Услед недостатка негде око минимум 100 милијарди динара у буџету Републике Србије (милијарду и седамдесет милиона евра, тј. 131 евро по глави становника) појављује се потреба за увођењем нових пореза и доприноса, којима ће се овај дефицит новца попунити. С обзиром да још траје усаглашавање унутар социјално одговорне и проевропске Владе око врсте и висине нових намета, није згорег власти и помоћи предлозима неких доприноса који би, како им име каже, допринели да држава лакше преброди новонасталу кризу и евентуално избегне изгледно банкротство. Ево, дакле, списка потенцијалних нових ванредних буџетских прихода:

* Порезарина – порез на порез
Овом мером увео би се порез на плаћање сваког пореза, у висини од 10 посто од пореза који се плаћа (пример: ПДВ = 18% + 1,8% порезарине = 19,8%). Мера је социјално одговорна јер порез плаћају само они који нешто плаћају или приходују, а социјално угрожено становништво, које сразмерно мањим примањима мање и купује, сразмерно би мање давало и новца. Овог пореза би, сходно његовој унутрашњој логици, били ослобођени они који не примају или не дају новац, што додатно увећава његову праведност.

* Обрнути дечији додатак
Дечији додатак је у досадашњој пракси даван оним породицама које имају децу, али не и довољно новца за њихово издржавање и школовање. Обрнути дечији додатак односи се, како на оне који имају и децу и новац, тако и на оне који су нечија деца, а при том имају било каква примања. Сва ова лица била би дужна да у државну касу месечно издвајају средства у висини просечног дечијег додатка и тиме помогну државу, нашу велику заједничку мајку, која је у још већем проблему.

* Изборез – допринос за демократију
Допринос о коме говоримо плаћали би само грађани са правом гласа, који уживају ово право и унутар тог уживања могу, свако мало, да бирају своје представнике у локалној администрацији, Народној скупштини, имају на основу тога легално изабрану локалну или републичку извршну
Власт, изаберу Председника државе и томе слично. Допринос би се редовно плаћао сваке године, а ванредно током локалних, парламентарних или председничких избора. Могуће је увести и накнадну додатну таксу за гласаче владајућих коалиција, чиме би се показала социјална одговорност према оним бирачима који су мање заслужни за политички курс којим земља иде и све његове евентуалне последице.

* Митопринос – обавезни порез на корупцију
Овај допринос плаћа се на сваки посао добијен на тендерима и јавним набавкама, а ослобођена су од његовог плаћања само она правна и физичка лица која имају потврду издату од надлежних истражних органа да у њиховом конкретном случају до подмићивања није ни дошло. Плаћање овог пореза могуће је и код добијања различитих врста дозвола, пресуда у трговинским и осталим судовима, а и у случајевима за које машта пореских власти није довољно бујна.

* Посебне таксе
У оквиру мера за стабилизацију државног буџета, спречавању банкрота администрације и свеопштег изласка из кризе, ваљало би размислити и о следећим таксама: телохранарина (такса на имање телохранитеља), тамностакларина (такса на вожњу у колима са затамњеним стаклима), кућерина (такса за велике куће плус додатна такса на базен), непотизакциза (такса на имање рођака у државној администрацији за запослене у државној администрацији), селебритирез (акциза на познату личност и њено често појављивање у јавности), КГБИАЦИАкциза (прирез за сарадњу са обавештајним службама, динарско плаћање за домаће, девизно за стране, попуст за НВО и политичке партије), монопорез (додатни порез за монополе сваке врсте, са посебним акцентом на монополе у утврђивању монопола)… Не би требало заборавити ни Боравишну Таксу, посебан допринос који ће издвајати они који и даље бораве на становишту да су банке добротворне установе, ММФ социјални програм за државе, те да ће нам новцем помоћи најпре они којима треба много више новаца него нама.
Порез је најбољи лек за пораз.
Воја Жанетић

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Не знам да ли сте приметили, али Влада Србије је пала.

Тачније, ова влада је једноставно престала да постоји! Нестала је! Скуп министара, потпредседника и премијера који се зове Влада и који се сваког четвртка у 13 сати сакупља у Немањиној 11 само је форма која се испуњава како би Србија постојала као држава. Доказа да Србија има Владу која у ствари не постоји сваког дана је све више и више

Влада Србије којој председник државе Борис Тадић и његов први сарадник треба да реши сваки проблем реално и не постоји! Влада у којој седе неки људи који се прво договоре са ММФ-ом да узму 3 милијарде евра тако што ће својим грађанима солидарно наплатити порез, а после само 24 сата укапирају да су погрешили реално не постоји. И мала нам је утеха што је и та Влада која не постоји у предности у односу на остале у региону.

Влада Србије која чврсто и једногласно одлучи да смањи плате у државном сектору, а коју одмах сутрадан исмеје гувернер НБС тврдњом да мање плате за њега не важе не постоји. Доказ да је Влада Србије нестала јесте и тај што су се гувернеру НБС у исмејавању одмах прикључили и Милутин Мркоњић и Ивица Дачић, неколико других људи које зову министри и велики број председника општина по Србији. Влада Србије чији су чланови тврдили да је економска криза велика шанса и да ћемо, поред Кине, у њој профитирати, стварно не постоји!

Влада Србије у којој највећа странка ћутке прелази преко јавног черечења својих првотимаца, али и политичког партнера, не постоји. Влада чији се потпредседник сат и по жали колегама како има сина који је на државној функцији не ради ништа и не треба да се зове Влада! Она не постоји и због тога што људи који седе у њој сваки свој потез мере само кроз рејтинге истраживања јавног мњења. Влада у време опште беспарице не може да се смањи и не постоји.

Тако Србији остаје само председник, који је саставио ову и овакву Владу Србије и који из дана у дан све више и више увиђа шта је направио.

Питање је само кад ће нама, а и њима, саопштити да они, али овај пут и формално, више не постоје.

СВЕТОМИР МАРЈАНОВИЋ

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

….ТЕК  САД  РАЗУМЕМО   ЗАШТО ЈЕ  НАШ ВЕЛИКИ   ПЕСНИК  ГЕТЕ   УЧИО  СРПСКИ  ЈЕЗИК .

….САД  ТЕК  СХВАТАМО  ЗАШТО  ЈЕ  БИЗМАРКУ  ПОСЛЕДЊА  РЕЧ  БИЛА ” СРБИЈА” ….

ШТА СУ  ИСТОРИСКЕ ЛИЧНОСТИ И ВЛАДАРИ ГОВОРИЛИ О СРБИМА КРОЗ ВЕКОВЕ…

…    А   ШТА ГЛЕДАМО НА  НАШОЈ НАЦИОНАЛНОЈ  ТЕЛЕВИЗИЈИ… ПОГЛЕДАЈТЕ….

“ДА  МОЖДА  НЕ“clic>>>>

СМЕНА, НЕГО ШТА!
Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.

Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).

Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.

Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.

Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.

У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).

Због тога нам се и догодило да нам “европске вредности” у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа – оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:

Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.

Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве “Косове” и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски “СДК” узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.

Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.

Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.

Прес потврђује моју ранију претпоставку:
Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.

Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.

Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.
Објавио Mike  Vronsky

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)?

Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан.

Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје.

Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, “етничко чишћење,” итд. Иако је службено та блокада укинута доласком “демократије,” она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).

Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно.

Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде “експерти” из Г17, који су се пре тога “прославили” пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања.

Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу “да, али” до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу “ЕУроатлантских интеграција.” Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.

Повод за све ово је недавна вест да су перјанице “друге Србије” поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. “хуманитарног цивилизовања”) пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се “боркињама за људска права” није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се “Шиштар” осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи – “Албанац”!!

Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно “цивилизованим” да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом “друга Тите” или Брке потпуно је намерна.

Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би “боркињама” одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ “сребрни метак” за решење проблема.

Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби “друге Србије” тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком.

Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају – што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно – то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као “угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма.”

Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи “Болесник Балкана,” јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак.

Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак.

Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја – већ само крај почетка.
Објавио Gray Falcon

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »