Отишић код Сиња био је некада, пре рата, највеће српско село у близини Сплита.

Данас је ово место једно од оних са највише људи по белом свету, у коме се човек и преко дана осећа као да је у неком филму страве и ужаса. Све је порушено, нема живе душе, а језиву атмосферу пустоши и утисак да је рат протутњао пре само неколико сати, допуњује слика са локалног гробља. Тамо је, на већини новијих мермерних споменика, уписано само име и година рођења… За онај други датум се чека само да физички дође.
- Да се не лажемо. Ово мало људи што се вратило, то је учинило само да би умрло на своме. Нема други разлог – каже 69-годишњи Шпиро Устић.
Са супругомБојом се вратио 2002. године из Нових Бановаца.
- Село је некад бројало 300 кућа и било једно од најбогатијих у крају. Сада нас је овде 20 баба и пар мушкараца. Ја сам најмлађи – смеје се Шпири брк. – Свестан сам да за неколико година овде више никога неће бити, сви ћемо помрети до тада. Па зато смо и дошли.

У затвору због “Олује”

Шпиру Устића је “Олуја” далеко одвела, све до Книна. Ипак, најдуже је провео у затвору Билице, код Сплита. Свеукупно, годину и по дана је робијао због злочина које је наводно починио за време постојања Републике Српске Крајине.
- Било нас 400 и већину су осудили одмах. Јово Билић је добио 15 година, Перо Бјелобрк 10. Мене су после тих 18 месеци ослободили, рекли: “Иди, немамо доказа за тебе.”

Његова Боја клима главом. Нуди нас бајатим кексом који су купили од трговца који камионом, једном недељно, прође кроз село. У Отишићу од “Олује” немају ни продавницу, ни пошту, ни банку, ни дом здравља, ни апотеку… Додуше, немају ни струју, и воду, чак ни кафану, о фризерају или пекари и не размишљају… Имају само сећања на све то и своје комшије који су неки бољи живот пронашли на “путу” од Америке  Аустралије.

Узбрдо, ближе некадашњем центру цела, где се, уз гробље, налази и црква, живи 61-годишња Ивка Стојисављевић са свекрвом. Оне су 1995. заједно сачекале гранате, па су се пре неколико година заједно и вратиле. Обилази их Ивкин син, који живи у Ријеци. Њих две се занимају око стоке. Неколико крава им је сав преостали иметак. И син помаже, колико може.

- Одмах поред нас су били Стојановићи: Мика и Миша и Петровићи. Сад су у Енглеској. Тамо доле, ниже од цркве, Петровићи. Сад су у Аустралији. Пре три дана им кћерка била… – прича Ивка.
О животу после рата у Отишићу углавном ништа не прича. Каже, на почетку било и тешко и опасно. Када је комшије Хрвати сретну, опсују је: “Мајку ти јебем четничку. Враћај се у Србију, шта ћеш овде.” А ја да сам у Србији могла да живим не бих се ни враћала – вели.
Шпиру Гајића, 73-годишњак, који и даље, као у најбоља и најбогатија времена, у сакоу шета бившим селом, затичемо поред, такође бивше кафане.

- Крунић баш пред рат отворио кафану, позади је имао и терен за балоте. Сви се чудили што је толико пара уложио. Кад се вратио после рата и видео шта му је од локала остало одмах је ту поред и црк’о – каже Шпиро.
И овај старац се вратио да, кад већ није могао да живи, умре на своме.
- Живо ме занима да ли је и у ‘рватским селима овако. Па људи божји, они су ми обновили кућу и ставили зелени кров. Па, јесам ли ја муслиман?

Али, без чобана, свако може да ћапа овце, па тако и нас, свако удара где може – констатује помирљиво ова старина. Позајми дуван, запали га, одмахну руком и крену неким својим путем…

Новине Сербске

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »