Или о штетности илузије слободе

Из искуства друге половине прошлог века, познато је да је неоколонијализам далеко штетнији по неку земљу од класичног колонијализма. Потпуна колонијална управа подразумевала је обавезу окупатора који је морао да обезбеди одрживост простора којим влада што је осим стандардне експлоатације подразумевало и неопходно подстицање одређених квалитативних помака у инфраструктури, образовању, здравству итд. Радост неоколнијализма је неограничена: немате никакве обавезе, само отимате сировине и користите тржиште, де факто радите са том земљом шта год хоћете. Што је најбоље ви се нигде не појављујете пошто читав посао завршава корумпирана (економиста Ј.Душанић би рекао компрадорска) домаћа елита.

Но за земљу која је предмет обраде најгора ствар није то што јој се дешава, већ управо та несрећна илузија слободе, перцепција да се на изборима о нечему одлучује и да наводно демократски лидери са демократским легитимитетом одлучују о правцу кретања земље. И стварно мало мало па избори; но обрни окрени за кога год да гласаш опет Динкић са 3% подршке води економију целе државе!?
Посебно бизаран феномен у оваквом политичком систему је то што и ови који су испројектовани да играју улогу политичких лидера после извесног времена умисле да они стварно о нечему одлучују. Ево и Бориса Тадића (Б.Т.) као последњи случај таквог комплекса величине.

Б.Т., тренутно у улози председника државе, председника владајуће странке, команданта оружаних снага (мада би се министар војни и амерички амбасадор Камерон Мантер већ грхотом над тим насмејали) и уосталом човек који је до пре десет дана био убеђен да одлучује о свему у овој распалој земљи, представља крајње илустративан пример некога ко је лако заборавио како је и зашто дошао тамо где се сада налази. Дакле човек кога су Англо-Американци (АА) прво довели на место Министра одбране , да тамо заврши посао чишћења армије од искусних ратних генерала, потом му је дата странка, да би убрзо био премештен на место Председника, у тренутку је заборавио да има одређених дугова. На општу неверицу АА човек је опет показао да су Срби стварно непредвидљиви и хладнокрвно Русима предао НИС што је за АА мало рећи неприхватљиво. Још луђе, Б.Т. је охрабрио Вука Јеремића да започне са вођењем велике светске политике па је овај почео да прозива Хрвате у Загребу, узвраћајући са контратужбом против истих, затим је излобирао Генералну скупштину УН да се иде пред Међународни суд правде у вези са признавањем КиМ итд.

Штавише, Б.Т. се узгордио и у домаћој политици заборављајући да су овде процеси прилично јасно детерминисани те да му је дата моћ да их спроводи а не да о нечему размишља и мења становиште. Е то је та трагична илузија слободе: Б.Т. је помислио да има моћ са којом може да покуша вођење аутономне политике макар у неким областима. (Први је то заборавио покојни премијер који је за много мање ствари од давања НИС Русима изгубио главу). А онда су почели шамари…

А да! Превентивне шамаре на пријатељској основи Б.Т. је добио још јесенас када је овде „случајно“ свратио начелник здружених снага Америчког генералштаба, извесни Малин. О чему и како је овај суптилни господин разговарао са Б.Т., можемо само да претпоставимо, али је занимљиво да је одмах након тога тзв. председник Србије морао да пружи јавну подршку Милу Ђукановићу у време када је овај имао унутрашњу кризу због признавања Косова . Б.Т. је дао један бескрајно сраман интервју телевизији Ц.Г. у коме се новинарка Радојка Рутовић буквално иживљавала над њим знајући да овај мора да одради задатак. Но ови скорашњи шамари су много болнији…

Да ли почети од Горана Кнежевића? Још увек није сасвим јасно шта се иза ове приче крије али је тачно да је Кнежевић био главни Борисов играч у покушају да ограничи помахнитале ДС сепаратисте из Новог Сада који су већ сада држава у држави и партија у партији. Прво му је пропао покушај да Кнежевића постави на место Министра за локалну самоуправу, а онда је морао да истрпи и његову смену са места председника војвођанског ДС. Хапшење човека који је непосредно пре тога добио све награде за подизање пословног амбијента и сл, дође му некако као логична последица. Такође ваља подсетити и на чињеницу да је приликом избора премијера Б.Т. добио неугодан одговор од своје странке, што је већ требало да му покаже да он исту не контролише. Насупрот драгог му Вука Јеремића, странка је супротставила никог другог до Бојана Пајтића кога то место у опште није ни занимало.

Е онда је дошао случај Понош. Упућени кажу да је овај активиран опет од стране министра Јеремића како би се смирио и зауставио све амбициознији Министар војске. Кум Шутановац , зна то Борис , упркос својим до зла Бога ограниченим интелектуалним и сваким другим капацитетима налази се се не случајно на истом месту са кога се и Б.Т. винуо до неслућенх висина. Шутановац је иначе постао кровна заштита за све оне ”прогресивне” проЛДП кадрове ДС које је Ђилас хтео да растера, а у очима западних владара ове земље има још један квалитет а то је беспоговорна послушност, читај оданост евро-атлантским интеграцијама. Све то му је помогло да заустави напад на себе и принуди Поноша да се повуче. Пораз је наравно Борисов, што овај чак није ни успео да прикрије тиме што је Поноша поставио на место свог саветника.

Б.Т. је такође покушао да се успротиви и око хабсбуршког статута Војводине. Штета је иначе већ нарпављена тиме што је он са огромном већином гласова усвојен у Скупштини Војводине без икакве јавне расправе у Србији док су се Тијанићев РТС и други медији понашали као да се то дешава у Зимбабвеу. А Статут је морао да се спречи у самој Војводини! Сад свако заустављање из Београда директно призива Дорис Пак и инернационализацију јер ће Пајтић без проблема објаснити да Београд опструира наводно већинску вољу грађана Војводине.

Борис је управо то почео да ради. Пошто нема подршку у странци (као и Ивица Дачић кога Бајатовић третира колико и Миру Марковић) кренуо је да тражи подршку где год може да је нађе, па се тако појавило и оно саопштење СПЦ. У исто време његово окружење је пробало да заустави и девијантни Закон против дискриминације. У то доба новинар Жељко Цвијановић га је у својим колумнама лепо упозорио да појача обезбеђење и на време му је сугерисао да ће му свако повлачење сада бити горе од било чега. Међутим, све то није ништа вредело.
Додуше, можда је човек с правом проценио да му је глава у торби. Вероватно га је изненадило што су и медији, за које је мислио да их његови спин доктори држе под контролом, преко ноћи показали да им је ипак неко други надређени и почели су да траже његову и Јеремићеву главу (видети како је Б92 известила са последње седнице Главног одбора ДС да је Б.Т. по први пут дочекан без овација и аплауза – зар то не личи на медијску припрему политичке егзекуције?). Свеједно почео је да се повлачи и да даје све што се од њега тражи и не тражи.

А таман су се разни аналитичари и јавни радници што траже „национално“ и тврде да су поделе на левицу и десницу превазиђене , порадовали да су добили новог Коштуницу и да се Б.Т. вратио на „националну“ страну. Кад оно, Закон против дискриминације прође на влади без гласа против –а шта се очекивало од једне леве владе него да донесе прогеј закон? А да, њима идеологије ништа не значе, само нек је „национално“.

Б.Т. такође престаде да се оглашава у вези са Статутом, а прошле недеље је уследио врхунац , на његову личну иницијативу недељник НИН, који представља последњу пристојну новину на линији одбране српских националних интереса, продат је концерну Рингиер, који у Србији издаје најперфидније антинационалне новине које се зову Блиц. Дакле лично Б.Т. је предао НИН у руке екипи која ће од њега правити исто оно што се већ направило од Политике прво под Смајловићком а сада под Јањићем и Бркићем (за неупућене, Бујошевић се тек представља као некакав глодур Политике). Дакле биће ред Латинке, па ред Дубравке Стојановић, па ред Миљенка Дерете, па доста Чеде итд.

Све у свему Б.Т. покушава да исправи своја национална скретања и да се врати на прави пут пре него што га кум замени. Људски га је разумети. Власт је к’о дрога, а није лако доћи дотле да вас у јавности брани још само Ђорђе Вукадиновић. Питајте Коштуницу како се то заврши.

Наравоученије ове приче је да је илузија слободе много гора од стварног суочавања са реланошћу и да ми живимо под протекторатом, без стварне могућност избора, све док у наше име управљају овакве политичке елите, без обзира да ли су тренутно на власти или у опозицији. Докле год се то не схвати имаћемо овакве јадне покушаје симулирања некакве аутохтоне политике који се увек заврше на исти начин. Схватање и разумевање реалности услов је да неко озбиљно почне да размишља шта заиста може да се уради у оваквим условима.
Владимир Добросављевић

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Процењени лудак

Недавним доласком последњег југословенског премијера Анте Марковића у Београд, они који још нешто памте, сетили су се наше боље прошлости. Сетили су се црвене стотинарке и сиротих Мађара и Румуна који су долазили у Југославију да напуне кесе храном и да се чуде како добро живимо.
Тај Анте Марковић, већ у позним годинама, али бистрог ума и великог животног и професионалног искуства, рекао је београдским новинарима и присутним члановима српске владе да би требало јачати домаће банкарство у региону и повезивати га па макар те банка биле и на државном буџету.
Да је ову мисао изговорио било ко у Србији 2009. године, вођа транзиционе шизофреније, Млађан Динкић, лично би му пресудио, макар путем медија.
Али, овај говор је одржао човек који је консултант неколико источноевропских влада, и његова професионална и политичка прошлост није исто што и Динкићева петпарачка биографија.
Никако у овом тренутку не треба заборавити да је садашњи српски министар економије својевремено у једној београдској психијатријској установи био на посматрању. Та врста посматрања подразумева и процену.
Ова околност је морала да забрине и српску јавност и свакога ко је са њим играо политичке игре, али овде истина по обичају служи сврси само повремено и контролисано.
Али, Динкић је у српској политици постао законитост. Све остало је овде подложно променама.
Опстао је и кад је слагао за милијарде на Кипру, и кад је брутално ликвидирао домаће банке, и кад је од Агенције за приватизацију направио лоповско легло…
Његови некажњени експерименти довели су до тога да је Србија данас најповољнија држава за спровођење најсуровије пљачке.
Волшебно учешће његове, сад већ приватне странке, у свакој владајућој коалицији током протеклих осам година, не може се објаснити само бирачком вољом овог пониженог и опљачканог народа.
Но, моћ не подразумева и знање. Ето, тако, ни Динкић не зна све!
Рецимо, уопште не зна да објасни колико пара његова странка добија од једне фирме регистроване у Доминиканској републици! Ако ово говори у прилог тези да није баш сасвим луд, онда би, као пословно способна особа, морао да одговара пред судом јавности и пред редовним судом. Може и обрнутим редом.
Никола Влаховић.  таблоид

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »