Revolucija

Srbiji treba građanska revolucija. Treba nam novi građanski pokret za odbranu države i nacije. Treba nam nova politička ideja, državna strategija i vizija opstanka nacije. Nikada se Srbija nije nalazila u težem stanju. Građanska revolucija počinje kada građani počnu da glasaju prema svojim uverenjima i kada ne budu prodavali svoje glasove za šoljicu kafe. Novim izbornim pravilima neće se dozvoliti potkupljivanje  građana, niti laganje nerealnim obećanjima. Svi koji učestvuju u političkoj utakmici i koji budu obmanjivali građane biće kažnjeni po zakonu. Takođe, uozbiljiće se politička scena. Otvaranjem medija i puštanjem u javnost drugih ljudi, pokazaće se sva skučenost i ograničenost profesionalnih političara.

Piše: Branko Dragaš

Ni u periodu turskog ropstva nije bilo ovakvog rastakanja naše nacije. Uostalom, turski osvajači su uzimali porez u vidu desetka, dok današnje haračlije uzimaju koliko im treba, a procenat se penje i do 70 odsto od novostvorene vrednosti. U vreme austrougarske okupacije, kada su državni vrh i vojska morali da napuste Srbiju, kada je Srbija ispražnjena i kažnjena, na najbrutalniji način, jer nismo razumeli svetska istorijska kretanja, umesto da se sklonimo i priklonimo, mi smo, potpuno sumanuto, stali pred najmoćniju silu da joj se nepotrebno odupremo, da hrabro poginemo za tuđe interese i da nemilosrdno uništavamo genetski potencijal sopstvenog naroda, kao da se radi o nekom suvišnom i nepotrebnom tovaru.

U to, dakle, teško vreme povratnici sa solunskog fronta, koščati seljaci sa pametnim licima, domaćini, ratari i stočari, siromasi bez kuće i kućišta, podizali su i marljivo obnavljali zemlju, uvereni da je ta nacionalna tragedija, ipak, imala neki uzvišeni smisao i da će se naš dragi Bog smilovati na svoj nebeski narod i da će, uprkos svemu, doneti svom izabranom narodu toliko željenu pravdu i slobodu.

Ni nacistička okupacija, ni genocidno kažnjavanje, ubijanje sto nevinih Srba za jednog okupatorskog zlikovca, ni nova tragedija nebeskog naroda, koji nije razumeo da arijevska armada želi što pre da stigne do kaspijskih izvora nafte i tako stekne ključnu prevlast u ratu oko podele sveta, ni istina da okupatora ne zanima jurenje odmetnika po bosanskim šumama i čukama, nego brzina prodora na Istok, ni sva ta bratoubilačka klanica koja je nastala na međusobnom nerazumevanju i nepoznavanju, na ustaljenim predrasudama i zabludama – ništa od svega toga nije moglo da uništi duh naroda koji je verovao da partizanska revolucija vodi nebeski narod u carstvo slobode, da se gradi novo društvo, da će pošteni i radni svet živeti u blagostanju i da se svetla budućnost, pod skutima Maršala i Druga, smeši proleterima revolucije i njihovoj avangardi radničke klase u odumiranju.

Uprkos svemu, svaki novi dan je bio bolji od prethodnog, svako novo jutro je donosilo neku novu nadu, svaka muka je bila zakratko, jer se golim okom videlo da se, uz Maršala i Druga, junačkoga sina svih naroda i narodnosti, napreduje svakoga dana u svakome pogledu. Socijalistička izgradnja je donela takav polet u narodu da su mnogi, koji nisu imali dovoljno za život i koji su živeli bednije od svoje krave, duboko verovali da nastaje novo društvo u kome će svako uzimati prema sopstvenim potrebama i svako raditi prema svojim sposobnostima. Sve je bilo podređeno napretku, boljem životu, brizi za novog čoveka i izgradnji socijalističkih samoupravnih odnosa, da niko nije primećivao zanovetanja dokonih profesora marksizma koji su pričali o diktaturi Druga i Maršala, ismejavali se njegovim carskim ludorijama, prijemima, nesvrstanima i sletovima, na koje su odlazila njihova deca, ubeđena da su to socijalistički rok koncerti.

U čitavom tom razdoblju stvoren je mit da se bez velikog rada može dobro živeti, da se na foru može prolaziti u životu, da se iz kredita kupuje bolji život, da se donose poslovne odluke o onome o čemu se gotovo ništa ni ne zna, pa samim tim niko ni ne odgovara, i da će sve to samoupravno samozadovoljavanje da traje dok budu dolazili krediti iz sveta i dok traje društvena, a ničija svojina.

Oni promoćurniji i hrabriji, koji nisu mogli da svoje potencijale uklope u tu socijalističku uspavanku o svetloj budućnosti bez rada, kojima se nije sviđalo to provincijalno poravnavanje prosečnosti, kojima je ta žabokrečina počela da nesnosno smrdi, spakovali su kofere i pošli da sami zarade bolji život u okrutnom kapitalističkom svetu, ne verujući da će Najveći sin našin naroda i narodnosti uspeti da postigne besmrtnost i tako obezbedi večnu ljubav, slogu i blagostanje svim prezaduženim, bratskim narodima i narodnostima.

U tim, kako se danas sa nostalgijom kaže, zlatnim vremenima nerada, neodgovornosti i velikog blebetanja, nalaze se koreni naše današnje nesreće i svi koji tvrde kako su nekada dobro živeli, žale, zapravo, za tim dobom koje je nepovratno prošlo i koje se više nikada neće ponoviti, jer banke i poverioci više nisu bili spremni da finansiraju tu lažnu sliku o blagostanju. Kada je Veliki poglavica otišao u večna lovišta, ostavivši sve narasle dugove potomstvu, poverioci su počeli tako snažno da stežu da su se braća vrlo brzo posvađala, optužujući se međusobno da oni drugi žive na njihov račun, a kako niko nije hteo da plaća tuđe račune i kako nisu bili izmireni ni mnogi računi iz prošlosti, kako je svako bio ubeđen da je prisilno morao da uđe u taj propali jugoslovenski projekat i da je zbog toga istorijski mnogo izgubio, došlo je do takvog krvavog razlaza da su mnoge komšije i poslodavci iz centara moći dobro naplatili rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu onih koji se međusobno nisu ni poznavali.

Kada su se oglasile nacionalne trube i zaviorile nacionalne zastave, izmanipulisani dužnik je stao u nacionalni stroj, ubeđen da će tako rešiti sve svoje narasle probleme i da će Veliki Vođa, koji je zamenio Velikog poglavicu, doneti izbavljenje nebeskom narodu, bez velikog odricanja i bez velikog rada. Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo. I ta siledžijska logika je dovela do takve istorijske katastrofe da su mnogi pripadnici nebeskog naroda stradali, da su mnogi proterani ili su bili primorani da se isele, da su izgubljene istorijske teritorije gde je vekovima živeo naš narod i da je nastalo takvo preseljenje i uništavanje našeg naroda da je postala realna opasnost da svi Srbi završe pod jednom šljivom.

U tim nesretnim danima, uprkos svim tragedijama kroz koje smo prolazili, postojala je jedna zajednička ideja i jedna zajednička misao da se rušenjem tog bahatog despotovog režima može izgraditi novo građansko društvo i pružiti nova prilika da se isprave sve greške iz prošlosti. Postojala je nada i vera da ima ljudi koji mogu da iznesu taj istorijski teret odgovornosti na svojim leđima, a upaljene petooktobarske vatre na ulicama osvetljavale su put ka boljem i pravednijem dobu. Tako smo bar mislili, ne znajući da se sprema velika istorijska prevara.

Nažalost, nakon devet godina šok terapije i primene operacije bez anastezije, ostrašćeni tržišni fundamentalisi, koji su rasprodavali imovinu koju nisu stvarali i, usput, otimali provizije, postajući preko noći od asistenata i magacionera, kapitalisti tranzicije, uništavajući sve građanske institucije, doveli su društvo do potpunog rasula i rastakanja, da je danas potpuno nejasno koje su to istorijske snage koje bi mogle da prekrate ovu nacionalnu agoniju i koje bi mogle da izvedu državu i narod na pravi put. Vidite li vi te snage? Vidite li vi ko bi to mogao da bude? Nikoga nema, kaže naš ožalošćeni mali čovek, svi su isti. Svi su za protekle dve decenije bili na vlasti i svi su se isto ponašali. Nema razlike između stranaka, jer su sve oligarhijske, totalitarne i organizovane da otmu preostalu društvenu imovinu od sve siromašnijeg i nesretnijeg naroda.

Režim i opozicija su se spojili u jedno, tako da nema političkog pokreta koji bi mogao da ponese neku novu ideju. Društvo se nalazi u procesu samouništavanja, sve institucije su korumpirane, socijalni kriminal razara društveno tkivo, nema nijedne svetle tačke oko koje bi se mogli okupiti misleći ljudi, plaćeni intelektualni nitkovi služe režimu, pričaju o tržištu i slobodama, dok štampaju tomove kardeljevskih knjiga o korupciji, nevladinim organizacijama i evropskim integracijama. Mediji su pod potpunom kontrolom tajkuna i političkih oligarha. Sudovi i tužilaštva su ogrezli u korupciji i nepotizmu. Parlament je pretvoren u cirkus. Privreda je uništena i bankrotirana.

šta se to dešava sa nama? Ima li izlaza? Gde je izlaz? Da li smo svi isti? Da li smo mi stvarno najgori narod u svetu? Imamo li snage da pobedimo sami sebe? Imamo li snage da pronađemo put izbavljenja? Ko? Ko to treba da uradi? Ko je taj koji će nas spasti? Imamo li takvog?

Smatram da ovakvo stanje raspadanja društva ne može dugo da potraje. Nešto mora da se desi. Ovako više ne ide. Ako bi ovakvo stanje još neko vreme potrajalo, mislim da bi to bilo pogubno za državu i naciju. Pitanje je kako bi se sve to moglo da završi. Okupirani smo iznutra. To je najgora okupacija. I nema pomaka dok se ne oslobodimo okupacije iznutra. Ne možemo ništa da uradimo ukoliko ne pobedimo sami sebe. Smatram da u našem narodu, bez obzira na to gde živeo, ima dosta čestitih i stručnih ljudi koji nisu zatrovani političkim virusom i koji mogu, ukoliko se stvore istorijske prilike, da pronađu operativna rešenja za izlazak iz ove naše nacionalne agonije. Smatram da imamo potencijal da izvršimo – građansku revoluciju.

šta treba da radimo?

Već sam pisao na ovim stranicama šta nam je činiti. I neke hrabrije novine su prenele moje ideje. Razgovaram sa mnogim ljudima i slušam njihove operativne predloge. Veliki broj ljudi u okviru svoje struke ima konkretna rešenja. Veliki broj ljudi je spreman da ponudi ta svoja rešenja.Veliki broj ljudi hoće da nešto uradi da bi pomogli i sebi i društvu. Sve te pametne i poštene ljude treba okupiti na jedno mesto i organizovati. Bez organizovanog nastupanja ne može se ništa postići u društvu. I to je početak građanske revolucije. I to je istorijski proces koji će dovesti do pravih promena u društvu.

šta je to – građanska revolucija?

Biću vrlo operativan i navešću šta smatram građanskom revolucijom.

Građanska revolucija počinje tamo gde se ne laže i ne krade. Kada će nam krenuti? Kada prestane da se laže i krade. Kako to izvesti? Vrlo jednostavno, stvaranjem građanskih institucija i organizovanjem moralnih ljudi. Srbiji treba – prosvećeni apsolutizam zakona. Dobri zakoni stvaraju dobro društvo. Nije tačno da moralnih ljudi nema u društvu. Morala danas nema u politici. I to je naša velika nesreća. Dobri ljudi sprovode dobru politiku. Loši ljudi vode lošu politiku. Naša politika je loša jer je vode loši ljudi. I to svi znamo. Trebaju nam novi ljudi i nova politika.

Kako dalje? Sve priče su ispričane. Nemamo mi više vremena za gubljenje. Građanska revolucija mora da počne odmah i na svakom mestu. Građanska revolucija nastaje u društvu u kome su mediji slobodni. Građanska revolucija nastaje kada počnemo svi iz korena da se menjamo. Kako? Kako početi? Pođimo od kreativne inteligencije. Gospodo drugovi, drage kolege, prestanite da jalovo mrčite hartiju. Skinite se sa sajtova i foruma i uđite u realan život.

Sve to što pišete pretvorite u dela. Seminarima i raspravama ništa ne postižemo. Sve je to već ispričano. Sve to znamo. Ne trošite više reči u prazno. Vaša moralna i intelektualna obaveza je da se – organizujete. I da – delate. Ostavite vašu taštinu i sujetu. Istorijska je vaša odgovornost da stanete na čelo svoga naroda i da ga povedete. To je vaša dužnost. Nemojte se sakrivati iza dosadnih instituta i nevladinih organizacija. Izađite na politički megdan i pokažite svoje viteštvo. To što ste napisali je sve dobro. Ali, to nije dovoljno.

Naša pokolenja će suditi o nama. Moramo da se ujedinimo u jedan pobednički tim. Nije važno kako će se zvati taj tim i ko će biti kapiten tima. Važno je da tim pobeđuje. Ako hoćemo da pobedimo, moramo da imamo viziju, strategiju i taktiku operativnog delovanja. Kada to usvojimo, onda se svi pridržavamo dogovora. Građanska revolucija počinje kada svi počnu da poštuju dogovore i preuzete obaveze. Ne mora biti baš sve napisano, jer u početku beše reč i reč beše u Boga.

Naši duhovnici moraju da izađu iz svojih ovozemaljskih udobnosti. Nije Hrist ušao u Jerusalim na konju, nego na magarcu. Video sam ovih dana vladike kako voze audije, džipove i helikoptere, dok šire Hristovu veru u pučanstvu. Ne može nova ideja da pobedi sa starim navikama. Sveštenici moraju da svojim ličnim primerom pokažu da su oni Hristovi sledbenici i da su spremni da učestvuju u spasu svoga naroda. Nemojte da se krijete iza mantija i nerazumnog mrmljanja svetih knjiga sebi u bradu.

Nije Mojsije ostao u pustinji da razmišlja, nego je stao na čelo svoga naroda i izveo ga iz egipatskog ropstva. Srbija je okupirana iznutra i vaša je dužnost da stanete na čelo svoga naroda. To što vi nosite mantiju, a mi, poslovni ljudi, odelo i kravatu, to ne znači da nismo na istom nacionalnom zadatku. Poslovni ljudi moraju da se udruže i zajednički rade na podizanju naše privrede. Ne možete ništa sami da uradite, drage kolege. Svetska ekonomska kriza se pobeđuje udruživanjem, štednjom i velikim radom. Nemojte da rasipate novac na ručkove i večere, nego napravite fondove za finansiranje opštenarodnog pokreta koji će izvesti Srbiju iz ove agonije.

šta nudim?

Zajedno sa grupom svojih prijatelja i kolega nudimo program za spas Srbije. Nudimo, evo, već punu deceniju državotvorni i nacionalni program koji će nas izvesti iz ove tragedije. Nudimo svoje znaje, poštenje, iskustvo, rad i poslovne veze po svetu da ih stavimo u funkciju državnog i nacionalnog preporoda. Nudimo da uđemo u tim i da preuzmemo svoj deo odgovornosti.

šta nudite vi?

Jeste li spremni da se uključite i da nešto konkretno uradite?

Kažu neki, šta je država dala meni? A šta si ti dao državi i naciji? Mnogi naši preci položili su svoje živote da bi ova država bila slobodna i nezavisna. Mi smo danas prihvatili okupaciju iznutra. Zašto? Zar sve ne ide u propast? Zar nismo dovoljno već propali?

Građanska revolucija nastaje kada ste uredni, radni, kad ne kasnite na sastanke, kada ste jasni i otvoreni, kada imate viziju i strategiju, kada ste štedljivi, skromni, kada trošite ono što ste zaradili, kada pomažete drugima, kada dajete i kada u tome nalazite zadovoljstvo.

Da li je ovo moguće?

Jeste.

Pridružite nam se da vidite da postoji nešto ljudsko i normalno.

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Borka Vučić

Ovo je poslednji pozdrav mojoj prijateljici i koleginici Borki Vučić.

Posle užasne i sumnjive tragedije koja se desila, ne mogu da pišem neki drugi tekst. Ovo je najmanje što mogu da učnim. Ovo je moja moralna obaveza, jer toliko neistine i podmetanja je izreceno o njoj u ovih poslednjih devet godina, nakon izvrsene kontrarevolucije u Srbiji, i dolaska okupacione vlasti laznih eksperata, da je to bilo nepodnosjlivo slusati.

Pise: Branko Dragas

Napadali su je kriminalci koji su sa automatima upali u Narodnu banku Jugoslavije, i koji su preoteli na silu mesto guvernera, napadali su je propali asistenti koji o bankarstvu i finansijama ništa nisu znali, koji nisu imali nijedan dan radnog iskustva u struci, koji su bili prepotentne neznalice, uobraženi skorojevići na platnom spisku tajkuna, napadali su je i optuživali najgori ološ, nikogovići i šljam, moralne protuve, psihopate sa zdravstvenim kartonima u Lazi, šizofrenici, protuve i pajaci, bitange koje rade za interese stranih vlada, kompanija i obaveštajnih službi, gomila probisveta bez imena i korena, koje je istorijski talas, programirano i smišljeno, izneo na čelo Srbije da je dokrajče, rasprodaju, unište i slome joj kičmu kako Srbi više nikada ne bi bili remetilački faktor na Balkanu.

Napadali su je i optuživali za kriminal, podizali krivične prijave protiv nje zbog navodne pljačke države, napadali su je oni koji su osmislili i sproveli najveću pljačku u istoriji naše države i nacije, oni koji su prodavali najplodnije vojvođanske oranice za nekoliko stotina evra, šećerane za tri evra, fabrike duvana koje nisu prodavali ni kneževi, ni kraljevi, ni Veliki meštar sviju hulja, oni koji su rasprodavali nacionalno blago i nacionalne resurse, oni koji su nas ubeđivali da grade modernu Srbiju, dok su se sa zemunskim kriminalcima, prodavcima droge i narkodilerima, ljubili u usta, oni koji su bili zadivljeni što poznaju te, navodno, žestoke momke sa ulice, te dripce u jeftinim kineskim patikama i šuškavim trenerkama što piju najskuplja pića u Gradu svetlosti i spavaju zajedno u najelitnijim hotelima, ne tuširajući se danima, koji su, u stvari, bili obične podrepne mušice, štakori, jajare, doušnici, potkazivači, podvodači i sitni lopovi, vrbovani od strane Službe, koje su prezirali pravi ulični mangupi i mangaši.

Optuživali su je šibicari naše tranzicije, koji su krali jakne po stranim buticima i preprodavali svojim kolegama sa fakulteta, oni koji su na staničnom peronu dimitrovgradske železničke stanice varali umorne putnike – evo, pogledajte, gde je kuglica, sad je vidiš, sad je ne vidiš, opa, ajde narode, pogodi, evo tu je, nije tu… da bi u istorijskom preokretu, tokom kontrarevolucionarne obmane sopstvenog naroda, postali najviši državni funkcioneri koji, na isti način kako su to godinama ranije radili, šibicare, špekulišu i varaju dok vrše rasprodaju državne imovine…

Evo, naftna kompanija, telefonija, farmaceutske kuće, kamenolomi, poljoprivredni kombinati, sad ih vidite, sad ih ne vidite, opa, izvolite, navalite, gospodo strani investitori, sve je na rasprodaju, naše provizije se isplaćuju napolju, na ruke, u budipeštanskim hotelima, u torbama, optužuju je i napadaju oni koji su preko noći od propalih asistenata, magacionera, sekretara mesnih zajednica, referenata prodaje, profesora samoupravnog političkog sistema, polaznika kumrovačkih seminara, socijalističkih direktora koji su puzili i kolena ljubili rasinskom partijskom komesaru, starom i čestitom komunisti, bankrotirani preduzetnici, koji su bežali u politiku od poverilaca i akceptnih naloga, oni koji su gacali po mađarskom blatu i sanjali kada će posetiti trgovine u Baji, dok im je Budimpešta svetlela kao daleka zvezda u vasioni…

Oni koji su proterani iz svih zemalja u tranziciji kao hohštapleri i propalice, koji su smatrani plaćenim skotovima obučeni da unište nacionalne privrede, napadali su je svi oni koji su preko noći postali bogatuni, kapitalisti, tajkuni, oni koji su iz poderanih patika ušli u firmirana odela, nabacili najskuplje mašine, silikonske pevaljke, okitili se najboljim švajcarskim satovima, uselili se u kuće na Ukletom brdu, počeli da puše tompus i piju čivas, kupuju hektare vinograda, prave najbolja vina, posećuju modne revije i priređuju perverzne žurke da bi pokazali kako su u trendu, kako su in, kako su face i kako oni ništa nemaju sa tim prostim i primitivnim balkanskim narodom koga se stide, koji je zatucan i svojeglav, koga treba mlatiti redovno, jer je narod stoka i rulja, treba ga redovno jahati, žigosati i tući, ponižavati na svakom mestu, samo da bi ta bratija novokomponovanih političara, japijevaca i tajkuna mogla da uživa na svojim jahtama, optužujući Borku Vučić da je Slobin bankar i da je pokrala milijarde dolara.

Kakva podlost?! Kakva pokvarenost?! Kakva drska podvala?!

I ta laž je devet godina lansirana kao prvorazredna istina. Punih devet godina! I punih devet godina pokušavam da objasnim mome narodu da to nije tačno, da su to propagandne laži onih koji ne žele povratak u devedesete, ali su makijavelistički pragmatični i prave postizborne koalicione saveze sa ljudima iz devedesete, da su svi oni politički ološ koji dve pune decenije, vrteći se u krugu vlasti i opozicije, sistematično pljačkaju državu i narod, da nemaju nikakvu ideologiju, osim nagomilavanja funkcija, privilegija i materijalnog bogatstva, da nemaju nikakvu istorijsku odgovornost i da su spremni, za nekoliko dana vlasti, da prodaju svako svoje političko ubeđenje, da su spremni da prodaju dušu đavolu, samo da bi njima bilo dobro, samo da bi sakrili pravu istinu i samo da bi okrivili neke druge ljude za sve ono što oni nikada nisu mogli da razumeju, dostignu ili ostvare.

Svedok sam mnogih istorijskih događaja u poslednjih dve decenije i ne znam da li, u ovom nasilnom guranju u evropske i evroatlantske integracije, kada se naš normalan put u razvijenu i uređenu evropsku zajednicu pretvara u propagandnu ideologiju okupatorskog režima na vlasti, da li i ja, ili neko sličan meni, treba da strahujemo da će se na nekim od mnogobrojnih naših putovanja desiti da guma tako misteriozno pukne, kako ne pucaju pneumatične gume nigde u svetu, da se vozilo prevrne i zapali i tako eliminišu svi neprijatni svedoci naše tranzicije koji mogu, u trenucima izbijanja socijalne revolucije i rušenja tržišnih fundamentalista sa vlasti, kada dođu neki novi, nepotkupljivi, moralni i stručni ljudi, da iznesu pravu istinu o tome šta se događalo i kakva je uloga nekih političara u taj našoj insceniranoj nacionalnoj tragediji.

Gospodo drugovi, koristim ovu priliku, jer druge mogućnosti u potkupljenim i strogo kontrolisanim medijima ni nema, da iznesem istinu o ženi koja je lažno optuživana i koja je stradala pod vrlo sumnjivim okolnostima. To je moja moralna i stručna obaveza.

Moje svedočanstvo će biti važno za istorijsku građu o vremenima zla u Srbiji, jer sam se, kao dugogodišnji opozicionar i jedan od najvećih finansijera stranke koja danas zavodi demokratski totalitarizam i kult ličnosti u društvu, nalazio na suprotnoj strani od nastradale, odnosno bio sam jedan od najvećih ekonomskih kritičara toga režima i čovek koga je, u jednom tekstu, Mama kriminalnog ganga u Srbiji nazvala epicentrom opozicionog delovanja, da bi novinaru NIN-a saopštila da sam ideolog kapitalizma i privatne svojine, pa sam, samim tim, potpuno nepoželjan u nacionalsocijalnom pokretu za oslobađanje Srba i Srbadije.

Dakle, moje svedočanstvo se može smatrati vrlo važnim, jer nikakvog poslovnog interesa nikada nisam imao sa nastradalom, nikada nisam koristio sredstva primarne emisije, nikada povoljne depozite državnih institucija, nikada nijedan kredit nisam dobio od države, nikada nijednu valutu nisam otkupio od države po zvaničnom kursu, nikada ništa poslovno nisam tražio od tada svemoćne Borke Vučić koje je mogla, jednim telefonskim pozivom, da vam reši svaki finansijski problem, pa su tadašnji biznismeni, danas tajkuni na jahtama, molili, preklinjali i puzili pred njom da im pomogne u zatvaranju njihovih kombinacija.

Svojim očima sam gledao kako ta bratija poltrona i ulizica ničice pada pred njenim nogama i kako pseći ponizno mašu repom, očekujući da im ona pomogne. I mene su ti feudalci tranzicije preklinjali da urgiram kod Borke, da kažem koju lepu reč o njima i njihovom poslu, jer su svi dobro znali da sam bio prijatelj sa njom, da je moje mišljenje cenila i da mi je bila naklonjena.

Naše poznanstvo datira još iz osamdesetih godina kada sam se, kao mladi bankar u državnoj banci, na nekom bankarskom skupu jedini pobunio protiv toga da komunistički partijski sekretari odlučuju gde će banka usmeravati svoj kapital. Bio sam otvoren, iskren i energičan, govorio sam stručno i bez straha.To se njoj svidelo i posle sastanka mi je prišla da se upoznamo. Od prvog trenutka kada smo se upoznali do petka uveče, kada sam je iz Moskve nazvao, da se dogovorimo kada ćemo se videti, bio sam sa njom na ti.

Mislim da sam jedan od retkih mladih poslovnih ljudi koji je sa njom imao takav odnos. Svidela mi se od prvog dana kada mi je prišla njena jednostavnost, skromnost, znanje i neposrednost. Takva je ostala do poslednjeg dana. Samo su političke hulje i despotovi tajkuni širili, nakon političkog prevrata, gnusne laži o njoj, verujući da će se pojaviti neki ostrašćeni dosmanlijski ludak da eliminiše neprijatnog svedoka.

Istina je da je Borka Vučić bila poštena i čestita bankarka, da nijedan državni dinar nije uzela za sebe, jer takva ličnost nikada ništa nije radila za sebe, a posle svih životnih tragedija koje su joj se desile, ona je bila potpuno posvećena svome pozivu, svome poslu i svojoj misiji. Borka je bila poslednja ličnost iz tod uništenog i zakopanog romantičarskog doba u kome su postojali ideali, moral i čovek kao merilo svih vrednosti.

Ta sićušna i energična žena, povijenih leđa i blago spuštene glave, obučena uvek u skromne suknje, košulje i džempere, nosila je neku čudesnu harizmu u sebi, neku magnetsku privlačnost, tako da je plenila svojim izgledom, ponašanjem i nastupom. Govorila je tihim glasom, gotovo šapatom, ali odrešito i tečno. Konkretno i jasno. Nije se služila frazama.

Bila je vrhunski operativac.Tačna, uredna, disciplinovana i precizna. Neposredna u kontaktu sa ljudima. Znala je da sasluša i nije bila isključiva. Svakome je htela da pomogne. Čak je i ove političke skotove na vlasti nekako opravdavala. Nije se ljutila na podignute krivične prijave. Imala je neku uzvišenu mirnoću i posvećenost. Opraštala je onima koji su joj život zagorčavali. Hodala je sigurno, ubeđena da to što radi ima neki uzvišeni smisao.To danas ne mogu da razumeju neoliberalni talibani koji su naučili da otimaju dok su na državnim funkcijama. Borka je bila državni bankar koja je znala šta je država i koja je njena uloga u tom državnom poslu. Sve što je radila za Despota, radila je iz ubeđenja da radi za državu i u interesu države… Radila je u uverenju da je njena uloga da služi državi u nevolji. A nevolja je bila ogromna: ratovi, sankcije, hiperinflacija i Despot koji je nije razumeo svoju ulogu u istoriji, koji je promašio vreme, ali koji je bio izabran na demokratski način. Koji je pobeđivao u svim izbornim ciklusima i imao punu podršku naroda za svoju katastrofalnu politiku.

Znam da je njenim umećem i vezama po svetu, srpska privreda dobijala energente, opremu, rezervne delove i sirovine kako bi mogla da radi u uslovi sankcija, prihoduje i zapošljava radnike. Njenim zalaganjem i urgiranjem uspela je srpska privreda, naročito veliki državni sistemi, da se održe, dok nisu došli tržišni fundamentalisti sa ulice da sve rasprodaju, unište i tako slome ekonomsku moć Srbije, što im je bio glavni zadatak zbog čega su dovedeni na vlast. I danas, još uvek, taj propali koncept i ta pogubna ideologija vladaju u Srbiji.

Borka Vučić je bila čelična dama koja je jedina znala de se odupre Despotovoj samovolji i da postavi stvari na pravo mesto. Lično sam bio u njenoj kancelariji na Kipru kada je razgovarala sa Despotom i kada mu se oštro suprotstavila što je poslao delegaciju Vlade i Guvernera da traže tri milijarde dolara za finansiranje posrnule privrede. Nije prezala da mu kaže pravo stanje i da ga opomene da privreda ne može da izdrži takvu državnu politiku.

Bila je državni bankar koja je znala svoj posao. Bila je Srpkinja koja se nije stidela svoga naroda. Bila je ugledna bankarka koju su poštovali Dejvid Rokfeler, saudijski šeici, londonski i njujorški bankari i svi privrednici koji su živeli i radili na tržištu, koji su stvarali novu vrednost, kao i njeni seljaci koje je okupila, vodila, usmeravala i bdila nad njima, jer je govorila da sve od zemlje potiče i sve se zemlji vraća.

Poštovao sam i cenio Borku kao stariju i iskusnu koleginicu, kao osobu od koje se moglo mnogo naučiti i kao neumornu i vrednu ženu koja se brinula o svima nama. I mene je savetovala da ne idem tako otvorenog srca, da ne nastupam tako iskreno u javnosti, da bankar mora da čuva svoju banku, da mora da bude mudar i taktičan da bi pregurao teška vremena. Nisam je poslušao. Bio sam dirnut njenom pažnjom i brigom, ali svoju energiju nisam mogao da obuzdam.

Zvala me je telefonom sa Kipra i molila da se ne eksponiram, da to nije dobro za moj biznis i slobodu, da su političari prevrtljivi i da prestanem da pišem tekstove koji nerviraju jednu osobu. Kada sam ja uporno nastavljao po svome, doletela je sa Kipra da mi sve otvoreno kaže, da me opomene šta sve može da se desi i da me majčinski zamoli da stanem sa takvom kritikom režima. Nisam je poslušao. Nastavio sam po svome. Ali, uprkos svemu, hvala joj na brizi i na savetu. Ovo što sada pišem je samo iznošenje istine, da bi neki koji je nisu poznavali shvatili kakva je osoba bila i da ne bi naseli na laži režima.

Smrću Borke Vučić ubijeno je i zapaljeno staro srpsko bankarstvo. Ubijeno je bankarstvo koje je počivalo na čestitosti, moralu, odanosti, posvećenosti, profesionalizmu i podizanju nacionalne privrede, nacionalne štednje, domaće proizvodnje, izvozu i poslovanju na stranim finansijskim tržištima, a ostalo je špekulativno, manipulativno, zelenaško i birokratizovano bankarstvo provincijalnih banaka iz Evrope, jer glavni igrači nisu ni došli na naše tržište, bankarstvo koje je nastalo sa osnivačkim kapitalom od 10 miliona evra, da bi u periodu 2002-2008. zaradili jednu milijardu evra.

Namerno su uništene naše državne banke, kao što je namerno pukla ona guma koja nikada tako ne puca, samo da bi se neki ljudi iz vlasti obogatili, zaposlivši se u upravnim i poslovodnim odborima stranih banaka. Namerno je satanizovana jedna profesija i jedna stručna bankarka, samo da bi kleptomani iz vlasti manijakalno nastavili da uništavaju sve ono što su generacije pre njih decenijama stvarale.

Namerno se daju saopštenja nakon tragedije, da je poginula miloševićeva bankarka, kao da je to važno za nesreću koja se desila, da bi se prikrila prava istina. Sve je namešteno tako da se zaplaše svi oni koji su neprijatni svedoci, jer vlastima samo trebaju zaštitni svedoci da asfaltiraju zajedno koridore po kojima vozila ne prolaze, svedoci koji se sećaju i pamte, sve se, dakle, namerno namešta kako se ne bi ništa promenilo i kako bi svi bili u strahu da nekome ne pukne nova guma na putu. Ali, strahom se ne može porobiti srpski narod. Srpski narod je slobodarski i izborićemo se ponovo.

Za sve što je učinila svome narodu i svojoj državi – zahvaljujemo Borki Vučić. Neka ove uspomene ostanu na nju. Neka njeno ime bude utkano u sve naše istorije bankarstva. To je ona zaslužila. I to je Božja pravda. Zahvaljujem za sve trenutke koje smo zajedno proveli i za sve što sam od nje naučio. Slava slavnima, zaborav gramzivim i pohlepnim ubicama.

Neka joj je večna slava i hvala!

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »