nisu fleksibilni.
Prilagodi se situaciji – ili crkni…
Takav je život.
Težak je život.
Onaj ko kaže da je zivot lak i lep- greši.
Može biti lep, samo ako se postaramo da nešto od njega napravimo.
Kao što počeh, da i poentiram:
SMEJTE SE- SUTRA ĆE BITI GORE…
Borite se inače ćete biti poraženi bez borbe.
Gledam i čitam neke likove i misim se:
“NISI TI BAJO OSETIO ŠTA JE TEŽAK ŽIVOT, PA TI PROMENA VREMENA PRAVI POMETNJU”…
Zaboga- nažuljala se “princeza”, na zrnu graška……
BORI SE BRE FLEGMO.
Bori se ili će te progutati “magla” koja guta neradnike, nostalgičare, plačipičke…
Svet voli Pobednike…
BUDI DEO POBEDNIČKE EKIPE…

Мој син је у свим разредима био одличан ђак. На крају школовања добио је и “Вукову диплому”. Био је победник на неколико општинских и градских такмичења из разних предмета. Речју, врло надарено дете, а уз то и амбициозно. Није било наставника који није рекао да ће имати блиставу каријеру.

Никола је могао да се упише у математичку, језичку или класичну гизманзију. Без проблема би прошао и у медицинској, правној или грађевинској школи, али ја сам одлучио да похађа школу која ће му омогућити сигуран посао, самосталност у раду, упознавање много људи, и, што је најважније, одличну зараду. Нека моје дете, резоновао сам, има све што ја нисам – кућу, врт, базен, добар аутомобил, викендице на мору и планини…

Иако је Никола имао одличне резултате, нисмо били сигурни да ће се уписати, јер је школа примала тридесет ученика, а пријавило се преко три стотине кандидата. Зато сам пре полагања пријемног испита потегао све своје везе из прошлости. Молио сам за интервенцију неколико министара, утицајне саветнике, богате привреднике, једног владику, тројицу амбасадора и шесторицу председника општина. Био сам спреман да дам велики новац директору школе, само да се моје дете упише и да сутра буде уважен и богат грађанин ове наше Србије.

Све сам урадио, али, нажалост, није вредело; Николу нису примили у аутомеханичарску школу, тако да ће морати да буде неки бедни и слабо плаћени лекар, професор или судија.

Пише: Александар Чотрић

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu. D.C i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.
Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je,zastao na par sekundi a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.
Najviše paznje je pokazao trogodisšji dečak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tišina ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$.

Ovo je stvarna priša. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji,ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:

Na javnom mestu u neadekvatno vreme: Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali? Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Учитељица никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале мисли и осећања, добошајући по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је у себи, да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог дечака од девет година, учинити да се оволико замисли.
Пред сам крај првог полугодишта, а по плану и програму кога се уредно придржавала, задала је својим ученицима тему за писмени задатак: «Шта желим од Деда Мраза?». Колико је могла да примети на дечјим лицима, могло се очекивати свакојаких жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и да види о чему су то мудровале дечје главице.
Неколико састава са врха су оправдала њена очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да назове у себи, или гласно са колегама у зборници – стармали.
Већ код прве реченице осмех је ишчезнуо. Неуспевајући да повеже след реченица, читала их је једну по једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из почетка, па изнова и поново – као дете кад се учи читати, не би ли тек након неколико покушаја докучило и сам садржај, – да би, на крају, читав састав научила наизуст.

«Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако би ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси,за коју мој Деда каже «швапска», волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.

У име све оне деце која су добила слабу оцену из владања јер су више волела Христа, Пресвету Богомајку, Светог Саву и Светог Николаја;
у име све оне деце коју су терали да васкршња јаја бацају у корпу, како би се Бога одрекли а деда мразу поклонили; у име све ратне сирочади, инвалида, удовица и невино побијених Срба,

у потпису
Деда и његов унук.»

Сузе су пошле саме од себе; тако се њој бар учинило. Али временом је схватила да није баш тако. Осетило је срце, ако разум није, истину која је одјекивала из ових збијених редова; да чита између није се могло али не беше ни потребе. Не кад истина изволи да изађе кроз уста или перо детета.
Успела је, нештедимице трошећи ионако прекратку ноћ, да прегледа и све преостале задатке, но овај је издвојила и ставила на врх као – неоцењен. Понела га је таквог у школу и однела у зборницу. Тамо се поверила једној од колегиница, давши јој састав да прочита.
- Мудрица мала овај наш стармали – похвали га њена пријатељица. Ово завређује факултетску десетку, а не обичну петицу. Не знам због чега се мучиш толико, те га држиш неоцењеног.
- Видиш, ја немам проблема да оценим њега – рече дечакова учитељица. Што се тога тиче у потпуности се слажем са тобом. Али проблем је што ја овде треба да оценим себе…
И затворивши писмени задатак, она, уздахнувши, изађе из зборнице и крену уз степенице, осећајући, по први пут, како је њима.

На једној ливади човек је седео и посматрао рађање лептира и то у тренутку када са на његовој чаури, појавио малени отвор. Седео и гледао како се лептир неколико сати мучи да би извукао своје слабашно тело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао а човек је одлучио да помогне лептиру те је узео маказе и разрезао чауру. Лептир је с лакоћом изашао.Наставио да посматра лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га. Међутим ништа се није догодило. Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима и никада није полетео. Уркос својој добронамерности, човек није разумео да су, потешкоће кроз које је лептир морао проћи излазећи из чауре, биле потребне да би крв из тела лептира лагано дотекла у све делове крила, како би по изласку из чауре био спреман да полети. Понекад су потешкоће управо оно што нам треба у животу. Никада не бисмо постали онолико снажни колико можемо бити. И никада не бисмо могли летети.

Отац  се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог 5-годишњег сина како га чека на вратима.
СИН: ‘Тата, смем ли те нешто питати?’
ОТАЦ ‘Да, наравно, реци, шта је?
СИН: ‘Тата, колико зарађујеш на сат?’
ОТАЦ: ‘То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?’ каже гневно
СИН: ‘Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?’
ОТАЦ: ‘Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат.’
СИН: ‘Ох,’ дечак одговори, спуштене главе.
СИН: ‘Тата, молим те, можеш ли ми посудити 25 долара?’

Отац је био бесан ‘Ако је једини разлог што ме питаш да ти посудим 25 долара тај да можеш купити некакву играчку или сличну бесмислицу, тада се окрени и иди у собу и размисли зашто си тако себичан. Ја не радим сваки дан за такве дечје идиотарије!’
Дечак је тихо отишао у собу и затворио врата.
Човек је сео и постао још љући због дечаковог питања…како се усуђује питати таква питања само да би добио новац?’
Након неких сат времена, мало се смирио па размислио:
Можда му је нешто стварно требало за тих 25 долара…стварно не пита често новац…
Човек је отишао у његову собу и отворио врата.
‘Јеси заспао, сине?’, упитао је.
‘Не, тата, будан сам” одговори дјечак.
‘Размишљао сам…можда сам био престрог према теби малопре. Имао сам тежак дан и искалио сам се на теби. Ево ти 25 долара које си тражио.’
Дечак се усправио, смешећи се. ‘Ох, хвала ти, тата!’, повикнуо је. Тада, посегнувши испод јастука, извукао је сноп згужваних новчаница.
Кад је видио да дечак већ има новац, опет се почео љутити.
Дечак је полако избројао свој новац и погледао оца.
‘Зашто си тражио још новца, ако га већ имаш?’, плану отац
‘Зато што нисам имао довољно, а сада имам.’, одговори дјечак.
“Тата, сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра раније. Желим да вечерам с тобом.”
Отац је био сломљен. Загрлио је сина и молио га за опроштај.
Ово је само кратки подсетник за све вас који напорно радите. Не смемо дозволити да време пролази мимо нас без да проведемо неко време с људима који нам пуно значе, који су блиски нашем срцу. Сети се поделити тих 50 долара с некиме кога волиш.
Да умремо сутра, компаније за које радимо ће нас лако заменити. Али породици и пријатељима који остану за нама недостајаћемо до краја живота.

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.

Ministar Šutanovac propituje postrojene vojnike:

„Vojnice, koliko je sati ?”
„Tacno 2:15” kaže vojnik.
„Ne kaže se tako – uzvraca ministar – Uvek treba da kažeš:
Zahvaljujuci Demokratskoj stranci i predsedniku Tadicu,
sad je tacno 2:15. Razumes ?”

Pita, zatim, sledeceg vojnika:„Koliko je sati ?”
Vojnik odgovara: „Zahvaljujuci Demokratskoj stranci
i predsedniku Tadicu, ja nemam sat !”

Mali Perica je strašno želeo 100 Eura.
Svaki je dan molio Boga da mu ih posalje, ali nikako da dodju.
Odlu?i on da pošalje pismo.
Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upu?eno Bogu, pa su ga poslali predsedniku.
Tadica je dirnulo pismo i odluci da pošalje 5 Eura, jer šta ce malom Perici toliki novac. I dobio Perica 5 Eura, oduševio se odgovorom i odluci da pošalje pismo zahvalnosti:
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj više slati preko države, jer su „lopine” maznule 95 Eura.
Tvoj Perica.