А л е к с а н д а р   П а в и ћ

(Ханес Хофбауер, Експеримент Косово: Повратак колонијализма,

превод Живота Ивановић, Албатрос плус, Београд 2009)

Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 129

„Сарадња УНМИК и ЕУПТ одвија се на свим пољима и на свим нивоима. Заједно са шефом ИЦО ПТ, шеф ЕУПТ одржава двомесечне састанке са СРСГ и П/ДСРСГ.“[1] Ову реченицу из комуникација међународних управљача на Косову и Метохији из јуна 2008. Ханес Хофбауер користи како би на једном месту сажео у којим правцима све „цури новац“ у окупираној српској покрајини, тј. куда све иду силне милијарде које се троше на „Експеримент Косово“. Та реченица је уједно можда и најјезгровитија слика ледене неоколонијалне владавине над тим делом древних српских земаља, коју на више него адекватан начин представља аустријски новинар и публициста. А суштина те владавине састоји се у следећем: „’Надзирана односно надгледана независност’ унапред је замишљена као заједничка акција владајућих чинилаца који држе у својим рукама инструменте владавине широм света. Залогу државне независности представља комбинација различитих инструмената непосредне и посредне стране владавине. Косово/Косова пружа у том погледу идеалне услове за експериментисање.“ (ЕК, стр. 234). Разуме се, уз споредну (бар на папиру) улогу некадашњих команданата ОВК, „коју су играли улогу копнених снага НАТО 1999, [и] герилску униформу сада заменили за цивилне функције у управљању“, тако да им је сад „дозвољено… да глуме власт“ (ЕК, Предговор српском издању, стр. 6).

Управо овакав бескомпромисан тон представља главну вредност Хофбауерове књиге, треће које је објавио на тему распада Југославије[2]. Јер, с обзиром на то да вирус политички коректног изражавања везаног за догађања на Лазаревој земљи полако али сигурно осваја и домаћи дискурс – бар када је реч о главним штампаним и електронским медијима у Србији – писања независно оријентисаних спољних посматрача дају преко потребну подршку ако ничем другом а оно бар менталном здрављу свих оних који се боре да не прихвате стереотипе који им се већ две деценије споља намећу на тему тему догађаја у властитом окружењу, властите историје, властите будућности. Ретке књиге као што је Хофбауерова заправо враћају, или бар оснажују, самопоуздање свих оних који, притиснути непрекидном пропагандном паљбом споља и изнутра, понекад чак дођу и у искушење да посумњају у властито расуђивање.

То, наравно, не значи да се Хофбауерова књига може на било који начин квалификовати као „про-српска“. Она то није, нити има такве претензије: она представља интелектуално поштен покушај да се разуме садашња косовска ситуација у ширем историјском и међународном контексту. Хофбауер није интересно везан ни за једну страну у сукобу, као ни за садашњу „међународну“ владавину, нити дели њене идеолошке светоназоре – за које сасвим исправно примећује да представљају не искрена идеолошка убеђења[3] већ покриће за крајње прагматичне и агресивне циљеве[4].

Наравно, да би се разумели разлози који су довели до садашњег стања на Косову, до мафијашке државе која се размахала испод глазуре колонијалне војно-полицијско-политичке управе, потребно је на адекватан начин разумети позадину, тј. историјско-политички контекст косовске области и њеног непосредног окружења, не игноришући, притом, и шири, геополитички контекст. Текст је подељен на пет целина: I Од колевке српства до албанског васкрса (1389-1989), II Разарање Југославије 1991–1999, III Протекторат Косова 1999–2008, IV Каква привреда? и V Надгледана независност (од 2005), а на крају текста се налази и хронологија важнијих историјских догађаја релевантних за просторе садашњег Косова и Метохије.

Хофбауер не претендује на свеобухватан историјски приказ, нити је то сврха књиге, али се труди да покрије све што може допринети разумевању укупне слике косовске стварности – од спорова око порекла Срба и Шиптара[5] (овде Хофбауер истиче да „српска страна ипак износи историјски мање спорне податке“), преко „мита о Косову пољу“, значаја Видовдана, „мита о Скендербегу“, Велике сеобе Срба, Првог српског устанка, Призренске лиге и Берлинског конгреса, па до догађаја у 20. веку: Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, пројекта Балканске федерације и титоистичког уређења СФРЈ, распада државе, међународних санкција, Дејтонског споразума, ултиматума у Рамбујеу и НАТО агресије на СРЈ.

Укратко, главни узрок српског пораза на Косову пољу били су „недостатак дисциплине на српској страни и свађа међу властелом“, а потоњи однос између косовских Албанаца и Срба је одређен „начином на који су Срби и Албанци сарађивали после освајања са Султаном и Високом портом“ (ЕК, стр. 14). Срби су успели да се одрже најпре захваљујући чињеници да су имали своју националну цркву у којој је „за разлику од латинског света, Божја молитва… била на разумљивом језику“ (ЕК, стр. 11), док су „православни Албанци… били све ређи и ређи [јер] нису располагали националном црквом каква је била православна Српска патријаршија у Пећи“, као и због њихове клановске породичне структуре, „у којој је веза са главом породице била, и све до данас остала, већа него она са божјим представником“ (стр. 24).

Преломни догађај за потоњу повест косовске области била је Велика сеоба Срба из 1690, након чега је кренуло „насељавање албанско-муслиманског становништва“. С друге стране, осипање отоманске власти довело је и до још једног кључног момента: продора западноевропских идеја, на првом месту идеје нације, што је докрајчило милет систем „који је под окриљем верске самосталности гарантовао етнорелигиозну разноврсност. Османлијско царство пропада изнутра, доживљава имплозију, а Балкан експлозију“ (стр. 31). Оно што је иронично, како Хофбауер примећује, јесте да су „балкански, закаснели, накнадни национализми узимали… немачке мислиоце као кључне узоре“, а „српски образовани грађани трагали – и налазили узоре на Западу, у немачкој нацији, у Бечу, док су „ти њихови ‘узори’ … балканске народе сматрали варварским, непроизводним, народима који се не могу култивисати и ничему научити, чак су их сматрали за непостојеће и неисторијске“ (стр. 32-33). Наравно, све сличности са садашњом стварношћу – од надменог односа западних „просветитеља“ према балканским просторима, до мазохистичког, а понекад и јаничарског одушевљења локалних „напредних снага“ тим истим „просветитељима“ – су све само не случајне.

Што се тиче водећих личности новонасталих националних покрета, Хофбауер помиње на првом месту Илију Гарашанина и браћу Фрашери. План из „Начертанија“ је требало да „предухитри поделу турског царства између Русије и Аустрије и изгради ‘нову, независну хришћанску државу’, и није ни помишљао на албанску државу, „која се уосталом 1844. није могла ни замислити“ (стр. 35). С друге стране, Сами Фрашери је у свом манифесту Албанија, шта је била, шта јесте и шта ће бити из 1899. представио Албанце као „најстарији народ у Европи“, уз тврдњу да „не постоје никакви Турци, нити каури (потцењивачка ознака за хришћане), сви су они само Албанци“ (стр. 36).

Закаснело пробуђени национализми на Балкану ипак нису били главни проблем Балкана у 19. веку (а и касније), већ чињеница да су, „узнемирени војним успесима руске царистичке војске у осмом руско-турском рату 1877, Беч и Лондон… скројили план за будућност Европе“ (стр. 38), тј. за будућност југоистока европског континента, која је до данашњих дана суштински одређена Берлинским конгресом[6]. Дакле, и тада, као и данас, ради сузбијања Русије у овом делу Европе, све је западним силама дозвољено и све се може оправдати – или преувеличати. Тако је, након повратка Косова 1912, западноевропска штампа брујала о „ужасима“ које је српска војска наводно починила, што и сам Хофбауер прихвата као неспорну чињеницу. Међутим, у себи својственом духу, аутор наглашава и чињеницу да иста пажња западноевропске јавности није била посвећена злоделима која су се чинила у претходним временима, што „није никакво чудо. Запад је овог пута био директно умешан. Интереси западних сила састојали су се у томе што је требало спречити излаз Србије на Средоземно море из геополитичких разлога како би се Русија задржала од продора у том правцу“ (стр. 45). Дакле, свако ко је и данас згрожен двоструким стандардима који се непрестано примењују на наше просторе од стране западних сила може бар да се утеши чињеницом да тај цинизам није нешто ново, већ представља константу – коју Хофбауер на изузетно добар начин приказује и прати. И тада, као и данас“ „брига“ за „људска права“ и сличне конструкције никада није ишла даље од чисто прагматичких циљева макијавелистичког дела Европе и Запада у целини. С тим што су, наравно, данашњи циљеви проширени: од „коректуре Ајзенхаурове грешке“, тј. успостављања америчког војног присуства у овом делу Европе, што је амерички генерал и потоњи председник САД, пропустио да учини након Другог светског рата (стр. 151)[7], преко распарчавања балканског простора ради поделе тржишта и интегрисања у нови, неолиберални, глобалистички економски поредак, па до већ поменутог коришћења Косова и Метохије као матрице за колонијално ширење на другим просторима.

И управо у описивању овог последњег, тј. садашњег историјског стадијума косовске области, као и догађаја који су му одмах претходили, лежи главна снага књиге, у којој су прилично детаљно, без икаквог улепшавања, описана сва својства садашње колонијалне власти на Косову и Метохији. О Хофбауерову немилосрдну анализу се разбијају снови свих идеалиста – ако они уопште више постоје – о томе да „просвећена“ међународна управа над било којим простором може том простору донети ишта добро. „Колонијална управа воли скраћенице,“ пише Хофбауер (стр. 276), али се иза тих анестезирајућих акронима крије својеврстан пакао на земљи – цинично колонијално черупање[8], огољена отимачина српске имовине од стране „међународне заједнице“ а у корист западног крупног капитала, метастазирајућа страна бирократија састављена од људи чији је главни циљ да што више зараде у што краћем периоду уз најмањи могући додир с локалним становништвом[9], и, наравно, свеприсутна косовско-албанска мафија, која је продрла у све поре косовско-албанског друштва[10].

А како је могло бити другачије, када је, најављујући нелегално бомбардовање СРЈ, амерички председник Клинтон агресију „на перфидан начин образлагао истим заводљивим, лажним аргументом да у Србији владају фашизам и холокауст“ какав је користио и Хитлер тачно 58 година раније (стр. 57). Рачак је, према Хофбауеру, догађај о којем „цела истина, како изгледа, никада неће смети да се изнесе на видело“, али за који постоје индиције да га је Државни секретар САД, Мадлен Олбрајт, унапред „слутила“, док наводни план „Потковицу“ о наводном српском плану за „систематско етничко чишћење и протеривање косовских Албанаца“, који су током НАТО бомбардовања тријумфално „обелоданили“ аустријски и немачки медији, а затим и тадашњи немачки Министар одбране Шарпинг, аутор готово исмејава (стр. 110-111).

