Piše: Đorđe Stanković • 25. mart 2010

Istorijski događaj od pre 70 godina uvodi nas u žustru političku igru sa nesagledivim posledicama. Hoćemo li 27. mart 1941. pamtiti onakvim kakvim se u stvarnosti dogodio ili ćemo svima oprostiti i sve rehabilitovati? Hoćemo li naučno znanje istorije ili političku kafansku tuču opredeljenih za ovu ili onu stvar?

Nedeljnik „Das Rajh“, dan posle puča 28. marta 1941. godine: „Beogradski generali koji su izveli puč, delovali su pod uticajem sarajevskog zločina kao podmetači požara koji uvek nanovo moraju da žare i pale… Srpski preci su 500 godina kao predvodnici bandi vodili borbu protiv Turaka i bezakonje je bilo njihov zakon“. „Felkišer Beobahter“: „Dvadeset sedmi mart je veliki dan za album ubica u Srbiji“. Holm Zundhausen 2009. godine: „U vojnom pogledu je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu bilo beznačajno, budući… da sile Osovine opet nisu time ostvarile nikakvu praktičnu dobit. Važno je jedino da Jugoslavija politički i privredno bude vezana za Pakt“

Autor koji je u svojoj knjizi istakao parole „oduševljene mase ljudi“: „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, hladno je konstatovao da ti „poneseni demonstranti nisu ni slutili da će se neverovatno brzo te parole i ostvariti“.

NEUREDNA ISTORIJA
Oko 20.000 pobijenih Srba od strane Nemaca u odmazdama 1941. godine, isti autor, tu istu reč stavlja pod navodnike  „odmazde“! Na drugoj strani domaći revizionisti revnosno klize prema „drugoj Srbiji“ kao zemlji „neuredne istorije, šta god to bilo“, „srpskim vojvodama zamlatama“, prema nekom nedefinisanom rusvaju „koji su ostavili naši očevi“, „stvaraoci Jugoslavije“ i koji nas „na neki nedefinisani način, čini združenim krivcima“. Istorijski događaj od pre 70 godina tako nas uvodi u žustru političku igru sa nesagledivim posledicama – hoćemo li pamtiti onako kako je u stvarnosti bilo ili ćemo svima oprostiti i sve rehabilitovati, hoćemo li naučno znanje istorije ili političku kafansku tuču opredeljenih za ovu ili onu stvar. Najvažnije i najpogubnije je ćutanje. Postoji ćutanje koje je rečito, ćutanje usled griže savesti, ćutanje usled autentične zbunjenosti i kreativno ćutanje. Bilo koje od ovih ćutanja u budućnosti opredeljuju ovaj narod da zauvek zaćuti!
“Pečat”