Oct
2nd

Nedić progonio Jevreje

Posted by nikola
ACA SINGER O REHABILITACIJI NEKADAŠNJIH DRŽAVNIH NEPRIJATELJA

U vreme dok je Dragiša Cvetković bio na vlasti, prvi put od formiranja Jugoslavije 1918. godine doneti su zakonski propisi protiv Jevreja, otkriva počasni predsednik Saveza jevrejskih opština u Srbiji. Milan Nedić je za nas Jevreje bio kvisling

BEOGRAD – Rehabilitacija nekadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića, potpisnika pristupanja Trojnom paktu, izazvala je oprečne reakcije u javnosti. Dok jedni smatraju da je takva odluka ispravna jer on nije bio ratni zločinac, drugi smatraju da jeste naneo štetu srpskom narodu.

Veće okružnog suda u Nišu je 25. septembra donelo odluku po kojoj potpisnik Trojnog pakta više nije državni neprijatelj, a o rehabilitaciji Milana Nedića, predsednika srpske vlade u vreme okupacije nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata, „šuška“ se više od godinu dana. Aca Singer (86), počasni predsednik Saveza jevrejskih opština u Srbiji, smatra da tu dvojicu ljudi ne treba svrstavati u isti koš.

- Cvetkovića ne mogu optužiti kao ratnog zločinca, on de fakto za vreme rata nije bio na funkciji na kojoj je bio Nedić, čak su ga dvaput Nemci privodili. On je potpisnik Trojnog pakta sa Nemcima i u to vreme je učinio veliku štetu u odnosu na saveznike koji su već tad bili u ratu – kaže Singer.

On napominje da Srbi nisu antisemitski narod, ali ukazuje na činjenicu koju do sada niko nije spomenuo.
- Za vreme Cvetkovićeve vlasti, prvi put od formiranja Jugoslavije 1918. godine, doneti su zakonski propisi protiv Jevreja. U Službenim novinama od 5. oktobra 1940. godine donete su dve uredbe koje su se odnosile na Jevreje. Prva je bila da im se zabrani obavljanje radnje sa prehrambenim namirnicama, a veliki broj Jevreja bili su trgovci. Druga odluka vlade bila je o takozvanom numerus klaususu, po kome Jevrejima nije dozvoljeno da upisuju srednje škole i fakultete, odnosno samo 0,6 odsto Jevreja u zemlji moglo je to da uradi. Svi ministri Srbi su potpisali tu uredbu – otkriva Singer, dodajući da su za vreme Nedićeve vladavine doneti propisi da se Jevrejima oduzme sva imovina.

Iako su predstavnici Srpske liberalne stranke u junu prošle godine podneli zahtev Okružnom sudu u Beogradu za rehabilitaciju Milana Nedića, a to, između ostalih, podržali i Dveri srpske i Udruženje književnika Srbije, Singer se tome protivi.
- U jednoj emisiji čuo sam izjavu nekadašnjeg pomoćnika ministra pravde Dušan Paripovića „da svi treba da stojimo mirno kad se spominje Nedić“, a ja sam mu u jednim novinama rekao da nećemo da stojimo mirno. Nedić je za nas Jevreje bio kvisling, isto kao što su bili i drugi kvislinzi. On je sarađivao sa Nemcima i njegova policija je privodila Jevreje.

„PRIVOĐENJE“ U NIŠU
Činjenicu da su pripadnici jevrejske zajednice bili u nemilosti tokom Nedićeve vlasti potkrepljuje podatkom da je u niškom muzeju zatekao pre mnogo godina dopis u kojem ministar unutrašnjih poslova Nedićeve vlade u septembru 1944. godine kaže da ima saznanja da se u okolini Niša kriju neki Jevreji i da ih treba privesti.
- Dobro se znalo da će onaj ko bude priveden biti i likvidiran – završava svoju priču Singer.

Singer ne spori da Nedić ima zasluge iz Prvog svetskog rata i Karađorđevu zvezdu, ali, kako kaže, i maršal Peten u Francuskoj je imao velike zasluge pa ga nisu rehabilitovali.

- Stalno se ističe da je Nedić spasao Srbe. Malo je poznato da je on uputio pismo nemačkoj komandi u kome traži da se Jevreji, rezervni oficiri bivše jugoslovenske vojske koji su bili u zarobljeništvu, izdvoje iz logora gde su i Srbi da ih ne bi politički „zatrovali“. Takođe je sarađivao sa Ljotićem za vreme okupacije, a Ljotić je bio izrazit nacofil – iznosi Singer argumente protiv Nedićeve rehabilitacije.
Kaže da je procentualno najviše Jevreja u Evropi, posle Poljske, stradalo tokom Drugog svetskog rata upravo u Srbiji, oko 67.000 od ukupno 82.000, koliko je živelo na području tadašnje Jugoslavije.

- U slučaju odmazde, za jednog ubijenog Nemca streljalo bi se 50 do 100 ljudi. Tada su uglavnom streljani Jevreji, da popune tu brojku, jer su već svi bili u logorima – kaže Singer, koji je preživeo Aušvic, ali kome su ubijena čak 62 člana šire familije.
Autor:
Maja Čanović

Oct
2nd

Социјална терапија.

Posted by nikola

АМПУТАЦИЈА КАО СРЕДСТВО СОЦИЈАЛНЕ ТЕРАПИЈЕ

Ипак се десило оно најстрашније – преминуо је млади насмејани Француз, кога се жестоко претукли хулигани који себе називају навијачима. Преминуо усред града који је овог лета дочекивао госте из 140 земља света у оквиру сјајно организоване Универзијаде-2009. Усред града који је „Гардијан“ оценио као „број један за ноћни провод“, уз додатак да је ипак „најбоље од свега што су Срби изузетно пријатељски настројени”. Данас је Београд у жалости. Али то је, чини се, тек почетак.
Власт је на овај трагичан догађај одреаговала са свом озбиљношћу. Информисала је да су готово сво починиоци већ ухапшени, преквалификовала кривично дело из тешког убиства у покушају у тешко убиство, и јавно се покајала. „Србија ће реаговати с највећом могућом озбиљношћу, по принципу строгости. У Србији за насилничке групе и екстремне политичке организације убудуће неће бити места“ – обећао је председник земље Борис Тадић.
Све је то у суштини правилно. У свакој другој земљи слична изјава деловала би достојанствено и била би на месту. Али у датом случају ми не можемо да игноришемо контекст у којем се догодило ово убиство, као што не можемо да занемаримо шта се има у виду под „екстремним политичким организацијама“.
Вратимо се корак назад. Брис Татон био је фактички масакриран 17. септембра, три дана пре срећом отказане геј-параде. У том тренутку је атмосфера у друштву била напета до усијања, до оног степена када може да експлодира било где и било којим поводом. Званичници су се буквално утркивали у покушају да прикажу како су широких погледа, изјашњавајући се на свим нивоима за одржавање поворке сексуалних мањина; медији су жигосали сваког ко би макар покушао да изрази сумњу у одрживост овог скупа у датом тренутку и на датом месту; у Београд су полако почели да пристижу странци спремни да подрже српске борце за права геј-популације. И све је то представљено као крунски доказ да је Србија зрела за придруживање европским културним вредностима. Тим пре што су ову тезу на все начине подржавали амбасадори западних земаља у Београду.
Сва ова какофонија послужила је као музичка пратња за сазревање незадовољства тихе и мање тихе већине. Незадовољства, изазваног кршењем друштвених традиција; незадовољства чији је извор још дубљи, негде на нивоу осећаја потпуног националног понижења. Речју, мало им је, овим светлоношама цивилизације, што су нас три месеца бомбардовали, па затим насилно отели 15% територије, сад још хоће и геј-културу да нам наметну!?! И док је старија генерација тихо псовала, ови млађи су одлучили да узму правду у своје руке. И баш су се ту, у невреме, затекли несрећни француски навијачи.
Знам, многи ће рећи да бомбардовање од пре десет година нема никакве везе са дивљањем навијача. Скептике упућујем на адресу http://www.blic.rs/ на коментаре уз текст „Умро Брис Татон“. Под ником „Једна“ кратак пост: „А да ли ће мени неко да врати руку изгубљену априла 99-е?“ Шире тумачење можете наћи на страницама „Политике“, где психолог Жарко Требјешанин даје сасвим сувисло објашњење новог таласа ксенофобије у Србији.
А сада један корак напред. Лидери „екстремних политичких организација“ – да цитирам Тадића – већ су у затвору. Административна казна од 30 дана. Сада, у контексту политичке кампање за борбу против насиља, њихова даља судбина делује ми сасвим неизвесно. Велико је искушење да се „највећа могућа озбиљност, по принципу строгости“ опроба баш на овом популарном примеру. Ако се младим националистима придруже још и пар познатих међу навијачима имена, биће то добар повод да се свету, који је већ помислио како Србија још није спремна крочи у свет европске цивилизације, предочи извештај о превазилажењу ксенофобије у друштву.
Али ова медота налик је ампутацији, док је друштву неопходна социјална терапија. И ако би се председник сетио да његов задатак није да заступа сексуалне мањине, него да буде председник свих Срба, чак и оних који су против геј-параде, па чак и против западних вредности у целини, могло би се говорити о некаквој основи за спровођење поменуте терапије. Али, све док је за власт Србији важније мишљење старанаца од мишљења сопственог народа, овај пут је за њу затворен. Уз то, да будемо искрени, далеко је лакше хапсити, него разговарати.
Ипак, мислим да то води формирању далеко озбиљнијег жаришта отпора, чији талас може лако да спере осмехе са лица оних који су убеђени да им увођење „белог шенгена“ довољно за опстанак на власти.
Објавио Ksenija Tosic