Дала му је повод за штрајк, обезбедила простор да то неометано чини, охрабрила још колега из Текстилног комбината да му се придруже да не самује… а он, ето како им је вратио, незахвалник. Некада је било: „Даш човеку прст, а он тражи читаву руку”, а данас: „Даш човеку прст, а он тражи и зејтин, уље, сирће”…

Наравно, социјално одговорна, каква је, Влада је делегирала Расима Љајића (вечито њему утрапе најпрљавије послове) да обиђе новопазарског очајника и провери о којем прсту је реч, надајући се да је у питању средњи, како не би могао да покаже шта мисли о њиховој забринутости над судбином сужњих.

Пренео му је том приликом и поруку премијера да рационализује потрошњу, јер криза је све дубља, година још дуга, па да не алави једући изједна читав прст.

Ако су се они одрекли кафе, киселе и еротских садржаја на интернету, може и он палац да растегне на три дана, тајкун ниједан.

Оно што се, међутим, не зна је податак да је Расим, пошто су се камере угасиле, пренео и Цветковићеву понуду, тачније молбу, Булатовићу да се по окончању штрајка прикључи кабинету, желећи да покаже како се у његовом тиму не налазе само људи без мозга, већ да има места и за оне без прста.

Сад, како „сит гладном не верује”, затражио је поштени штрајкач додатне гаранције да неће бити изигран уколико пристане на премијерову понуду, на шта је добродушни емисар одговорио најјачим аргуметом – Бранислав Димитријевић, помоћник министра културе (сад иде музичка подлога из филма „Куда иду дивље свиње”)!

Јер, да Влада није добронамерна, каквом неки покушавају да је представе, господин Димитријевић би на некој ветрометини чекао да се циркус „Медрано” врати по њега, а не у просторијама поменуте службе за збрињавање лица избеглих из памети, свести и разума.

Да Влада није милодушна, Димитријевић би могао само да виче на телевизор, а не и да гостује у телевизијским емисијама, показујући шта све може човек уколико не одсече и поједе прст – да на 10 поброји све жртве Јасеновца, рецимо. Или, пак, покаже са колико калемова бодљикаве жице је оивичена свака енклава на Косову и Метохији, „републици” коју би ваљало признати – 10, тако је!

Да можда наведе 10 начина како реформисати Српску православну цркву која оваква, заостала, гуши његова „верска осећања” (да ме неко не подведе под његове истомишљенике, у прошлом тексту сам скренуо пажњу на бахате појединце који се издају за цркву, блатећи је колико и Димитријевић): да рецимо убаце флипере; уведу онлајн богослужења да на монитору лаптопа целива икону; сведу Јеванђеља на реплике; ангажују Д&Г да парфимишу тамјан у неку прихватљивију мирисну ноту; стилизују мантије; уместо „амин” уведу – „ок”; избришу ту тешку одредницу „српска”…

Зато, добри и поштени Зоране Булатовићу, веруј у све што кажу, јер да нам није овакве и њој сличних власти, Димитријевић и корени те и такве тикве сада би негде уз стругове и плугове радили какав користан посао, а овако…

Овако, корен се зори по Хелсиншким и осталим одборима и фондовима за хуманитарна права, Јукомима, центрима за културну деконтаминацију, дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију… а тикве – цветају ли цветају…

Умало да заборавим. Дохватиш ли се Немањине, драги пријатељу, обавезно тражи да ти др Томица Милосављевић погледа рану! Видећеш, убедиће те у три речи да ће ти за две недеље израсти нови прст… Ако ништа, направиће ти Мрка већи, лепши и старији…

Добро, шалу на страну, ако новопазарска епизода није најдраматичнији позив Влади да под хитно нешто учини, шта је?!

Пакет социјалних мера, намењен онима који ће остати без посла, очигледно мора да буде свеобухватнији: јод, газа и фластери… да народ види да га власт није заборавила у невољи…

Press…. Михаило Меденица

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »