Али греши тај лист, као што је грешио и Слободан Милошевић, као што греши Борис Тадић и као што греше сви кад се много уозбиље – па помисле да им нико ништа не може. Народ је некад глуп, некад лудо заљубљен у свог лидера, али ниједан народ на свету није слеп. А осим Кинеског зида, с Месеца се још види да Форт Нокс ипак није у Лесковцу, да у Зрењанину није центар грађевинске мафије, да Матићев тржни центар ипак није најружнији шопинг-мол на свету, као и да се у кратеру Луке Београд ваља опасна лова.

Председник Тадић на изборе је изашао с паролом да ће решити Луку Београд, па је једва решио Владу Србије. Сад мисли да смо све заборавили. Или је заборавио он.

Заборавио је како је један Милан Стојадиновић, најбогатији човек Балкана, вишеструки премијер, челник светског Ротари клуба, запечаћеним возом протеран из земље када је помислио да је паметнији од целог народа.

Пропадали су многи наши краљеви, диктатори, омиљени лидери баш када су помислили да их много волимо. А, волели су и они нас.

Али ово није Верона, већ Балкан. Љубавне приче овде се још трагичније завршавају. Макар је овде пропало толико империја, толико држава, а да неће једне новине, једна блистава политичка каријера, бизнис империја или велика љубав. Старо је историјско правило – све што је пропало заслужило је да пропадне.

Наша љубавна прича долази пред историјску прекретницу. Јер прича у којој је народ заљубљен у лидера и лидер заљубљен у лидера и није могла другачије да се заврши.  Game over.
Вељко Лалић

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »