Rentiranje zločina: Petnaest godina koje su pojeli grobari

Beskonačno, petnaestogodišnje prenošenje posmrtnih ostataka srebreničkih žrtava ne ostavlja mirnim nikoga. Ni žive ni mrtve. Kome je to u interesu i zašto nije isto 4.000 i 8.000

Niko i nikada neće osporiti da je jula 1995. godine počinjen zločin u Srebrenici. Taj se zločin takođe ne može ničim opravdavati.

Ali, sve dok ne bude utvrđena puna istina o stvarnom broju srebreničkih žrtava (vojnih i civilnih), trajaće i besprizorna politička upotreba Srebrenice. Mučna prebrojavanja posmrtnih ostataka traju punih petnaest godina. Odakle svake godine u isto vreme dolaze posmrtni ostaci žrtava, otkud brojka od 8.000 žrtava kad je Međunarodna komisija za nestale osobe u BiH nešto drugo utvrdila, sve su to pitanja na koja nema odgovora zbog zapanjujućeg slepila i gebelsovske propagande koju sprovode istinski zločinački centri u zemljama koje su odgovorne za krvavi raspad Jugoslavije, pa shodno tome i za događaje u Srebrenici, i političke igre oko današnjeg memorijalnog centra u Potočarima kod Srebrenice.

Još 2005. godine slavni američki filozof leve orijentacije Noam Čomski, u intervjuu koji je dao za britanski list Gardijan, optužio je tamošnje novinare da su “priglupi zagovornici zapadnog imperijalizma”, te da je takozvani najveći zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata, počinjen 1995. nakon pada Srebrenice u ruke Ratka Mladića, zapravo – preuveličan.

Nije Čomski stao na tome nego je još dodao da su “masakr” u Srebrenici (reč masakr Čomski stavlja pod navodnike, prim. red.) preuveličali mediji.

Međutim, ako Čomski nije ni patolog ni forenzičar, te ako mu nije za verovati, nema nikakve sumnje da treba bez ostatka verovati Međunarodnoj komisiji za nestale osobe u Bosni i Hercegovini (ICMP), koja je do ovog 11. jula 2010. godine, metodom podudarnosti DNK uzoraka, uspela da identifikuje tačno 4.000 žrtava srebreničke tragedije. A to je upola manje od brojke kojom mašu ratne vođe bosanskih muslimana na čelu sa Harisom Silajdžićem, koji ne propušta nijednu priliku da srebrenički zločin nazove genocidom i da za taj genocid optuži i Srbiju i ceo srpski narod.

I ove, 2010. godine, Silajdžić je u duhu samoodrživog projekta političke nekrofilije, optužio Srbiju za zločin u Srebrenici, a srpski predsednik Tadić je umesto adekvatnog odgovora na optužbu za kolektivnu krivicu, ispio šaku lekova na očigled prisutnih.

Istovremeno, iza njegovih leđa bile su raširene parole poput:  “Srbija=agresija=genocid=Dejton=Republika Srpska”, “Srbija je odgovorna za genocid”.

Tadić, izvesno je, nije odgovoran za zločine u Srebrenici. Ali, nije ni dobio mandat da se u ime konkretnih zločinaca izvinjava bilo kome. Saučestvovanje u bolu je u redu. Ali, ćutanje i savijanje glave dok traje optuživanje celog srpskog naroda za zločin čije razmere se udvostručuju svake godine po potrebi pojedinih bošnjačkih ekstremista iz Sarajeva, čin je krajnje neodgovornosti ili simptom teške političke nepismenosti.

Sa druge strane, neki trezveniji ljudi, poput Ketrin Bomberger, direktorke Međunarodne komisije za nestale osobe u Bosni i Hercegovini (ICMP), govore činjenicama i ne optužuju nikoga bez dokaza…

Naime, Bombergerova optužuje vlasti u Sarajevu da ih, takoreći, nimalo ne zanima ICMP laboratorija (DNK) koja radi sa najsavremenijom svetskom tehnologijom, i da brojka od 4.000 identifikovanih žrtava Srebrenice nikako ne odgovara pojedinim političarima u BiH.

Bombergerova je ovih dana govorila i o “…uspostavljanju instituta za nestale osobe na nivou BiH, koji će omogućiti objedinjavanje podataka i formiranje centralne evidencije”, a neke druge evropske institucije pritiskaju vladu u Sarajevu da što pre napravi popis stanovništva.

Ništa od svega toga ne odgovara raznim silajdžićima. Ni sama šefica ICMP Ketrin Bomberger, uoči komemoracije u Potočarima 11. jula 2010. godine nije znala koliko će žrtava biti sahranjeno, jer je identifikacija i dalje u toku.

Uprkos tome, starim ratnim huškačima i krvolocima sa pridevom “bošnjački”, koji slobodno šetaju jer ih Haški tribunal ne vidi kao krivce za strašne zločine nad Srbima, savršeno odgovara haos u Srebrenici, svake godine u isto vreme. Smišljen je podmukao način da i država Srbija i sve njene buduće generacije nose žig večne krivice.

No, da neće baš sve tako biti, govori i forenzičko istraživanje dr Ljubomira Simića, koji je detaljno pregledao oko 30.000 stranica dokumentacije Haškog tužilaštva, nepobitno dokazavši da ti jedini materijalni dokazi o tome šta se stvarno desilo u Srebrenici, nemaju nikakvih podudarnosti sa već poznatim zaključcima Haškog tribunala.

Onima koji se bave istraživanjem srebreničke tragedije, poznate su i izjave preživelih muslimanskih boraca 28. divizije, koja se u koloni i naoružana povlačila iz srebreničke enklave prema Tuzli 11. na 12. juli 1995. godine. Na osnovu toga, lako je doći do podataka o brojnim vojnim žrtvama.

Zbog isticanja ove činjenice, 11. jula ove godine uhapšen je Ibran Mustafić, jedan od ratnih komandanata u Srebrenici, a javnosti poznat i kao autor knjige “Planirani haos”, koja teško kompromituje muslimanske ekstremiste, govori o Srebrenici kao epohalnoj laži i realno sagledava šta se tamo zapravo desilo. Mustafić je i ovom prilikom pokušao da stavi bošnjačku ratnu zastavu na srebreničko stratište, ali ga je policija u tome sprečila. Neće Potočari biti vojno groblje. Nije tako zamišljeno.

Uostalom, za takvo nešto je kasno. Petnaest godina laži ostavile su dubok trag, mada te laži nisu od pomoći istinskoj tragediji i zločinu koji se zaista desio. U stvari, veći zločin od samog zločina je upotreba mrtvih u svrhe bilo čijeg političkog trijumfa.

Dok nekim bošnjačkim ratnim huškačima i krvolocima, koji slobodno šetaju, savršeno odgovara haos u Srebrenici, svake godine u isto vreme, smišljen je podmukao način da i država Srbija i sve njene buduće generacije nose žig večne krivice.

Nikola Vlahović

Radi se o pismu nemačkog parlamentarca Vilija Vimera upućenog kancelaru Gerhardu Šrederu 2000. godine u kome se najavljuju se pritisci zemalja “prijateljskog“ Zapada (pre svega SAD) radi srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova i utvrđuje plan o trajnom isključivanju Srbije iz bilo kakvog evropskog razvoja. Mnoštvo jasnijih ili manje jasnih nagoveštaja da “Srbiji nema mesto u EU” završava se izjavom nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Srbiji Andreasa Cobela „da bi Srbija možda mogla za 20–25 godina da razmišlja o članstvu u EU, naravno pod uslovom da se odrekne ikakvih pretenzija na Kosovo“. Ovakvi jasno izraženi stavovi zapadnih političara i diplomata morali bi uticati na srpske vlastodršce da temeljno preispitaju postojeće spoljnopolitičke prioritete u budućnosti i da se dobro preispitaju od koga traže pomoć za „našu stvar“, ali i da ih potencijalno opredele na “tranziciju” s postpetooktobarskih evroatlantskih na šire i potpuno zapostavljene multilateralne diplomatske aktivnosti u već gotovo multipolarnim međunarodnim odnosima i, što ne reći, ka razmatranju „vanevropskih“ i „evroazijskih“ perspektiva.
Zaista, krajnje je vreme da se spase što se spasiti može. Zbog svega navedenog, predstavljamo vam ponovo ovo pismo, od suštinske važnosti za budućnost naše zemlje, u celosti:

Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a. Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5.  Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

S prijateljskim pozdravima,
Potpis Vilija Vimera.

(kraj pisma)

Pismo na originalnom, nemačkom jeziku:                                  .Vanja J. Vučenović

Sve maske su pale. Tačnije rečeno, gotovo sve. Poslednje će pasti, kako nam to danonoćno obećavaju i najavljuju naši zapadni „saveznici & co.“, tamo negde s početka proleća. Kad dođe lepše vreme. Tada običan čovek u Srbiji, računaju oni, sve nekako lakše podnosi. I pravdu i nepravdu, i istinu i laž, stvarnost i zabludu. Pašće maske, i na taj momenat su “saveznici” očito dobro računali – tek pošto prođu za nas, poslovično “sudbonosni” predsednički izbori, čisto da bismo lakše i sa punim predsedničko-demokratskim kapacitetom mogli kolektivno progutati tu, kako su je neki naši vrli ministri u stilu najvećih poeta opevali, gorku pilulu zvanu Kosovo. Naši “saveznici” znaju tačno kada šta treba uraditi, tu bar nema nikakve sumnje.
Međutim, već sada, krajem decembra, pade dobar deo maski, pa je i u ovom trenutku manje-više poznato ko je ko i ko će koga, i ko su nam inostrani prijatelji, a ko su oni drugi (što je u Srbiji još uvek politički nekorektno izgovarati). Kome je uistinu stalo do te naše, nikad dočekane, evro-perspektive i ko za to baš previše i ne mari. Sa kim možemo zajedno, a sa kim tako nešto više nije moguće, niti ostvarivo.
Elem, prisetimo se malo kako su nam samo sugerisali krajnje dobronamerno naši “saveznici” krajem devedesetih: “Samo vi srušite Miloševića (uz našu ‘podršku’), a sve drugo nama prepustite. Samo to nekako prelomite u vašim balkanskim glavama, a mi ćemo se već postarati za ostalo. Dobićete sve što vam duša ište, i med i mleko i donacije, sva blaga zemaljska, čak i rajske plodove uz sve to pride.” A evroatlantske integracije? To se u ono vreme nekako samo po sebi već podrazumevalo – oni će nam sve to lično, uveravali su nas svesrdno, obezbediti i omogućiti.
I šta nam se onda dogodilo? Nešto posve drugačije i neočekivano, nešto što nije ulazilo u paket petooktobarskih obećanja zapadnih “saveznika i prijatelja”. Umesto navedenih obećanja, doživesmo to da smo za svoje odano i nepokolebljivo, a najčešće tvrdoglavo evroatlantsko opredeljenje samo još dodatno kolektivno pritiskani beskonačnim haškim spiskovima želja, zahtevima za nekom navodnom denacifikacijom, desrbizacijom i suočavanjem sa prošlošću. Onako prijateljski – nema šta. Za svoj dokazani evroreformski kurs dodatno smo nagrađivani surovo iscrpljujućim čekanjima i očekivanjima u političko-ekonomskim predsobljima EU, krvavim kosovskim martovima i pogromima, cobelima i ahtisarijima itd. A mi smo sve to ćutke, kao naivna deca, pognute glave, bespogovorno prihvatali i poštovali. I sve to u ime nekog višeg, pokazalo se, nedostižnog evropskog cilja. I gde smo tako stigli, i da li smo se uopšte negde i pomakli od dvehiljadite? Da paradoks bude veći, prema najavama naših zapadnih “prijatelja”, sada smo trenutno “na čekanju” skore i neophodne amputacije jednog dela državne teritorije. “Prijatelji” će lično stajati iza te neugodne “operacije” i pobrinuti se da ista prođe sa – koliko je to god moguće – što manje bola i krvarenja.
Stoga, postojano diplomatsko “opiranje” i držanje dela državnog vrha Srbije i svakom pokušaju „prijateljskog“ Zapada, oličenog u SAD i vodećim zemljama EU, da sada već i mimo SB UN nametne rešenje konačnog statusa KiM (zbog ruskog protivljenja svakoj rezoluciji o nezavisnosti) i amputira petnaest procenata naše državne teritorije moglo bi se oceniti kao odgovoran i u ovim kompleksnim međunarodnim uslovima očekivani i iznuđeni spoljnopolitički potez srpske vladajuće garniture.
Mora se ipak konstatovati da u tom smislu rezolucija o Kosovu i Metohiji, koja čeka na svoje skoro parafiranje u srpskom parlamentu, a u određenom smislu uslovljava (već ionako neizvesnu) evroatlantsku perspektivu Srbije u najmanju ruku kompromisnim raspletom „kosmetskog čvora“, dolazi kao akt očito zakasnelog otrežnjenja domaćeg političkog establišmenta od pogubnog sedmogodišnjeg unipolarnog pristupa u vođenju spoljne politike svih ovih prethodnih „demokratskih“ godina. U suštini, poslednji spoljnopolitički manevri državnog vrha usmereni ka odbrani Kosmeta govore da se dešava nešto, uslovno rečeno, politički šizofreno u taboru većinskog dela tzv. demokratske Srbije.
Naime, dosta mučno i nategnuto sedmogodišnje „prijateljstvo i savezništvo“ sa zemljama Zapada i sve učestalije padanje zapadnih maski očigledno da su primorali srpske vlastodršce da se u ovim „sudnjim kosovskim danima“ sa gorkim ukusom izneverenih evroatlantskih obećanja i nadanja nevoljno, ali ipak u nedostatku bilo kog drugog izlaza neminovno i postepeno opredeljuju ka nekada toliko kritikovanom i omraženom „miloševićevskom konceptu“ u pogledu zaštite vitalnih državnih, tj. teritorijalnih interesa. Taj koncept, u svojoj krajnjoj instanci, podrazumeva i iznuđeno zahlađivanje ili dugoročnu suspenziju diplomatskih i svakih drugih odnosa sa svim onim državama i međunarodnim faktorima koji neskriveno rade protiv interesa naše zemlje, a na ovom poslednjem primeru – sa svima onima koji to čine otvoreno podržavajući nezavisnost Kosova i Metohije. Ta činjenica vodi i potrebi neminovnog preispitivanja i modifikacije temeljnih državnih prioriteta ove zemlje u kreiranju svake buduće politike prema „spoljnom svetu“, sa akcentom na zemlje Zapada.
Postaje očigledno da su petooktobarske društveno-političke promene samo u formalnom smislu, više kozmetički, promenile kurs zapadne politike prema Srbiji, dok je suštinski ona zadržala prepoznatljivu agresivnu komponentu, koja je pravu kulminaciju doživela u predvečerje „miloševićevske ere“ krajem devedesetih godina, a koja se u neizmenjenom obliku sprovodi i u svim ovim postpetooktobarskim godinama kako na političkom, tako u istoj meri i na ekonomskom planu.
Sve to upućuje na zaključak da je Srbija bila i ostala eksperimentalni poligon geopolitičkih interesa vodećih zemalja Zapada (Kosmet je najsvežiji primer) kako pre, tako i posle „retrogradnih devedesetih“ i demokratskog preobražaja po meri Zapada dvehiljadite godine, te da kategorije kao što su „savezništvo“ i „prijateljstvo“ u zapadnom tumačenju ne igraju neku naročitu ulogu u potencijalnim izmenama nekih njihovih, po svemu sudeći, davno zacrtanih i zacementiranih strateških pretenzija vezanih za ove naše prostore. Na taj način su srpski vlastodršci dospeli u, mora se priznati, nimalo prijatnu poziciju da svoju evroatlantsku opredeljenost moraju iz dana u dan, iznova i iznova, dokazivati krajnje defetističkom politikom i otklonom od svega što bi moglo imati prizvuk nacionalnog ili državnog interesa. Jedino tako oni zadovoljavaju standarde poželjnog „savezničkog“ držanja po meri „prijatelja“ sa Zapada.
Ako ništa drugo, naša savest treba da je čista i mirna. Mi smo uradili, a bogami i dali sve što su napred pomenuti naši „ saveznici i prijatelji “ od nas tražili. Uglavnom, i mnogo više od toga. Nešto, kako stvari sada stoje, nameravaju uzeti i bez našeg pristanka. Ali to je verovatno cena svakog “prijateljstva”, pa makar se ono za nas na kraju pokazalo kao potpuno lažno i neiskreno. Tražili smo – gledajmo i trpimo. Ili je to možda samo reč o suštinskoj geopolitičkoj neobrazovanosti i kratkovidosti domaće političke elite. Geopolitika, šta li je to? Pa ono čime su se naši “saveznici” vodili dok su nas podržavali “izneverenog” petog oktobra. Saveznici…?

(tekst je objavljen u časopisu “Nova srpska politička misao”, decembar 2007.)

Šta je sukob interesa pouzdano znam samo na sopstvenom slučaju. Ako, na primer, odlučim da platim sve komunalije koje su se sa svojim cenama odavno evropeizovale, doći ću u direktni konflikt sa onim delom svoje ličnosti koji traži tri obroka dnevno. Dakle, ako se kod nadležnih javnih preduzeća izborim za prestižni status urednog platiše i bonus koji taj status nosi, kod pogrebnih firmi istovremeno postajem i kandidat za mrtvački sanduk. A na nadgrobnom spomeniku, kad bi moji potomci nekim čudom imali čime da ga podignu, stajao bi, slutim, ovakav epitaf: – Ovde počiva onaj (moja malenkost – prim. aut.) koji je jeo svaki drugi dan. Ubi ga prejaka cena struje!

To ako ovaj sukob interesa ne razrešim u korist onog dela sebe koji od pomenutog platežnog benefita više voli da u svom tanjiru vidi i nešto što se jede viljuškom.

No, pustimo mene, nego da vidimo u kakav su se to sukob interesa upetljali naši evropejci. Ja sam taman bio razabrao da je to ono kad uz pomoć države koju uvodiš u Evropu, jednim ustima uhvatiš bar dve njene sise, pa cuclaš li cuclaš. Na prvi pogled neupućeni bi rekli da je to teorijski nemoguće, ali bi već na drugi praksa demantovala teoriju jer neki naši evropejci imaju veća usta i od plavog kita. Ko ne veruje, neka zamoli pomenute da zinu u nekoj pauzi, pa će im se samo kasti. Šta u njih sve može da stane, možda je zapravo i bolje da poreski obveznici nikad ne saznaju.

Ali, ne! Ovakvi amaterski pogledi na taj sukob, tj. na dve i više sisa su su u stvari samo rezultat optičke varke na koju nasedaju naše gladne oči. Sukob interesa to je ono što će naši evropejci tek da definišu na svojoj vladi. Kad se tamo skupe Dačić, Škundrić, Mlađo i kompanija i kad prebroje za koliko se ko sisa uhvatio, dobićemo sasvim precizno i takoreći naučno saopštenje o tom fenomenu. Za sada su nam samo poslali signal da nema razloga za zabrinutost jer nam oni preko tih sisa nikad ne bi uzeli i crno ispod noktiju da to nije bilo za naše dobro.

E, ali ako našim narodnim muzarima zbog premora padne koncentracija pa ipak ustanove da su neki od njih ugazili i u taj sukob interesa, onda će nam, slutim opet, neko od njih saopštiti da žali slučaj. Naš slučaj, dabome, mada je on i bez toga već zreo i za mnogo ozbiljnije saučešće. Tada će naši evropejci, ako je verovati ministru Dačiću, momentalno da izađu iz tog sukoba interesa kako bi i moralna dimenzija njihovih ličnosti mogla da dođe do punog izražaja. Uostalom, da im je onih nekoliko miliona građana na vreme javilo da već godinama nemaju šta da jedu, oni u taj sukob interesa nikad ne bi ni ušli. Oni, međutim, ne mogu da budu odgovorni zbog tolike nemarnosti svog naroda. Kao da je teško poslati jedan telegram na najviše mesto sa nekoliko reči: – Mi i dalje gladujemo! Stop! Stop! Stop, ako za Boga znate!

Ali sada je za to kasno. Prošao voz sa koga nam, dok nestaje na horizontu, naši evropejci veselo mašu srednjim prstima. Što se pomuzlo, pomuzlo se, a kajmak boli glava. A ako se na vladi baš i odluči da su naši moralni giganti malko upali u taj sukob interesa, oni će, ko pa da ne veruje Dačiću, momentalno da batale dalju mužu. Oni će, dakle, tu malo da zastanu, ali ćemo zato mi istim intenzitetom nastaviti da sisamo vesla i još ponešto što liči na sisu sve dok u nekoj dalekoj budućnosti ne pronađemo i one Srbe kojima na izborima stvarno vredi dati svoj glas.

Piše: Dragan Rajičić