Данас је “Свети Василије Острошки”

…Родом из Попова Села у Херцеговини, од малих ногу беше испуњен љубављу према Христу. Кад поодрасте, прими монашки цин у требињском манастиру Успенија Богородице. Убрзо се прочу због свог подвизничког живота, па би, и мимо своје воље, изабран за епископа захумског и скендеријског. Као архијереј најпре био у Тврдосу, а кад Тврдос разорише Турци, пресели се у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје непрестаним и топлим молитвама. Умро мирно у 16. веку, оставивши целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данасњег. К његовим моштима притичу многи и налазе исцељења у најтежим болсетима.

Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.
(Преузето са. http://www.istocnik.com>)

Видео запис >>>>

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

………………..

…Као клинац мрзео сам синдикате јер је увек мени западало да са ћалетом чекам полутке испред фирме и делим задње седиште „бубе” са зимницом, лиснатим тестом и неким колегом који је са све својих сто кила нетранжиране крметине ишао у нашем правцу…

…Нешто касније, значајно сам променио мишљење с обзиром на то да су после папкара на ред дошли синдикални „сони-тринитрони” и видео-рекордери, чије смо даљинске управљаче вадили из целофана тек кад дође време за замену батерија; летовања на 658 рата и још багателнија зимовања…

…Данас, хвала на питању, „сони” још ради, видео-рекордер више и не знам где је, док су полутке претрпеле корените промене и више не висе испред синдиката, већ столују у њима.

…Додуше, не бих да вређам ондашње полутке, од њих је радничка класа имала неке користи. Од ових данашњих, репрезентативних, како себи воле да тепају – само штета!

…Наиме, радничку Србију тренутно својатају три веееелика синдикална удружења: АСНС (Асоцијација слободних и независних синдиката), „Независност” и они са четири С, без оцила (Савез самосталних синдиката Србије). Смисао њиховог постојања је да о радничким празницима гостују у ТВ дуелима, трудећи се да убеде водитеља (и себе) у своје поштење и непоштење својих претходника, осврћући се на радничку муку негде током реклама, углавном.

…Осим њих, на синдикалном небу Србије свеприсутно је и неколико хиљада малих паразитних организама, такозваних инстант синдикатчића, чије чланство броји мање људи неголи што просечан лифт може да прими, што их никако не спречава да себе представљају једнако репрезентативнима као и робуснија удружења и приграбе, на име тога, припадајуће привилегије.

…Њихова борба за радничка права своди се, углавном, на беспоштедну борбу за појединца – себи и нема те, у физици познате силе, које би их спутала у томе.

…Спремни су чак и да се самоорганизују не би ли обесправљеног себе заштитили од тлачитељског себе, водећи рововску борбу против самог себе, по цену клеветања и тужакања оног себе због којег овај „себе” нема ни елементарна права?!

…Наравно, на крају превлада разум и сва тројица: овај он, онај он и „Џони Вокер” седну за преговарачки сто и потпишу заједнички-колективни-појединачно-персонални уговор о раду који прецизира да нико не сме да му ради они што он никад не би учинио себи?! Јасно ко дан, је л’ да?!

…Е, ти и такви синдикати, големи и малечки, ко мачке у фебруару прете власти да ће, уколико се настави радничка агонија, изаћи на улице и зауставити тај промил привреде који још ради, плашећи Владу непојмљивом снагом интернационале која стоји иза њих.

…Пред 1. мај чак су и заказали велике демонстрације, мада је општепознато да и пауза за доручак измами више радника на улице неголи они, али су се пред саме протесте мало споречкали ко је заправо аутентични Робин Худ одумируће аргаторске класе Србије и све је, по ко зна који пут, пало у воду.

…И тако, док радници једу прсте, недељама штрајкују глађу, поливају се бензином и лежу на отворену пругу, знајући да нису прошли баш сви возови – синдикати и Влада грицкају нокте, запањени колико заправо личе једни на друге…

…Како то већ Хашки трибунал квалификује: саучесници су у истом злочиначком подухвату: депортацији оних којима би требало да служе – у безнађе!

…Благо власти с оваквим синдикатима и благо синдикатима с оваквом влашћу.

…Некада се знало где је полуткама место, а сада… Сада закон свако задржавање на улици дуже од три минута квалификује као синдикално окупљање, дозвољавајући да тако буде и регистровано…

…Срећа у несрећи или, пак, сама несрећа је да „тринитрони” још раде, за разлику од оних који су их куповали…

…Само, нека се власт, која год била, не опушта – ако јој се не „догоди народ”, догодиће јој се синдикални лидери!

…А према последњој евиденцији, њих је више и од радника – сила је то „обесправљена”, „Џони Вокер” је уз њих.

…Повешће и неке камараде, чујем… Раме уз раме, грлић на грло, за светлу будућност радничке класе и ружичастих слонова…

… Михаило Меденица  ПРЕСС

…Едит:  Никола >>>>

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »