Sada je potpuno sigurno da su oni digli “revoluciju”,
samo da bi lakše dohvatili slatko na ormaru.

Najpoznatiji Haški optuženik i beskompromisni borac za Srbiju i istinu (?) Vojislav Šešelj, provodi dane u potrazi za pravicom, pred sudom nemilosrdne “Trilaterale”, pokušavajući da dokaže da je on narodni, a ne navodni predstavnik. Usput je napisao djelo, jedva nešto manje od Tolstojevog. Oni maliciozniji komentatori sigurni su da će Vojo Nacionale prevazići Lava Nikolajeviča. U pauzi između pisanja njegovih poznatih djela, Pacovi u Podrumima Vatikana i Dijaloške rasprave: Del Ponte ili o brijanju, uspio sam da najpoznatijem jednoćelijskom radikalu postavim nekoliko pitanja.

* * *

* Druže Vojislave, zašto se raziđoste sa drugom Slobodanom?

- Zato što sam mu, u Staljinov brk, skresao sve živo i mrtvo! Kompletan birački spisak, takoreći.

* Hoće li dijaspora pomoći vašoj stranci na slijedećim izborima?

- Nema potrebe. Imamo mi dovoljno birača i u zemlji.

* Šta mislite o Tadiću?

- A, lepi Bora. On bi bio odličan glumac jer ima dobar izgovor za sve svoje uloge.

* Nešto o DOS-ovim biračima?

- Njima poručujem da svoje jutarnje buđenje slobodno nazovu erekcijom, s obzirom na to šta predstavljaju za svoje poslanike.

* O mogućim sukobima u Srbiji?

- Nikad ne bi bilo rata, samo kad bi smo izvršili deratizaciju Skupštine.

* Šta je sa “srpskom slogom”?

- Hajde, pričajte mi o bratstvu i jedinstvu, zaboravio sam da se smijem!

* Da li je Trojno predsjedništvo u BiH dobro rješenje?

- Bio bi to veliki uspeh međunarodne zajednice, samo da nije Enciklopedije najvećih svetskih gluposti.

* Zamjerate li šta Memorijalnim centrima?

- Uobičajeno je da na njima piše da su sve žrtve navedene. Ali ne piše ko ih je naveo!

* Ima li suživota u BiH?

- Ta priča će plivati, sve dok neko u Bosni ne popravi vodokotlić!

* Zašto Amerika pomaže Bosnu?

- Pa red je da svako vadi svoje fleke.

* Vaša poruka narodima u Bosni?

- Srbi, Hrvati i muslimani, pa vi ste braća po Titu, otac vas jebo!

* Na šta vam liči Dodikov odnos sa OHR–om?

- Mile poji volove na reci…!

* Da se vratimo srpsko–srpskim odnosima. Ko je najveći gubitnik na Kosovu?

- Albanci, naravno! Njima je pripala samo petina Srbije.

* Kakav je ministar finansija, Dinkić?

- Neko bi rekao, teško loncu kome je on poklopac! Iz toga para ne izlazi. A para iz Srbije ode!

* Šta mislite o DOS–ovom prevratu?

- Sada je potpuno sigurno da su oni digli “revoluciju”, samo da bi lakše dohvatili slatko na ormaru.

* Izgleda da u Srbiji samo finansijski vukovi nisu gladni?

- Normalno. Vukovi su uvek siti tamo gde su ovce na broju 92.

* Zašto ne ustajete Haškim sudijama?

- U tom slučaju ne bih mogao da zadržim stolicu.

* Da li ste ipak griješili u proteklom periodu?

- Sada i ja mislim da je tako. Bilo je vreme sranja, a ja sam pišao uz vetar!

* Jeste li baš sigurni?

- Ljudski je grešiti. A možda grešim…?

Razgovor neugodni ipak ugodio:
Neugodni Bojan Bogdanović

Karikatura – Mića Miloradović

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Vojnici! Junaci!
Još će koji dan biti, pa ćemo proslaviti sto osamdeset godina otkada smo se, na Đurđevdan 1830. godine, prvi put postrojili u Požarevcu, kao prva četa Kneževe garde. Čestiti knjaz Miloš Obrenović je tada tražio od starešina serbskih da mu “po stasu i ugledu” odaberu najbolje mladiće iz svojih nahija. “U svakom pogledu da su primerni”, “da ne piju” i “da nisu vetrogonje” i “ako je mogućno, da budu pismeni”, govorio je tada knjaz Miloš, ne znajući da će po njemu i voda s mehurićima da dobije ime, a ni da će nas zadesiti naša današnja sudbina.
A danas, 2. marta leta gospodnjeg 2010, postrojili smo se ovde, na ovom stepeništu i oko njega, te svečano odeveni u svetloplavo okružujemo crveni tepih okupan škrtim martovskim suncem. Ova lepa slika koju stvaramo logička je posledica zakonskog akta donetog 26. februara, a sa nazivom Zakon o Narodnoj skupštini, koji u članu 14. predviđa: “na početku i završetku redovnog zasedanja Narodne skupštine… počasna jedinica Vojske Srbije raspoređuje se ispred glavnog ulaza u Dom Narodne skupštine”.
Danas je, dakle, junaci, prvi dan tog redovnog prolećnog zasedanja. Stojimo mirno – razoružani valjda za svaki slučaj – pozdravljajući tako narodne poslanike, koji kreću na sednicu, prvu posle vanrednog zasedanja održanog krajem februara, a tome je, opet, prethodio plaćeni odmor u trajanju od dva meseca. U slučaju da je neko ta dva meseca proveo bez mnogo kretanja, može da se desi da su mu nožni mišići atrofirali, pa se spremimo da rukama prihvatimo pokojeg narodnog predstavnika – ako mu korak bude nesiguran na jednom od četrdesetak stepenika koje smo telima opkolili. I da ga odnesemo u skupštinski restoran da se uz neznatnu novčanu nadoknadu okrepi pred nastavak napornoga rada.
Časni stroju, imajmo na umu da danas, svojom skoro dvovekovnom istorijom, simbolički
dopunjavamo rad institucije koja je svome narodu donela mnoge radosti! Setimo se samo tužnih priča o dedi i unuku, polivanja vodom i bacanja cipela, nošenja majica preko odela, pretrčavanja iz jednoga u drugi poslanički klub, bacanja kletvi, tuča, fantomskih glasanja, iznošenja govornika, nedostataka kvoruma, dobacivanja, zevanja, čitanja novina i svačega sličnog – a što se desilo u proteklih bezmalo dvadeset godina koliko u Srbiji traje princip da za ono za šta si glasao dobiješ zauzvrat one koji te predstavljaju u parlamentu. Jer tako ti, valjda, i treba.
Nas nekoliko najboljih pripadnika Vojske, naređanih oko crvenog tepiha, danas stojimo mirno i pred činjenicom da je malo naroda u svetu sa tako mnogo poslanika na tako malo stanovnika. Mi, nadalje, svojom uniformom trenutno garantujemo i da nije problem što nijedan građanin Srbije ni pod razno nema pojma koji to konkretno poslanik – iz poslušnih partijskih mašinerija skupštinskih glasača sa blanko ostavkama – predstavlja njega. Danas će ovaj počasni bataljon, kao i mnogo puta u istoriji kada je kojekome stajao mirno sa zastavom položenom na pozdrav, formom nadoknaditi nedostatak suštine, disciplinom nedostatak radnih navika, a čvrstinom gomilu labavih kompromisa. Zato, vojnici, junaci, udrvenimo se kao nikada, uspravimo glavu i učvrstimo ramena, jer ako mi – kao poslednja linija odbrane Države od nje same – pokažemo makar i najmanju slabost, izneverićemo one koji su se, onakvi najbolji, stasiti, ugledni i po mogućstvu pismeni, sastali pre 180 godina u Požarevcu. A ako takvi, kakvi smo danas, izneverimo samo one koji se nadaju da će naš ugled i izgled biti dovoljan da ojača instituciju ovakve zemlje sa ovakvom političkom elitom u ovakvim vremenima, možemo podignute glave nazad u kasarnu. Mi jesmo Vojska, mi jesmo Garda, ali mi nismo svemogući.
Bataljon, mir-no!
U počasni po-zdrav!

Voja Žanetić

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Када је Србија доласком нове владе своју спољну политику угурала у лаконску формулу – И Косово, и Европа, код многих је то изазвало здраву скепсу. Што је и логично – борити се за повратак одцепљене аутономије, тежећи истовремено да се придружите онима који отворено иступају у подшку њене независности помало је чудно. Ипак, и МИП Србије, и председник, чак нересорни министри у један глас уверавали су јавност да нико у ЕУ не поставља Србији услов да призна независност Косова као својеврсну „чланарину” за ступање у ЕУ. Убеђеност првих лица државе чак код највећих евроспектика почела је да изазива сумњу – можда они знају нешто што ми не знамо?
Како се испоставило, знају. Знају да водеће земље Европе, које су признале Косово као државу, притискају и притискаће Србију, тражећи од ње „конструктивни” прилаз питању. И ево на какав начин. Прво лака паљба из малокалибарске пушке – амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас изјављује да „добра регионална сарадња у духу добрих међусуседских односа спада у предуслове за улазак у Европску унију, а за нас Косово јесте сусед Србије!. Затим у бој ступа тешка артиљерија: министар иностраних послова Француске изјављује у Приштини да ће „Косово и Србија једног дана бити у Европској унији као две независне државе”. И, на крају, интерконтинентална ракета: из САД, истина, за сада још не на званичном нивоу, долази упозорење да „Србија није толико значајна да би имала право вета на развој и напредак других држава овог подручја”. Не може бити јасније.

Све то, као што је и требало очекивати, завршило се скандалом. Српски министар иностраних послова Вук Јеремић, саслушавши „пријатељске” препоруке западних колега одговорио је свима у исти мах: „Они који заговарају то повезивање полазе од погрешне претпоставке да би Србија, уколико би била постављена пред избор Европа или Косово, изабрала Европу. То се не би догодило”.

Ту би евроскептици могли да се обрадују и, уздахнувши са олакшањем, да кажу – сада је све јасно, на првом месту је Косово, а тек после евроинтеграција!

Смета само чињеница да нема никакве гаранције да је министар изрекао државни став, већ своје лично мишљење. Зашто? Зато што унутар земље ово питање је било постављена на парламентарном нивоу – лоберал-демократе су затражиле од владе да прецизира – Да ли Јеремић тако мисли као приватно лице или ипак као државни званичник?

Време ће показати. Али посматрачи са противничког крила, да га назовемо патриотским, стичу утисак да је министар Јеремић једини такав у влади. Бар неко.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Скандал који је подигао француски министар иностраних послова на Косову својеврсна је потврда његове умешаности у по злу чувене догађаје које је штампа назвала „црна трансплантологија“. Да подсетимо да је на питање дописника Гласа Америке о његовој улози у причи око тога да су Албанци отимали људе како би им вадили органе, господин Кушнер реаговао некако превише бурно. Препоручивши новинару да се лечи, он је све који га сматрају умешаним у тај случај назвао „идиотима“ и „убицама“. Јупитер се очигледно срди, значи није у праву.

А све је почело као у бајци. Прво је Кушнер свратио у Београд, како би саопштио да, као прво, одлука Запада о Косову не подлеже ревидирању; као друго, Београд, читај – министар иностраних послова Вук Јеремић – мора да ублажи реторику о косовском питању; и, као треће, Србија мора да успостави „добросуседске“ односе са властима Косова, или ће чланство у ЕУ остати за њу само сан.

Испунивши програм минимум, министар се упутио ка штићеницима на Косво, што је такође лепо. Јер ако су у Београду били приморани да га ћутећи слушају, усиљено се при томе смешкајући, у Приштини му се сасвим искрено радују. А не би ни могло бити другачије, јер управо је Бернар Кушнер био шеф администрације УН за Косово у оном усијаном периоду од 1999. до 2001. године. Може се сматрати бабицом младе државе.

Ипак, десило се оно једино што је могло да помрачи ову у највишој мери пријатељску посету – нашао се храбриша који је потсетио на улогу дипломате у ствари далекој не само од дипломатије, већ и од елементарне етике. А тема „црне трансплантологије“ односи се управо на време апсолутне власти Бернара Кушнера у покрајини. Шта више, бивши тужилац хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Мисију УН за Косово, између осталог Бернара Кушнера, да су је они омели да истражи овај злочин. Није ли се управо зато појавио епитет „бивши“ у титули госпође дел Понте? Јер ако је Кушнер назвао „идиотом и убицом“ новинара који се усудио да му постави незгодно питање, страшно је замислити какве је речи на свој рачун могла да чује дел Понте, која је покушала да истражи тај мрачни случај.

Остаје нада да ће званични представник Савета Европе Дик Марти, познат по својој смелости још по истрази случаја о затворима ЦИА у Европи, а који сада истражује случај продаје органа, обратити пажњу на ову чудну реакцију господина Кушнера. Можда ће му то помоћи у истрази? Макар је јасно на коју адресу да се обрати.
Објавио Ksenija Tosic

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »