Vojnici! Junaci!
Još će koji dan biti, pa ćemo proslaviti sto osamdeset godina otkada smo se, na Đurđevdan 1830. godine, prvi put postrojili u Požarevcu, kao prva četa Kneževe garde. Čestiti knjaz Miloš Obrenović je tada tražio od starešina serbskih da mu “po stasu i ugledu” odaberu najbolje mladiće iz svojih nahija. “U svakom pogledu da su primerni”, “da ne piju” i “da nisu vetrogonje” i “ako je mogućno, da budu pismeni”, govorio je tada knjaz Miloš, ne znajući da će po njemu i voda s mehurićima da dobije ime, a ni da će nas zadesiti naša današnja sudbina.
A danas, 2. marta leta gospodnjeg 2010, postrojili smo se ovde, na ovom stepeništu i oko njega, te svečano odeveni u svetloplavo okružujemo crveni tepih okupan škrtim martovskim suncem. Ova lepa slika koju stvaramo logička je posledica zakonskog akta donetog 26. februara, a sa nazivom Zakon o Narodnoj skupštini, koji u članu 14. predviđa: “na početku i završetku redovnog zasedanja Narodne skupštine… počasna jedinica Vojske Srbije raspoređuje se ispred glavnog ulaza u Dom Narodne skupštine”.
Danas je, dakle, junaci, prvi dan tog redovnog prolećnog zasedanja. Stojimo mirno – razoružani valjda za svaki slučaj – pozdravljajući tako narodne poslanike, koji kreću na sednicu, prvu posle vanrednog zasedanja održanog krajem februara, a tome je, opet, prethodio plaćeni odmor u trajanju od dva meseca. U slučaju da je neko ta dva meseca proveo bez mnogo kretanja, može da se desi da su mu nožni mišići atrofirali, pa se spremimo da rukama prihvatimo pokojeg narodnog predstavnika – ako mu korak bude nesiguran na jednom od četrdesetak stepenika koje smo telima opkolili. I da ga odnesemo u skupštinski restoran da se uz neznatnu novčanu nadoknadu okrepi pred nastavak napornoga rada.
Časni stroju, imajmo na umu da danas, svojom skoro dvovekovnom istorijom, simbolički
dopunjavamo rad institucije koja je svome narodu donela mnoge radosti! Setimo se samo tužnih priča o dedi i unuku, polivanja vodom i bacanja cipela, nošenja majica preko odela, pretrčavanja iz jednoga u drugi poslanički klub, bacanja kletvi, tuča, fantomskih glasanja, iznošenja govornika, nedostataka kvoruma, dobacivanja, zevanja, čitanja novina i svačega sličnog – a što se desilo u proteklih bezmalo dvadeset godina koliko u Srbiji traje princip da za ono za šta si glasao dobiješ zauzvrat one koji te predstavljaju u parlamentu. Jer tako ti, valjda, i treba.
Nas nekoliko najboljih pripadnika Vojske, naređanih oko crvenog tepiha, danas stojimo mirno i pred činjenicom da je malo naroda u svetu sa tako mnogo poslanika na tako malo stanovnika. Mi, nadalje, svojom uniformom trenutno garantujemo i da nije problem što nijedan građanin Srbije ni pod razno nema pojma koji to konkretno poslanik – iz poslušnih partijskih mašinerija skupštinskih glasača sa blanko ostavkama – predstavlja njega. Danas će ovaj počasni bataljon, kao i mnogo puta u istoriji kada je kojekome stajao mirno sa zastavom položenom na pozdrav, formom nadoknaditi nedostatak suštine, disciplinom nedostatak radnih navika, a čvrstinom gomilu labavih kompromisa. Zato, vojnici, junaci, udrvenimo se kao nikada, uspravimo glavu i učvrstimo ramena, jer ako mi – kao poslednja linija odbrane Države od nje same – pokažemo makar i najmanju slabost, izneverićemo one koji su se, onakvi najbolji, stasiti, ugledni i po mogućstvu pismeni, sastali pre 180 godina u Požarevcu. A ako takvi, kakvi smo danas, izneverimo samo one koji se nadaju da će naš ugled i izgled biti dovoljan da ojača instituciju ovakve zemlje sa ovakvom političkom elitom u ovakvim vremenima, možemo podignute glave nazad u kasarnu. Mi jesmo Vojska, mi jesmo Garda, ali mi nismo svemogući.
Bataljon, mir-no!
U počasni po-zdrav!

Voja Žanetić