Групи активиста СНП 1389 и пријатељских организација који су успели да се пријаве и акредитују за тзв „Параду поноса“ (како би у недељу имали приступ Платоу) нуђен је хонорар од 30 евра на име дневница за учешће у паради.

СНП 1389 захтева од Министарства финасија да упути финасијску и пореску инспекцију како би открили изворе финасирања тзв “Параде поноса”. Такође треба утврдити на основу ког уговора ће учесницима параде бити исплаћене дневнице.

Откривање извора финансирања педерске параде неопходно је и да би се утврдило коме је у ствари у интересу да се у Београду догоде нереди и насиље. Такође јавност треба да буде обавештена колики су хонорари чланова УО параде и да ли је на њих плаћен порез.

Имајући у виду да су водеће педерске организације одустале од параде и позвале на њено отказивање као и да ће део учесника параде бити плаћени статисти треба видети ко финансира скуп који ће се по свим безбедносним проценама завршити насиљем.

Сматрамо да је недопустиво да се имовина, здравље и животи грађана Београда и припадника МУП-а угрожавају само да би групица људи из НВО окупљених у УО тзв. „Параде поноса“ остварили профит.
Објављено: 16/09/09
Информативна служба СНП 1389

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Политички живот

У праву је Бошко Обрадовић из Двери када каже да је промовисање „Поворке поноса“ заправо промовисање одређеног погледа на свет и одређене идеологије. Једна занимљива књига која је изашла у САД пре неколико година и имала више издања –

„Маркетинг зла“ од Дејвида Купелијана – говори о томе како је савремена маркетиншка индустрија у САД (наравно, и шире, на Западу) усмерена ка некад више, некад мање суптилном, али свесном, поткопавању традиционалних вредности. По питању „геј покрета“, Купелијан документује како је цела кампања пројектована од стране двојице стручњака за маркетинг образованих на Харварду и затим дословце примењена у „мејнстрим“ медијима, како би се људи убедили да су хомосексуалци не само „жртве“ већ и културни хероји.
У својој маркетиншкој студији из 1988, инспирисаној „пи-ар катастрофом“ која је претила хомосексуалној популацији због појаве ХИВ-а, насловљеној „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“, Маршал Кирк и Хантер Медсен стратегију „освајања“ представљају на следећи начин: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања.“

По речима професора Пола Рандоа са Риџент универзитета, циљ је био „наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва“. У том смислу, кључ успеха лежао је у бирању речи „геј“ уместо „хомосексуални“, тако везујући нејасне али позитивне конотације за ту појаву (реч „геј“ изворно значи „радостан“, „весео“). Другим речима, „геј“ – и ако суштински нема никакве везе са концептом којег треба да етикетира – звучи неупоредиво позитивније од „хомосексуалца“. Заиста, у старту је већ много теже бити против некога ко је „радостан“ и „весео“: човек добије нелагодан осећај некога ко својим присуством квари журку.

„Ми мислимо на преобраћање емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију… Није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо за етички добре сврхе,“ пишу Кирк и Медсен. А једна од тих лажи је и та да су људи рођени као хомосексуалци: „Ми тврдимо да, из практичних сврха, треба сматрати да су гејеви рођени геј, и ако изгледа да је, када је реч о већини људи, сексуална оријентација производ сложене интеракције између урођених склоности и актера из окружења током детињства и раног пубертета.“ Јер, „када би се јавности сугерисало да је хомосексуалност нешто што је избор, то онда отвара пандорину кутију са етикетом ‘морални избори и грех’, дајући онима који су религиозно непопустљиви штап с којим могу да нас ударају. Стрејтови морају бити научени да је исто толико природно за некога да буде хомосексуалан колико и да буде хетеросексуалан: зло и завођење немају ништа са тим.“ И ако, наравно, по признању самих аутора, потенцијално могу и те како да имају. Али то већ отвара питања „моралних избора и греха“, што се свакако мора избећи. Јер, кључ победе у маркетингу је постављање теме на прави начин, па макар и помоћу лажи.

Ево, дакле, црно на бело. Покрет за „геј права“ је врхунски пројектована кампања за мењање свести просечног човека, која се примењује кроз мас-медије у свим земљама са кооперативним естаблишментом. Купелијан још цитира упутства Кирка и Медсена о томе како треба направити асоцијацију између њихових противника и нациста, чак и како треба искористити разне мртве историјске личности и избацити тезу да су били „геј“ (без обзира да ли је то тачно или не) – јер су, по резоновању аутора, „несумњиво мртви, па према томе нису у позицији да демантују тврдњу и туже за клевету“. Разуме се, и „поворке поноса“ имају врло битно место. Важно је, притом, почети скромно:

„Када си веома различит и људи те због тога мрзе, ево шта треба да урадиш: прво углави своју ногу у врата тако што ћеш изгледати што сличније њима, и, тек онда – када је само једна од твојих различитости коначно прихваћена – можеш почети да показујеш своје друге особености, једну по једну… Како каже стара изрека, дозволи камили да промоли нос у твој шатор и ускоро ће следити и цела камила.“

Дакле, не треба одмах све да изгледа као у Сан Франциску или Њу Орлеансу, не треба одмах истицати друге, радикалније, настраније склоности – то ће доћи касније. Битно је да камила прво промоли нос у шатор.

Зашто су вредности које промовише „Поворка поноса“ неприхватљиве за оне које их не деле? Довољно је, за почетак само расчланити реч „дискриминација“. То је реч која, у изворном значењу, означава моћ разликовања. Као што у природи човек или животиња, да би преживели, морају бити у стању да препознају шта је опасно а шта није, шта је безбедно за јело а шта није, какво понашање доприноси опстанку а какво води у смрт, тако и у духовном смислу човек има капацитет да прави разлику између ствари и да их вреднује, поседује тзв. морални или духовни компас који му говори шта је опасно за заједницу а шта није. За човека који држи до вредности садржаних у Старом и Новом завету или другим монотеистичким светим списима, разликовање између добра и зла чини темељ његовог живота и животних и вечних стремљења. За таквог човека је неприхватљива поставка по којој је све једнако, где су добро и зло, блуд и чедност, хомо и хетеросексуалност једнако вредновани. Ако прихвати ту поставку, тај човек свесно одступа од начела која су му најсветија и чине темељ не само његовог живота већ и његовог избављења од коначне и трајне смрти.

Овде се мора истаћи да је реч о противљењу јавном, државно спонзорисаном промовисању релативизације вредности. Људи који држе до вредности из монотеистичких светих списа, дакле, вероватно нису склони да прихвате да се новац од њихових пореза троши за промовисање онога што је по њиховом веровању и светим књигама, скарадно, блудно, против-божанско, сатанско. И ту нема компромиса. Језиком маркетинга – или јеси или ниси. И управо зато јавно, државно-спонзорисано промовисање вредности које се косе са онима из светих списа изазива толике реакције – јер се поклоници традиционалних вредности приморавају да саучествују у нечему што је у најдубљем нескладу са њиховим моралним и духовним усмерењима. С друге стране, та иста популација у огромној већини нема ништа против приватног исказивања чак и онога што сматра неморалним – док год није приморана да у томе чак и посредно саучествује.

Није, наравно, искључено чак и то да је већинска Србија за хомосексуализам, за тоталну недискриминацију – тј. неразликовање између вредности – али нико то не зна, зато што то није била тема ниједне кампање, осим у најапстрактнијем смислу (нпр. пропагирање„европских вредности“, у којима скоро свако може видети оно што жели да види, и да не види оно што не жели да види). А зашто то никад није била експлицитна тема? Скоро сигурно зато јер они који је носе у срцу дубоко страхују да би их пропагирање „геј“ и сличних вредности коштало избора и власти.

Зато је неприхватљиво да Марко Караџић из Министарства за људска права, као државни секретар не само свог, већ било ког министарства, наступа, како су Двери српске лепо приметиле, као незванични гласноговорник „Поворке поноса“. Нека неко каже – одакле то Караџић црпи мандат и политички легитимитет за своје наступе? Чији год он кадар био, јасно је да садашња владајућа коалиција није бирана нити да би Србији наметнула нови, државотвнорни Статут Војводине, нити да Србију потуљено и подмукло приближава Србију НАТО-осовини, нити да организује „поворке поноса“ у Србији. Једноставно, то није било у изборном програму било које од владајућих странака. „Поворка поноса“ је заправо само још једно кукавичије јаје које се накнадно покушава потурити српској популацији, након избора, без претходно верификованог, легитимног политичког мандата заснованог на јасно предоченом предизборном програму. И зато се може рећи, не улазећи у то да ли је Караџић Л, Б, Г и/или Т – или ништа или све од наведеног – да он сасвим сигурно политички узурпира свој положај и да није позван да икоме дели лекције са своје функције, бар када је реч о „Поворци поноса“. Када и ако буде био део победничке коалиције у чијем је програму промовисање вредности оличених у поменутој манифестацији, тек онда ће имати легитимитет да наступа онако како наступа сада, па чак и да обезбеди финансирање за будуће „поворке поноса“ (а тада би носиоци традиционалних вредности, ако су у мањини, морали да размисле да ли да ускрате држави своје порезе и ризикују егзистенцију зарад сопствених убеђења). Он сада само неовлашћено завлачи руку у туђи џеп, тј. џепове свих оних који држе до традиционалних вредности, као и свих оних који су доведени у заблуду током последње предизборне кампање тиме што нису знали да гласају и за државно спонзорисање „Поворке поноса“.

Дакле, у садашњим условима, „Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне, монотеистичке вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати, НГО које учествују у организацији).

Једно је сигурно: ако власт истраје у одржавању „Поворке поноса“, њени носиоци биће у српској повести вечно обележени – као припадници прве геј владе (геј режима?) у српској историји. Јер, то су „вредности“ за које су се определили, терајући „стрејт“ већину (или бар велики њен део) да финансира промовисање „геј“ начина живота (на страну то што увек делују некако „геј“ након потписивања нових кредитних аранжмана којим будућа покољења додатно закопавају).

Ако су спремни да носе тај печат, само напред. Јер, након 20 септембра, назад више неће моћи.

Александар Павић
среда, 16. септембар 2009.
нспм

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Ето, и дотле смо стигли. Тема планиране за 20. септембар у Београду геј-параде нашла се насловној страни тако уваженог издања као што је „Политика“. Па добро, и ми имамо шта да кажемо на задату тему, поготово што је градоначелник нашег главног града Јуриј Лужков добровољно преузео на себе улогу главног светског страшила за хомосексуалце.
Па да од Лужкова и почнемо. Ту сасвим недавно, 9. септембра, саопштено је да је Тверски суд Москве приступио разматрању тужбе за увреду части, коју су борци за права сексуалних мањина поднели против градоначелника Москве, а везано за његове јавне и некоректне изјаве о хомосексуалцима. И шта је то тако погодило подносиоце тужбе? У директном програму „Лицем ка граду“ Лужков је изјавио да постоје два разлога због којих геј-парада у Москви неће бити одржана. По његовим речима, „први је – друштвени морал. Наше друштво одликује се здравим моралом и не прихвата све те…“. Не, то како је Јуриј Михајлович „почастио“ представнике геј–заједнице, нећемо да понављамо. Из истих разлога, ради заштите здравог морала. Али зато ћемо обавезно навести и други разлог, због којег ова весела манифестација у дугиним бојама, која тако оживљава улице напредних европских градова, у Москви неће проћи. Лужков је био директан: „Ако се они окупе, чак да замислимо и да којим чудом добију званичну дозволу за одржавање параде, њих ће једноставно поубијати. Ми имамо радикалне хришћане који су огорчени на таква, како они кажу, демонска испољавања“.
На све горе речено треба додати да у се Стазбуру већ налазе две жалбе руских геј-активиста поводом забране прве и друге московске геј параде. Осим тога, Лужков се више пута налазио на мети својих колега-градоначелника разних европских градова, међу којима има представника сексуалних мањина и који то не крију. Међутим и ту је Лужков остао веран себи – на питање: „Да ли би сте дозволили одржавање геј-параде у Москви ако би своје учешће најавили градоначелници Париза и Берлина?“, он је одбрусио: „Нисам дозволио и нећу дозволити“.
Са градоначелником је све јасно. А шта се у Москви дешава на делу? У реалности ми имамо безброј геј-клубова, текстове у женским издањима под насловом „Мој најбољи друг је геј, и то је дивно!“, бројне естрадне и ине звезде које не крију своје сексуалне аспирације и свеопшту толеранцију, која вуче корене из опште незаинтересованости Московљана за живот комшија. Радијатори им не цуре? Не бацају флаше са деветог спрата? Не укључују бургију у два сата ујутру? Све остало наше суграђане мало забрињава. Мегалополис живи по својим законима.
Узгред, све ово добро знају људи хомосексуалних наклоности који су имали несрећу да се роде на Балкану. И ако их је судбина довела у далеку Москву, кући ће се вратити само у крајњем, безизлазном случају.
Што се тиче „радикалних хришћана“, које помиње Лужков, већином се ради о бакицама са иконама у рукама у пратњи младића астеничне грађе и бледог лика, окићених православном симболиком. Ако узмемо у обзир култ тела који негују московски хомосексуалци, велико је питање ко би у дирекном сукобу однео победу.
А што се тиче сукоба на линији градоначелник – геј-активисти, то је део нашег московског фолклора, нешто попут хроничних гужви на путевима, невероватне скупоће и легенди о нашој саобраћајној полицији. И свима се исплати – активистима да покажу свету свој самопрегорни рад на заштити хомосексуалних права, а градоначелнику да још једном потсети суграђане да је он строги отац овог лакомисленог града.
А сада, да се осврнемо на Београд. Ситуација у земљи где сви једни друге знају до десетог колена и где су традиције често јаче од закона, потпуно је другачија. Тамо где је већина очева спремна пре да убије сина, него да се помири са његовим геј-опредељењем, одржавање параде представља озбиљну опасност. Тим пре што су све омладинске патриотске организације изразиле спремност да се овој акцији најактивније успротиве. И зна се на који начин.
Београдски градоначелник Драган Ђилас, којег је јако тешко уврстити међу конзервативце, доста је јасно оцртао проблем: „Не плашим се само за безбедност људи на манифестацији, већ се питам шта ће бити када учесници геј параде крену кући. Да ли ће сваког од њих чувати по два полицајца? Неће! Када ја то кажем, испада да позивам да их туку. Не, ја само упозоравам шта може да се деси“.
Уосталом, људи који тврде да је геј-парада као акција усмерена на заштиту права и слобода грађана, и који позивају владајућу странку и председника Србије да подрже њихову акцију, једва да су спремни да чују, а камоли прихвате аргументе београдског градоначелника. Они имају други циљ, исти као и њихове московске колеге – да привуку свеопшту пажњу. Пажњу према себи, персоналну. А све на рачун оних несрећника који су се већ подвргли остакизму друштва, често и породице, а сада још ризикују да заврше у болници. Све у име права и слобода. Чијих? Оних који их у све то гурају – активиста.
А све остало, безбедност обичних учесника, углед земље – а снимци из Београда, где се одвијају крвавава дешавања муњевито ће обићи цео свет – све је то небитно у поређењу са сјајном могућношћу да се стекне светска слава. Јер Би-би-си ће са задовољством да их интервјуише, зар не?
И још један детаљ – српски навијачи и младе патриоте су људи добро увежбани, за разлику од феминизираних танконогих младића хомосексуалне орјентације и, мада агресивних, али ипак жена које бране лезбијске интересе. Тренирани, што на улици, што у теретани. И то вам нису бакице са иконама, као у равнодушној према свему Москви.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Од исхода безму*ног парадирања зависи ко ће овом земљом шетати кроз једно двадесет-тридесет година. И не само шетати. Ово је покушај ударања камена темељца за једно ново друштво, нову друштвену свест, нову Србију, новог Србина…

Не парадира се овде ни због каквог угрожавања права јер им нико и не брани да права која су обезбеђена најновијим законом и користе. А не, овде се парадира јер се један лични поглед на живот и друштво жели представити као нова и напредна вредност, као друштвени идеал коме треба тежити, као идеолошка вредност која би требала бити мера остварености друштва…

И та нова идеологија се промовише у средини где већина има сасвим супротан приступ животу и сасвим супротне друштвене вредности које је калила и брусила већ скоро хиљаду година… Па шта је онда са нашим правом, као друштва, на историчност, правом на нашу колективну свест које не би ни било без те историчности, имамо ли ми уопште као друштво право на трајање, на историјско постојање како нас самих тако и наших друштвених вредности, заиста имамо ли ми право да наша деца, наши унуци наставе да живе нашу, србску колективну свест или треба да пустимо да нам ураде историјску и културолошку лоботомију пропагирајући вазектомију као највиши друштвени идеал.

Не, ово није парада поноса и на жалост није само реклама за вазектомију. Не, ово је театрално бачена рукавица у лице. Изазивачки и потцењивачки… Јер су се осилили сви они који већ виде Србина како се због жутаћких виза одриче и Марка и Милоша и рачунају да ће на свако помињање мантри јевропске вредности и јевропски стандарди Срби одма’ заслинавити и сами својој деци му*а одсећи…

Можда то тако и не изгледа због разних филова и обланди ал’ ово је прекретница. Рукавица је бачена у лице…

А Србија је једна велика тајна. И била је, и остаће…

Страх од грозоте најезде педера и њихове трулежи ме мчи већ дуго времена па сам у неким огорчењима због опште пропасти јавног морала дошао до става да је најбоља борба против ове гамади једноставно систематско игнорисање љихових наступа и “приредбица”!

Како год ми то видели, не можемо их обрисати гумицом са папира а свака прича о њима им диже рејтинг, популарност и даје уверења да су на добром путу да нас диеле и нервирају! Мислим да би било одлично да се сви њихови јавни наступи ситематски игноришу или у крајњем случају да им се на даје на значају!

Педери квалитетно манипулишу сваком изјавом о њима и на тај начин нас и кад наступамо против њих у суштини радимо по њиховој жељи и интересима. Свакако да се најмање пита оних који су директни дупељубци јер су они само крајњи инструмент у рукама „Великог васпитача“.

Колико је нормалан свиет свестан опасности од педера се види и по томе што се ово питање повлачи само у налету приетње од неке геј параде у Београду а остале дане у години свако од нас јалово наклапа, или уопште не наклапа о овоме. Држава као институција је у рукама полу~педера и педерчића који не покрећу ни једну општу, апоготово озбиљну кампању против нарушавања општег морала иако ИМАЈУ инструмент принуде у својим рукама.

Нико од држаних али ни црквених званичника, није поставио питање колико је педера премлаћено због насиља над општом памети ако је уопште више у нама има. Грађани а посебно они којима се највише манипулише, навијачи, имају изврсан начин заштите права на грађанско, цивилаизацијско мушко достојанство и морал путем ПЕТИЦИЈА за измене закона! Срећа по педере да нико озбиљно не разматра њихово глупирање и изругивање трацидионалног српског, православног морала и опште памети. Београд је способан да стави подписе на папир у форми захтева за доношење законских регулатива којима се тражи укидање општег промивисања неморала и субкулутакног оргијања менталних болесника и јефтино плаћених наказа. Кажем може али неће, а неће јер му не треба.

Потомци једног великог и озбиљног светског народа немају решење за педере а камо ли за неке моћније и организованије непријатаље. Што је најгоре, и ово нас мало упамећених Срба не дозвољава један другоме да се постави у заштити општег националног интереса и јалово трућамо у трућалуку властите  јаловине!

Предлажем да их бар организовано игноришемо и свако мало пријављујемо полицији за прегласно пуштену музику у сате одмора прописане кућним редом јер бар овде закон штити нормалног грађанина!

Ко има уши тај је чуо!

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »