Некада дивна земља, претворила се у нешто веома занимљиво.

Науци и здравом разуму несхватљива еволуција, која је изгледа само на овим просторима могућа, претворила је ову чудну, али предивну земљу у још чудније и не више тако дивно царство, чије становништво чине 95% шуме, само 2-3% шумара и још неки проценат неодређених.

…Извињавам се унапред другим деловима царства, где је однос другачији.
…Хербаријум Бор
На дохват руке су биле прилике да се нешто учини. Године су пролазиле а са њима и прилике и шансе о којима су причали путујуци магови и пророци. Чак су и путујуци циркузанти предвиђали шта ће се десити…Међутим било је само тајне подршке, стидљивих погледа пуних наде, али још више страха – и ничег више.Нико није смео а ни хтео да дигне глас и погледа истини у очи.

…Нити сам биљка нити сам шумар. Спадам у онај мали неодредјени проценат, и док гладан али слободан и срећан што не морам ни једном шумару да се правдам и да пазим шта и како му причам, шетам алејама мог хербаријума и гледам у биљке око мене.

…Некада су то били дивни људи. Не знам на чију срећу а на чију жалост, уста и очи су им се претвориле у мртве органе обрасле лишћем, а ноге у корење којим су неповратно остали везани у својим двориштима. Данима непомично стоје погнути док чекају шумара који донесе кантицу воде, мало их попрска, убере колико год може здравих плодова, поломи колико год му треба гранчица, и оде.

…Биљке су срећне до следецег следовања воде. чак се и катастрофе, и земљотреси плаше овог мука и заобилазе ово чудно царство.

…Пролазили су овуда напоменути магови и пророци, нудеци помоћ и ново семе, али узалуд, наилазили су на најопаснији отров:

“Добро је и овако, могло је бити и страшније!”

…Док је разум ходао овим просторима, једном је неко рекао, да нам ваља нешто учинити, цитирам:

“Остају нам три могуцности. Прво, да извршимо колективно самоубиство. Друго, да се масовно иселимо одавде, и треће, да се дамо у памет и учинимо нешто”

…На жалост, како то обично бива, ономе ко оклева, увек се деси нешто непредвидјено. У овом слуцају већа катастрофа, него горе напоменуте две.

…Ја и даље шетам по овом мом хербаријуму, искрено се надајући опет неком путујућем пророку који ће ми се придружити у песми која ће пробудити успаване и укопане умове. Мада нешто се стидљиво дешава и сви сада певају песму који су певали они путујући. Све је више генерала. Када се све сагледа, није ни то тако лоше.

…Неки лудак је пре више од 2000 година, израчунао обим Земље. …Људи су измислили математику и што је чудно, доказали да постоје мало шири углови од десетак степени.

…Чак су измислили још једну справу – марамицу, којом бришемо наочаре – за јаснију слику Узалуд мудрацу да руком показује ка Месецу када сви гледају у његов прст!        Срећно Хербиа!

Извор : Дарко- Avgust 2007>>>

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

…Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против “говора мржње”; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења.

…Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за “говор мржње” да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.

…Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за “говор мржње”. Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А “говор мржње” је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.

…Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих “боркиња за људска права” и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?

…Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.

…Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и “клерофашиста” који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.

…И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу “логиком” оног сиротог сточара из источне Африке: “добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама.” Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је “добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима”?

…Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.

…Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење – иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека – није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.
Објавио Gray Falcon

Едит. Никола >>>

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »