Дискутовати о судбини држава често је продуктивно, колико и покушаји пресказивања судбине појединца. Мада, наизглед, постоје социолошке анкете, референдуми, избори на крају крајева – све те демократске процедуре позване да дају мање више јасну слику могућег развоја догађаја. Али све ове методе постају некако беспомоћне када је рећ о Босни, земљи на раскрсници светова…
Уосталом, нека о томе говоре наши саговорници. Свакоме од њих поставили смо исто питање – има ли будућност Босна и Херцеговина, држава створена у далеком Дејтону, скројена по савременом западном моделу, где је „политкоректност“ одавно потиснула историјско наслеђе и генетско сећање.
Став најближи европском виђењу, као што се и могло очекивати, изнео је Момчило Павловић, директор београдског Института за савремену историју, редовни професор Универзитета у Бања Луци. Дакле…
Тошич: Има ли ова држава БиХ будућност?
Павловић: То зависи од народа који творе БиХ, односно од суверене воље сва три народа.
Тошић: Сва три? Али два имају нешто што би се могло назвати својом државом, а рецимо Хрвати немају…
Павловић: Као што је Босна квазидржава, тако су и ентитети квази то су државе на инфузији. Будућност је вероватно у ширим интеграцијама. Југославија је могла да помири те супротности, а сада се очекује да Европа то уради. Али да не подржава један националозам на рачун другог, да не намеће решења једнима на рачун других и да не ставра проблем на следећи начин – да не почне да неке форсира, а друге стопира.
Са доста оптимизма, али као и професор Павловић, уз неке ограде, сагледава будућност Босне и Херцеговине Бранислав Лолић, председник Српског народног савеза.
Лолић: Мислим да што се тиче Босне и Херцеговине, она има будућност само уколико се сва три народа који у њој живе договоре и ако је сви прихвате као своју земљу – а прихватиће је уколико имају интерес да буду у њој.
Доктор Лолић додаје да су на данашњи дан Босном и Херцеговином можда највише задовољни управо Срби пошто имају Републику Српску. Међутим други наш саговорник, адвокат Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке и полсаник Народне Скупштине РС, сматра да светла будућност очекује неке друге делове ове компликоване земље.
Тадић: Федерација има конкретан интерес и питање је само у којој мери га препознаје да постане одвојена од БиХ. Он је пре свега базиран на чињеници да би то била прва држава на европском простору која би по дефиницији имала у себи исламску компоненту. Сарајево у том случају може да очекује да у року од десетак година од дана када би прогласила самосталност постане нови Дубаји, и то Дубаји у Европи. Ниједан други део БиХ не може имати тако светлу перспективу, поготово у економском и социјалном погледу, па чак и ниједан европски део, а да то зависи само од једне политичке одлуке веома просте и за коју код већине грађана другог ентитета постоји подршка.
Без обзира на разлику у ставовима, до сада изнете прогнозе звуче мање-више оптимистички. Међутим, Слободан Наградић, потпредседник Партије демократског прогреса смтра да неће све бити баш тако једноставно и безболно.
Наградић: Шта ће с нама бити до пошљетка – нико то не зна. И у томе јесте чар живота,а ли истовремено и трагика, како се узме. Нико нема готову формулу или неко написано решење. Биће како одлуче историјски меандри, или на српском – криваје. Биће овде једна мања Палестина. Не географски. Али ће сукоби ипак бити присутни, можда мањег интензитета. Инциденти, провокације…
Тошић: Ако вас добро разумем, биће рата?
Наградић: Па неће то бити рат. Питање је шта је то рат. Рат није само ако није мир. Мора бити нешто више. Рат мора неко објавити, морају бити јасно дефенисане ратујуће стране… Али ће бити сукоба. Биће онога што ови теоретичари модерних ратова зову сукоби ниског интензитета. Наговоре се навијачи овог или оног клуба, у то се убаци још неки снајпериста домаће или стране провенијенције и то тако крене…
После ових мрачних прогноза прави је тренутак да разговарамо са филозофом. Тим пре што филозофска мисао несумњиво има шире видике од политичке. Дакле, политички филозоф Емил Влајки о будућности… свих нас.
Тошић: Како би изгледало праведно решење по вама?
Влајки: Ко зна шта је праведно решење у историјском смислу те речи. То је велико, дубоко филозофско питање. Због тога што је на једном приземном нивоу и Русија, и Србија, и Босна и Херцеговина, и ко год хоћете – то је ипак Европа, европска цивилизација, европски дух. И то све скупа треба да буде уједињено. Мени се чини у једној мало широј перспективи да ће доћи до уједињења хришћанства у односу на неке друге нехришћанске цивилизације које постају сувише претеће.
Тошић: Шта ми можемо томе да супротставимо?
Влајки: Хришћани ће схватити оно што сам малочас рекао, а то је да се ипак треба ујединити према овим осталим цивилизацијама и да ће доћи до једне антанте, доћи ће до једног споразума између хришћанских праваца. Мислим да је то процес који ће мало потрајати, али ја сам уверен да то иде у том правцу.
А у међувремену, док још траје процес уједињења хришћанских земаља, да ли вам је постало јасније каква судбина очекује Босну и Херцеговину? Мени није. Али, ако савремени политичари, аналитичари па чак и филозофи не могу да даје конкретан одговор, можда га треба потражити међу књижевницима?
Па да цитирам разговор двојице чувених писаца, нобеловца Иве Андрића и Добрице Ћосића, познатог и по свом политичком ангажману.
“У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује Бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине…”. Тако је говорио Иво Андрић, човек који је прославио Босну у свету снагом свога талента. И оно што је најважније, овај развор догодио се још за живота Јосипа Броза, у она мирна времена, када, наизглед, ништа није наговештавало предстојећу трагедију…
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Шведски министар спољних послова Карл Билд у свом блогу резимирао је резултате пропалог сусрета у Бутмиру и каснијих преговора у Београду: „Одушевио сам се предивном јесењом шетњом кроз дивни и историјски Калемегдан смештен на ушћу Саве у Дунав. Још су Римљани тамо имали своје легије. Опстао је кроз векове“.
Заправо, ова реплика садржи све – и разочарење, и замор и чак некакво поимање пролазности овог политичког тренутка у ширем историјском контексту. И то је логично – пресећи у моменту босански чвор, како су то напрасно пред петнаесту годишњицу Дејтонског споразума одлучили неки западни политичари, једноставно је немогуће.
Црту је подвукао лидер босанских Срба Милорад Додик: „Уколико је састанак у Бутмиру направљен како би се само удовољило Бошњацима, онда је то још једна грешка међународне заједнице и ми у томе не желимо да учествујемо“.
Сем тога, постоји сумња да ни босански Хрвати нису спремни да „задовољавају“ бошњаке. Како рече већ поменути Додик, „Фрустрирани су у БиХ и Срби и Хрвати, незадовољство је превелико и то је, напросто, чињеница“. Тако да централизације, коју су уз употребу тешке артиљерије у виду Вашингтона одлучили да спроведу босански муслимани највероватније неће бити.
Грешке су све ту, на површини. Ево је прва од њих: „Стрпљење међународне заједнице je на измаку. Више се неће толерисати блокаде и недостатак воље за спровођење реформи“. Очигледно да је ова порука коју је касније формулисао Високи међународни представник у БиХ Валентин Инцко легла у основу преговора са лидерима 7 босанских странака у бази Бутмир. Наизглед, све су промислили – и војну базу као место сусрета, тек да се не заборави ко је ту јачи, и шрагарепу која у 90% случајева пали – чланство у ЕУ и НАТО-у. Али нешто овај пут није прорадило.
У чему је ствар? Само у томе што босанске Србе, за које је и сам Дејтонски споразум представљао велики територијални компромис, не можете натерати да се у име накаквих евроатлантских интеграција одрекну дела својих овлашћења. Нису они за Европску унију ратовали, или како је то мање- више дипломатски формулисао господин Додик – „Не дозвољавамо урушавање Српске зарад нејасне приче о путу у Европску унију“.
И ту прелазимо на другу грешку: „Лидерима политичких странака у БиХ сугерисано је шта њихова земља треба да предузме како би се наставио процес евроатланске интеграције“, изјавио је након састанка у Бутмиру први заменик државног секретара САД Џејмс Штајнберг. Позната интонација, зар не? Класичан пример извртања руку. Међутим, наведене методе застареле су још 1995. – након потписивања Дејтонског споразума. За протеклих скоро 15 година Република Српска стекла је све карактеристике самосталне, независне и политички, и економски од Запада државе. Како је то тако испало? „Не могу навести ни један једини пример да су нам помогли када смо тражили њихову помоћ“, каже на то Милорад Додик. Тако да се на данашњи дан господин Додик далеко више плаши незадовољства сопствених грађана него некаквих имагинарних претњи из Вашингтона.
И трећа грешка. „Према саопштењима у Бутмир су стигли амбасадори Немачке, Француске, Италије, Јапана, Турске. Руски амбасадор у БиХ Александар Боцан-Харченко такође је добио позив, али није присутствовао састанку“. Зашто? Русија неће давати легитимитет сусрету чији је циљ покушај да се изврши притисак на једну од страна да би се спровела уставна реформа. Нека се тиме боље бави амбасадор Јапана.
У целини, цела ове прича унапред је осуђена на пропаст. И чини ми се да је главни кривац тим који је стао на чело спољнополитичког ресора САД. Госпођа Клинтон очигледно по старој, још дејтонској, од супруга наслеђеној навици користи ђон-методе. Па и уплитање у преговарачки процес особе попут Мадлин Олбрајт дало је своје клице – прича се да је њена идеја око уједињавања Сарајева наљутила чак и представнике Европске уније. А можда да пробају неке друге играче, који се нису заглавили у историји? То би у сваком случају дало боље резултате.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »