Tako nam i treba! A lepo sam im govorio – Šta će nam metroseksualac u stranci! Naša je partija od vajkada bila rasadnik autentičnih balkanskih mužjaka koji su se kupali u pivu, oblačili ludački dobre košulje, a obrijali se prvi put tek u četrdes’ petoj. Ogovarali su nas da se tuširamo samo praznikom, što tvrdim nije bilo tačno! Nije, jer praznika ima više nego radnih dana tako da smo imali običaj da se plaknemo u stvari radnim danom i to obično iz čaše sa skupštinske govornice.

No, pojavila se neka nova struja u stranci. Uzalud je nismo plaćali, niko da je iseče! Mladi kadrovi, koji verujte ni za šta nisu kadri, ako mene pitate. I počeše da šire neke zapadnjačke ideje, da tolkuju o nekakvom osavremenjivanju stranke i o novim ciljnim grupama. Ciljne grupe!? U ratu je bilo lako – ciljnim grupama bavili su se snajperisti! A danas – golokurani. Elem, ta struja izglasa predlog da stranku treba modernizovati ljudima koji možda na prvi pogled ne liče na nas ali dele naša politička ubeđenja. Tako ćemo, kažu, preskočiti oni magičnu granicu koja nas deli od samostalne vlasti. Mislim, jesmo mi u vlasti ali brate – koalicija! Više imamo stolica u Vladi nego u čekaonici Nacionalne službe za zapošljavanje. Ako mene neko pita ja volim onakvu Vladu gde su stolice retka pojava.

I tako. Tesnom većinom glavni odbor stranke izglasa rezoluciju da u naše redove od sad primamo metroseksualce. Mlada struja se ogradila od svih homopedera i rekla da su metrosekulaci nešto drugo. Oni su negde na pola puta, ona zlatna sredina koja će nam omogućiti da se penetriramo u vlast a da ipak sačuvamo dupe.

Mi stari članovi gledali smo ih ispod oka i čuvali jedni drugima leđa. Što rekoše kod mene u školi – Nikad se ne zna. Ne kažem, videlo se da se deca trude. Kad je trebalo cepati protivničke plakate odradili su posao dok si rekao “keksić poslužen uz toplu čokoladu”. Ono jest da su posle čistili nokte tri dana ali videlo se da im je stalo za našu stvar.

No, pravi test je bilo gostovanje predsednika u Domu za napuštenu decu. Naš upravni odbor, u saradnji sa ekspertima iz prijateljskog Kazahstana, razradio je izlaznu strategiju po kojoj je dotičnu personu trebalo pogoditi cipelom u predelu čeone kosti. Neki iz stranke su se bili uhvatili za jaja, ali je većina ipak usvojila mišljenje da sada ponovo vlada trend cipele a da su jaja sad mućak.

No, sledio je teži deo posla. Trebalo je naći dostojnog junošu za taj sveti čin. Novog Obilića, rešenog Principa. Pritisak je bio veliki, odgovornost pred istorijom nemerljiva. Sve oči cele naše stranke bile su uprte u nas. Graške znoja bile su prevelike i za princezu na zrnu graška. Odjednom, iz mase ukruti se gore visoko nečija ruka. Bio je to neki pozadinac. Okrenusmo se i videsmo dva prsta labavo ispružena, tako da su bila okrenuta pravo, kao kod Čerčila. Metroseksualac! Poče koškanje. Te juče je stigao u stranku, te gde da ovog metronoma šaljemo na zadatak koji će promeniti tok istorije, pa ima li on snage da dobaci… Ja sam bio trvda struja. Ne nikako! No, brat Miladin nas privuče sebi pa reče “Braćo, ja bih ga pustio. Jer ako izvrši zadatak, odlično, a ako zabrlja opet dobro, jer pogledajte ga! Pako bi poverovao da je on jedan od nas. Još ćemo profitirati i svaliti sve na konkurenciju”.

Usledile su opsežne pripreme. Izabrani je otišao na dubinsku depilaciju da mu dlake ne bi stvarale otpor vazduha. Namazao se sa tri sloja ulja da bi se ako zatreba izmigoljio policiji.

No, glavni deo posla bilo je kreiranje cipele koja će učiniti svet boljim mestom za život. Ja sam bio za to da to bude klasična crna cipela, “činovnikuša” kakvu je koristio još drug Nikita Hruščov. Neki su bili za to da treba izabrati moderniju obuću koja štiti stopalo i može da se nosi i u sportskoj varijanti, poput one koju je na Buša zavrljačio onaj vrli irački novinar, koji je moralni dobitnik “Pljuvicerove nagrade”. Kad hoćeš! Metrosekualni lobi zahtevao je da sam dizajnira cipelu. Bio je to “conditio sine Brute qua non”. Njihova cipela je više ličila na baletanku. Imala je vazadušni đon i dva otvora za ventilaciju. Umesto pertle, dabogda se obesili o nju, imala je čičak traku. A na izvrnutoj koži obojenoj u roze stajala su dva bela labuda sa brkovima! Kad ih tad nisam ubio ima vremena! No, vremena za povratak na početak nje bilo. Progutasmo knedlu i pristadosmo.

I dođe taj dan nakon kojeg više ništa neće biti isto. Sedeli smo u stranačkom klubu, nervozni svi do jednog. Mi smo grickali nokte od nervoze a metroeksualci su se manikirali. Kamera je jednom usnimila masu i mi videsmo našeg čoveka. Njegov pogled bio je hladan kao ledeni čaj. Predsednik je govorio stalno nameštajući naočare ništa ne sluteći i kao ne verujući u to što sam priča.

Odjednom, masa presta da aplaudira! Neko viče “Lezi!” i sve kamere se za delić sekunde zariše u našeg momka na zadatku. Njegova ruka se podiže. Cipela zablista kao sveti gral! Telohranitelji nisu smeli da pucaju na čoveka naoružanog cipelom, pa poleteše ka njemu. Imao je dovoljno vremena da povuče čičak traku! Ali – on je u tom trenutku stao! Njegova ruka se zamrzla u vazduhu. Počeli smo da čupamo kosu, ko ju je imao. “Baci je, baci!” vikali smo! “Imaš li ti majku! Jebem li te u pločice!”

Ali nije nas čuo. Njegove dragocene sekunde su prošle. Krupan plan sa njegovog lica skliznuo je dole, ka nogama i stopalima i tada nam je sve bilo jasno – ko Dan bezbednosti.

Mladić jeste imao najbolju nameru. Da, ako treba, umre za svoj rod, iako verovatno nje bio siguran kog je roda. Poštovao je taktiku isplaniranu do detalja. Ipak, pogrešio je u jednom. Veče pre atentata sekao je nokte na nogama i gledao izbor za novo lice i stomak “Pepsija”. Gledajući zamagljenog pogleda isekao je nokat na palcu malo ukoso. No, dovoljno da ta kosina, kao giljotina, polako počne da secka njegovu “Versaće” čarapu. I kada je skinuo cipelu, spreman da je lansira, ugledao je svoju pocepanu čarapu iz koje je virio njegov rođeni palac!

Dve se u njemu pobiše sile. Dužnost prema otadžbini i dužnost prema Đaniju. Oboje su ga gledali sa neba. Kom se sad nebeskom carstvu prikloniti? Moda ili zemlja? I već je video sebe kako baca cipelu i kako sutradan svi mediji snimaju njegovu pocepanu čarapu! Kako ga štampa proziva “Prstenac”. Osetio je miris sive ćelije dok čeka istražnog sudiju i gleda samo u svoju tirkiznu čarapu sa felerom! Zadrhtao je od pomisli da će mu palac postati leden i otpasti mu kao na Igmanu!

Zato je naglo spustio cipelu, navukao je na nogu da sakrije sramotu, trenutak pre no što mu se zarila u međunožje brkatog policajca. Ostalo je istorija. Ne, anatomija. Čas anatomije.

I tako smo propustili jedinstvenu priliku da promenimo nešto u ovoj zemlji. Da stvari krenu! Da su mene pitali ja ga nikad ne bih pustio na tako krucijalnu misiju. Ali mene niko ne pita! Eto vam ga sad Zapad! Evo šta se dešava kad pustite metroseksualca da obavi dečiji posao! Lepo je rekao drug Lenjin “Ako nam iko bude došao glave biće to mangupi iz naših redova!”

Miodrag Stošić

Files under šta drugi pišu | Leave a Comment | No Comments »

Samo propaganda zasnovana na ideji o „genocidu“ u Srebrenici mogla je da uspe. Zato je bosanski građanski rat i predstavljen kao holokaust. To je bila novinarska montaža, što je integralni deo informativne i ratne strategije SAD

Piše Dragan Mraović

Namera da se uništi Jugoslavija izazivanjem ratnih sukoba bila je opcija SAD uslovljena mnogim geopolitičkim, ekonomskim i vojnim motivima. Iz tih razloga su SAD sprečavale svaku mogućnost mirnog dogovora. Zato je Alija Izetbegović pristao na konferenciju o BiH u Lisabonu, pa odustao, zato su Šiptari sa Kosmeta 16 puta odbijali pregovore sa Beogradom, zato je Madlen Olbrajt, kada je naša delegacija prihvatila prvu varijantu sporazuma u Rambujeu, a albanska istu odbila, dopisala u aneksu i okupaciju teritorije SRJ, što je znala da mora biti odbijeno, jer bi predstavljalo veleizdaju zemlje, ali ona je to ipak dodala, jer nije htela da dozvoli da se postigne mirovni sporazum. Americi je bio potreban rat.
SREBRENICA JE PLANIRANA
Korišćena je taktika izazivanja sukoba, bilo vojnog bilo političkog, odnosno napadi na Srbe radi provokacije, ali o tim napadima i zločinima prema Srbima mediji „međunarodne zajednice“ nisu izveštavali. Horski bi se i histerično oglasili tek kada bi Srbi uzvratili, predstavljajući srpsku reakciju kao napade bez povoda, radi stvaranja „Velike Srbije“, zbog navodnog „nacionalizma“. Isto tako je rađeno i sa Srebrenicom. Ona je bila isplanirana. Izetbegović se izveštio u ubijanju svojih građana, muslimana, kako bi za to optužio Srbe uz unapred dogovorenu propagandnu mašineriju. Markale, groblje u Sarajevu i slično. Za Srebrenicu je bio zadužen, između ostalih, Naser Orić koji je harao ogromnim srpskim selima, a onda se skrivao u zaštićenim zonama UN. Zapadni mediji ni reči nisu napisali o Naserovom divljanju, ali su odmah napravili „danse macabre“ od Srebrenice.
U toku etničkog čišćenja oko 300.000 Srba i ostalih nealbanaca sa Kosmeta, zapadni mediji su pravdali „osvetom“. Bilo je zaprepašćujuće čitati kako osvetom pravdaju šiptarska zlodela. U pogledu Srebrenice takvo opravdanje nije moglo biti primenjeno na Srbe, jer zapadni mediji nisu preneli nijednu informaciju o zlodelima muslimana protiv Srba u Bratuncu i okolini, pa nije moglo biti govora o osveti.
Potrebno je razumeti delovanje propagande zapadnih agresora da bi se shvatilo zašto se u manipulaciji Srebrenicom ide čak i do genocida i čemu brojne izmišljotine. Noam Čomski piše u svojoj knjizi „Potrebna iluzija“ da je u demokratskom sistemu potrebno uveriti javnost da su preduzete akcije pravedne i opravdane, a državni sekretar Kolin Pauel je smatrao da su informativni sistemi unutar oružanih snaga pravo pravcato oružje. Zato je potrebno nametnuti svoju informaciju, bez obzira na istinu, jer kako kaže nekadašnji direktor agencije „Ruder & Finn Global Public Affaire“ Džems Harf ( knjiga Žaka Merlina „Jugoslovenske istine nisu sve lepe da se kažu“, Pariz,1993.): „Naš posao nije da proverimo informacije…Naš zanat je da rasejemo informacije… Mi nismo plaćeni da se bavimo moralom…A i kada se on dovede u pitanje, nama je savest mirna…“
Evo nekoliko primera na tu temu iz knjige „ Koridor“ Džin Toski Maracani Viskonti. „Potom je krenula proča o sahrani dva muslimanska deteta, žrtve incidenta sa srpskom patorolom koja je zaustavila autobus koji je trebalo da ih evakuiše. Neki snajperisti su pucali na roditelje koji su plakali za vreme ukopa i pogodili jednu babu. Podrazumevalo se da su Srbi. Ali, na hrvatskoj televiziji je prikazan deo istog filma Si-En-Ena, koji nikada nije viđen na Zapadu, u koje je novinar intervjuisao jednog muslimanskoj vojnika, koji mu je, na lošem engleskom jeziku, objašnjavao gde da ide narednog dana da bi načinio zanimljive snimke. Odmah iza toga išla je scena ranjavanja. U tom svetlu se shvatilo da su muslimani sve to iscenirali…
…Slika muslimana koji je bio kost i koža obišla je svet i postala simbolična za predstavljanje novih nacista na kraju veka i njihovih konclogora. U stvari, bio je to izbeglički logor, u kome su se ljudi slobodno kretali. Ekipa britanske televizije Aj-Ti-Ena stala je u ograđeni prostor za alat i snimala kroz bodljikavu žicu, stvarajući utisak da su ljudi zarobljenici. Tomas Dajčman, nemački novinar, otišao je na lice mesta i otkrio da ono nikada nije bilo ograđeno, a od svedoka je saznao kako je snimana scena. Izgladneli musliman logoraš, kako se kasnije uspostavilo, bio je zapravo Srbin, Slobodan Konjević, tuberkulozni bolesnik. Njegove članke su objavili austrijski dnevnik Der Standard i švajcarski nedeljnik Die Wektwoche, 10. Januara 1997. godine. Objavljivanje je izazvalo takvu buru protesta i polemika da je je direktor švajcarskog nedeljnika, Hans-Petar Born, napustio redakciju 1998. godine. Nemački mesečnik „Novo“ objavio je članak 15. Januara 1997. godine i odmah morao da organizuje konferenciju za novinare da bi opovrgao optužbe za manipulisanje vestima. Mnogo buke izazvalo je objavljivanje teksta od strane holandskog nedeljnika De Groeweahsterdammer, 22. Janura 1997. Godine. Britanski mesečnik „LM“ (Living Marxism) tužen je od strane Tv Aj-Ti-Ena i doživeo suđenje. Peni Maršal , autorka emisije, opravdala je svoj rad tvrdeći da je „mislila da je reč o koncentracionim logorima, a ne o logorima za istrebljivanje“ . Alan Ligl iz Radio Bi-Bi-Sija smatra da je njena najveća briga bila da se logor ne opiše kao koncentracioni logor, jer ljudi tu nisu bili zatvoreni da bi bili ubijeni.
Uprkos dokazima odbrane, sud je odbio da uvrsti u dokazne predmete jednu video kasetu, koja je snimljena dok je jedna ekipa snimala, na kojoj se jasno vidi da je kamera unutar prostora ograđenog bodljikavom žicom i osuđuje časopis da plati ogromnu kaznu . „LM“ je na taj način primoran da prestane sa izlaženjem zbog bankrotstva.
Toliko o lažiranju istine koju su vršile SAD, UN, Brisel, Sarajevo, Zagreb, Ljubljana, a toliko i o nezavisnom novinarstvu i zapadnoj demokratiji kojoj tako zdušno hrle „naše“ vođe. Ali, te monstruozne laži zapadnih vlada i medija imale su za posledicu balkansku nesreću, uključujući i Srebrenicu. Nisu one ništa manje krive od Alije Izetbegovića, koji je na terenu sprovodio njihove ideje uz njihovu informativnu logistiku.
„GENOCID“ U SLUŽBI PROPAGANDE
Pored strateških ciljeva SAD, ali i Nemačke, Saudijske Arabije, Vatikana, i njihovih satelita, bosanski muslimani su takođe imali svoj cilj, a o njemu piše Edvard S. Herman s univerziteta u Pensilvaniji u „Skrivenom dosijeu o genocidu u Srebrenici“ (Editions Le Verjus, Association Verite et Justice, 2005): „ Cilj bosanskih muslimana bio je da navedu Sjedinjene Američke Države da intervenišu na strani muslimana. Sledeći takvu politiku bosanski muslimani su se angažovali na propagandi, organizovali su i počinili masakre, ubijali svoje bosanske muslimane u cilju da pobude razumevanje i sažaljenje, koristili su civilne taoce da bi širili propagandu da su proganjani. Morijon, Luis Mekenzi, ser Majkl Rouz i ostali oficiri su prozreli taj cilj. Novinarski izveštaji zapadnih medija tokom rata u Bosni imali su samo jedan cilj: da se postigne da SAD uđu u sukob na strani bosanskih muslimana. Jedini način da se to postigne bio je da se građanski rat predstavi kao „genocid“. Zato su se američka vlada i njeni mediji oslonili na propagandu da he reč o “genocidu“ ( holokaust u Bosni). Samo takav tip propagande, zasnovan u prvom planu na ideji o „genocidu“ mogao je da uspe. Zato je bosanski građanski rat predstavljen kao holokaust. To je bila novinarska montaža, što je integralni deo informativne i ratne strategije SAD. U Iraku i je izgovor nađen u nepostojećem oružju za masovna uništavanja. U oba slučaja propagandu su orkestrirale, planirale i kordinirale SAD i njihovi mediji.“
Svedok događaja u Srebrenici i sagovornik i mnogih učesnika, muslimana, Srba i međunarodnih fumkcionera, poznati francuski geopolitičar Iv Bataj u pismu Bernaru Levelu, novinaru lista L’ Independant, dnevniku iz Perpinjana,mesta u istočnim Pirinejima, piše 14. Jula 2005. godine: „ Prema francuskim funkcionerima, koje sam sreo u regionu i koji znaju mnogo stvari, počev od atentata u Sarajevu što su ih izvršili „muslimani“ protiv sopstvenog naroda da bi prevalili krivicu na Srbe i tako dobili veću podršku iz inostranstva, bosanski gubici u Srebrenici ne prelaze brojku od nekoliko stotina do koje se došlo zbog pokušaja proboja naoružanih ljudi posle predaje, uz sve formalnosti koje su obavile gradske vlasti.“
Komandant UNPROFOR-a za BiH, general Filip Morijon je zatim, 12. februara 2004. godine, svedočeći pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, rekao da je muslimanski komandant u Srebrenici Naser Orić „ napadao tokom pravoslavnih praznika i uništavao sela, masakrirajući sve stanovnike. Ovo je rezultiralo veoma visokim stepenom mržnje u regionu, i pokrenulo je stanovnike Bratunca – koji je bio potpuno naseljen srpskim življem – da blokiraju dostavu humanitarne pomoći koja bi eventualno mogla biti pružena tamošnjem stanovništvu… Srbi su me odveli u jedno selo blizu Bratunca da mi pokažu prenos tela stanovnika, koja su bila pobacana u jamu. I to me je nateralo da shvatim stepen do kojeg je ova paklena situacija krvi i osvete dovela… do situacije kada sam ja lično strahovao od onog što bi se moglo desiti kada bi bosanski Srbi uspeli da uđu u enklavu u samu Srebrenicu.“
IZVEŠTAVANJE DAJANE DŽONSTON
Dajana Džonston, koja se bavi međunarodnom politikom i pisac je knjige „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“, objavila je u Counter Punch-u, 12. oktobra 2005. godine, jedan od brojnih sličnih napisa na Zapadu, kakav naši mediji sa „žutom mrljom na oku“ ne objavljuju, verovatno da građani Srbije ne bi saznali da nije tačno ono što pokušava da nam prikaže naš predsednik države, odnosno da istina mora biti baš kako on hoće. Dakle, Dajana Džonston u tekstu „Korišćenje rata kao izgovor za vođenje rata“( Using war as an exuse for more war: Srebrenica Revisited, http:/www.counterpunch.org/jonhstone10122005.html) piše: „ Kada su snage bosanskih Srba 11. jula 1995. godine zaposele grad, civili su zahtevali da odu iz enklave – veoma razumljivo s obzirom na to da nije postojao normalan ekonomski život. „ Ističe se da su Srbi podelili stanovništvo, obezbeđujući prevoz za žene, decu i nemoćne kako bi ih prebacili u Tuzlu, a zadržavajući muškarce. U svetlu svega što je prethodilo, razlog razdvajanja je bio jasan: bosanski Srbi su tražili počinioce racija na srpska sela, kako bi im se osvetili… Kada su srpske snage ušle u grad sa juga, hiljade muslimanskih vojnika u rasulu zbog osustva komandnog kadra, pobegli su ka severu, kroz šumovita brda, prema Tuzli… Hiljade tih muškaraca zaista su stigli u Tuzlu i tiho su premešteni na druge položaje. Ovo je potvrđeno od strane međunarodnih posmatrača. Ali, vlasti bosanskih muslimana nikada nisu pružile informaciju o ovim muškarcima, preferirajući da ih ubroje u nestale, odnosno među masakrirane. Veliki, a nepoznat broj ovih muškaraca bio je napadnut i ubijen dok su bežali – u opštoj panici. Ovo je, znači, bilo ona vrsta „masakra“ koji se inače dešava u ratu kada trupe u povlačenju bivaju napadnute od jačih snaga… Što se tiče broja eshumiranih žrtava, uprkos upornim nastojanjima u prethodnih 10 godina da se pronađu tela na području oko Srebrenice, eshumirano je manje od 3.000 tela, a među njima su pripadnici oružanih snaga, kao i ostali Srbi, kao i ostali muslimani koji su poginuli u krvavim borbama tokom tri godine rata. Identifikovan je tek jedan manji deo žrtava… Korišćenje „Srebrenice“ pripremilo je teren za rat na Kosovu 1999. U tome su pomogle i sledeće činjenice… Okrivljujući UN ( čiji je neuspeh da se odbrani Srebrenica bio posledica odbijanja SAD da trupama UN pruže svoju punu podršku) kao nesposobne, NATO je preostao jedini faktor sposoban da izvede efikasnu „humanitarnu intervenciju“… Lažno poistovećujući Miloševića sa rukovodstvom bosanskih Srba, i koristeći floskulu da su ubistva u Srebrenici bila deo velikog srpskog plana o „genocidu“ usmerenog protiv nesrpskog življa iz čisto rasističkih razloga, Medlin Olbrajt je zagovarala NATO rat protiv Jugoslavije kao „neophodan“ da se spreči „ još jedna Srebrenica“ na Kosovu, gde je situacija, u celini, bila potpuno drugačija… Ali, kakav je to genocidni plan koji ženama i deci pruža slobodan prolaz? I ako je sve to bilo srpski plan da se eliminišu bosanski muslimani, šta je sa muslimanima koji mirno žive u Srbiji, uključujući hiljade bosanskih muslimana koji su se iz Bosne sklonili u Srbiju! Ili o muslimanima u susednoj Žepi, koji su bili netaknuti prilikom osvajanja te enklave, na samo nekoliko dana posle zauzimanja Srebrenice…
…Otkuda toliko nepopustljiva odlučnost da se Srebrencica utvrdi kao „geniocid“? „Asošijeted pres“ objavljuje 26. decembra 2003. Objašnjenje Majkla Šarfa, profesora prava na Case Western Universitiy, jednog od tvoraca Haškog tribunala, koji je obučavao i sudije na suđenju Sadamu Huseinu, koji tvrdi da, praktično govoreći, ako bi sud presudio da se Srebrenica ne uklapa u definiciju genocida, opstanak optužnice protiv Miloševića bio bi doveden u pitanje. „ Ključno je da Milošević bude osuđen za genocid“, rekao je Šarf. Ako nije moguće osuditi Miloševića, … „ onda koga bi danas, u moderno doba, vi mogli osuditi za genocid?“, pitao je on…
Karl Bilt, bivši visoki predstavnik UN u BiH, iako potpuno nenaklonjen Srbima i saučesnik u antisrpskoj medijskoj harangi, indirektno dokazuje da nije bilo genocida u Srebrenici, jer je priznao: „ Verovatno je više od četiri hiljade ljudi izgubilo život u brutalnim zasedama i šumskim borbama pokraj puteva i dolinama između Srebrenice i Tuzle, dok je kolona pokušavala da dođe do sigurnosti (Karl Bilt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia: Wiedenfeld and Nicolson, London, 1998., str. 66). „ Koliko je poznato autoru ovog teksta, mrtvi u šumskim borbama su borci, a ne masakrirana deca i žene, pa genocida nije bilo ni po Karlu Biltu. A Dajana Džonston dodaje: „ Kako stvari stoji, g. Bilt ( kakav god bio izvor njegovih podataka) veoma je blizu istini. Iz ko zna kakvih razloga, jedna ključna strana srebreničke priče sistematski se potiskuje: muslimanski gubici, koji nesumnjivo da iznose na hiljade, ipak potiču iz dva posebna uzroka. Jedan od tih uzroka je pogubljenje ratnih zarobljenika, što se dogodilo najvećim delom u predelu Zvornika. Drugi od tih uzroka bile su borbe sa srpskim snagama koje su se vodile zapadno od mesta pogubljenja, duž putanje povlačenja mešane vojnocivilne kolone muslimanske 28. divizije Ta kolona je na početku brojala oko 12.000 do 15.000 hiljada. Ona se, pored određenog broja civila, sastojala od oružanih elemenata 28. divizije iz Srebrenice, i njen cilj bio je da se probijanjem Srebrenice domogne teritorije pod kontrolom muslimanske strane u Tuzli.
Tezu, da su se odvijala borbena dejstva tokom kojih je znatan broj srebreničkih muslimana poginuo, potvrđuje i glavni istražitelj haškog Tužilaštva, Žan – Rene Ruiz. U intervjuu koji je bio objavljen u crnogorskom „Monitoru“, Ruiz kaže: „ značajan broj (muslimana) bio je ubijen u borbama. Zvornička brigada je organizovala zasede i tada je imala najveći broj gubitaka tokom celog rata. Mnogi su poginuli dok su prolazili kroz minska polja. Nepoznati broj verovatno je izvršio samoubistvo…ne isljučujem da je su neki pucali u one koji su želeli da se predaju.“
O ČEMU SVEDOČI „ DER SPIEGEL“
O tome da nije bilo nikakvog genocida u Srebrenici, za koji se tako uporno zalaže dr Žarko Korać, svedoči i nemački „Der Spiegel“ 7. Jula 2009. Posle pitanja novinara: „… slučaj Karadžić…odnosi (se) na pitanje odgovornosti za masovno ubijanje, o čemu se govori kao o genocidu… Međutim, stručnjaci za Međunarodno pravo nisu saglasni da li bi  se masakr u Srebrenici mogao definisati kao genocid, pa nije jasno kako bi ta nedoumica mogla uticati na suđenje Karadžiću?“, Kristof Flige, sudija na suđenju Radovanu Karadžiću, kaže: „ Ne bih želeo da komentarišem ovaj specifičan predmet. Ali šire gledano, ja se pitam: da li nam je izraz genocid uopšte potreban da bi okarakterisali takve zločine? Zašto nam je to uopšte nužno? Da li to više ili manje nepravedno, ako je jedna skupina ljudi pobijena ne iz nacionalnih, etničkih, rasnih ili verskih razloga, kako naš statut propisuje, nego jednostavno zato što su se ti ljudi našli na nekom određenom mestu? To je bio slučaj u vreme kada je Staljin vodio borbu protiv takozvanih kulaka u Ukrajini“. Na opasku Špigla, da se na progon kulaka ne bi mogla primeniti definicija genocida, Flige je odgovorio: „ To je upravo razlog zašto bi po mom mišljenju trebalo da uvedemo novu definiciju takvog zločina. Možda bi korišćenje izraza „ masovno ubistvo“ otklonilo neke od poteškoća sa kojima se suočavamo pokušavajući da dođemo do pravnih definicija. To bi se takođe moglo primeniti i na Kambodžu, gde su sami Kambodžanci pobili pobili veliki broj Kambodžanaca. Kako bi se to moglo nazvati? Samoubilački genocid? Samoubistvo? U stogom smislu tog pojma, izraz genocid primenjljiv je jedino na holokaust.
Čudno je da univerzitetski profesor, dr Korać ne zna definiciju genocida i da olako kači tu klevetu svome narodu o vrat. A možda on misli da je njegov narod počinio i neki holokaust, pa mu čini uslugu kada ga okrivljuje samo za genocid? Koraćeve tvrdnje su taman toliko tačne koliko i svedočenje Hrvata Dražena Erdemovića na temu Srebrenice.
E. Herman, američki univerzitetski profesor ( ZMAG – USA), o tome kaže:“ Bilo je ubistava u Srebrenici za koja su neki ljudi izjavili da su bili svedoci. Manji broj tih svedoka imao je političke dugove da vrati, pa im se nije moglo verovati. U svakom slučaju, mnoga svedočanstva su izgledala uverljivo i nesumnjivo su opisivala užasne i stvarne događaje. Ali, reč je o nekoliko stotina smaknuća, a ne o 8.000 ili o bilo kom približnom broju.
Samo je jedan od takvih svedoka tvrdio da je lično učestvovao u streljanju više od hiljadu ljudi. Bio je to Dražen Erdemović koji je pripadao bandi ubica najamnika, a koja je dobila 12 kilograma zlata za svoje prljave usluge u Bosni i koja se borila, uključujući i Erdemovića, u Kongu, za račun francuske obaveštajne službe. Njegovo svedočenje je prihvaćeno uprkos neutemeljenosti i kontradikcijama ( tvrdio je da je on kao oficir morao da strelja po naređenju svog vojnika, što u vojsci nije moguće, da je 1.200 ljudi streljano za nemoguće kratko vreme, itd – prim. D. M.), a naročito uprkos tome što je patio od mentalnih smetnji do te mere da je on lično oslobođen suđenja, samo dve nedelje pre nego što je uzet za svedoka, uz oslobađanje od unakrsnog ispitivanja. Naravno, on i slični svedoci su to činili uz prethodnu pogodbu sa sudom da mogu da trguju svojom kaznom, da im budu obezbeđeni novi identitet i sredstva za život.
U veoma brojnim zapadnim medijskim izvorima, neutralnim, pa čak i antisrpskim, mogu se naći sasvim suprotni stavovi i činjenice od onih koje zagovaraju briselska evrokratija, Vašington i njihovi trabanti, a da se i ne govori o muslimanskoj strani, recimo kao sajt www.cnj.it/documentazione/srebrenica.htm.  Takva mišljenja, analize i činjenice iznose ugledni univerzitetski profesori, novinari i publicisti, političari i drugi. Po njima „masakr u Srebrenici“ je najveći trijumf pranja mozgova u pogledu ratova na Balkanu. Bilo je i drugih propagandno-medijskih prevara, kao Račak, Markale, odbijanje Srba da pregovaraju u Rambujeu, 250.000 mrtvih u Bosni, „Velika Srbija“ kao motiv balkanskih ratova, 800.000 proteranih Šiptara, logor sa 100.000 Šiptara na stadionu u Prištini, ubistvo albanskog pesnika Dritera Agolija koje se nikada nije dogodilo, srpski koncentracioni logor, silovanje muslimanki, pri čemu je svaki srpski vojnik trebalo da siluje 60 žena dnevno da bi se dostigle lažne brojke, pisanje rimske „Republike“ da su Srbi prognali oko 5.000.000 Šiptara sa KiM za tri dana, iako ih u celom svetu nema toliko, ili predstava tog istog uglednog dnevnika sa plastičnom lutkom na naslovnoj strani, predstavljenom kao albansko dete koje su zaklali zli Srbi, itd. Stvaranju loše medijske slike o Srbima, doprinosili su i doprinose, nažalost i neki naši ljudi, naročito intelektualci, koji bi, ipak, teorijski trebalo da znaju šta je genocid. Zadnji primer je zalaganje Žarka Koraća da se unese reč „genocid“ u rezoluciju kojom bi on i njegovi šefovi dodatno optužili svoj narod i produžili mu patnje, jer, po zamisli evroatlantista, Srebrenica treba da bude simbol velikosrpskog zla i muslimanske patnje, radi opravdavanja razbijanja Jugoslavije i zapadne vojne agresije, uključujući okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Mnogi zapadni masmediji su saučesnici u zločinu na Balkanu, ratni huškači protiv jednog naroda. Srebrenica je trebalo da svojim intezitetom posluži i za skretanje pažnje sa masakra žena, dece, staraca i etničkog čišćenja u Krajini, uz podršku i režiju SAD. Po zapadnim medijima Srbi su zaslužili Krajinu zbog Srebrenice. Primer medijske antisrpske ratnohuškačke harange bila je Kristina Amanpur, posebno u vreme borbi oko Goražda, za čije je izveštavanje Džon Sraj, američki potpukovnik, napisao još oktobra 1995., da su njene informacije „lišene bilo kakvog privida istine“, da je za Ameriku tako stvaran „spomenik dezinformacije“ i da „Amerika nije nikada tako jadno prevarena“, još od rata u Vijetnamu, kao i da je saznanjima američkih građana u Bosni „manipulisala plodna propagandna mašina koja je uspela da stvori izmišljenje činjenice da bi podržala muslimanske ciljeve“.
LEVIČARSKA RATNA KOALICIJA
Evropska levičarska ratna koalicija (Srbiju je bombardovalo 13 levičarskih vlada i dve vlade levog centra Evropske unije) morala je da demonizuje Srbe da bi opravdala imperijalistički rat, služeći se mitovima i lažima. Veliki saučesnik zločina nad Srbima je Međunarodna krizna grupa, koja je služila, kako kaže profesor Herman, kao „krstareća raketa (zapadne – prim. D.M.) levice“ i zapadnih liberala, što je mnogo doprinelo tezi o „humanitarnoj intervenciji“. „Masakr“ u Srebrenici je bitno poslužio da liberali i MKG dobiju moralni alibi za krstaški pohod na Balkan kako bi se pomoglo njihovim zemljama i njihovim saveznicima u imperijalističkoj ekspanziji, a u službi neokolonijalizma maskiranog u globalizam.
Zbog svega ovoga i zbog insistiranja na jednostranim žrtvama i ubicama, Srebrenica podstiče mržnju i nacionalizam, nimalo ne vodi pomirenju, jednako kao što je i kosmetska tragedija probudila stare mržnje i pokazala da je Klintonov „multietnički kosmetski cilj“ bila samo farsa. Tu nikakva rezolucija ne pomaže, ako se njeni parametri ne postave nepristrasno. Zato se zločini ne mogu deliti u dve rezolucije, a još manje donositi samo jedna, niti se unutar takvih tekstova mogu primenjivati različiti imenitelji za strane učesnice u verskograđanskom sukobu.
Umesto razumnog priznavanja zločina na obe strane, a sledstveno tome i kažnjavanju individualnih krivaca na svim stranama i na svim nivoima, dakle jednako direktnih učesnika u Srebrenici, kao i onih međunarodnih u Briselu i Vašingtonu, koji su odobravali doturanje oružja Oriću u zonu zaštite UN i toletisali njegovo klanje preko 3.000 srpskih civila. Da je neko stvarno želeo pravdu, svih ovih godina posle ovih događaja, u Hagu bi se našli, pored Miloševića, Tuđman i Izetbegović, pa nijedna strana ne bi mogla da likuje, a krivica bi bila individualizovana, Optužiti JNA da je napada svoju zemlju je besmislica dostojna Džejmija Šeja, kao što je i besmislica danas optuživati Srbiju za događaje u drugoj državi, u Bosni i Hercegovini. Sledeći takvu logiku može se očekivati da uskoro optuže Srbiju da je napala samu sebe, Vojvodinu, Rašku ili Beograd.
Ako je, pak, Srbija moralno kriva, onda su moralno krivi i Brisel i Vašington. Kako je to Srbija mogla da spreči: da uđe sa vojskom? Da ponudi so i hleb onima koji su odbili sve mirovne ponude i pregovore? Zbog čega je Srebrenica sada u našem Parlamentu? Zbog čega ta histerija oko ulaska u EU, ta priča o partnerstvu (nametanje NATO-a?), taj svakodnevni pritisak na mozgove građana, umesto da prve naših medija budu svakodnevni problemi građana Srbije koji su spali na najniže grane ljudskog dostojanstva? Treba li gladnom čoveku, bez posla, da se nameće i krivica, iako on lično ničim nije doprineo tuđoj nesreći, a njegovoj jesu mnogi političari, po imenu i prezimenu, od Brozovog režima do današnjeg?
Ako neko misli da normalan čovek ne osuđuje zločin, onda sa njim nešto nije u redu. Zašto toliki pritisak na svestu ljudi koji imaju svoju savest? Srbi su narod, kao i svaki drugi. Ima loših, ali ogroman broj su čestiti ljudi. Ko to sumnja u njih? Ko je ovlastio Čedu Jovanovića da u njihovo ime pominje genocid? Uprkos velikom zločinu u Srebrenici, koji niko normalan ne odriče, sve je to bacanje prašine u oči u odnosu na Jasenovac, „Oluju“, Handžar diviziju, prodaju srpskih ljudski organa na Kosmetu. Sve to treba osuditi i krivce najstrožije kazniti. Ali, ne i kolektiv. Nisu Srbima ništa skrivili muslimani u Bratuncu, već Naser Orić i njegove ubice. Niko nema pravo da optužuje sve muslimane za Bratunac, već samo Orića i njegove „krstaše“.
Ponovićemo, niko nema pravo da nameće krivicu onome ko nije kriv, a još manje njegovim potomcima. Ne može pojedinac, makar bio i predsednik države, da nameće kolektivnu krivicu narodu, služeći se parlamentarnom farsom, jer u našem Parlamentu, budući da u državi vlada partitokratija, sede partijski glasači, poslušnici svoje partije, a ne građana, poslanici koji ne odlučuju po sopstvenoj volji i savesti, već po nalozima svojih lidera i glavnih odbora.
Ako predsednik Tadić, baš hoće da izigrava Vilija Branta, neka to čini u svoje ime. To je samo u tom slučaju njegovo neprikosnoveno pravo. Ali, onda bi možda trebalo da mu padne na um da sledi istorijski niz događaja. Ne bi bilo Srebrenice bez Bratunca, pa neka prvo klekne u Bratuncu, a potom u Srebrenici.

(magazin Pečat, broj 99, 29.januar 2010.)

Files under šta drugi pišu | Leave a Comment | No Comments »

У нашу редакцију стигло је писмо са предлогом да се потпише позив председнику Србије Борису Тадићу и српском парламенту. Апел је насловљен: Не играјте се будућношћу своје земље. Суштина је проста – резолуција која осуђује злочине у време босанског рата у по несрећи чувеној Сребреници, коју председник нуди на усвајање парламенту, у свету може да буде примљена као признање одговорности Срба за геноцид.
Међу лицима која су већ потписала писмо са позивом пронашли смо позната имена. Пре свега, то је непосредни сведок већине догађаја из тог рата, италијански новинар и политички коментатор Микеле Алтамура, који нам је у октобру прошле године детаљно говорио како се формирало међународно јавно мњење са јединственим циљем – да се докаже злочиначка, ако не геноцидна суштина Срба.
Други наш добар познаник, који је више пута коментарисао у нашем програму правни аспект балканских ратова с краја прошлог века, теоретичар права Александар Мезјаев, такође се потписао под тим позвом. И ево зашто…
- Тешко ми је да кажем зашто Тадић иступа са таквом иницијативом. Србију, нажалост, руше не само спољне силе, већ и унутрашње, које су сада можда чак разорније. Уз то, тешко је рећи колико је то иницијатива самог Тадића. Сасвим је могуће да припада и другим круговима.
У датим услувима тешко је говорити о нечијој кривици. Ако се разматрају аргументи, ни о каквој кривици Србије не може бити ни говора, напротив, то што је суд користио отворено фалсификоване доказе, говори у ствари о супротном. А ко треба да сноси одговорност за догађаје у Сребреници још предстоји да се утврди.
Јер ни једна друга страна у конфликту не спрема се да призна своју кривицу. Очигледно некоме је потребно да Србија то учини сама, кад већ није пошло за руком да се докаже њена кривица помоћу судских процедура.
О томе да господин Мејзаев у свом ставу није усамљен, сведочи не само број познатих јавних и политичких посленика који су потписали писмо. На страницама београдске “Политике” развила се оштра полемика „за“ и „против“ резолуције о Сребреници. Познати аналитичар, главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић назвао је ову идеју “самоубиством са предумишљајем”. А нама је изнео следеће закључке: ова резолуција цена је за доспевање на бели шенген и споразум са ЕУ о стабилизацији и асоцијацији.
- Тешко ми је да поверујем да би неко, политичар или влада, повлачили потезе који су у суштини контрапродуктивни и који у том неком политичком смислу значе пуцање у сопствену ногу. Када Србија чији су представници већ уназад годинама непрестано ишли по региону и извињавали се у име српског народа за све што се дешавало 90-их година, а да су ти гестови били слабо, мало или нимало праћени адекватним гестовима хрватских и бошњачких страна. Тај процес преузимања одговорности од стране Србије већ толико је одмакао да се већ западним, загребачким и сарајевским медијима уврежило једно мишлење да је отрпилике Србија један кривац.
Оваква иницијатива председника Тадића без обзира на мотиве који могу бити хумани и искрени, у суштини значи повлађивање таквом схватању, и што је још горе с позивањем на резолуцију европског парламента о Сребреници заправо на неки начин легитимизује се скандалозна интерпретација по којој је малтене то први највећи геноцид у Европи након Холокауста. Тако да српска власт добровољно преузима улогу нациста…
Било би неозбиљно не саслушати и другу страну. Зашто Србија треба да призна своју кривицуи зашто јавно, шта виш – законодавно, треба да се покаје? Одговор смо потражили код српских либерал-демократа, који одавно нуде да се раскине са „мрачном прошлошћу“ и да се започе нови европски живот. Дајемо реч Зорану Остојићу из Либерално-демократске странке.
- Ово је морална обавеза пред жртвама. Правне чинењице из пресуде Међународног суда правде и политичке декларације Европског парламента су за ЛДП нешто што морамо да прихватимо ако смо искрено посвећени европским интеграцијама.
Мислимо да је то прави пут. Ми морамо да се суочимо са оним што се дешавало 90-их година као друштво. Не мислим само на Србију, мислим и на Хрватску и Босну. То подстиче дијалог, помирење, а некажњени злочини, непризнавање злочина, само могу да створе нове злочине. С друге стране ми бисмо волели да су сви народи били спремни да осуде злочине почињене у њихово име. Тек онда стичеш право да друге прозиваш што нису то урадили. Ми мислимо да Србија треба да буде стварно лидер у региону, а овим се показује то лидерство, а не неким испразним речима.
И на крају мало личих посматрања. Прво од њих тиче се предлога да се потпише некакав апел, петиција и слични папири. Нажалост, наше искуство сведочи о томе да чак и потписивање документа којим се осуђују напади и убиства колега новинара, поједини политички посленици могу да искористе као потврду веше подршке политици коју воде.
Друго посматрање тиче се суштине самог спора. „Вођство“ или лидерство Србије у признавању сопствене кривице, које предлаже Зоран Остојић, треба ипак разматрати у контексту догађаја последње деценије. Ако се сетимо бомбардовања Југославије и отцепљења Косова, неће ли резолуција, која признаје кривицу Срба за злочине у Сребреници, бити својеврсна индулгенција за оба ова догађаја? Јер против народа, који је по сопственом признању извршио геноцид, допуштене су све санкције…

Објавио Ksenija Tosic

Files under šta drugi pišu | Leave a Comment | No Comments »

ДАРИНКА ТАТАЛОВИЋ ТРАЖИ ОД СУДА У СТРАЗБУРУ ДА ЈОЈ ВРАТИ РОДНУ КУЋУ, ВИЛУ У КОЈОЈ ДАНАС ЖИВИ УДОВИЦА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

Вила која је додељена Ружици Ђинђић, по пројекту из 1929. године има 350, а не 120 квадрата, а у склопу имања у Толстојевој је и помоћна кућа од 100 квадрата

Сву документацију предала сам суду у Стразбуру. Очекујем да тамо победи правда. За сваку годину, а сада је већ 18 година од почетка поступка, тај суд ће тражити да Србија плати 10.000 евра зато што нису завршили поступак

Писала сам Борису Тадићу, али нисам добила одговор. Са Шутановцем сам разговарала о вили у Толстојевој, и он ми је рекао: „Не брините ви ништа, пићемо ми кафу код вас”

Обраћала сам се и Демократској странци. Упознала сам их са свим чињеницама. Рекла сам им да не праве ни од Ружице Ђинђић, а ни од мене будалу

Више од 60 година борим се за правду. Нећу одустати од своје имовине, од куће у којој сам живела. Жалићу се свима док ми се не врати отета имовина

Даринка Таталовић тужила је Србију суду у Стразбуру, јер је Ружици Ђинђић поклонила вилу и имање које је пре национализације припадало њеној породици.

Упркос судским одлукама и решењима да ће имање и куће у Толстојевој бити враћени правим власницима, њеној фамилији и породици чешког банкара Бохуслава Боукала, Влада Србије одлучила је да здања у Толстојевој присвоји и прогласи их резиденцијалним објектима српског премијера. У међувремену, кућа и комплетно имање поклоњено је удовици бившег премијера Ружици Ђинђић.

- Више од 60 година борим се за правду. Нећу одустати од своје имовине, од куће у којој сам живела. Надам се да ће Ружица изаћи из моје куће и да ће ми вратити моју очевину. Већ сам се се жалила суду у Стразбуру, а жалићу се свима док ми се не врати отета имовина – поручује Даринка Таталовић на почетку разговора за Правду.

Власница куће на имању које је додељено Ружици Ђинђић каже да се трачак наде да ће јој кућа бити враћена појавио после 5. октобра 2000. године, када је добила судско решење у своју корист. Међутим, њена радост трајала је кратко, јер се у то време у вилу уселио покојни премијер Србије Зоран Ђинђић.

- Све је истог тренутка пало у воду и прича је почела испочетка. После убиства премијера станарско право додељено је Ружици Ђинђић. Није тачно оно што власт каже, да вила у којој живи супруга убијеног премијера има 120 квадрата. Њој је додељено 350 квадрата по пројекту из 1929. године. Нећу да причам да ли је надограђивана и колика је њена права квадратура. Ту је и кућа од 100 квадрата, што значи да Ружица има око 450 квадратних метара. Ја не тражим ничије, само хоћу да ми Ружица врати кућу која ми припада и имање од 12 ари на које полажем право – казала је Даринка.

Она додаје да Ружица Ђинђић треба да се распита о пореклу те имовине.

- Ружица мора да пресабере све и да види да ли је могуће да је све тако. Ја никога не тужим за туђу кућу него за своју. Од новца који добијем од своје куће направићу задужбину или цркву – каже Даринка.

Даринка Таталовић каже да је узалудно подносила тужбе, тражила своја права од државе, написала стотине жалби, доводила сведоке који су редом потврђивали да је она ту рођена и да је ту живела, али ништа није вредело.

- Обраћала сам се и председнику Србије Борису Тадићу и ништа од тога није било. Када сам једном отишла у Владу Србије, примио ме је министар Драган Шутановац. Све сам му објаснила, али он је рекао: „Не брините ништа, пићемо ми кафу код вас”. Обраћала сам се и Горану Милићу, шефу кабинета Зорана Ђинђића, али ништа се није догодило – прича нам Даринка.

Даринка Таталовић каже да су све могућности да се врати у своју кућу исцрпљене пред домаћим правосуђем и да је зато правду потражила пред Међународним судом правде у Стразбуру.

- Предала сам комплетну документацију суду у Стразбуру 4. априла 2007. године. Стразбур ће за сваку годину, а сада је већ 18 година од почетка поступка, тражити да Србија плати 10.000 евра зато што нису завршили поступак. Сада ће бити како Стразбур каже. То је за Србију велика казна и зато сам се обратила и ДС-у. Упознала сам их са свим тим. Рекла сам им да не праве ни од Ружице Ђинђић, а ни од мене будалу. Неко је и Ружицу лагао за ту кућу. У мом случају постоји и кривично дело, што ће и Стразбур потврдити, јер је Окружни суд уважио оно што је Врховни суд одбио – поручује Даринка.

П. Јеремић  Правда

Files under šta drugi pišu | Leave a Comment | No Comments »