Када је Србија доласком нове владе своју спољну политику угурала у лаконску формулу – И Косово, и Европа, код многих је то изазвало здраву скепсу. Што је и логично – борити се за повратак одцепљене аутономије, тежећи истовремено да се придружите онима који отворено иступају у подшку њене независности помало је чудно. Ипак, и МИП Србије, и председник, чак нересорни министри у један глас уверавали су јавност да нико у ЕУ не поставља Србији услов да призна независност Косова као својеврсну „чланарину” за ступање у ЕУ. Убеђеност првих лица државе чак код највећих евроспектика почела је да изазива сумњу – можда они знају нешто што ми не знамо?
Како се испоставило, знају. Знају да водеће земље Европе, које су признале Косово као државу, притискају и притискаће Србију, тражећи од ње „конструктивни” прилаз питању. И ево на какав начин. Прво лака паљба из малокалибарске пушке – амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас изјављује да „добра регионална сарадња у духу добрих међусуседских односа спада у предуслове за улазак у Европску унију, а за нас Косово јесте сусед Србије!. Затим у бој ступа тешка артиљерија: министар иностраних послова Француске изјављује у Приштини да ће „Косово и Србија једног дана бити у Европској унији као две независне државе”. И, на крају, интерконтинентална ракета: из САД, истина, за сада још не на званичном нивоу, долази упозорење да „Србија није толико значајна да би имала право вета на развој и напредак других држава овог подручја”. Не може бити јасније.

Све то, као што је и требало очекивати, завршило се скандалом. Српски министар иностраних послова Вук Јеремић, саслушавши „пријатељске” препоруке западних колега одговорио је свима у исти мах: „Они који заговарају то повезивање полазе од погрешне претпоставке да би Србија, уколико би била постављена пред избор Европа или Косово, изабрала Европу. То се не би догодило”.

Ту би евроскептици могли да се обрадују и, уздахнувши са олакшањем, да кажу – сада је све јасно, на првом месту је Косово, а тек после евроинтеграција!

Смета само чињеница да нема никакве гаранције да је министар изрекао државни став, већ своје лично мишљење. Зашто? Зато што унутар земље ово питање је било постављена на парламентарном нивоу – лоберал-демократе су затражиле од владе да прецизира – Да ли Јеремић тако мисли као приватно лице или ипак као државни званичник?

Време ће показати. Али посматрачи са противничког крила, да га назовемо патриотским, стичу утисак да је министар Јеремић једини такав у влади. Бар неко.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Скандал који је подигао француски министар иностраних послова на Косову својеврсна је потврда његове умешаности у по злу чувене догађаје које је штампа назвала „црна трансплантологија“. Да подсетимо да је на питање дописника Гласа Америке о његовој улози у причи око тога да су Албанци отимали људе како би им вадили органе, господин Кушнер реаговао некако превише бурно. Препоручивши новинару да се лечи, он је све који га сматрају умешаним у тај случај назвао „идиотима“ и „убицама“. Јупитер се очигледно срди, значи није у праву.

А све је почело као у бајци. Прво је Кушнер свратио у Београд, како би саопштио да, као прво, одлука Запада о Косову не подлеже ревидирању; као друго, Београд, читај – министар иностраних послова Вук Јеремић – мора да ублажи реторику о косовском питању; и, као треће, Србија мора да успостави „добросуседске“ односе са властима Косова, или ће чланство у ЕУ остати за њу само сан.

Испунивши програм минимум, министар се упутио ка штићеницима на Косво, што је такође лепо. Јер ако су у Београду били приморани да га ћутећи слушају, усиљено се при томе смешкајући, у Приштини му се сасвим искрено радују. А не би ни могло бити другачије, јер управо је Бернар Кушнер био шеф администрације УН за Косово у оном усијаном периоду од 1999. до 2001. године. Може се сматрати бабицом младе државе.

Ипак, десило се оно једино што је могло да помрачи ову у највишој мери пријатељску посету – нашао се храбриша који је потсетио на улогу дипломате у ствари далекој не само од дипломатије, већ и од елементарне етике. А тема „црне трансплантологије“ односи се управо на време апсолутне власти Бернара Кушнера у покрајини. Шта више, бивши тужилац хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Мисију УН за Косово, између осталог Бернара Кушнера, да су је они омели да истражи овај злочин. Није ли се управо зато појавио епитет „бивши“ у титули госпође дел Понте? Јер ако је Кушнер назвао „идиотом и убицом“ новинара који се усудио да му постави незгодно питање, страшно је замислити какве је речи на свој рачун могла да чује дел Понте, која је покушала да истражи тај мрачни случај.

Остаје нада да ће званични представник Савета Европе Дик Марти, познат по својој смелости још по истрази случаја о затворима ЦИА у Европи, а који сада истражује случај продаје органа, обратити пажњу на ову чудну реакцију господина Кушнера. Можда ће му то помоћи у истрази? Макар је јасно на коју адресу да се обрати.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време – тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију – пардон, међународно војно присуство – и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине… и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не – морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау – пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички – и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.
Објавио Gray Falcon

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Држава по холивудском сценарију. Шта после одјавне шпице?

Читава прича подсећа на сценарио холивудског акционог филма. За почетак, поделили су зараћене балканске народе на добре и лоше момке, затим су уз коришћење најнапреднијих ПР технологија убедили “прогресивну” западну јавност да су лоши момци толико лоши да заслужују најозбиљнију казну, а добрим не би било згорег дати комад туђе земље ради искупљења, тако рећи, претрпљеног страдања. Даље је уследио убедљив видео низ карактеристичног, али разумно дистанцираног бичевања, у виду тромесечних бомбардовања, које је чувало браниоце слабих и угњетених од непосредног контакта са лошим српским момцима, и као финална сцена – свечано проглашење независности Косова, са алузијом да ова независност представља симбол више правде. На том месту на филму обично започиње одјавна шпица, а дирнута публика напушта салу.
У стварности све је много сложеније, јер управо на том месту живот и почиње. Од тренутка проглашења независности Косова прошле су две године. Право је време да поставимо питање: да ли је успела та иста независност? Да ли је полупризната спрпска аутономна покрајина постала држава?
За почетак одлучили смо да утврдимо како оцењују стање сами косовски Албанци. Дајемо реч посланику косовског парламента Сабрији Хамитију:

- После проглашења независности Косова био је усвојен устав, који је осигурао поштовање људских права. Практично у потпуности смо формирали систем важећих закона, сарађујемо са међународним економским организацијама, постигли смо да нашу независност призна 65 земаља. Мислимо да је најважније достигнуће после ове две године независности Косова – достизање невиђених размера стабилизације и мира у региону.
То је политичка компонента. А како живе људи на Косову?
- У таквој земљи као што је Косово, која се после рата нашла у разрушеном стању, потребно је још врло дуго радити у свим правцима, али већ сада постоји прогрес, на пример, у сфери социјалних услуга. За нас је приоритетан развој образовања – земљи су потребни стручњаци. Етиничке мањине на Косову се суочавају са истим проблемима као и сав народ Косова – то су проблеми незапослености, економски проблеми.
Да додамо уз речи косовског посланика мало статистике. Према подацима Светске банке, 45% становника Косова спада у сиромашне, за 15% њих се може рећи да су на ивици беде. Половина ставновника не може да нађе посао, они који га имају морају да се задовоље просечном зарадом од 230 евра. Уосталом, адвокатима косовске независности очигледно није до статистике. За њих је ова прича пре свега сведочанство победе у великој политичкој игри:
- Мислим да се Косово после проглашења независности успешно развија као држава, изјавио нам је Антон Панчев, софијски политиколог. Осим тога, нису се оправдале песимистичке прогнозе да ће Косово утонути у хаос. Може се рећи, несумњиво, да је Косово демократска држава и то доказује чињеница изградње националних институција брзим темпом.
Разуме се, има неколико озбиљних проблема – признаје бугарски политиколог. Интеграција Срба овде је на првом месту. Тако и економски развој и међународна изолација. Али мислим да ће они бити решени у скоријој будућности.
Зашто тада Русија, па и низ земаља ЕУ не поздраве рађање нове државе?
- Искрено говорећи, у Бугарској превладава мишљење да Русија прати принцип одбране совјих економских и политичких интереса, а идеологија православног и словенског братства не игра велику улогу у руској спољној политици. Иначе ми не можемо да објаснимо, на пример, признање независности Јужне Осетије од стране Москве. Уверен сам да ће Русија једном такође признати независност Косова.
Полазећи од каквих интереса Русија ће признати независност Косова? – питали смо ми.

-Мислим да ће се Русија једном врло успешно интегрисати у европске и евроатлантске структуре, рекао је господин Панчев.
Право је време да сазнамо какав је руски став. Косовска независност није успела у принципу – ова државност не поседује своје органе управе, економија као таква у покрајини такође не постоји. Ипак, квазидржаву Косово очекује добра будућност, сматра експерт слависта Ана Филимонова:
- Држава постоји вољом оних који су је створили, а од својих геостратешких планова ове међународне структуре не одступају, зато ће се економска помоћ Косову наставити, покрајини ће се пружати дипломатска подршка, свим силама ће јачати њихова позиција на међународној сцени, без обзира на то што Русија неће допустити ступање Косова у међународне организације.
Жалосна будућност очекује Србе пре свега на северу Косова, које власти Приштине и Међународна цивилна канцеларија сад покушавају да интегришу у остатак квазидржаве, каже Филимонова.
Други наш експерт за Балкан Георгиј Енгелгарт посебну пажњу је скренуо на безбеносну ситуацију у покрајини:
- Што се тиче албанских власти, вероватније чак не толико њих, колико међународних управљачких структура које стоје иза њих, заиста се може рећи да је заслуга мисије ЕУ и постепено одлазеће администрације УН у томе што је пошло за руком да се спрече случајеви масовног насиља против српског становништва за ове две године. Док Приштина не успостави потпуну контролу над територијом Косова, она је објективно заинтересована за максимално позитиван лик, али нико не може да гарантује колико ће се та тежња очувати после постизања циља. То рађа напетост и потенцијалну нестабилност у покрајини.
Наше истраживање би било непотпуно без мишљења српске стране. Српски аналитичар, главни уредних издања Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић био је категоричан:
- О независности се наравно не може говорити с обзиром на чињеницу да је Косово у најбољем случају наглашаван протекторат Запада, односно НАТО-пакта. С једне стране. А у мало горем случају вероватно и нека врста, како бих рекао, територије под надзором организованих криминалних наркокланова, који територију Косова и Метохије, као и неке суседне земље, користе као важну базу и уточиште за транспорт кокаина са Истока на Запад.
Тако изгледа ситауција на Косову две године после проглашења његове независности. А шта ће бити сутра? Србија, уз благослов Генералне скупштине УН, предала је косовско питање Међународном суду правде. Можда ће судије успети да одреше гордијев чвор?
- Мислим да је тај процес пре формалан, мислим да ће одлука суда бити неутрална и да неће имати велики утицај на процес међународног признања косовске независности, изјавио нам је бугарски политиколог Антон Панчев.
Формалан или не, али процес тече. И Ђорђе Вукадиновић чак полаже у њега извесне наде.
- С обзиром на то да чак и та највиша међународно-правна институција није изузета и не може да се посматра ван политичког контекста, онда можда неће бити им тако јасна осуда сецесије. Али да ће подршка сецесије бити то, ја мислим, не рачунају чак ни у Приштини и Вашингтону. У том смислу нека надања, која почињу да напомињу председници такозване републике Косово, како ће после саопштења одлуке Међународног Суда Правде покренути неки нови таласи, ја мислим, од тога нема ништа. Наравно, није узорно очекивати да ће неке стране које су признале Косово повући своју одлуку. То је исто тако мало вероватно, може да се догоди у неком случају. Јер, кажем, већина тих признања јесу последице директног политичког и финансијског притиска САД и њихових саветника.
Као што видите, мишљења се разликују, али мало ко са сигурношћу може да каже да је експеримент стварања државе успео. Очигледно, холивудски сценарији не преносе се тако лако у стварност. Ипак, као у сваком холивудском филму, и овде постоји своја поука. Ево њене суштине: ако сте грађанин мале, неутралне и не превише богате земље, можете да уводите ред на својој територији само уз дозволу Беле куће. Иначе све може да се претвори у косовску сагу, где сценаристе не занима превише живот јунака после одјавне шпице. Јер у старту циљ је другачији: свет треба да зна ко је ту главни за поделу бомби и независности. Само Русија и Кина могу да не схватају на шта се алудира. Али то је већ сасвим друга прича.

Ксенија Тошић, Тимур Блохин

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »