nedelja, 06. decembar 2009

Sve prijatelje, saradnike i posetioce bloga obaveštavamo da je Nikola od jutra  6. decembra na opštoj bolnici u Boru gde se oporavlja od posledica srčanog udara koji ga je zadesio u noći između 05. i 06. decembra. Nadamo se da će se njegovo zdravstveno stanje uskoro popraviti, a o svim promenama ćemo Vas obaveštavati ovde.

porodica  Lađević

ponedeljak, 07. decembar 2009

Nikola se danas objekltivno bolje oseća. Veliki broj poziva, preko svih socijalnih mreža, SMS-a i putem telefona usmerili smo ovde na njegov blog kako bi nam bilo lakše da sve njegove prijatelje obavestimo o svemu što se dešava.

Hronični bronhitis od kojeg Nikola godinama boluje otežava njegov oporavak ali se ekipa lekara ipak nada najboljem, kao i svi mi.

U ime porodice Siniša Lađević

sreda 09 decembar 2009

Zdravstveno stanje danas -znatno bolje ali još pod strogom lekarskom kontrolom. Pozdrav svima od Nikole.

Files under admin | 2 Comments | 2 Comments »

ALO! istražuje: Ko upravlja Vladom -Boris Tadić ili Mirko Cvetković

Ako Boris Tadić, uz Srbiju, vodi i najveću stranku, redovno prima raporte od „svojih“ ministara i javno kritikuje pojedince u vladi, onda je sasvim legitimno postaviti pitanje treba li državi uopšte premijer.

O liderstvu u vladi govore i najnoviji gafovi vlade: premijer Mirko Cvetković i njegov zamenik Ivica Dačić dali su protivrečne izjave o sankcijama posle poraznog izveštaja Državne revizorske institucije.
Najavljujući da će on razgovarati sa svojim ministrima pojedinačno, Cvetković kaže da se sa sigurnošću može reći da u tom izveštaju nisu evidentirani prekršaji koji zahtevaju krivičnu odgovornost. Vicepremijer i ministar policije Ivica Dačić pak poručuje da će policija, tužilaštvo i pravosudni organi pozivati sve koji su nenamenski trošili budžetska sredstva i da zato ministri treba više da se plaše njih nego političkih prekora predsednika države.
Na pomen rekonstrukcije vlade, Cvetković kaže da „tim koji pobeđuje ne treba menjati“, imajući u vidu rezultate vlade u ovoj godini. Dačić i dalje otvoreno podržava rekonstrukciju, pojašnjavajući da isključivo misli na mogućnost zamene pojedinih ministara, čijim radom nije zadovoljan predsednik Boris Tadić.

- Nisam mislio da će doći do preraspodele političkih odnosa, niti učešća u vlasti nekih drugih političkih stranaka – tvrdi Dačić.
Direktor PR agencije „Pragma“ Cvijetin Milivojević smatra da bi predsednik Tadić, bez pada vlade, mogao da smeni jedino – premijera!
- Od kadrova DS-a eventualno bi bez potresa mogao da makne i Slobodana Milosavljevića i Dianu Dragutinović. Ne verujem baš da bi smeo da dira kadrove koalicionih partnera, jer bi to dovelo do sigurnog kraha ove izvršne vlasti – ocenjuje naš sagovornik. On podseća da je još izborom Cvetkovića za mandatara Tadić poslao jasnu poruku – da na mestu premijera ne želi jaku političku figuru.
- U praksi imamo klasičan predsednički sistem i on za Srbiju nije ništa novo. Setite se Dragutina Zelenovića, Radomana Božovića, pa sve do Mirka Marjanovića. Svi su oni bili Cvetkovići Slobodanu Miloševiću – napominje Milivojević.
Kada ga pitaju šta misli o premijeru Srbije, potpredsednik DSS-a Miloš Aligrudić redovno odgovara kontrapitanjem: „Mirko Cvetković – ko je uopšte taj čovek?“
- Zaista nemam nameru da ga ovim diskreditujem kao čoveka, ali ukazujem na to kako je premijerska funkcija svedena na jedno veliko ništa – kaže Aligrudić.
Kako kaže, Tadićeve kritike i reakcije neodoljivo ga podsećaju na stari komunistički manir po kojem Tito nikad nije kriv, jer ne zna uvek šta mu rade saradnici.
Zamenik predsednika naprednjaka Aleksandar Vučić smatra da je situacija izazvana najnovijim istupom šefa države „najgora lakrdija“, a rešenje vidi u izborima.
- Vlada je interno odgovorna premijeru, a eksterno Skupštini. A tek pravdanje ministara u stilu: „Mene je pohvalio, mene je pomilovao po glavi“. Nisam verovao da neko ko je ministar može da bude tolika kukavica i da ima tako malo ponosa i ličnog integriteta, ali u Srbiji je sve moguće – zaključuje Vučić.

Tadić za manju vladu

Predsednik Tadić ocenio je sinoć da bi bilo vrlo korisno da Srbija ima racionalniju vladu, sa manje ministarstava. „Treba sagledati da li je rekonstrukcija vlade moguća, a ona se pre svega tiče smanjenja broja ministarstava“, rekao je Tadić. Dodao je da je za rekonstrukciju vlade neophodna saglasnost svih partnera i naveo da je on, iako se ta problematika ne ubraja u njegove nadležnosti, spreman da da svoj doprinos. Rekao je i da je Srbiji „možda“ potrebna promena Ustava, ali je ocenio da je za to potreban politički konsenzus.

Na ivici noža

Profesor FPN Zoran Stojiljković kaže da ovako aktivni predsednik igra na ivici noža. U Srbiji je, kako kaže, na delu mešavina parlamentarizma i polupredsedničkog sistema.
- On može ili da zaradi ili će mu se sve obiti o glavu. Složena, koaliciona i nestabilna vlada je idealna za povećanu intervenciju neposredno izabranog predsednika. Međutim, dodatni aktivizam podrazumeva i dodatnu odgovornost. Mi imamo premijera, ali moramo da shvatimo da on nije ni De Gol, ni Koštunica, niti Đinđić – naglašava Stojiljković.

Cvetković pet puta jeftiniji od Tadića

Premijer će i sledeće godine imati skoro pet puta manji budžet od predsednika. Predloženim budžetom za 2010. predsednik vlade će imati na raspolaganju 34.528.000 dinara, a šef države naredne godine će trošiti 157,3 miliona.

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Politički centri moći žele kontrolu nad medijima jer tako mogu da kontrolišu društvo u celini, da određuju da su nacionalni ili kolektivni interesi iznad individualnih čime produžavaju sopstvenu vladavinu.

Mediji mogu da budu moćno oružje u rukama političara i često su sredstva kojima politički centri moći kontrolišu konzumente informacija. Po mnogo čemu sličan način kontrole prikazan je u filmu „Matriks“ iz 1999. godine u kojem su mašine stvorile matricu (Matrix), odnosno kompjuterski svet snova kako bi ljude držale u neznanju pretvarajući ih u neophodne izvore energije.

Diplomirana psihološkinja Selma Sinanović veruje da aktuelna medijska slika u Bosni i Hercegovini i reagovanja građana na ponuđene informacije u znatnoj meri podsećaju na kontrolu kakva je prikazana u Matriksu:
„Mediji koriste lakovernost i nesigurnost građana u ovim teškim vremenima. Često, kao produžena ruka političkih centara moći, prezentiraju informacije koje su interesu tih istih centara. Najčešće se manipuliše tako što se atakuje na emocionalnu komponentu. Podstiču se bolne teme, diraju se rane koje još uvek nisu zarasle, prednost se daje nacionalnom, kolektivnom dok individualno ostaje po strani.“

Selma Sinanović ističe da mediji, u sprezi s političkim centrima moći, stalnim plasiranjem loših vesti i negativnih događaja imaju sasvim jasan cilj:
„Senzacionalističke vesti usmeravaju našu pažnju toliko da nemamo vremena da mislimo o tome kako je nama kao individuama, pa mislimo samo o tome koliko nam je loše kao kolektivu. Sprega političkih centara i medija dovodi do toga da ne razmišljamo o sebi kao individui, nego o društvu i nacionalnom, a prihvatanjem takvih postavki, tako prezentovane spoznaje, postajemo slepi poslušnici političkih vođa.“

(korišćeni izvor: Deutsche Welle)

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

ISPOVEST OBIČNOG ČINOVNIKA

Moje ime nije važno. Mislim, nije da se plašim da ga kažem (čega se ja to bojim, ne znate vi mene) ali mislim da u ovom slučaju nije presudno. Samo velika muka me je naterala da se oglasim. Nepravda, ako baš hoćete. Da biste bolje razumeli kolosalnost ničim zaslužene mizerije kojoj sam u poslednje vreme izložen, krenuću od najranijih dana. A to u našem slučaju znači – od kraja osamdesetih godina prošlog stoleća.

Rušenje Berlinskog zida i svrgavanje diktatora kojeg je većina mojih komšija makedonizovala, nazivajući ga “Čaušeski” , proživljavao sam kao učenik završnih godina srednje škole. Dok su se svi užasavali scenama streljanja dvoje oronulih staraca ja sam intenzivno patio za devojčicom koja me je ostavila uz obrazloženje da se ljubim kao da imam veštački jezik. Kada sam insistirao da mi to malo pojasni rekla je da biram između “ljigavo” i “statično”. Nije baš da je doktorirala taktičnost, ali takve se stvari neuporedivo lakše podnose kada imaš šesnaest ili sedamnaest godina. Pošto sam najzad prebrodio muku koja mi je natovarena njenim nepažljivim rečenicama, trgnuo sam se i počeo da primećujem i neke druge stvari oko sebe. Pojavio se jedan političar za kojeg je moj brat (kakav je to idiot!) tvrdio da ima frizuru kao da je tek sišao sa motora, bez kacige. Odmah sam ga zavoleo. A kako i ne bih? Pa ja bre nisam imao pojma ni ko sam ni šta sam dok on nije počeo da drži svoje istorijske govore (onaj kreten od mog brata mi kaže – kao da ti je neko branio). Naročito onaj pred milion ljudi, kad ga je na našu svetu zemlju spustio helikopter. Poster nevaspitane Kim Vajld (na njemu čak nije bila ni obrijana ispod pazuha!) ustupio je mesto ogromnoj fotografiji ponosnog čoveka na kojoj je pisalo “Smrt fašizmu, Slobodan narodu”. Učlanio sam se u omladinu njegove stranke i već na prvim izborima sa ponosom zaokružio njegovo ime. Kud će veća čast po mene – taman sam stekao pravo glasa i upotrebio ga na način koji me je ispunjavao beskrajnim ponosom. Glas je najmanje što sam mogao da dam za tog čoveka (“daj mu i bubreg, šabane”, govorio je moj brat kada sam polazio da glasam).

Na fakultetu nisam imao nekih problema – napredovao sam u hijerarhiji jedine ispravne stranke i brzo došao u mogućnost posedovanja velikog novca. Ni danas ne razumem moje vršnjake kojima su devedesete krive za sve – meni je to bio najbolji period u životu. Seminari, sastanci, konferencije, mlade i naivne partijske koleginice. Rad na terenu, izbori, pa onda ono posebno zadovoljstvo kada Ivica izađe pred kamere i arogantnim i samozadovoljnim glasom počne da saopštava rezultate. Uh, kako sam voleo te trenutke, kada onim izdajnicima saspe u lice cifre koje jasno govore da ovaj narod nikada neće odustati od svoje slobodarske tradicije. Dobro, možda smo ponekad nešto i namestili, možda sam i ja učestvovao u tome, ali – kao dobar partijski vojnik, uradio bih to opet. Zar je trebalo da dopustimo onom nemačkom špijunu ili bradatom ludaku da preuzmu upravljanje zemljom u trenucima kada se na nju obrušio ceo svet, bez ikakvog razloga?

Jedini problemi koje sam tokom devedestih imao bili su porodične prirode. Sa roditeljima ne – oni su bili na sličnim pozicijama, s tim što su malo više simpatisali onog vojvodu što je završio fakultet sa 22 godine i iz svakog verbalnog (a i fizičkog, uz malu pomoć telohranitelja ili vatrenog oružja) duela izlazio kao superiorni pobednik. Meni je to odgovaralo, jer mi je bilo jasno da smo sa njim na istom zadatku, pa čak i onda kada smo glumili da se svađamo. Brat je bio moj najveći problem – nikada nije hteo da uzme od mene ni prebijenu paru, kao da su moji novci šugavi (“nisu oni šugavi, oni su krvavi”, rekao je jednom). Insistirao je na tome da ne želi da mu ja pomognem da nađe posao i da će pre da umre nego da preko članstva u stranci dođe do uhlebljenja. Radio je na njivi, konobarisao, leti skapavao po građevinama i završavao fakultet. Posle povratka sa fronta (mobilisan avgusta 1991. godine) nikada nije pričao šta je tamo preživeo, ali je redovno pravio gadljive izraze lica kad bi se na televiziji prikazivala neka legitimna odbrambena akcija naše vojske. Jula 1995. godine posvađali smo se žestoko – on je tvrdio da je negde u Bosni (nisam nikada ni čuo za ime tog mesta, a i bio sam zauzet pripremama za more, sa tri stranačke koleginice) napravljen jeziv masakr i da ga je tih dana bilo sramota zbog budala i ubica koje, sasvim slučajno, pripadaju njegovom narodu. Roditelji su stali na moju stranu (naravno, neće valjda na njegovu) i on se već narednog dana odselio. Čim je završio fakultet, spakovao se za Australiju. Posle toga došao je još samo jednom – sredinom 2002. godine, u vreme kada je meni bilo veoma teško. Dve godine sam bio bez privilegija, posla i bilo kakve perspektive, a zemljom je upravljao onaj kojeg smo se najviše užasavali – nemački student, isti onaj koji je prizivao NATO bombe koju godinu ranije. Moj brat je tu sumornu situaciju video kao “nadu za drugačiji život”, govorio je da na ulicama najzad vidi nasmejana lica i oseća neverovatnu energiju i da ozbiljno razmišlja o tome da se u Srbiju vrati. Za moje partijske drugove i mene je tvrdio da smo “dobro prošli” i da bi mi bilo bolje da “po prvi put u životu potražim neki pošten posao nego što kukam za vremenom kada sam živeo od krvi i znoja drugih ljudi”.

Brat se nije vratio. Marta 2003. godine stigao je e-mail vrlo kratkog sadržaja – znao sam da je moja zemlja bolesna, ali da je dotle došlo, nisam mogao ni da pretposatvim. Nikada se neću vratiti, a vama ću pomagati samo ako se ona budala (mislio je na mene) opameti i počne da živi od svoga rada a roditelji prestanu da obožavaju smrt, mitove, krv i junačku prošlost. Iako nismo ispunili neke uslove (tačnije: nijedan) on roditeljima ipak pošalje novac – uvek je bio nepopravljivi emotivac i verovao u to da je porodica svetinja i da nismo birali svoje roditelje.

Meni su te tri godine posle oktobraskog puča (tada nisam smeo tako da ga zovem a danas, hvala bogu, smem, kad god hoću!) bile najgore u celom životu. Stari prijatelji me zaboravili, ili su se samo razbežali, u sigurnost koju pružaju članstva u partijama na vlasti. Pokušao sam i ja – prebacio sam se u legalističku stranku, veoma blisku mojim patriotskim svetonazorima, ali su me čak i oni držali na ledu. Valjda je trebalo da prođe određeno vreme, da se stvari malo primire. Uvidevši ubrzo da od njihovih priča nema ništa, a moj život neumitno prolazi, sredinom 2004. godine pravim riskantan potez i odlazim pravo u osinje gnezdo – učlanjujem se kod “žutih”. Šta je trebalo, da radim za bednih 200 evra, ja, koji sam uvek kod sebe imao hiljade dolara ili maraka? Moji novi partijski drugovi su u početku bili podozrivi, ali su se stvari naglo popravile dolaskom novog rukovodstva. Radio sam neke kampanje, sticao nova poznanstva, pričao sa važnim ljudima i trud se isplatio – posle jednih izbora, kao čovek od poverenja nekih važnih kadrova, dobio sam sjajan posao u opštini. Lezi ‘lebe da te jedem, nisam verovao koliko sam sreće imao. Kao da se ponovo vratio onaj zlatni period mog života. Moja stranka na vlasti, sa tenedencijom ostanka, vođa još naočitiji, ja ne radim ništa i primam pristojnu platu – upravni odborčić tu i tamo, dnevnica ovamo i eto mene na starim stazama slave.

Taman kada sam pomislio da sam se sjajno uvalio, dođe ova nesrćna kriza. Nije me to uplašilo – kakvu smo mi pizdariju napravili devedesetih, pa smo opet sjajno živeli. Valjda zato što nismo bili tako meki, pa galama siledžija sa zapada nije mogla da uplaši našeg tadašnjeg vođu. Da se razumemo – i sadašnji je fantastičan, državotvoran, ne da Kosovo – sve to stoji, ali je popustljiv na reakcije javnog mnenja i naloge koji mu stižu od nekih moćnih međunarodnih institucija. Tu, najzad, dolazimo i do moje muke. Mislio sam da je zajebancija kada su objavili da u opštinskim administracijama ima viška zaposlenih. Izgleda da nije bila. Stvarno misle neke ljude da otpuštaju. I, kako sam čuo, ja sam jedan od njih. Kao, muljao sam mnogo. Ko nije? Ne mogu da se uzdržim kada mi se ukaže prilika. Ko može? Zapošljavao rodbinu. Ko to ne radi?

Žena taman navikla na najbolju kozmetiku, klinci idu u privatne škole, ipak sam dostigao jedan nivo životnog standarda koji, po mom skromnom mišljenju, apsolutno zaslužujem, a oni meni tako. Pa nije li to najveća nepravda koju možete da zamislite? Naravno da jeste. Mada, nije sve tako crno. Postoji kod nas jedan večiti borac protiv nepravdi, visoko je kotiran u stranci koja je trenutno opozicija, ali bi brzo mogla da dođe na vlast. Ako i dobijem otkaz, otpremnina će biti dovoljna da se životari do trenutka kada moja nova stranka preuzme veliku odgovornost oličenu u upravljanju ovom jadnom i unesrećenom zemljom. Kao iskusan kadar, verujem da ću dobiti novu šansu. Život je, ipak, toliko lep. Pogotovo u Srbiji.

Branislav Zukić

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »