Povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde

Sve maske su pale. Tačnije rečeno, gotovo sve. Poslednje će pasti, kako nam to danonoćno obećavaju i najavljuju naši zapadni „saveznici & co.“, tamo negde s početka proleća. Kad dođe lepše vreme. Tada običan čovek u Srbiji, računaju oni, sve nekako lakše podnosi. I pravdu i nepravdu, i istinu i laž, stvarnost i zabludu. Pašće maske, i na taj momenat su “saveznici” očito dobro računali – tek pošto prođu za nas, poslovično “sudbonosni” predsednički izbori, čisto da bismo lakše i sa punim predsedničko-demokratskim kapacitetom mogli kolektivno progutati tu, kako su je neki naši vrli ministri u stilu najvećih poeta opevali, gorku pilulu zvanu Kosovo. Naši “saveznici” znaju tačno kada šta treba uraditi, tu bar nema nikakve sumnje.
Međutim, već sada, krajem decembra, pade dobar deo maski, pa je i u ovom trenutku manje-više poznato ko je ko i ko će koga, i ko su nam inostrani prijatelji, a ko su oni drugi (što je u Srbiji još uvek politički nekorektno izgovarati). Kome je uistinu stalo do te naše, nikad dočekane, evro-perspektive i ko za to baš previše i ne mari. Sa kim možemo zajedno, a sa kim tako nešto više nije moguće, niti ostvarivo.
Elem, prisetimo se malo kako su nam samo sugerisali krajnje dobronamerno naši “saveznici” krajem devedesetih: “Samo vi srušite Miloševića (uz našu ‘podršku’), a sve drugo nama prepustite. Samo to nekako prelomite u vašim balkanskim glavama, a mi ćemo se već postarati za ostalo. Dobićete sve što vam duša ište, i med i mleko i donacije, sva blaga zemaljska, čak i rajske plodove uz sve to pride.” A evroatlantske integracije? To se u ono vreme nekako samo po sebi već podrazumevalo – oni će nam sve to lično, uveravali su nas svesrdno, obezbediti i omogućiti.
I šta nam se onda dogodilo? Nešto posve drugačije i neočekivano, nešto što nije ulazilo u paket petooktobarskih obećanja zapadnih “saveznika i prijatelja”. Umesto navedenih obećanja, doživesmo to da smo za svoje odano i nepokolebljivo, a najčešće tvrdoglavo evroatlantsko opredeljenje samo još dodatno kolektivno pritiskani beskonačnim haškim spiskovima želja, zahtevima za nekom navodnom denacifikacijom, desrbizacijom i suočavanjem sa prošlošću. Onako prijateljski – nema šta. Za svoj dokazani evroreformski kurs dodatno smo nagrađivani surovo iscrpljujućim čekanjima i očekivanjima u političko-ekonomskim predsobljima EU, krvavim kosovskim martovima i pogromima, cobelima i ahtisarijima itd. A mi smo sve to ćutke, kao naivna deca, pognute glave, bespogovorno prihvatali i poštovali. I sve to u ime nekog višeg, pokazalo se, nedostižnog evropskog cilja. I gde smo tako stigli, i da li smo se uopšte negde i pomakli od dvehiljadite? Da paradoks bude veći, prema najavama naših zapadnih “prijatelja”, sada smo trenutno “na čekanju” skore i neophodne amputacije jednog dela državne teritorije. “Prijatelji” će lično stajati iza te neugodne “operacije” i pobrinuti se da ista prođe sa – koliko je to god moguće – što manje bola i krvarenja.
Stoga, postojano diplomatsko “opiranje” i držanje dela državnog vrha Srbije i svakom pokušaju „prijateljskog“ Zapada, oličenog u SAD i vodećim zemljama EU, da sada već i mimo SB UN nametne rešenje konačnog statusa KiM (zbog ruskog protivljenja svakoj rezoluciji o nezavisnosti) i amputira petnaest procenata naše državne teritorije moglo bi se oceniti kao odgovoran i u ovim kompleksnim međunarodnim uslovima očekivani i iznuđeni spoljnopolitički potez srpske vladajuće garniture.
Mora se ipak konstatovati da u tom smislu rezolucija o Kosovu i Metohiji, koja čeka na svoje skoro parafiranje u srpskom parlamentu, a u određenom smislu uslovljava (već ionako neizvesnu) evroatlantsku perspektivu Srbije u najmanju ruku kompromisnim raspletom „kosmetskog čvora“, dolazi kao akt očito zakasnelog otrežnjenja domaćeg političkog establišmenta od pogubnog sedmogodišnjeg unipolarnog pristupa u vođenju spoljne politike svih ovih prethodnih „demokratskih“ godina. U suštini, poslednji spoljnopolitički manevri državnog vrha usmereni ka odbrani Kosmeta govore da se dešava nešto, uslovno rečeno, politički šizofreno u taboru većinskog dela tzv. demokratske Srbije.
Naime, dosta mučno i nategnuto sedmogodišnje „prijateljstvo i savezništvo“ sa zemljama Zapada i sve učestalije padanje zapadnih maski očigledno da su primorali srpske vlastodršce da se u ovim „sudnjim kosovskim danima“ sa gorkim ukusom izneverenih evroatlantskih obećanja i nadanja nevoljno, ali ipak u nedostatku bilo kog drugog izlaza neminovno i postepeno opredeljuju ka nekada toliko kritikovanom i omraženom „miloševićevskom konceptu“ u pogledu zaštite vitalnih državnih, tj. teritorijalnih interesa. Taj koncept, u svojoj krajnjoj instanci, podrazumeva i iznuđeno zahlađivanje ili dugoročnu suspenziju diplomatskih i svakih drugih odnosa sa svim onim državama i međunarodnim faktorima koji neskriveno rade protiv interesa naše zemlje, a na ovom poslednjem primeru – sa svima onima koji to čine otvoreno podržavajući nezavisnost Kosova i Metohije. Ta činjenica vodi i potrebi neminovnog preispitivanja i modifikacije temeljnih državnih prioriteta ove zemlje u kreiranju svake buduće politike prema „spoljnom svetu“, sa akcentom na zemlje Zapada.
Postaje očigledno da su petooktobarske društveno-političke promene samo u formalnom smislu, više kozmetički, promenile kurs zapadne politike prema Srbiji, dok je suštinski ona zadržala prepoznatljivu agresivnu komponentu, koja je pravu kulminaciju doživela u predvečerje „miloševićevske ere“ krajem devedesetih godina, a koja se u neizmenjenom obliku sprovodi i u svim ovim postpetooktobarskim godinama kako na političkom, tako u istoj meri i na ekonomskom planu.
Sve to upućuje na zaključak da je Srbija bila i ostala eksperimentalni poligon geopolitičkih interesa vodećih zemalja Zapada (Kosmet je najsvežiji primer) kako pre, tako i posle „retrogradnih devedesetih“ i demokratskog preobražaja po meri Zapada dvehiljadite godine, te da kategorije kao što su „savezništvo“ i „prijateljstvo“ u zapadnom tumačenju ne igraju neku naročitu ulogu u potencijalnim izmenama nekih njihovih, po svemu sudeći, davno zacrtanih i zacementiranih strateških pretenzija vezanih za ove naše prostore. Na taj način su srpski vlastodršci dospeli u, mora se priznati, nimalo prijatnu poziciju da svoju evroatlantsku opredeljenost moraju iz dana u dan, iznova i iznova, dokazivati krajnje defetističkom politikom i otklonom od svega što bi moglo imati prizvuk nacionalnog ili državnog interesa. Jedino tako oni zadovoljavaju standarde poželjnog „savezničkog“ držanja po meri „prijatelja“ sa Zapada.
Ako ništa drugo, naša savest treba da je čista i mirna. Mi smo uradili, a bogami i dali sve što su napred pomenuti naši „ saveznici i prijatelji “ od nas tražili. Uglavnom, i mnogo više od toga. Nešto, kako stvari sada stoje, nameravaju uzeti i bez našeg pristanka. Ali to je verovatno cena svakog “prijateljstva”, pa makar se ono za nas na kraju pokazalo kao potpuno lažno i neiskreno. Tražili smo – gledajmo i trpimo. Ili je to možda samo reč o suštinskoj geopolitičkoj neobrazovanosti i kratkovidosti domaće političke elite. Geopolitika, šta li je to? Pa ono čime su se naši “saveznici” vodili dok su nas podržavali “izneverenog” petog oktobra. Saveznici…?

(tekst je objavljen u časopisu “Nova srpska politička misao”, decembar 2007.)

Posted by nikola | No Comments »

Milan Vidojević: REZOLUCIJA SMRTI

Da li ste se zgrozili nad podlom i providnom “slučajnošću” da se “rezolucija” o Srebrenici ponudi srpskom parlamentu baš na dan početka agresije NATO pakta, 24. marta, od pre jedanaest godina? Da li ste se zgrozili nad neskrivenom porukom ko je pravi inspirator “rezolucije”? Zar nije jasno da je to upravo nekadašnji agresor, SAD i NATO? Zar nije sad jasno da su magovi Iluminata, i njihovi “đavolovi šegrti” u Srbiji, od početka, nemilosrdno, prosipali svoj otrov samo sa jednim ciljem – da se Srbija potpuno uništi?
Još posle konferencije u Rambujeu koja je, ako se sećate, okončana 15. marta, na dan Martovskih Ida, kada je ubijen Gaj Julije Cezar, bilo je jasno da je Srbija ritualno ubijena. Svakog 24. u mesecu, koji je bio dan mrtvih u starom Rimu kada su prinošene žrtve bogovima, trebalo je očekivati da će se to desiti i u slučaju Srbije 24. marta 1999. godine, kada će imati svoje prve žrtve, nanete rukom dželata SAD-a i njihovih saveznika.
Danas ti isti “milosrdni (pali) anđeli” traže da se dalje uništenje Srbije izvrši kroz samoponižavanje u srpskom parlamentu prihvatanjem “rezolucije” o izmišljenom genocidu, još jedne ratne gebelsovske propagandne laži nabačene na Srbiju. Nikada srpski vojnici nisu izvršili genocid u svojoj istoriji, još manje nad bespomoćnim stanovništvom Srebrenice. Do sada pronađenih oko 1800 tela, isključivo muških, su tela mudžahedina i vojnika Nasera Orića, a cifra od 12.000 navodno pogubljenih muslimana je samo slika bolesne psihe agresora i njihovih saradnika koji ne biraju sredstva kako bi Srbiji prilepili etiketu “genocidnog naroda”, čime bi se “zaboravilo” da je tu etiketu u dva svetska rata u XX veku nosila Nemačka, jedan od krvnih neprijatelja Srbije, ne samo u XX veku. No, sva ova bedna zamena teza ne može nametnuti laž umesto istine.
Sada je konačno vreme da se ispitaju navodi da je u Srebrenici holandski bataljon “plavih šlemova” pljačkao muslimanke, skidajući im zlatne lančiće i prstenje, prilikom njihovog izlaska iz Srebrenice. Sada je krajnji trenutak da ova šušumiga vlada, ima li imalo časti, morala i nacionalnog dostojanstva, zatraži od vlade nemačke da plati RATNU ODŠTETU Srbiji za PRVI i DRUGI SVETSKI RAT. Ratna odšteta za prvi svetski rat plaćana je do dolaska Hitlera na vlast, 1933. godine, kada je prekinuta, a deo isplaćene odštete je vojska Vermahta DEMONTIRALA 1941. godine i vratila u Nemačku posle okupacije Kraljevine Jugoslavije. Za ratnu odštetu za Drugi svetski rat Nemačka, iako je na to bila obavezna, nije potpisala sa FNR Jugoslavijom međudržavni ugovor o isplati ratne odštete, iako je bila poznata i cifra, zahvaljujući onom kopiletu Franje Josifa, svetog rimskog cara, koji je dogovorio razbijanje Jugoslavije još dok je bio živ.
Zato nije čudno, da umesto nekoliko hiljada milijardi ratne odštete Srbiji i njenim građanima, Nemačka sa puno entuzijazma učestvuje u agresiji na Srbiju (za mnogo manje novca), dok neki srpski advokati-bitange, potajno nude ugovore bivšim preživelim logorašima nacističkih logora smrti, sa odštetom od par hiljada maraka (sada evra), kako bi se izbegla primena međunarodnog prava i odluka zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu, po kojima je Nemačka osuđena za genocid i plaćanje ratne odštete. Ovako, plan IV Rajha o pretvaranju Srbije u labavu konfederaciju kantona teče bez zastoja i ulazi u završnu fazu.
Sada je, valjda, i poslednjem srpskom slepcu jasno da “slučajno” potezanje brojnih afera treba da bude mamac za oči svima onima koji misle da su to važne i presudne stvari naše svakodnevice, a takvih je najviše, da bi se na mala vrata, u pozadini, proturila “rezolucija” o zločinu u Srebrenici.
Evo vam nekoliko ovlašnih primera, u samo nekoliko dana. Hrvatska nam nije poklonila prevod seta zakona EU i time nas “kaznila” za fijasko konferencije na Brdu kod Kranja (vlasništvu porodice Karađorđević, koji po zakonima demokratske Slovenije nemaju pravo na povraćaj imovine!). Miš zvani Hrvatska te “kažnjava”, drugima daje a nama neće, kakva ludačka farsa, neke CD-ove, koji su kao važni! Taj miš prvi neće ući u EU, iako je preveo CD-ove, jer ne zna da je najjeftiniji sir upravo u mišolovci. To ne zna ni Srbija, mi smo gluplji od najglupljeg miša, jer “znamo” da EU nije mišolovka već rajsko naselje koje je stvoreno da nas usreći. Iako nam je izričito rečeno od zvaničnika EU, da nema šanse da budemo primljeni do 2017.godine, a verovatno je do 2020.godine, naša vlada je spremna da pezi i izvinjava se da bi dobila mufte neki CD.
Alo, bre, to ćemo da dobijemo od EU kad postanemo kandidati za prijem, a naći će se i prevodioci. Šta ste se uzvrpoljili pre vremena, em tada nećete biti na vlasti, em neće postojati ni EU!
“Afera” sa “Večernjim novostima” je druga zanimacija za dokone i praznoglave. Sve je započela TV B92, čiji zadatak i jeste, od osnivanja, da vodi specijalni rat protiv Srbije. Tako je pion raznih službi, Cane Subotić, a B92 slučajno zna gde da ga nađe, postao sagovornik u jednoj tv emisiji. Izbacio je niz “zapaljivih istina” o kupovini Luke Beograd i “Novosti” i sad se u srpskoj štampi drveni advokati prepucavaju ko je pošten a ko je prevarant. Jasno mi je zašto Subotić nudi pozajmice od 50 miliona, treba oprati novac od šverca cigareta i koječega drugog, ali me čudi da su Mišković i Beko toliko osiromašili, da nemaju svoj novac nego ga baš pozajmljuju od Subotića. Subotić želi da “Novosti” kupi za VAC, austrijsko nemačku prevarantsku firmu koja hara Balkanom, od kad ih je Zoran Đinđić, veliki drugar Bode Hombaha, doveo u Srbiju i u sumnjivoj transakciji im prodao “Politiku.” Tu privatizaciju treba proveriti, tu Dačić treba da pošalje policiju. Sumnjiva je tvrdnja da je VAC vlasnik 50% “Politike.” Ima indicija da nikad nisu ispunili svoj deo ugovora, pa je samim tim i privatizacija nevažeća!
Pravi cilj kupovine “Politike” (i kasniji pokušaj kupovine “Novosti”) bio je da se dođe do prodajne mreže – kioska, kroz koju će se prodavati cigarete “Fabrike duvana Rovinj”, čiji je VAC suvlasnik, a možda će i Cane Subotić proturiti poneki šleper cigareta BAT-a, koji je u vlasništvu engleske kraljice.
Jedini koji još nisu shvatili igru su dve medijske gromade, Aleksandar Tijanić i Manojlo Vukotić. Kao dva naivca, što zabrinjava obzirom na funkcije koje obavljaju, ušli su u klasičnu zamku koju tupanima postavljaju obaveštajne službe. Tako Tijanić penuša protiv “šnajdera Subotića” (kao da on sam nema sličan nivo obrazovanja) ne shvatajući da “firca” tamo gde su BND i B92 već “proštepali.”
Još je čudniji Manjo Vukotić. U lošem, patetičnom napisu, zapeva da treba spasiti “poslednje srpske nezavisne novine”. Pitanje je da li su “nezavisne”, a hvala bogu, nisu “poslednje”, sem što to Manjo misli. Toliko ih brani, kao da su njegove, pa jadni Beko ne bi mogao da ih proda, čak i da nađe kupca. Neda Manjo! U svakodnevnoj kampanji – anketi, koja izlazi u “Novostima”, razni ugledni praznoglavci učestvuju kao ovce u manipulaciji da će se “Novosti” prodati samo preko “njih mrtvih”. (Pazite da vas ne čuju pucači VAC-a!).
Najtužnije od svega što od agitovanja nije mogao da se uzdrži i jedan ostareli akademik, koji malo, malo, pa apeluje da se ne proda “Prosveta – najvažnija srpska izdavačka kuća,” sada “Novosti – najvažnije srpske novine.” Ne vidi da ga vodaju kao mečku po vašaru, troše mu ugled i kriju se iza njega, razni muljatori javne srpske scene.
Sreća da nam vladu ne čine takvi likovi, već obrnuto, pametni, pošteni likovi sa velikim integritetom. Jedina mana njihovog političkog profila je naivnost, proistekla iz njihove neiskvarene duše. Zato nek se paze da im Hrvati ne uvale neke piratske CD koji su, šatro, iz EU. Posle će da ih cinkare toj istoj EU, pa će naše naivčine da završe pred sudom u Hagu. Kakav scenario! Srećom, spasiće se zahvaljujući pameti i činjenici da uskoro neće biti EU.

Beograd, 26.03.2010.

Posted by nikola | No Comments »

SRBIJA je još daleko od definisanja zajedničkog, svima prihvatljivog, nacionalnog interesa. A, on nam je neophodan da bismo se oko njega svi okupili i zbili redove u borbi za goli nacionalni i državni opstanak. Na tom, makar minimumu nacionalnog interesa, treba raditi, zalagati se za njega. Ali, to nama Srbima ide vrlo teško i sporo, a može da bude kobno u ovom nemilosrdnom globalističkom vremenu.
Ovakvo upozorenje, u intervjuu za „Novosti“, podvlači akademik Čedomir Popov, ugledni istoričar i predsednik Matice srpske u Novom Sadu.
* Veći deo tih podela, istorijski posmatrano, bile su proizvod stranih pritisaka. Mogu li se i kako one najzad prevazići?
- Od dolaska na Balkan, Srbi trpe strahovite pritiske sa svih strana – počevši od vizantijskih, preko turskih i austrijskih, pa do današnjih natovskih pritisaka. Umesto da su nas ti pritisci ujedinjavali, oni su produbljivali naš unutraši rascep. On je danas do te mere dubok da sve više ugrožava naš nacionalni identitet i opstanak. Moramo skupiti dovoljno mudrosti da izbegnemo sudbinu nedefinisanog stanovništva, bez istorije, vere i jezika.
* Oštro ste kritikovali pokrajinsku vlast zbog Statuta još dok je bio u nastanku. Kakvo mišljenje imate o tom aktu, koji je već četiri meseca na snazi?
- Nikada nisam negirao da je logično i osećanje vojvođanske pripadnosti. I sam se osećam srećnim što je Vojvodina moj zavičaj. Ali nije prirodno da to osećanje bude u konfliktu sa širom nacionalnom integracijom, formiranom na bazi jezika, porekla. Ovim Statutom to jeste u pojedinim segmentima dovedeno u pitanje. Sve se čini da se u duhovnom i političkom smislu Vojvodina polako udaljava od Srbije. A, to je potpuno suprotno dvovekovnoj težnji austrougarskih Srba da Vojvodinu pripoje Srbiji, što su i učinili 1918. godine.
* Mora li, ipak, da bude toliko loše to što je Statut naglasio posebnosti severne srpske pokrajine?
- To ne bi moralo da bude tragično ako bi Vojvodina ostala u celini i ako bi svaki njen nacionalni deo čuvao svoj identitet u punoj meri. Ali, bojim se da će srpski nacionalni identitet ovde, vremenom, gubiti svoju snagu, osipati se i, na kraju, biti sveden na, maltene, nedefinisanu grupu stanovnika koji će govoriti malo srpski, malo engleski, kako to globalizacija nalaže. Neprestano ističem da i u najtragičnijim istorijskim okolnostima, Srbija može da opstane bez Vojvodine, ali Vojvodina bez Srbije ne može.
* U kakvim bi okolnostima Vojvodina mogla da zapadne u takvu opasnost?
- U narednih desetak godina može doći do novih pregrupisavanja u Evropi i u svetu. Ako se to dogodi, svi će se opredeljivati prema svojoj matičnoj naciji. Nacionalno osećanje, koje je u normalnim okolnostima pritajeno, u takvoj situaciji uvek odnekud bukne. Uverili smo se u to prilikom krvavog raspada Jugoslavije. Dogodi li se ponovo nešto slično, u Vojvodini se može očekivati da Mađari potegnu pitanje severne Bačke, Hrvati, po navodnom istorijskom pravu, zatraže Srem, a i Rumuni iz pograničnih delova naginjaće, prirodno, matici. I šta bi, u tom slučaju, od Vojvodine ostalo i opstalo?
* Da li ste prvenstveno globalizam imali na umu kada ste se ovih dana pridružili grupi srpskih intelektualaca u zahtevu da se o eventualnom ulasku Srbije u NATO raspiše referendum?
- Ulazak u bilo koju asocijaciju predstavlja svrstavanje uz određene snage u svetu. Mi smo u prošlosti imali vrlo negativna iskustva u svim tim svrstavanjima. I uvek smo nekako žrtvovani od tih istih s kojima smo bili svrstani. Ne možemo ostati nesvrstani, ali ne moramo uzimati svesno obaveze u toj blokovskoj podeli sveta. Jer, ona se ponovo stvara, to je više nego očigledno. Zato, mislim da narod o tome treba da se izjasni.
* Koliko je realno očekivanje da mala zemlja, poput Srbije, može odoleti pritiscima o svrstavanju i da sva ta pregrupisavanja može da posmatra iz prikrajka?
- Verovatno to, barem u ovom trenutku, i nije mnogo realno. Ali, važno je da mi ne ulazimo u to samoinicijativno. Ako nam to već bude nametnuto, uvek postoji mogućnost da docnije, u nekim izmenjenim uslovima, postavimo
pitanje statusa u organizaciji koja nam je nametnuta. Ako uđemo svojom voljom, onda je mnogo teže postaviti to pitanje. Možda ne izgleda tako na prvi pogled, ali u međunarodnoj politici, i uopšte u istoriji, takve nijanse ponekad su bile presudne.
* Kakvo je vaše mišljenje o opredeljenosti ka Evropskoj uniji?Lideri zemalja u okruženju, a i vlast u Srbiji, sve češće sugerišu da Evropa nema alternativu?
- Imam veliki otpor prema dogmi, koja je i kod nas i u svetu zavladala, a to je da nešto nema alternativu. U istoriji se još nikada nije desilo da postoji samo jedna mogućnost. Danas je nesumnjivo, prvenstveno ekonomski, korisno biti u dobrim odnosima sa EU. Ali, uvek treba imati i rezervu, i ne govoriti narodu da nema alternative, jer to stvara fatalističko raspoloženje koje deprimira naciju. Nije mudro nametati uverenje da će se sve naše muke rešiti kada uđemo u EU. Naravno da neće.
* Da li će jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju biti naše priznavanje Kosova? Kako bi Srbija trebalo da se postavi u tom trenutku?
- To je već na dnevnom redu moćnog Zapada. Još devedesetih godina, kada su počele da podstiču separatizam Kosova, moćne sile su, zapravo, otkrile koncepciju za odvajanje Kosova od Srbije. To se, nažalost, i dogodilo, a u narednom periodu predstoje političke igre u kojima bi Srbiju trebalo nagovoriti i da prizna svoju južnu pokrajinu kao državu.
* Činjenica je, ipak, da se to još ne pominje otvoreno, a predsednik Boris Tadić i šef diplomatije Vuk Jeremić na svakom koraku ističu da Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo…
- Voleo bih da grešim, ali mišljenja sam da se to još neko vreme neće tako izričito pominjati, ali će početi da se podrazumeva da treba da uspostavimo dobre odnose sa Kosovom. Zatim, da prihvatimo njihovo učešće u međunarodnim organizacijama. Verovatno će nam reći: ne morate ih priznati formalno ni otvoriti ambasade, ali održavajte dobre odnose i ponašajte se prema njima kao prema dobrim partnerima. A, šta će to značiti, ako ne faktičko priznavanje? I, da li ćemo to moći da izbegnemo, kada već za nas Evropa nema alternativu?
* A, šta je, po vašem mišljenju, alternativa Evropskoj uniji?
- Da odolevamo pritiscima koliko god možemo, i da se brzopleto ne opredeljujemo. Ne treba da ispunjavamo svaki uslov da bismo ušli u EU. Pa, ako nas takve primaju, znači da smo i mi njima potrebni kao značajan faktor na Balkanu, a ne samo oni nama.
* U nekoliko navrata ste istakli da Srbija treba strpljivo da sačeka pogodan istorijski trenutak za vraćanje Kosova u svoje granice. Koliko je to, zaista, realno, s obzirom na ovakav odnos snaga u svetu?
- Istorijske okolnosti se menjaju i Srbi nikada ne smeju da izgube nadu u povratak Kosova. Ali, jedan od preduslova je da srpski narod ne bude demografski gubitnik. Ako se ta tendencija nastavi, onda, ne da neće biti povratka Kosova u Srbiju, nego se može desiti da se za dve-tri decenije i južni delovi Srbije priključe Kosovu. Naš prioritetan zadatak je biološki opstanak srpskog naroda, jer bez toga nema svrhe ni povratak Kosova u granice Srbije. Ne smemo se pretvoriti u narode koji su dopustili da nestanu ili da ih drugi istrebe. Nacije su veoma važne za osećanje pripadnosti, svaki čovek ima to osećanje.

VANU JE POLITIČKI PROIZVOD
* TEK što je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti ozvaničena Statutom, krenula je inicijativa o izmeštanju ogranka SANU iz Novog Sada. Zašto tvorci VANU žele da eliminišu SANU?
- Zato što VANU nije osnovana s ciljem da okupi vrhunsku inteligenciju pokrajine na naučnoj, već na političkoj liniji. Dugo sam izbegavao da to tako tumačim, ali sada, kada se dešava da iz Vojvodine idu amandmani na Zakon o SANU, kojim se traži ukidanje ogranka u Novom Sadu, to je potpuno jasno. Kada je VANU osnovana 1979. godine, posle toga više niko iz Vojvodine nije mogao da bude izabran u SANU. Sada se isto to traži, a amandman je dokaz da je reč o političkoj manipulaciji, a ne o naučnoj potrebi za VANU.

ŠTETNA REZOLUCIJA O SREBRENICI
* SRPSKA javnost se ovih dana bavi Srebrenicom. Da li je insistiranje na rezoluciji koju bi doneo srpski parlament, indirektna, preteća poruka Republici Srpskoj i Dejtonskom sporazumu?
- Na dnevnom redu zapadne politike jeste revizija Dejtonskog sporazuma, u smislu smanjivanja prava srpskog entiteta. RS ima neke atribute državnosti, i, po svoj prilici, ide se na to da se ti atributi anuliraju, da to bude nekakva regija sa smanjenim nadležnostima. Rezolucija je štetna jer meša i opterećuje srpski narod jednim istorijskim grehom koji on nije počinio. Pogotovo ga nije počinila Srbija. Tu je nađena formulacija da je odgovorna što nije sprečila da se to dogodi. A, da je Srbija ušla s vojskom, to bi odmah bilo okvalifikovano kao agresija. Vrlo je bitno da se raščiste ti pojmovi. Po mom mišljenju, u Srebrenici nije počinjen genocid, već ratni zločin. Jer, genocid je istrebljenje jednog naroda, a ubijanje ratnih zarobljenika je odavno definisano kao ratni zločin.

Jovanka SIMIĆ,

Posted by nikola | No Comments »

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време – тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију – пардон, међународно војно присуство – и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине… и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не – морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау – пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички – и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.
Објавио Gray Falcon

Posted by nikola | No Comments »