Данас у рубрици „На блогу нашег коментатора“ Ксенија Тошић осврће се на догађаје од пре годину дана, на онај брзи, жестоки и у многоме поучни рат у Јужној Осетији. Као повод послужила су обраћања неколико сталних коментатора њеног блога, поред осталих ово: „Ускоро ће се навршити годину дана од америчко-НАТО-грузијске агресије на ЈО и Абхазију као и геноцида од стране истих над руским мировњацима и народом Јужне Осетије, пише Топољ. Замолио бих вас Ксенија да напишете један ауторски текст на ту тему као и о онима који су наоружавали Грузију. Међу њима је на жалост била и Србија“. Дајемо реч Ксенији Тошић.
Тошић: Од оних трагичних догађаја у Јужној Осетији прошло је годину дана. Да ли је то довољно да би се извлачили некакви озбиљни закључци? Ипак, да покушамо.
Прво питање – може ли све то да се понови? Може. У свом недавном интервјуу за Вашингтон Пост председник Грузије Михаил Сакашвили позвао је САД да му што пре испоруче одбрамбене системе. „Ми желимо да земља још увек постоји кад све то стигне до нас“ – рекао је Сакашвили. А 5. августа у свом обраћању сенаторима Александар Вершбоу – заменик министра одбране за међународну безбедност – изајвио је како САД нису пружале Грузији директну војну помоћ од августа прошле године. Међутим – “свака суверена држава има право на одбрамбени потенцијал за заштиту својих граница, и Грузија ту није изузетак“, истиче Вершбоу. И зато ће део средстава која Конгрес издваја за Грузију бити упућен баш у ту сферу. Е, то заправо и јесте сос под којим ће се служити наоружавање Грузије. Москва је све правилно разумела и већ је оптужила САД за наставак испорука наоружања агресивном режиму Сакашвилија.
Уосталом, САД ни издалека нису једини његов лиферант. У том списку у разно време могле су се запазити Бугарска, Грчка, Летонија, Естонија, Литванија, Турска, Чешка, Босна и Херцеговина, Украјина, Израел и Србија. Признаћете, тешко да би се све ове земље могле сматрати непријатељима Русије. У чему је онда ствар? Највероватније у природи формирања Влада већине ових земаља, које су често коалиционе, састављене од веома различитих странака. Кабинети балансирају на тананим компромисима, на подели утицајних сфера, а често и на подршци споља. И ту спољну подршку свака странка, а понекад и цела Влада, мора нечим да плати. Поред осталог, и обавезом испоручивања Грузији наоружања. Ова прича има доста лобиста по целој Европи. А ако је неко и помислио да можда не треба чачкати мечку, све сумње би се развејале причом да овај шармантни љубитељ вина, ружа и фонтана није толико луд да зарати са Русијом. Испоставило се да јесте.
А могли су и раније да схвате да нешто у целој овој причи не штима. Рецимо, тачно је установљено да су грузијску армију тренирали амерички и израелски инструктори. И они нису могли да не виде кога и за шта спремају. Не мислим да су озбиљни војни стручњаци били поносни на ону подивљалу полупијану и разуздану руљу, која је уз смех и подврискивања снимала своје подвиге мобилним телефонима. Подвиге, попут спаљивања аутомобила са четворочланом породицом усред Цхинвала, или директног стрељања миротвораца, неспремних да одговоре без одговарајућег мандата. Такве не припремају за „учвршћивање одбрамбеног потенцијала“. Узгред, руско тужилаштво је све те мобилне пажљиво покупило и снимке укључило у доказни материјал о злочинима Сакашвилијевог режима. Даљи разговор водиће се у Европском суду за људска права.
И још један парадокс. Чак и удруженим напорима, све ове земље тешко да би могле да испоруче Грузији довољно наоружања за реалну војну конфронтацију са Русијом. Као прво, за толики број војних складишта не била довољна и цела територија већ добрано очерупане земље. Као друго – реалан рат са Русијом, а не са 58. армијом њеног Северно-Кавкаског војног округа, Тбилиси не би могао никада да изгура.
И што је најважније, тешко да ће иједна од земаља које тако активно наоружавају Грузију бити спремна да се умеша у прави конфликт. Јер за све, укључујући САД, очигледно је да је само добра воља Кремља зауставила армију која је већ била спремна да се устоличи у Тбилисију. Следећи пут те добре воље може и да не буде. Зашто? Зато што Русија због низа историјских, па и географских разлога не може себи да дозволи луксуз да виче „упомоћ“ док убијају њене миротворце. Она је обавезна да заустави непријатеља, иначе ће се ти непријатељи страшно намножити и биће то далеко озбиљнији играчи.
Москва то зна, знају то и њени партнери из НАТО-а, наши амерички пријатељи, па чак европски парламентарци који тако воде да дигну дреку сваким поводом. Управо зато су се све санкције свеле на вербалну осуду и привремено заустављање неких мање важних контаката и заједничких програма. Управо зато је Москва све те санкције једноставно игнорисала.
На тај начин, они који данас настављају да се играју игре „наоружајте Сакашвилија“, играју се ватром. Јер јасно је да судбину новог рата може да одреди сезонска депресија једног човека. Такође је јасно да му Русија више неће дозволити да млатара песницама по ближој околини. И још је јасније да се такозвана међународна заједница неће мешати. И коме онда треба цела ова прича? Западно-украјинским националистима? Источноевропским и балтичким политичарима, чија карјера почива на антируским фрустрацијама? Лобистима америчке војне индустрије? Не, они заиста нису вредни новог рата. Време је да се више прекине та нездрава инерција наоружавања Сакашвилија.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »