Tako nam i treba! A lepo sam im govorio – Šta će nam metroseksualac u stranci! Naša je partija od vajkada bila rasadnik autentičnih balkanskih mužjaka koji su se kupali u pivu, oblačili ludački dobre košulje, a obrijali se prvi put tek u četrdes’ petoj. Ogovarali su nas da se tuširamo samo praznikom, što tvrdim nije bilo tačno! Nije, jer praznika ima više nego radnih dana tako da smo imali običaj da se plaknemo u stvari radnim danom i to obično iz čaše sa skupštinske govornice.

No, pojavila se neka nova struja u stranci. Uzalud je nismo plaćali, niko da je iseče! Mladi kadrovi, koji verujte ni za šta nisu kadri, ako mene pitate. I počeše da šire neke zapadnjačke ideje, da tolkuju o nekakvom osavremenjivanju stranke i o novim ciljnim grupama. Ciljne grupe!? U ratu je bilo lako – ciljnim grupama bavili su se snajperisti! A danas – golokurani. Elem, ta struja izglasa predlog da stranku treba modernizovati ljudima koji možda na prvi pogled ne liče na nas ali dele naša politička ubeđenja. Tako ćemo, kažu, preskočiti oni magičnu granicu koja nas deli od samostalne vlasti. Mislim, jesmo mi u vlasti ali brate – koalicija! Više imamo stolica u Vladi nego u čekaonici Nacionalne službe za zapošljavanje. Ako mene neko pita ja volim onakvu Vladu gde su stolice retka pojava.

I tako. Tesnom većinom glavni odbor stranke izglasa rezoluciju da u naše redove od sad primamo metroseksualce. Mlada struja se ogradila od svih homopedera i rekla da su metrosekulaci nešto drugo. Oni su negde na pola puta, ona zlatna sredina koja će nam omogućiti da se penetriramo u vlast a da ipak sačuvamo dupe.

Mi stari članovi gledali smo ih ispod oka i čuvali jedni drugima leđa. Što rekoše kod mene u školi – Nikad se ne zna. Ne kažem, videlo se da se deca trude. Kad je trebalo cepati protivničke plakate odradili su posao dok si rekao “keksić poslužen uz toplu čokoladu”. Ono jest da su posle čistili nokte tri dana ali videlo se da im je stalo za našu stvar.

No, pravi test je bilo gostovanje predsednika u Domu za napuštenu decu. Naš upravni odbor, u saradnji sa ekspertima iz prijateljskog Kazahstana, razradio je izlaznu strategiju po kojoj je dotičnu personu trebalo pogoditi cipelom u predelu čeone kosti. Neki iz stranke su se bili uhvatili za jaja, ali je većina ipak usvojila mišljenje da sada ponovo vlada trend cipele a da su jaja sad mućak.

No, sledio je teži deo posla. Trebalo je naći dostojnog junošu za taj sveti čin. Novog Obilića, rešenog Principa. Pritisak je bio veliki, odgovornost pred istorijom nemerljiva. Sve oči cele naše stranke bile su uprte u nas. Graške znoja bile su prevelike i za princezu na zrnu graška. Odjednom, iz mase ukruti se gore visoko nečija ruka. Bio je to neki pozadinac. Okrenusmo se i videsmo dva prsta labavo ispružena, tako da su bila okrenuta pravo, kao kod Čerčila. Metroseksualac! Poče koškanje. Te juče je stigao u stranku, te gde da ovog metronoma šaljemo na zadatak koji će promeniti tok istorije, pa ima li on snage da dobaci… Ja sam bio trvda struja. Ne nikako! No, brat Miladin nas privuče sebi pa reče “Braćo, ja bih ga pustio. Jer ako izvrši zadatak, odlično, a ako zabrlja opet dobro, jer pogledajte ga! Pako bi poverovao da je on jedan od nas. Još ćemo profitirati i svaliti sve na konkurenciju”.

Usledile su opsežne pripreme. Izabrani je otišao na dubinsku depilaciju da mu dlake ne bi stvarale otpor vazduha. Namazao se sa tri sloja ulja da bi se ako zatreba izmigoljio policiji.

No, glavni deo posla bilo je kreiranje cipele koja će učiniti svet boljim mestom za život. Ja sam bio za to da to bude klasična crna cipela, “činovnikuša” kakvu je koristio još drug Nikita Hruščov. Neki su bili za to da treba izabrati moderniju obuću koja štiti stopalo i može da se nosi i u sportskoj varijanti, poput one koju je na Buša zavrljačio onaj vrli irački novinar, koji je moralni dobitnik “Pljuvicerove nagrade”. Kad hoćeš! Metrosekualni lobi zahtevao je da sam dizajnira cipelu. Bio je to “conditio sine Brute qua non”. Njihova cipela je više ličila na baletanku. Imala je vazadušni đon i dva otvora za ventilaciju. Umesto pertle, dabogda se obesili o nju, imala je čičak traku. A na izvrnutoj koži obojenoj u roze stajala su dva bela labuda sa brkovima! Kad ih tad nisam ubio ima vremena! No, vremena za povratak na početak nje bilo. Progutasmo knedlu i pristadosmo.

I dođe taj dan nakon kojeg više ništa neće biti isto. Sedeli smo u stranačkom klubu, nervozni svi do jednog. Mi smo grickali nokte od nervoze a metroeksualci su se manikirali. Kamera je jednom usnimila masu i mi videsmo našeg čoveka. Njegov pogled bio je hladan kao ledeni čaj. Predsednik je govorio stalno nameštajući naočare ništa ne sluteći i kao ne verujući u to što sam priča.

Odjednom, masa presta da aplaudira! Neko viče “Lezi!” i sve kamere se za delić sekunde zariše u našeg momka na zadatku. Njegova ruka se podiže. Cipela zablista kao sveti gral! Telohranitelji nisu smeli da pucaju na čoveka naoružanog cipelom, pa poleteše ka njemu. Imao je dovoljno vremena da povuče čičak traku! Ali – on je u tom trenutku stao! Njegova ruka se zamrzla u vazduhu. Počeli smo da čupamo kosu, ko ju je imao. “Baci je, baci!” vikali smo! “Imaš li ti majku! Jebem li te u pločice!”

Ali nije nas čuo. Njegove dragocene sekunde su prošle. Krupan plan sa njegovog lica skliznuo je dole, ka nogama i stopalima i tada nam je sve bilo jasno – ko Dan bezbednosti.

Mladić jeste imao najbolju nameru. Da, ako treba, umre za svoj rod, iako verovatno nje bio siguran kog je roda. Poštovao je taktiku isplaniranu do detalja. Ipak, pogrešio je u jednom. Veče pre atentata sekao je nokte na nogama i gledao izbor za novo lice i stomak “Pepsija”. Gledajući zamagljenog pogleda isekao je nokat na palcu malo ukoso. No, dovoljno da ta kosina, kao giljotina, polako počne da secka njegovu “Versaće” čarapu. I kada je skinuo cipelu, spreman da je lansira, ugledao je svoju pocepanu čarapu iz koje je virio njegov rođeni palac!

Dve se u njemu pobiše sile. Dužnost prema otadžbini i dužnost prema Đaniju. Oboje su ga gledali sa neba. Kom se sad nebeskom carstvu prikloniti? Moda ili zemlja? I već je video sebe kako baca cipelu i kako sutradan svi mediji snimaju njegovu pocepanu čarapu! Kako ga štampa proziva “Prstenac”. Osetio je miris sive ćelije dok čeka istražnog sudiju i gleda samo u svoju tirkiznu čarapu sa felerom! Zadrhtao je od pomisli da će mu palac postati leden i otpasti mu kao na Igmanu!

Zato je naglo spustio cipelu, navukao je na nogu da sakrije sramotu, trenutak pre no što mu se zarila u međunožje brkatog policajca. Ostalo je istorija. Ne, anatomija. Čas anatomije.

I tako smo propustili jedinstvenu priliku da promenimo nešto u ovoj zemlji. Da stvari krenu! Da su mene pitali ja ga nikad ne bih pustio na tako krucijalnu misiju. Ali mene niko ne pita! Eto vam ga sad Zapad! Evo šta se dešava kad pustite metroseksualca da obavi dečiji posao! Lepo je rekao drug Lenjin “Ako nam iko bude došao glave biće to mangupi iz naših redova!”

Miodrag Stošić