Хофбауеру се такође мора одати признање што није пао у замку сатанизације Милошевића. Он истиче да у чувеном говору на Газиместану 1989. није било „ни једне једине речи антиалбанске или расистичке“, као и да се Милошевићево позивање на миран суживот народа који су сачињавали Југославију никако… није уклапао у слику о којој су извештавали немачки и европски медији“, због чега су „његове изјаве на униформан начин, као по договору, или фалсификоване, или прећуткиване“ (стр. 94-95). Заправо, према Хофбауеру, Милошевић се западним интересима замерио пошто је српска влада „задала први ударац шок терапији Џефри Сакса и савезног премијера Анте Марковића“[11] почетком 1991, након чега на Западу „долази до промене мишљења о српском политичару што ће имати за последицу економску изолацију Србије и довести до његове демонизације“ (стр. 81). А једном када је до те промене мишљења дошло „управо је Берлин наредних година све до фебруара 1994. (тј. све до првог „напада“ на сарајевску пијацу Маркале, када су САД „поново преузеле развој догађаја у своје руке и вукле конце у позадини ужасних покоља међу тамошњим народима“) одређивао политичка збивања на Балкану (стр. 89-90). Свргавање Милошевића се одвијало уз помоћ „страних (првенствено америчких) дародаваца“[12], а он је касније противуставно изручен Хагу, на Видовдан 2001. У међувремену су Косово и Метохија, под окриљем међународних снага, готово очишћени од Срба и других не-Албанаца (укључујући и Јевреје, што је описано у секцији „Протеривање Јеврејина Прлинчевића“ (стр. 136-8) у којој сам Чедомир Прлинчевић, некадашњи председник јеврејске општине у Приштини, који данас живи у Израелу, цитира британског мајора КФОР-а, који му саопштава: „КФОР није формирао никакве установе које би спречавале протеривање“ (стр. 137). Гесло међународне управе, „стандарди пре статуса“, важило је само до мартовског погрома 2004, када је „ерупција насиља албанске руље против Срба и Рома довела… до промене политике ОУН“ која је „убрзо гласила: ‘Статус пре стандарда’“ (стр. 156-9)[13]. Тада везе између западних кругова и ОВК герилских вођа-мафијаша постају још тешње[14], извршена је „привидна демилитаризација“ ОВК (стр. 174) и покренути „преговори“ чији је коначни циљ, како је изнесено у Ахтисаријевом плану, „надгледана независност“. У погледу овог последњег, Хофбауер истиче да, с озбиром на текст Резолуције 1244, у којој се „гарантује територијална неповредивост Савезне Републике Југославије… уствари није било ничега о чему је требало преговарати“ (стр. 236), и чуди се: „зашто је Србија уопште пристала да учествује у овој очигледно унапред срачунатој игри“ (стр. 239). А резултат те „игре“ је следећи: „Оно што је са међународноправног становишта, поред Повеље ОУН и разних резолуција најјасније жртвовано успостављањем новог поретка на Балкану били су завршни акти Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи (КЕБС)“, а „преговори о статусу Косова су вођени мимо свих оних начела и у њима су прекршене све наведене тачке Хелсиншке конференције“ (стр. 242-3)[15]. Ако је за утеху, чврст став Русије о неприхватању једнострано проглашене косовске независности створио је „знатне потешкоће западној ‘међународној заједници држава’“ јер „све док постоји Резолуција 1244, постоје и две стварности у светској заједници“ (стр. 256). До евентуалне промене ситуације, београдске власти се већином задовољавају „патетичним“ понављањем слогана „Косово је Србија“, косовски Албанци могу да уживају у својим „политички коректном“ грбу и химни (стр. 261), док се, чак и помоћу нових географских карти, покушавају избрисати трагови српског постојања на Косову и Метохији (стр. 273). „Просвећена“ управа под окриљем ЕУ је, посредством „међународног цивилног представника“ увела институцију по моделу Високог представника у БиХ, који може да „поништава законе или одлуке органа власти Косова, без икаквог ограничења“ (стр. 279).[16] Што се тиче српских паралелних институција, Хофбауер показује дозу респекта према напорима да се оне одрже, па чак и ојачају[17] (било би занимљиво прочитати како би Хофбауер описао оно што се десило у времену након српског издања књиге, тј. када је нова српска влада легитимисала присуство ЕУЛЕКС-а на Косову и Метохији), нудећи при крају књиге чак и непоколебљиве речи Милана Ивановића: „Можда и можемо изгубити, можда ће нас све одавде протерати, међутим, ми ћемо се борити да повратимо оно што нам је на силу отето“ (стр. 295).

Коначну реч у књизи Хофбауер ипак препушта Албину Куртију, бескомпромисном борцу за „косовску независност“, која би, на првом месту, подразумевала одлазак свих страних трупа. Сходно својим очигледно левичарским уверењима – на основу којих је он и формирао знатан део свог увида у косовску стварност – чини се да је овом 33-годишњаку Хофбауер поклонио највећи део својих симпатија. Према Куртију, „не постоји никакав народ на Косову… Мултиетничност је појам помоћу кога представници стране владавине граде своје позиције…. УНМИК се идентификовао са ‘нултом тачком’…: Албанци, Срби, Роми, Турци, Египћани, Бошњаци, Ашкали. Стога је и полазио од етничког порекла, од разлика, а не од онога што је људима заједничко, од онога што је универзално – дакле, не од потреба за слободом, достојанством, радним местом, квалитетним образовањем, здравственом заштитом и социјалном сигурношћу.“ С овим се Хофбауер слаже, сматрајући да „погађа у саму срж… колонијалне владавине на Косову“, као и да нуди решење за будућност, у којој би се требало усредсредити на „потенцијално заједничке могућности за економски развој“ (стр. 298). И тај став би се можда и могао бранити, да није историјске позадине од претходних 60-ак година, која више него јасно показује да чак и титоистичко „братство и јединство свих народа и народности“ није зауставило косовско-албанске тежње за отцепљењем, као ни њихову масовну нетрпељивост према свим не-Албанцима[18]. Јер, како сам Хофбауер истиче: „Религија Албанаца је албанство“ (стр. 187).

У сваком случају, остављајући на страну мањи број материјалних грешака, које ће српски читалац лако уочити а које неће битно утицати на доживљај страног, Хофбауерова књига се може сматрати високо квалитетним, важним штивом о садашњем Косову и Метохији. Када је, почетком 1990-их последњи амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман, упитао Блаженопочившег патријарха Павла на који начин може помоћи, патријарх му је одговорио: „Само нам немојте одмагати, тако ћете нам највише помоћи.“ Самим тим што је непристрасно пришао проблему Косова и Метохије, Ханес Хофбауер нам је већ много помогао. А у мору неистина које се и даље дневно производе када је реч о Лазаревој земљи, то је више него довољно.

[1] Ханес Хофбауер, Експеримент Косово, Повратак колонијализма, стр. 276 (у даљем тексту ЕК). Притом, „скраћеница ЕУПТ стоји за European Union Planning Team for Kosovo, ИЦО ПТ је скраћеница за International Civilian Office, Preparation Team (Међународни цивилни биро, тим за припрему), а СРСГ… за Special Representative of the Secretary General (Специјални рпедставник генералног секретара ОУН), ДСРСГ је скраћеница за његовог ‘заменика’, дакле Deputy.“

[2] Проширење ЕУ на исток и Балкански рат – разарање Југославије (Филип Вишњић, Београд).

[3] Говорећи о позадини распада Југославије, Хофбауер недвосмислено истиче: „Рат је, у ствари, био унапред испланиран, намерно изазван. Више од самих локалних националиста, у то су веровале стране снаге. Оне су нашле за то и одговарајуће филозофско оправдање. То су била права човека односно њихово кршење… Мекоћа и растегљивост појма људских права омогућавали су њихово једноставно коришћење у зависности од потреба, тако да се могло лако тумачити шта је добро, а шта није, по сопственом нахођењу. Расправе које су с тим у вези вођене о вредностима, не само да нису дозвољавале дискусију о интересима, већ су их спречавале.“ (ЕК, стр. 86).

[4] „Уставотворац изражава ‘намеру да држава Косово у потпуности учествује у процесу евро-атлантске интеграције’.“ (стр. 286). Притом је јасно да је „уставотворац“ тзв. међународна заједница – коју, Хофбауер, иначе, неизоставно обележава наводницима. Такође упутне у том смислу су и препоруке „Међународне комисије за Балкан“, која у свом извештају из 2005. за Косово предлаже „независност без пуног суверенитета“ под надзором ЕУ, што касније треба да доведе до „придруживања односно усисавања“. International Commission of the Balkans, The Balkans in Europe’s Future, 2005 (цитирано у ЕК, стр. 279). И, према Хофбауеру, амбиције се не завршавају на Косову: „’[Н]адгледана независност’ представља заметак новог поретка, који се може убудуће применити и на друге периферне државе ако то само моћније силе нађу за сходно као одговарајуће политичко, финансијско и војно средство.“ (ЕК, стр. 244).

[5] Између осталог, Хофбауер цитира историчара Михаела Вајтмана, према којем је „’Албани’… реч која се појављује тек у 11. столећу као ознака за странца док су сами Албанци себе називали ‘Шиптарима’“. Michael Weithmann, Balkan/Chronik. 2000 Jahre zwischen Orient und Okzident, Graz-Wien-Köln, 1997, стр. 106 и даље (у ЕК, стр. 13).

[6] „Далекосежним и мучним последицама берлинског преуређења простора Балкана погођене земље и народи страдају још и данас. Географска карта израђена 1878. може и данас да служи као атлас актуелних источноевропских кризних жаришта: македонско питање, које Грчка и даље поставља, државна неконзистентност у историјској Бесарабији, читај: неразјашњено територијално питање Молдавије са Републиком Трансилванијом; подељени Кипар; државна фикција Босна и Херцеговина, нерешено питање Косова.“ (стр. 39).

[7] Немачки политичар Вили Вимер, некадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС и бивши Заменик министра одбране Немачке је у свом, сада већ легендарном писму упућеном тадашњем немачком канцелару, Герхарду Шредеру, у мају 2000. предочио закључке конференције о безбедности која је управо одржана у Братислави, а на којој су амерички званичници изнели разлоге због којих је бомбардована СР Југославија, између осталог и због исправљања поменуте „Ајзенхауерове грешке“ из 1945. У том светлу – а не у светлу било каквих „хуманитарних“ обзира – може се, дакле, посматрати и стационирање америчке базе Бондстил на Косову и Метохији. Или, по речима Хофбауера: „Оваквом одлуком да своје војно присуство на Косову планира за наредне деценије САД, у ствари, демонстративно показују да је у питању завршна тачка дугорочно припремане геополитичке стратегије која представља коректуру почетком 1945. на Јалти договорене поделе Европе на утицајне сфере“. У српском преводу, Вимерово писмо се може наћи на http://starisajt.nspm.rs/PrenetiTekstovi/arhivanspm/2008_vimer1.htm, као и у часопису НИН од 8. 2. 2007, уз анализу Николе Живковића, који је писмо први превео и обелоданио српској јавности.

[8] „Отимање косовских природних извора које спроводи страни капитал је… до детаља унапред испланирано“ (стр. 217). С друге стране, „на синдикат се на Косову гледа као на безначајну невладину организацију; једноставно, наше мишљење се ни на који начин не уважава, такорећи не примећује,“ каже Хофбауеру Хаџи Арифи, председник Удружења независних синдиката на окупираном Косову (стр. 216).

[9] „Са примањима десетоструко већим од локалних, ови људи из невладиних организација [МАНГО, тј. „мафија НГО“, како их називају из косовско-албанског покрета „Самоопредељење“] су већ створили посебан социјални слој изван нормалног друштва, које наводно желе да помогну“ (стр. 155-6). Уз то, „виши службеници УНМИК и ЕУЛЕКС персонала примају по 5.000 евра и више месечно“ (стр. 231).

[10] „Једина економска грана која је у процвату јесте сива економија и илегални сектор – то јест мафијашка привреда“ (стр. 200), док Франкфуртер алгемајне цајтунг текст од 16. 3. 2008. насловљава: „Злочин се ипак исплати. Од проглашења независности Косова организовани криминал је добио сопствену државу“ (стр. 226).

[11] У тиму Џефри Сакса налазио се и садашњи потпредседник Владе Србије, Божидар Ђелић.

[12] „Фридом Хаус (Freedom House), Џермен Маршал фонд (German Marshall Fund), Национални демократски институт (National Democratic Institute), Међународни републикански институт (International Republican Institute)…“ Међутим, „кључна тачка за инострани утицај у Југославији била је, поред немачког ‘балканског координатора’ Боде Хомбаха, за ту сврху формирана Америчка канцеларија за Југославију… у Будимпешти“. (стр. 126-7).

[13] У погледу самих догађаја од 17-19. марта, Хофбауер цитира тадашњег шефа Координационог тима за Косово и Метохију, Небојшу Човића, који каже: „Страхујем да нас конци за овај догађај воде у Америку“, нашта Хофбауер затим додаје: „Све је било унапред припремљено како би се Срби могли да протерају са Косова и ојачају радикалне снаге у Србији… Оно што је тада звучало као теорија завере, потврђено је накнадним посматрањем тадашњих догађаја.“ (стр. 185-6).

[14] „Контакти Петрича [аустријског дипломате, једног од организатора преговора у Рамбујеу и бившег Високог представника за БиХ] и Тачија су… можда чак довели до приближавања Хашима Тачија европској социјалдемократији“ иронише Хофбауер у потледу злогласне „Змије“ (стр. 169), док, што се тиче Рамуша Харадинаја, цитира тадашњег шефа УНМИК-а, Сорена Јесена-Петерсена, који, дан након Харадинајеве оставке на место премијера због оштужнице коју је против њега подигао Хашки трибунал, изјављује: „Лично сам веома тужан што више од сада нећу моћи да сарађујем са својим блиским партнером и пријатељем“ (стр. 171).

[15] Тадашњи Државни подсекретар САД, Николас Бернс, био је изричит: „Нећемо подржати принцип територијалнног јединства држава којем неки дају предност“ (International Herald Tribune, 17. 4. 2007); ЕК, стр. 254.

[16] Према речима Албина Куртија, лидера покрета „Самоопредељење“: „УНМИК је већ ставио шапу на нас, сада ЕУЛЕКС улази у наше друштво, биће присутан у свакој централи наше полиције. Поред чињенице да међународни управљачи могу по свом нахођењу да постављају и отпуштају наше министре, да доносе и мењају законе по својој вољи, сада улазе и у све косовске институције и продиру у све поре нашег друштва“ (стр. 282).

[17] „Српско паралелно друштво на Косову… је одувек било ту и самим тим не може бити никакво ‘паралелно’ друштво у правом смислу те речи“ (стр. 294).

[18] Сам Курти тврди како је „православна историја земље… наслеђе свих Косовара, а не само Срба“, што Хофбауер не коментарише, овог пута заслепљен истим левичарством које му је, иначе, изоштрило вид на другим местима. Јер, питање које се очигледно намеће је следеће: како може „православна историја (косовске) земље“ да буде наслеђе свих, када се само један део вековима борио, по цену прогона, одрицања, мучеништва и смрти, да то наслеђе сачува и у себи и око себе? Другим речима, да су сви косовски и други Албанци били као херој којег су присвојили, тј. Скендербег, тек онда би православно наслеђе на Косову и Метохији истински могло да буде „заједничко“. Дотад то нужно остаје једино баштина истинских бораца против вековне окупације, од којих садашњи косовско-албански „борци за слободу“ тек имају да уче.