Piše: Zoran Stanojević

Nikad čovek ne zna šta može da mu dođe korisno, čak i da bude narodni neprijatelj. Mom dedi je, na primer, posle Drugog svetskog rata baš to spaslo glavu, što je bio narodni neprijatelj.

Jeste, stvarno. Deda je bio bogat čovek i to su mu posle rata nekako morali oduzeti. Zato je proglašen za narodnog neprijatelja, i sve su mu pokupili. Međutim, narodne neprijatelje su u to vreme odmah stavljali uza zid i štepovali da se ne bi gubilo vreme na zatvoreno suđenje i razne dokaze koji se ionako nikog ne smeju ticati, a već za kojekakvu odbranu se dobro znalo da je to čista buržoaska predrasuda, a deda je osuđen samo na osamnaest meseci, što valjda pokazuje koliki je neprijatelj bio. Mislim, po tih osamnaest meseci je jasno da je, kao narodni neprijatelj, deda morao biti čist amater. Ali bio je bogat, a bilo je potrebno oduzeti sve što se igde zateklo, da bi se imalo šta dati vrhovnim asketama, divovima koji su u to vreme hodali zemljom, da im bude udobnije dok upražnjavaju asketizam.

I tako deda odleži svoje, i izađe nekako krajem četrdeset i sedme, a četrdeset osme došli neki, pa ga pitaju da li je on za druga Staljina. Šta im je bilo da pitaju i njega, to se nikad nije saznalo, ali tako je ispalo. Možda prosto iz idiotizma, a možda se htelo pokazati da Partija ne jede samo svoju decu nego se demokratski hrani i svim drugim na šta naiđe. Naravno, robija je jedna velika škola, mada je Deda izučio u trajanju od svega osamnaest meseci – nešto kao kratak kurs; tečaj, takoreći, iako je njemu i to predugo trajalo – pa im tu na licu mesta održi plameni govor, do gore pun odanosti. Kaže on njima, ne samo da je za druga Staljina nego je, kad god usred te aktivnosti nađe malko vremena, još i za drugove Buđonija, Vorošilova, i druge, a za druga Staljina je u svako doba dušom i telom, odnosno samo telom pošto je duša već bila ukinuta u ono vreme, i ko se ufati da ima dušu imao je da odgovara otkud mu to i šta će mu.

Ispostavilo se međutim da je to baš nekako bio onaj trenutak kad je bilo veoma škodljivo biti za druga Staljina, pa deda zamalo da ode na onaj legendarni Otok. To znam jer porodično predanje prenosi predlog jednog od tih što su pitali dedu za koga je, naime predlog da dedu odmah streljaju, tu, na licu mesta, da im ne umre pre Otoka onako star, pa da se tako izvuče od Pravde. Međutim, na osnovu tog pitanja deda shvati da se dešava nešto čudno, a nekako je namirisao i šta se dešava, pa im kaže da je on narodni neprijatelj, kao takav je i odležao svoje, a kako bi, u vreme kada je on zaglavio, jedan narodni neprijatelj mogao biti za druga Staljina?

I tako ga oni puste na miru.

Čak ga ni streljali nisu.

Eto kako je dedi ispalo korisno što je bio narodni neprijatelj, odnosno eto kako je imao koristi od svoga zločina, u smislu da nije ni streljan ni ponovo zatvoren, a sve zahvaljujući isključivo tome što je blagovremeno bio narodni neprijatelj i odležao svoje, što, kako je posle uvek govorio, pokazuje da slobodan čovek nije prosto neko ko je slobodan, nego je to samo onaj koji je svoje već odrobijao, pa posle može da nakrivi kapu.

Treba razgovarati sa svojim neprijateljima.

Evo ja povremeno već pričam sam sa sobom.

Milan Todorov

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »