Kako sam zbog frivolne odeće bio vraćen iz katastra
Vinem se po jednom od ovih svirepo sparnih dana do zdanja u kome je i katastar, da se raspitam kako napreduje moj slučaj, kad: “Ne možete ovakvi u zgradu, žao nam je…”
A ja u majici, bermudama (nikad nisam siguran kako se ova imenica menja ni otkud ona: odevni predmet koji u Bermudskom trouglu nosi i staro i mlado?): “Pustite me samo danas, neće mi ovo preći u naviku…” Ne smeju da krše PS, kamere sve snimaju i kad bi na snimku sevnula moja nagota, supervizor bi ih kaznio, ja nalevokrug, nije ti ovo Turistički savez Igala, ovo je državna ustanova, a mera čijom si žrtvom danas pao verovatno je odblesak bontona koji je pre desetak godina nametnut bankarskim službenicama, kad im je zakonodavac složio i boje, propisao visinu potpetica, dužinu sukanja, dubinu dekoltea, vrstu maskare etc. E, sad je pristojnost naturena i mušterijama, tako mi i treba, moj predmet čamiće neobiđen još nedelju dana, dok se ne vratim u dugačkim pantalonama, pa opet, danima mi nešto govori da nisu baš ni ti portiri toliko u pravu: kako ženske noge mogu da se vide ispod kolena? Jesu mnogo lepše od muških, netaknutih sredstvima za depilaciju, krvrgavih, nepocrnelih, ne videvših ni sunca ni solarijuma, i ne zna se koje su odvratnije, o muškim nogama još govorim, tanke koje se završavaju se čitavim perajima, ili one slonovske a čiji vlasnici najčešće nose patike i drže da ta vrsta obuće ne treba nikad da se pere…
Pa opet: zar glede muške mode i bontona nismo na stupnju kad su žene u pantalonama bile teška sablazan? Muškarci koji bi da obnaže ekstremitete dovedeni su u neravnopravan položaj, vaspitna mera koja mi je izrečena biće za tričavih pedeset godina smešna, isterivanje mene iz katastra biće kao slučaj službenice koju je šef poslao kući da pantalone zameni haljinom ili suknjom, kako joj drago.

Kako je država digla ruke od bilo kakvog mog razvoja, evolucije, mutiranja – o estetskoj hirurgiji ili čudotvornom eliksiru da i ne govorim
Osoba nečitkog potpisa izdala mi je 9. XII 2003. ličnu kartu i ispod moje voždovačke adrese na pisaćoj mašini otkucala reč “trajna”. Čime je zapravo rekla: poslednja. Ovo ti je, Ljubomire, legitimacija za sve dane, za sva godišnja doba i za godine koji su ti još preostale, više ne moraš da se slikaš za novu ličnu kartu, država se više ne kladi kao dosad da ćeš živeti još deset godina, ali zar nisi i sam primetio koliko su novorođenčad neverovatno nalik jedna drugima, a da se taj zovimo ga fenomen još jedared ponovi sa veoma starim ljudima, a naročito sa samrtnicima i pokojnicima?
Imam tu ludu sreću da sam sa sela i da sam mrtvace viđao na stolu i docnije u otvorenom kovčegu, i, zaista, sva ta lica i ti mirni osmesi zar nisu jedan te isti osmeh? Mojoj na Karaburmi uginuloj zebi smanjilo se telo i zašiljilo lice kao pravoj starici na odru, tog jutra sam, našavši je ukrućenu u uglu kaveza, pomislio kako smrt ima isto lice za sve vrste, ali manimo se smrti i vratimo se starosti koja zvanično počinje onog dana kad ti tvoja rođena država izda trajnu ličnu kartu. Pa imao sam samo pedeset jednu godinu! Medicinski sam doduše počeo da propadam još u Lozničkoj, sa trideset šest, trideset sedam godina. Primetim ja da na oba oka imam okruglasta zadebljanja, kao neka dečja sočiva, odem u dom zdravlja, a doktorka će: “Nije to ništa, to su degenerativne promene…” – “Kako to mislite, ja – degenerik?!” Ispalo je po njenom, i bio bih zaboravio tu epizodu da me svega četvrt veka docnije nije otpisala i država.
Čuo sam da u Švedskoj produžavaš vozačku dozvolu kao i kod nas, svakih desetak godina, a kad prevališ sedamdeset i neku napišu da ti dozvola važi do 2110. godine: vlast neće više da ti produžava dozvolu, ali ti, kao Bajaga biserima rasutim, želi da živiš još godina sto, pa ako taj rekord prešišaš, a ti izvoli opet u SUP!
Neće ti skandinavska dosetka produžiti vek, niti će ti ga zluradost srpskog činovništva skratiti, pa opet, jedna ti država šaljivo nazdravlja, druga kao da iza mutnog šaltera, kroz koji nikad ne znam dopire li moj glas do dežurnog homo sapiensa, mrmlja “doterao si cara do duvara, old man!”.
&

Pre sto pedeset godina reč “letovanje” nije ni postojala, sad je to mora nad svačijom glavom
Šta je najdosadnije svakog leta? Kako šta, pa razgovori gde će ko da letuje, anegdote sa mora, slike, filmovi… Najteže je dakako samo letovanje, i treba mnogo građanske i lične hrabrosti da se bračnom drugu ili porodici prizna: meni se uopšte ne ide na letovanje!
Pre nekoliko godina smo se nakon celodnevne vožnje kroz kolevku civilizacije (a kontinentalni deo kolevke je kao Mesečeva površ, nema rastinja, nema hlada) obreli u Atini, odspavali par sati i taksijem se u zoru odvezli do luke. Tamo – milionski narod (što bi rekao prodavac tekstila u Igalu kome ide loše jer beskrajna traka sirotinje prolazi kraj njegove butige kao pored turskog groblja; pitam ga kako ide, ide super, super, vidiš da milionski narod prolazi!); udara me ruksacima i staro i mlado, panika kao na aerodromu u prvim danima rata, feriboti se pune li pune, stignemo na Tasos, lepo ostrvo, kao i sva druga uostalom, ali sam neispavan i začuđen, šta ja tu tražim, preda mnom su tri nedelje jedrenja, ka catari prti grupa Anglosaksonaca sa rančevima i kuferima, svi pocrneli i odmoreni, blago ovima, ovi idu kući, prošlo mi je kroz glavu. Bio sam dovoljno priseban da to ne kažem naglas, ali osetio sam zavist kao kad je nekom Vinku iz Zadra ubrzo po mom dolasku u JNA stigao paket sa civilnom odećom – odslužio vojni rok.

ljubomir živkov

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Stav

Režim u kome pobeđuje Miloš Bojanić je režim koji priziva diktaturu Nejakog Borisa. Ili, obrnuta logika, režim Borisa Tadića je oličen u pobedi Miloša Bojanića

DIKTATOR – Predsednik Republike hoće da postane diktator. U jednom od njegovih besmislenih intervjua poslao je poruku građanima Republike: “Građani mi kažu – predsedniče, hajde malo budi diktator, a ja im odgovaram – ne mogu, jer nisu takva pravila igre”.

Uzmimo da je neki ostrašćeni partijski ljubitelj Klovna tranzicije, koji nije njegov savetnik i ne spada u prvi tim pouzdanih pajtosa koji pripadaju bandi za pljačkanje države po zakonu, izmanipulisan, razočaran i osiromašen propašću reformi, uistinu izgovorio ovakvu jednu rečenicu. Ozbiljan državnik i predsednik republike bi se nasmejao. Klovn tranzicije je odgovorio – ne mogu! Znači, ja bih to hteo, ja to hoću, ja to želim, to je sjajna ideja, to je prava stvar, to nas može izvući iz sadašnje situacije, ja sam spreman da postanem diktator, ali, nažalost, ne mogu, ne daju mi, jer nisu takva pravila igre sada. Prljava igra traje. Ali, pravila igre mogu i da se promene. Recimo, ako nastavim sa svojim gangsterima na vlasti da pljačkam građane Republike i ako građani Republike, nezadovoljni svojim životom i mojim večitim lažima, krenu u otvorenu pobunu, meni nije preostalo ništa drugo, radi odbrane našeg svetlog puta u budućnost evropskih integracija, nego da promenim pravila igre.

To nije nikakav problem. Imam većinu u parlamentu koja će koaliciono-partijski poslušno izglasati, da bi zadovoljili svesne i savesne građane koji žele da uđu u rajsko carstvo evroatlantskih integracija, moje imenovanje za diktatora. Time ćemo sve probleme u društvu rešiti. Nećemo se vratiti u mračne devedesete godine, nego ćemo uživati u plodovima moje diktature. Kada postanem Kada postanem Diktator sve televizije će emitovati rijaliti šou u kome ćemo odmeriti snage Miloš Bojanić i ja. Neka udari na mene! Neka mene pobedi! Neka meni preotme slavu, ako može. Neka pokušaju meni da nameste da je Miloš Bojanić popularniji, voljeniji i poštovaniji od mene. E, to neće moći! Nateraću Uplakanog Jul Pinka da proda najveću jahtu i obezbedi pravila igre u kome ću ja pobediti. Kakav, bre, Miloš Bojanić, ja sam za njega Miloš Bojanić. Ja sam za njega pobednik i bez takmičenja. Moji savetnici i moja vlada, moja vojska i moja policija, moje sudstvo i moji tajkuni, moja televizija i moj gradonačelnik su spremni da mi obezbede sigurnu pobedu i veliku gledanost. To će biti dokaz da moj narod mene obožava. Sve dok se igra ne promeni. Posle će sve ići lakše.

***

FARMA – Da li je Miloš Bojanić bolji od Borisa Tadića? Jeste. Miloš Bojanić je otvoreno pokazao ko je i šta namerava da postigne. Boris Tadić je veći manipulator i prostak od MB. Zašto? To radi prikriveno pod velom demokratije, modernizacije i evropskih integracija. To radi perfidnije i podmuklije. MB je brutalni lažov i nema evropske manire BT. Nije prošao američku školu za manipulaciju javnošću. Nijedan trening komunikacija nije imao. Poslužio je odlično savetnicima kandidata za diktatora da prikažu BT kao jedinog spasioca raspadnute države i primitivnog naroda. Koji je smisao organizovanja Farme? Zašto je bilo toliko prostakluka i primitivizma? Veliki Brat je vešto izabrao iste učesnike, koji dolaze u sukob sa likom koji je gori i od njih samih. Farmeri su pokazali sav svoj primitivizam, ostrašćenost, zlobu, glupost, ograničenost i pohlepu. Naručena velika gledanost je nosila jasnu poruku – narod je isti takav. Narod to traži.

Ništa narod nije bolji od tih šabana. Narod koji to gleda je isti kao ti izabrani negativci koji, vođeni svojom sujetom i ograničenošću, neprestalno dolaze u sukobe sa najgorim između njih. Ako su svi na Farmi isti i ako među njima nema razlike, onda je i taj narod koji ih toliko gleda i koji glasa za njih još gori. To je primitivan, zaostao, zatucani narod koji je lenj, koji laže, podmeće, ogovara, svađa se neprestano, pljuje u lice, bezočno psuje i vređa sve što nije razumeo ili je drugačije od njega.

Šta Boris Tadić i njegovi medijski savetnici da rade sa takvim narodom? Poruka je jasna – svi su takvi! Srbija je Farma. Nema alternative tom primitivizmu. Građani su učesnici velike Farme. Šta treba da uradi Boris Tadić da takav narod privede evropskim vrednostima? Nije mu preostalo ništa drugo, nego da se samoproglasi – diktatorom. Diktatura je rešenje! To traže evropski osvešćeni građani. Oni koji glasaju za vlast. Oni koji su članovi režimske stranke. Oni koji rade u partijskim i državnim firmama. Diktatura Borisa Tadića treba da prevaspita tu raju koja traži Gazdu. Boris Tadić je sebe pretvorio u Velikog Gazdu koji odlučuje o svemu u Srbiji. Sve je pod kontrolom BT i njegovih pajtosa.

Imao sam jedan čist posao koji sam pronašao u Sloveniji i koji naša državna kompanija nije mogla dvadeset godina da reši. Pronašao sam rešenje i investitora koji može to sve da završi. Svi bi rešili problem i državno preduzeće iz Srbije bi naplatilo potraživanje koje ne može dvadeset godina da realizuje. Svi učesnici u poslu su bili zadovoljni. Posao je trebalo da se završi. A onda se umešao Boris Tadić sa svojom kamarilom savetnika. Organizovali su državnu posetu Sloveniji i pregovarali o rešavanju problema za državno preduzeće. Mangupski se ponašao i obećavao da će on sve to da reši. I ništa nije rešio. Sve je palo u vodu čim je poseta bila završena. Meseci su prolazili i ništa se nije dešavalo. Folirant je sve izvarao. Poruka je nama u Srbiji više nego jasna. Kandidat za diktatora hoće da kontroliše svaku poslovnu transakciju. On namerava da bude Gazda svima nama. To nije ni Milošević radio. To nije radio ni Miloš Bojnić. Boris Tadić je sigurni pobednik ovog serijala.

Kada će da se promene pravila igre? Ko će da ih promeni? Kako će da izgledaju ta nova pravila? Režim u kome pobeđuje Miloš Bojanić je režim koji priziva diktaturu Nejakog Borisa. Ili, obrnuta logika, režim Borisa Tadića je oličen u pobedi Miloša Bojanića. Da li je to onaj isti Boris Tadić koga je Đinđić prezirao i koga je smatrao mekušcem i folirantom? Ne, ovo je farmer Boris Tadić koji ne može da uvede diktaturu u zadrugu dok ne promeni pravila igre. Da li će uspeti? Verujem u slobodarsku tradiciju moga naroda. Verujem da moj narod nije Farma i farmeri. Verujem da moj narod neće dozvoliti Borisu Tadiću da mu nametne diktatorske lance.

***

FUDBAL – Nakon poraza od Gane, napisao sam šta mislim o afričkim orlićima. Nakon pobede nad Nemcima nisam namerno ništa hteo da pišem. Nakon sramnog poraza od Australije, mogu samo da preporučim svima koji nisu čitali da pročitaju tekst o našim fudbalerima na mom sajtu. Neshvatljivo je kako su bedno igrali naši fudbaleri. Boris Tadić nije igrao. Povredio se na treningu za diktatora. Ne mogu da razumem kako naši fudbaleri, koji su vodeći igrači u evropskim klubovima, zaborave da igraju fudbal preko noći. U čemu je tu problem? Ne razumem kako neko može da zaboravi, recimo, da štopuje loptu. Kako može da zaboravi da odigra dupli pas i da tačno uposli svoga saigrača. Ne razumem zašto ne trče i zašto se ne bore. Nisu se bili ni oznojili. Da li to smeju da urade u svojim klubovima? Ne smeju. Zašto ne smeju? Plaše se kazne. Plaše se da ne ispadnu iz tima. Plaše se da će izgubiti novac. Plaše se neuspeha. Kada igraju za reprezentaciju toga straha nema. Za reprezentaciju se igra iz ljubavi i prestiža. Iz ljubavi, da što bolje reprezentujete svoj narod i da mu povratite, makar malo, veru u život. Iz prestiža, zato što vašu igra nekoliko stotina miliona ljudi na planeti tog trenutka prati…

Ako bi vas lično, dok radite svoj posao, gledalo nekoliko stotina miliona ljudi na planeti, kako biste se vi ponašali? Da li biste bili ležerni, nezainteresovani, mlitavi i uobraženi, uvereni da ste super zvezda?

Problem je, dakle bio, po ko zna koji put, u našem mentalnom sklopu koji ima hroničan nedostatak profesionalizma, poštovanja neprijatelja i skromnosti. Nemci su pobeđeni zbog našeg inata da ne prezamo od moćnijih i jačih od sebe. Uostalom i sami Nemci imaju večiti problem sa nama, istorijski sindrom Srba ih neprestalno muči i lakše im je da ispraše Englesku, nego da se sa Srbima nadmeću na terenu. Pobedili smo Nemce jer smo nebeski narod spreman da strada u borbi sa velikim silama. Poraženi smo od Gane i Australije jer smo prepotentni i manijakalno opsednuti svojim istorijskim pobedama, koje su se završavale stravičnim žrtvama po naš naivni narod. Maestralni smo u nipodaštavanju i ponižavanju onih koje smatramo slabijim od nas. I to nam je usud. Od Maričke bitke do NATO intervencije. Nikako da se oslobodimo mitova i da postanemo racionalni, praktični i organizovani u pobedama.

Ni selektor Antić, uprkos ogromnom iskustvu, nije uspeo da pobedi srpski mentalni sklop. On je najveći krivac za naš fudbalski debakl. A šta je trebalo da uradi? Da juri razmažene fudbalere po kafićima i da im zabranjuje da piju i da puše? Mislio sam da je on autoritet i da se nikada neće spustiti na nivo Borisa Tadića koji priziva diktaturu. Diktatura nije pomogla ni Severnoj Koreji. Pored discipline u igri, morate, ipak, da imate znanje, talenat i strategiju. To što su građani Severne Koreje sprečeni da gledaju direktne prenose svojih fudbalere, to ništa ne znači za Miloša Bojanića i Borisa Tadića, koji su se udružili da u direktnom prenosu monopolizuju sve televizijske ekrane u Republici koja se pretvara u lični režim Farmera. Antić nije hteo da uvede diktaturu igračima, jer smatra da to ne donosi uspeh u igri. Boris Tadić ne može da uvede diktaturu, jer mu pravila igre to zasada ne dozvoljavaju. Ali ne mora se on držati zakona kao pijanac plota. I zakoni se mogu menjati po potrebi diktatora.

***

DINAR – Nastavlja se izvlačenje špekulativnog kapitala iz Srbije. Pljačka se privodi kraju. Sve manje je ostalo državne imovine za rasprodaju. Glavni igrači pakuju kofere i izvlače svoj kapital. Dinar propada, dok je 1,36 milijardi evra napustilo od početka godine Srbiju, upakovano u sterilnu izjavu birokrata Narodne banke da su morali da intervenišu da bi sprečili prevelike dnevne oscilacije kursa. Devize polako, ali sigurno, odlaze. Ostalo im je još toliko evra da potroše. Dospele neisplaćene obaveze su oko 1,7 milijardi evra. Niko ne zna kako će se to isplatiti. Stranih investitora nema. Privreda propada. Uprkos velikom radu i zalaganju Miloša Bojanića i Borisa Tadića, dinar je nastavio da pada. Tajkuni su zabrinuti jer im preti bankrot. Ne plaše se diktature Borisa Tadića. I to je bolje, pre će napraviti neke nove aranžmane, nego da pobedi demokratija i republikanska ideja, koja negira ukradeni kapital tajkuna. Miloš Bojanić se ne plaši diktature Borisa Tadića. Miloš voli disciplinu. Mora da se uvede red na Farmi. Makar opala i gledanost.

***

BODO – Bodo je misteriozno došao i još misterioznije je otišao. Večiti Asistent je morao da zaštiti svoje tajkune. Međutim, suviše se zaigrao. Zaboravio je da je Bodo Hombah moćan i da ima jake ljude iza sebe. Lični sukob domaćih i stranih tajkuna ministar za ekonomiju destrukcije je iskoristio da ispraši međunarodnog špekulanta. Tako je otvoreno pokazao da je ministar tajkuna. Nemački investitori ne prihavataju da ih reketira ministar i tajkun. Nemačka država brani svoje investitore. Da li se oni zvali Bodo ili Miloš Bojanić i Boris Tadić, njih to ne zanima. Nemačka država brani princip. Princip u kome ne možete da uvodite monopole i diktaturu. Niti možete da pobeđujete na nameštenom glasanju. Ne možete da varate birače i klijente. Nemačka država nema Borisa Tadića. I ne menja pravila igre.

Piše: Branko Dragaš

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Ko je toliki mazohista da pokuša da odgleda neki film na jednoj od komercijalnih televizija u Srba (ni javni servis baš ne kaska po tom pitanju), po pravilu nailazi na nepremostive prepreke. U vidu reklamnih blokova, naravno. Krene glavni junak tako da otkriva ko mu je opanjkao majku, upropastio očevu firmu i seksualno zlostavljao omiljenu svastiku, napetost raste, gledalac se skuplja u svojoj fotelji i – tras! Gomiletina reklama za koju je gladna godina tek trenutak u vremenu. Zaboravimo i datum svoga rođenja, nekmoli šta smo ono, dođavola, gledali pre nego što je krenulo maltretiranje reklamama. Taman pomislimo da je mučenju kraj, kad evo novog zla – najava emisija koje će televizija prikazivati u narednom periodu, tek toliko da nam prođe još koji minut. Na kraju nas počaste i nastavkom filma, ali smo mi već toliko isceđeni da ramena glavnog junaka više nisu toliko široka, primećujemo sede vlasi na njegovoj besprekornoj frizuri, a i svaja u toplesu kao da se nekako usukala. Ode doživljaj u tri lepe.

Razni ljudi se dovijaju na razne načine da bi neutralisali zjap besmisla koji se pred njima otvori svaki put kada im reklamni blokovi upropaste praćenje jednog od malobrojnih televizijskih sadržaja koji im se dopao. Jeste da to traje dugo, ali je suviše kratko da bismo se, recimo, vratili knjizi, koju smo netom pre filma odložili u stranu i čiji nas zaplet mami kao što to sladoled iz izloga poslastičarnice priziva radoznale dečje okice. Na sreću, postoji jedan zanimljiv vid interpretacije reklamnih slogana, pomoću kojih komercijalni teror prođe mnogo brže i bezbolnije. Evo kako:

Pokušajmo da neke od mnogobrojnih marketinških slogana primenimo u konkretnim životnim situacijama. Na primer: zamislimo trenutak kada vlasti Srbije najzad ulaze u trag Ratku Mladiću (dobro, znam da je teško takvu scenu prizvati i u mislima, ali napnimo se iz sve snage). Elem, prvo će se zaprepastiti što je uopšte živ, jerbo je porodica pokušala da ga proglasi mrtvim, što nije dalo zbuniti organe gonjenja – pa nisu oni njemu već deset godina za vratom uzalud, i neće ih pokolebati jedan takav jeftin trik. E, sad, ima li Mladić u svojoj pećini TV prijemnik? Plaća li pretplatu? I, na kraju, gleda li reklame? Sve će to prolaziti kroz glavu policajcima koji će, po službenoj dužnosti, morati đenerala da ponude modnim dodatkom koji je u narodu poznat kao bukagije. Odgovor na svoja pitanja uniformisana lica će dobiti veoma brzo – da, Mladić gleda televiziju, ne propušta čak ni reklamne blokove, jer kako drugačije objasniti njegov prvi pokušaj prikrivanja identiteta pomoću rečenice iz reklame za neku pričaonicu:

- Za početak, ja sam Jelena (a oni mu kažu da ima lep glas).

To će u prvi mah zbuniti žbirove, koji će se začuđeno gledati, ali će posle početnog šoka nastaviti da rade svoj posao, setivši se da su tokom obuke upozoreni na mogućnost da begunac prikriva svoj identitet ili se lažno predstavlja. Pošto je i Mladić prošao razne obuke, pokušaće sa novim trikom. Sateran uz zid, bez mogućnosti bekstva i ostavljen od svojih vernih čuvara, on će, uz grimasu “niti pisnu niti zubi škrinu”, posegnuti za još jednim sloganom:

- Ovo nisam ja, ovo je moja šauma!

Pošto ni to neće pokolebati uniformisanje persone (sudbina majčice Srbije je u pitanju, nije šala) begunac će učiniti ono što rade svi koji nemaju šta da izgube – odlučiće se za potez očajnika. Izvadiće iz džepa poznatu švajcarsku čokoladu, odmotati jedan komadić, zagristi i ponadati se da će mu uspeti ono što stotinama miliona ljudi širom sveta još uvek nije uspelo, mada pokušavaju svakodnevno. Jedan zalogaj, i možda stvarno ode TAMO. Mi još uvek ne znamo gde je to, ali osobi koja može da bira između toga mesta i doživotnog mardelja, to svakako nije od prevelikog značaja.

Preozbiljno shvatanje reklamnih spotova može nam dodatno zakomplikovati život. Evo, recimo, moj primer. Na koji god TV program da nabasam, proganja me ta reklama za dezodorans. Scenario, zapravo. Gledam, gledam i pomislim – zašto ja to ne bih probao, možda mi se posreći kao onom žgoljavaom momčiću. Odem maksuz do prodavnice, naručim čitav karton baš tog dezodoransa, sačekam isporuku i krenem u akciju. Isprskam se kao nezdrav i pravac prva visoka zgrada sa dobrim liftom. Sa sobom ponesem makar jednu miomirisnu bočicu, nek se nađe. Vozim se gore-dole ceo dan, ali slabo nešto ulaze cice poput one iz reklame. I kada uđu, ne reaguju onako kako bih ja očekivao. Koncentracija dezodoransa je tolika da i ja mogu da ga osetim, ali rezultata nema. Čak me ni starije gospođe ne gledaju, a mirisu glavnog junaka u reklami ni one ne mogu da odole. Pošto sam uvideo da negde, sasvim sigurno, grešim, odlučio sam se za promenu taktike. Doslovno kopiranje scenarija. Počeo sam da se na izlasku iz lifta namerno sudaram sa nekim opakim frajerima koji sjajno mirišu, ali sam posle nekoliko bolnih bubotaka shvatio da život nije reklama. Prvo sam pomislio da su oni pogrešno zaključili da se o njih češem iz nekih drugih razloga, pa je proradila homofobija i stradah na pravdi boga. Da bih bio siguran zašto tako reaguju, jednom prilikom sam nekog od njih upitao zašto mi razvali šljagu, a on me je pogledao onom grimasom broj 42 i objasnio:

- Muškarci znaju zašto!

Pa onda onaj belaj sa veš mašinom/perilicom. Pesma u reklami ima zarazan refren, lako se pamti, sugestivna je, ja sugestibilan – i eto nevolje. Imam neku staru veš mašinu kojoj sam hteo da produžim životni vek (u reklami se lepo pozivaju na proverene statistike, svi preporučuju baš to sredstvo, kažu da uz njega preilica/ veš mašina živi duže, kako da im ne poverujem). Usput, ne treba zaboraviti ni to da sam svoje znanje obogatio korisnom informacijom da je voda u Srbiji, Hravatskoj i BiH tvrda, što ne bih znao da nisam čuo za ovo sredstvo. Trpao sam tu hemikaliju kad god sam stizao, ali se desilo nešto sasvim neočekivano – mašina je svejedno crkla, nezahvlana i nesvesna tretmana koji sam joj priređivao. Grdno sam se razočarao, toliko da sam hteo odmah da eksiram jedno pivo, ali sam se u poslednji čas setio da sam pod obavezom da tri meseca ne pijem pivo baš tog proizvođača čijim sam flašama napunio frižider. Svidela mi se ta reklama, pomislio sam – hoću i ja ovako, i sada, usred leta, trpim posledice sopstvene tvrdoglavosti. Šta ću, opklada je pala.

Ah, da – ni moji poznanici nisu operisani od upliva marketinških slogana u svakodnevno bitisanje. Pre nego što nam je, sasvim nespremnim i zatečenim, za vjeki vjekov ugasilo analogni signal na kanalu UHF 38 (sad svi nabavljamo digitalne prijemnike), često smo gledali drugi program HRT-a jer, ako ništa drugo, ne prekidaju filmove reklamama i vode računa o tehničkom aspektu programa. E, tu smo dugo gledali reklamu za još jedno popularno pivo u Hrvata, koje takođe ima lako pamtljiv slogan. Dogodilo se da jedan poznanik ima četvoronožnu ljubimicu čije ime se piše isto, ali izgovara sa kratkosilaznim, umesto sa dugouzlaznim akcentom. To nas, ipak, ne sprečava da se nasmejemo svaki put kada na njenoj kućici vidimo dobro poznatu, rukom ispisanu rečenicu Žuja je zakon!

Branislav Zukić

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Иако се у једном тренутку чинило да ће „Бели орлови“ моћи да остваре одличан резултат на мундијалу упркос лошем старту против Гане, утакмица са Аустралијом је распршила те наде.

Таман сам се био спремио да кажем како је ово можда резултат захтева из Београда да се обезбеди пролаз Немачке и Гане – јер забога, у супротном би неко негде могао да Србију оптужи за „расизам“ и „национализам“ – али сам онда схватио да то не би било сасвим фер. Барем према фудбалерима и селектору Антићу; нисам први коме је пала на памет могућност да је победа над немачком могла да успаничи жутократе. (Успут, кад људи више не могу да разликују надреалистичку сатиру од стварности, крајње је време да се схвати да са стварношћу нешто озбиљно није у реду.)

Препоручујем, међутим, осврт Александра Павића на Видовдану данас, у којем се оправдано пита: „…с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила?“ Дабоме да се могло боље – али зашто тако да се размишља само када је у питању фудбал, а у држави се толерише какистократија? Уосталом, она победа над Немачком је можда слађа и од освојеног пехара. Бар мени. Објавио Gray Falcon

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »