Млађан Динкић покушава да преко пореске полиције достави документацију Курира телевизији Б92 за вођење прљаве кампање против нашег листа

БЕОГРАД – Копије докумената које су протеклих дана порески полицајци однели из Курира завршиће на столу потпредседника српске владе Млађана Динкића, а он ће их даље проследити телевизији Б92, тврди за Курир добро обавештен извор из врха Министарства финансија.

- Динкић и бивши директор Пореске управе Владимир Илић су Родића и Курир 2005. године у медијима прогласили кривим, а суд вас је потом ослободио оптужби. Тога су свесни и порески полицајци који вас сада контролишу. Са друге стране, ситуација је иста као и 2005. године. Они нису нашли ништа противзаконито у вашем пословању и спремају се да вас медијски линчују.
Медијска подршка ће, нада се Динкић, охрабрити инспекторе да, иако немају основа, поново саставе кривичну пријаву против вас и Родића и ту пријаву сачињену на основу лажних података ипак поднесу – каже наш извор.

Ове наводе до закључења броја нису демантовали директор телевизије Б92 Веран Матић ни потпредседник Владе Србије Млађан Динкић.
Наш лист је још јуче најавио да РТВ Б92 спрема телевизијску емисију, која ће се ускоро емитовати, о дневном листу Курир и његовом оснивачу Радисаву – Раји Родићу. Циљ емисије ће бити покушај медијске хајке и уништавања угледа дневног листа Курир због његовог оштрог писања и откривања разних малверзација и афера! Замишљено је и да то буде медијска припрема за Родићево хапшење. Кампања коју спроводи Б92 је, како Родић тврди, заправо већ почела пласирањем више „исфабрикованих лажи у јучерашњим вестима“.

- ТВ Б92 је јуче емитовала лаж о томе да фирме“АБЦ компани“, „Ронако“, „Курир нет“ и „Курир инфо“ дугују порез држави. Истина је, међутим, да Радисав Родић не дугује ни један једини динар пореза. Фирме које помиње ТВ Б92 јесу у блокади, баш као и 50.000 других компанија у Србији, али не због неплаћеног пореза, већ због Динкићевог прогона и економске ситуације у којој се држава налази – рекао је Родић.
Према његовим речима, реч је о дугу пословним партнерима, али сви ти дугови се у складу с пословним могућностима уредно сервисирају. Он је истакао и да он лично ни било која његова фирма држави не дугују порез и подсетио да су све кривичне пријаве које су Динкић и Динкићеви људи исфабриковали за неплаћен порез одбачене.

- Ја држави не дугујем ништа, али мени дугује држава Србија и Пореска управа за штету коју су ми нанели порески службеници из времена Слободана Милошевића, а дужни су ми више милијарди динара. Потраживања свих блокираних фирми које помиње Б92 су двадесет један пут већа од њихових дуговања према повериоцима, што је и разлог због којег их повериоци толеришу – изјавио је Родић.

ЗЛОУПОТРЕБА
Новинар Курира јуче је од пореских полицајаца који нас контролишу већ седам дана затражио да нас, у складу са законом, обавесте коме се прослеђују копије документа о пословању Курира и Радисаву Родићу, а које они данима односе из наше редакције.
Према прописима о заштити права на приватност, свако има право да захтева да га руковалац подацима потпуно и истинито обавести о томе да ли обрађује податке о њему, које и у коју сврху, по ком правном основу, од кога их прикупља, у којим збиркама података се налазе подаци о њему, ко су корисници и којих података, пише на сајту повереника за информације од јавног значаја. У складу са овим правима, адвокати Курира ће против свих службеника пореске полиције и њихових претпостављених који су били укључени у одношење документације из Курира поднети кривичне пријаве уколико је буду злоупотребили и неовлашћено прослеђивали.

Извор:  Курир.

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Млађан Динкић избегао рецесију

ХРЧАК У АКЦИЈИ

Вино, паре и гитаре: Млађан Динкић, акционар

Док Србију и остатак света дрма велика рецесија, несуђени нобеловац српске економске мисли Млађан Динкић напредује на свим фронтовима. Српску економију води у пропаст, а сопствену имовинску карту испуњава новим садржајима у виду увећаних бројева иза којих се крију чврсте валуте

Пише: Марко Матић

Долазак великог економског цунамија који је запљуснуо и обале Србије разоткрио је сву пенушавост и неодрживост српског квазилибералног концепта, у народу познатог као динкићизам. Велики гуру сулудих економских идеја које су у живо блато довеле српску привреду, на сами наговештај економске кризе започео је свој кловновски плес увесељавајући збуњене грађане и привреднике који су годинама уживали у благодетима обиља капитала који је стизао у Србију, опијени динкићевском робусном демагогијом.

Када је на почетку велике финансијске кризе објашњавао да је то велика шанса, сви су помислили да се његов говор односио на Србију, они наивни су поверовали, док су они упућенији у неверици само одмахивали главама. Неколико месеци након тога испоставило се да је човек који је својевремено сам себе предлагао за добитника Нобелове награде – био у праву. Да је економска криза заиста била шанса, најбоље је доказала његова имовинска карта, која је избегла рецесију и наставила раст као у доба највећег економског бума. Српска економија под његовом диригентском палицом, нажалост, није била те среће!

Најбољи у кризи: Млађан Динкић, весељак

Пре годину дана наш економски експерт Млађан Динкић  имао је 68.000 евра на рачунима, стан од 73 квадрата, гаражу 16 метара квадратних, аутомобил из 2000. године и чувени комплет од девет шољица за кафу. У међувремену у приватном животу нашег министра економије и регионалног развоја било је много веселих догађаја, тако да је најновији салдо у Динкићевом сефу 70.351 евра, 1.108 америчких долара и 999 британских фунти. Стан и гаража нису увећани, аутомобил је годину дана старији, али појавила се ставка од 281.000 динара по основу ауторских права. Изгледа да је у периоду када је изгубио сваки смисао за вођење макроекономије, Динкићу прорадио нечујни музички таленат којим је у дело спровео стари српски сан: „Удри бригу на весеље!” А весеље му се и те како исплатило.

Резултати који су уследили заиста су вредни сваког поштовања. Док светски милијардери беспомоћно гледају како преко ноћи испаравају њихове милијарде, из Динкићеве имовинске карте нестале су само шољице. Прави разлог нестанака чувеног комплета засада није познат. Динкић је, пре нешто више од месец дана, био у великим проблемима када је по одлуци суда морао Верици Бараћ да исплати 450.000 динара због лажи које је изговорио о њој у јавности. Да ли су шољице пале као жртва те казне или их је Динкић изоставио из пресека стања (пошто не подлежу обавези пријављивања) није сасвим јасно. Вероватно је да је тај ванредни трошак на глупости покрио ванредним приходом од туђих глупости, пошто је добио стални извор прихода из касе најпознатијег српског тоалетоида Курира, који је у више наврата допуњавао Млађине џепове. Незванични гласови говоре да су шољице намерно изостављене како не би постале мета чувене групе крадљиваца вредних предмета Пинк Пантер.

Дакле, финансијска имовина Млађана Динкића увећана је за 10,3 одсто, док је у истом периоду производња у Србији опала за 22 процента, а БДП за неких 6-7 одсто. Држава је у међувремену безуспешно пројектовала чак четири буџета, а последњих дана у најави је и пети. Преко 60.000 српских фирми је неликвидно, рачуни су им у блокади, а држава је једва избегла потпуни слом спољне ликвидности захваљујући појасу за спасавање који јој је додао Међународни монетарни фонд.

Регионални развој у Србији је такав да је у Београду за 58 одсто већи фонд исплаћених зарада у односу на остатак централне Србије. Пошто у Београду живи за 60 одсто мање становника, зарада по становнику је три пута већа него у остатку централне Србије. За то време у унутрашњости људи штрајкују глађу, прете скакањем са фабричких кровова и секу делове тела не би ли скренули пажњу Динкићевог министарства на неподношљиве услове живота.

Занимљиво је да у имовинској карти стоји да Млађан и Татјана Динкић не поседују акције нити друге хартије од вредности. Пошто се Динкић уписао за бесплатне акције јавно пред телевизијским камерама остаје нејасно шта се догодило са његовим акцијама за које је лично најављивао да ће вредети 1000 евра. Да ли ни сам није поверовао у своје обећање или је то уписивање било само још једна представа за јавност сазнаћемо кад на видело буде изашла истина о томе где су завршиле чувене Млађине шољице. До тада, остаје нам да се надамо да ће грађани Србије схватити ко их је све године мутио у истим тим шољицама.

Објављено: Пет, 05. 06. 2009.

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Недавним уласком Хрватске и Албаније у НАТО алијансу Србија се нашла у скоро потпуном НАТО окружењу исто као што је и Краљевина Југославија била у сличном окружењу Сила Осовине у пролеће 1941. г. Ваљда још само зомбији верују да ће НАТО оставити Србију да се чвари ван натоовских канџи као последња балканска несврстана оаза (другим речима, зна се зашто је Бајден долазио у Београд а и у Дечане).

Само слепци не виде понављање историје!    .

Ипак, на жалост, пратећи резултате избора у земаљској Србији у протекле две деценије можемо констатовати да је аморфна маса гласачких зомбија и пореских обвезника у Србији још увек довољно велика да преспава још једно своје сопствено превођење жедних преко воде.
У сваком случају, oстаци Србије и њено министарство америчких иностраних послова се тренутно суочавају са три круцијална спољнополитичка проблема који могу (или би морали да у једној нормалној националној средини) проузроковати револуционарна гибања уколико се не реше на адекватан (читај, некаубојски) начин:
• Формално на папиру (читај, на ТВ Дневнику и Вестима у секцији „временска прогноза“) орално сачувати КосМет али га у ствари признати и тако испунити најбитнији домаћи задатак задат од стране спонзорских газда након паљења зграде Народне Скупштине у Београду 5. октобра 2000. г. (ваљда по угледу на нацистичку демократију у Немачкој фебруара 1933. г. када је у Берлину запаљен Реицхстаг ). У овом случају основни медијски задатак домаћих сиененоваца се састоји у проналажењу формуле како убедити српске патриотске масе да су краљ Александар Обреновић и његова супруга Драга Машин радили за добро српског народа добровољно се одричући српске Босне & Херцеговине и КосМета зарад Еуро-бечких валцера у Београдском Пашалуку. У том контексту ћемо вероватно још дуго слати изузетно оштре протесне дипломатске ноте поводом даљег терора над косметским Србима од којих се каубојима „тресу“ хлаче.
• Ући у НАТО пакт као пуноправно-равноправан члан и тако у потпуности реализовати политику Пентагона (креирану од стране Збигњева Бжежинског још 1978. г.) потпуног стављања Еуро-азијског моста (Балкан + Азија Мала) под контролу Великог Брата. Карика која овде недостаје је управо ДОСманлијска Србија (Слобоумна је већ бомбардована и замењена „напредним прозападно-демократским“ структурама). Колико овде има сати видели смо 2003. г. када је Зоран Ђинђић добио пар метака у леђа (читај, стрељан на београдском асфалту) и то само накратко након свог последњег интервјуа у коме је нагласио да демократија и Еуро-атлантске интеграције не подразумевају и одрицање од дела своје сопствене дедовине (тј. КосМета). У случају потписивања приступа НАТО осовини наши домаћи Еуро-атлантски пропагатори имају основни домаћи задатак да преко добро уходаних Бомбардера 92 убеде јавност да је слање српских синова на разноразне белосветске фронтове којима се стеже обруч око православне Мајке Русије испуњавање завета Кнеза Лазара а јуриш на Москву реализација светосавског надахнућа и косовске небеске Србије.

Најједноставније и најсавршеније!.                  .

• Постати члан Совјетског Савеза Европских Република јер се показало да је носталгија просечног србијанског бирача (нарочито мањина) према још једној Југославији неизлечива болест. Обећања лудом радовања се врте и у овом случају око истих клишеа као и за време претходног Титоника: повољни кредити из бриселских структуралних фондова. У случају уласка у ССЕР базични проблем са којим се суочава демонократска агитпроп камарила у Остацима Србије се своди на убеђивању раје да је просперитет либералног капитализма неуништив и да је тренутни распад читавог капиталистичког система са увођењем дириговане и протекционистичке привреде (а ла СССР) само тренутна кијавица која пролази са првим зрацима пролећног сунца (тренутно смо на почетку лета). Додатни (не економски) аргументи (уколико ови први пропадну) се врте око учвршћивања демократије у Еуро-клубу. Да се и овде игра на добро опробану балканску карту типа „држи воду док мајстори оду“ говори управо и сама суштина демократије (коју је Аристотел просто „обожавао“) а то је принцип терора већине. Да се само подсетимо да за улазак у основну демократску институцију Европске Уније – Еуро-Парламент (који по основним начелима либералне демократије изгласава законе који сви остали морају да поштују) важи пропорционални (у националном смислу) изборни систем: број националних делегата зависи од броја грађана/бирача у свакој чланици Уније.

…У преводу на српски језик, Немачка, Француска и Велика Британија имају највећи број столица у Парламенту а ситна боранија типа Балтик-Балкан служи као фасада која може да изнесе своје мишљење, али не може битно да утиче на изгласавање закона. Узгред, у Европској Влади (Комисија са комесарима – Молотов је био комесар за спољне послове код Стаљина) више не важи право националног вета у одлучивању о најбитнијим питањима и проблемима (које се примењивало до прешалтовања Европске Економске Уније на Европску Унију 1993. г.) тако да ситна боранија има да ћути и слуша.

На први поглед изгледа да су сва три проблема повезана, односно да се морају решавати у „пакету“. Другим речима, намеће се неоправдан теоретски закључак да без признавања нарко-Тачикистана од стране Београда нама ни уласка Остатака Србије у НАТО, а без уласка у НАТО нема ни уласка у ЕУ. Овакву схему је пре пар месеци заговарао и Загреб правдајући улазак Хрватске у НАТО условом за улазак исте и у ЕУ. На медијском плану, другим речима, се протура небулоза да са финансијско-инвестиционе тачке гледишта без уласка у НАТО Србија неће привући стране инвеститоре јер је ето баш НАТО најсигурнији и једини гарант власницима међународног капитала да улажу свој новац у државу у којој не постоји већи ризик да се тај новац изгуби услед војно-политичке нестабилности. Међутим, да политичка стабилност нема никакве везе са НАТО пактом говори једна Швајцарска у коју сви улажу новац (тј. имају банковне рачуне) а Швајцарска није ни НАТО ни ЕУ члан (о Русији неком другом приликом). Ипак, по питању уласка у НАТО (као и ЕУ) Србија је у знатно другачијем положају у односу на све друге државе бивше Источне Европе из доба Хладног рата: Србија мора да се одрекне 15% своје државне територије и уласком у НАТО де фацто да призна да је бомбардовање Србије (и Црне Горе) од стране НАТО-а 1999. г. било легитимно.
Реално гледано, намеће се и суштинско питање да ли је улазак у НАТО и стварно неопходан и за улазак у ЕУ и обрнуто? Када је формиран НАТО 1949. г. (Варшвски Пакт је формиран 1955. г. као одговор на НАТО егзистенцију), било је потпуно јасно дефинисано стратешко опредељење тадашњих чланица за формирање војног савеза који ће бити противтежа СССР-у. Међутим, поставља се питање колико су данас стратешки интереси САД и ЕУ подударни када више нема ни СССР-а а ни Варшавског Пакта? Наравно резервна варијанта су Ал Каида и Осама Бин Ладен+Талибани. На крају, нису све државе чланице ЕУ истовремено и чланице НАТО – Аустрија, Кипар, Финска, Ирска, Малта и Шведска, чланице су ЕУ, али не и НАТО. Срећом, ових дана се појавио и нови светски војно-политички блок око Москве као пандан НАТО-у. Србијо – памет у главу!

ИСТИНА:  Пише: ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

All your love is gone,
So sing a lonely song
Of a deep blue dream,
Seven horses seem
to be on the mark

The Doors, Love Her Madly

Што волим кад се дневна политика поклопи са мојим музичким избором у датом тренутку. Тако и сад, читам овај бизарни извештај из Правде (шокирани су, шокирани!), а са Винампа ми пржи рани Морисон. Дорсе никад нисам претерано ентузијастично слушао, али вoлим њихове почетке. Што све нема везе с чињеницом да би овај рефрен ваљало пуштати до изнемоглости свим цитираним народним посланицима које је бизарни поступак грађанина Карађорђевића насекирао.

Да не буде забуне, премда нисам монархиста, верујем да породица Карађорђевић има (и треба да има) симболички важну улогу у нашем друштву. Напросто, то је тако, и ту нема ништа спорно. Обашка и моја историјска наклоност према слободарском наслеђу њеног оснивача, једног од значајних људи свог времена. И према демократском и национално-ослободилачком раду вероватно највољенијег српског краља, Петра Првог. Све и да не мислим ништа од тога, било би сулудо тврдити да ће презиме Карађрорђевић међу Србима икад бити доживљено без неке посебне тежине. Привилегија (или усуд) породица којима је историја доделила ту улогу да – у добу монархија – буду на челу својих народа и држава.

Дакле, било би далеко боље да се и г. Александар (илити, престолонаследник, како га монархисти уредно титулишу) понекад сети да му је боље, паметније и упутније размислити где ће и кад да се појави, управо због побројаних разлога. Јер, кад симболизујеш (а Александар симболизује) једну историјску институцију овог народа и пледираш чак и на њену обнову (ма колико анахроним ја сматрао монархистичке тлапње дежурних ројалиста… мислим, година је 2009, ало, бре) онда, кад се појавиш било где, ти представљаш презиме и положај који су ти, да се не лажемо, омогућили један леп и лагодан живот а да притом ништа ниси морао САМ да урадиш у том циљу. За твоје претке већину Срба везује историјски пијетет и, ако ништа друго, нека врста националног престижа. Ето, не само што смо имали династију, него је (као и друге две нововековне српске владарске куће) била аутентично наша. И то је све лепо, сваки народ држи до своје прошлости. Зато Александар није смео да иде у хрв. амбасаду, након свега. Не након Јасеновца (који хрватска ДРЖАВНА политика неонацистички релативизује) и не након Олује (геноцидне акције коју Туђманова држава до дана данашњег слави). Тачка.

И, у том смислу, коментари народних посланика из Правдиног чланка су у реду. Али тугованка која следи то свакако није. ДСС, по обичају, недоречено и иритантно мрмља учитељске опаске, и Александра третира као некаквог престолонаседника који, ето, само што није засео на престо, али се неодговорно и младићки бахато понаша. Радикали су, по обичају, читаву причу зачинили њима својственим хумором.

Па тако посланик СРС-а (декларисано републиканске и АНТИМОНАРХИСТИЧКЕ странке) Александра одједном проглашава за “симбол државе” (what the fuck?) и његов глупи поступак доводи у државну раван. Додуше, ко нас све и како представља, Александрови тривијални гафови су својеврсно освежење.

Елем, да скратим. Одлазак на хрватску државну журку је промашај и идиотизам. Није смео то да уради. Али кукњава посланика је једнако бесмислена. Тај човек није држава, нити представља било кога осим себе самог. Додуше, своју армијицу помоћника и саветника за јавност плаћа и од наших пореских средстава, које му држава уручује сваке године на име апанаже, премда – осим издатака државног дела Двора, важног културног споменика – не верујем да постоји иједан повод за то. Али када је већ тако, упеглани пи-арови у служби Његовог Величанства, и мудре седе главе из крунских савета и сл. (екипа која се идеолошки протеже у бескрајном универзуму могућности) могли су и морали да му, на језику који најбоље разуме (енглеском) објасне зашто не треба да иде на весеље у режији Амбасаде Хрватске.

Све у свему, ако смо ишта научили из искуства ове наше бизарне српске свакодневице, то је онда закључак да нас ни принчеви ни посланици не могу ничим више изненадити. Осим нечим паметним и нормалним, али тог кеца љубоморно чувају у рукаву па већ мислимо и да га нико од њих нема.

И за крај, сваки човек је краљ. А државни чиновници и потрошачи наших средстава, само су наши службеници. Док то не научимо, нема нам помоћи.
Објавио MikeVronsky

Files under Uncategorized | 1 Comment | 1 Comment »

Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква и Бугарска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана ,поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

О пореклу назива

О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Санцтус Витус) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту. По трећој интерпретацији, и могуће највероватнијој, у питању је остатак Западног хришћанства из времена док је међу Србима био јачи утицај Рима него Цариграда. Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду, а сам култ св. Вида је био врло јак међу јужнословенским римокатолицима. На то упућује истоветност у датуму (28. јун је 15. јун по старом календару) и одсуство култа овог ранохришћанског светитеља у православном хришћанству. И данас по католичком Јадранском приморју постоји обиље топонима и храмова који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан (15. јун) обележава као дан града (потребно је скренути пажњу да званичан датум Видовдана није 28. јун, већ 15. јун, само што тај 15. јун због разлике у календару пада на 28. грегоријански јун, као што и Српска Нова Година чији је званичан датум 1. јануар пада на 14. јануар, јер се СПЦ придржава јулијанског, а не грегоријанског календара).

По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар двеју војски на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

Догађаји

* 1389, Битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
* 1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
* 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
* 1921, српски краљ Александар И Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
* 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
* 1989, обележено 600 година Косовске битке, говором Слободана Милошевића на Газиместану,
* 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
* 2000, У Великом Ропотову организоване прве Видовданске игре.
* 2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу,
* 2006, Црна Гора примљена у Уједињене нације као 192 земља чланица.

Преузето  Бор Град ИНФО

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

ЗДРАВЉЕ

Диктатор Борис Тадић одобрио да Г17 Плус окупира здравство

Грађани Србије неми су посматрачи како их председник Србије и председник Демократске странке Борис Тадић препушта банди из Г17 Плус, коју предводи министар здравља (у четири мандата) Томица Милосављевић, да их опељеши до голе коже. Овај гмаз се одлучио да игнорише закључке Одбора за здравство своје странке, руковођен простачком похлепом за влашћу, а Млађан Динкић га, очигледно је, држи у шаци. Наша новинарка Ана Лешо истражује (не)прилике у којима се налазе и часни лекари, а и пацијенти.

Када су напори градског секретара за здравство Београда професорке Драгане Јовановић да се утврди одговорност тројице директора клиничких центара у Београду и две директорке домова здравља уродили плодом, све је опет враћено у првобитно стање. Пљачкање у овим установама може да се настави, али са новим људима из организоване криминалне групе, из Г17 Плус.
Након налаза Агенције за буџет Београда, која је утврдила велике малверзације директора КБЦ Бежанијска Коса доцента Николе Милинића, директора КБЦ Земун др Иве Берисавца и директора КБЦ Звездара др Зорана Иванковића, и потврдила сумњу да су и директорке домова здравља Звездара др Бранка Грујић и ДЗ Палилула др Јасминка Јелић, тешко злоупотребиле положај и олакшале касу својих установа, уследила је и њихова смена на седници Скупштине града Београда.

Министар здравља (у четири мандата) Томица Милосављевић, оштро је реаговао, и узео у заштиту своју пљачкашку дружину. Хвалио је на сва уста њихов рад и крађу, а претио професорки Драгани Јовановић.
Онда је на сцену ступио Млађа Динкић, који је, кажу, нешто шапнуо председнику Борису Тадићу, и он је, у складу са својом педерском психологијом, промешао дупетом и рекао да не треба да се кољу партије на власти. Могу обе да пљачкају некажњено.
После смене директора клиничких центара и домова здравља у Београду, расписани су конкурси за избор нових челника. Министар и његова клика, који представљају јаку и добро организовану криминалну групу, одлучили су да истакну своје кандидате. Сви лекари који су намеравали да конкуришу, застрашивани су претњама о отказу, помињана им је и могућност ”брзог нестанка”. Свима је предочено ко је газда у здравству, и да они који нису по вољи министра здравља, немају шта да траже. Министрови људи пуштају озбиљним кандидатима и снимак разговора којим гмаз Борис Тадић уверава Динкића да је све у реду!
Када истекне рок за подношење пријава, у свих ових пет установа биће изабрани лекари који су у клану министра Томице Милосављевића и чланови су Г17 Плус! Пљачкање ових установа може да се настави, опет некажњено.
Налаз Агенције за буџет града Београда и налаз Одељења за привредни криминал Управе полиције ПУ за град Београд, којима је недвосмислено утврђено да су смењени директори здравствених установа у своје џепове ставили велике паре, остаје мртво слово на папиру. Ништарија, која се зове Борис Тадић, покрива све крађе. Да смо у било којој другој држави, лоповска банда смењених лекара одмах би била изведена пред кривична већа.
Позив градоначелника Београда Драгана Ђиласа упућен директорки Дома здравља Нови Београд да поднесе оставку, након смрти шестомесечне бебе којој у овој установи није указана адекватна медицинска помоћ, хорски је осуђен од стране оркестра Томице Милосављевића. Реч одговорност је за банду из Г17 Плус непостојећа. Они би само да пљачкају, пљачкају.

Није лако данас радити у здравству, бити лекар, медицинска сестра, спремачица, чистачица. Насиље које влада над запосленима прераста у патологију.
Кланови Томице Милосављевића дивљају по болницама, институтима, домовима здравља, на Медицинском факултету у Београду, који је окупиран од грађански оријентисаних професора.
Таблоид је у више текстова писао о Клиници за пластичну и максиофацијалану хиругију, и деловању криминалне групе која је у милости руководства Клиничког центра Србије.
Из Синидката Независност добили смо копију писма, којом их пуномоћник др сци Алек Рачић, најбољи хирург ове клинике, моли за помоћ. Клика из ове клинике оспорава академско звање хирургу Рачићу. Свака памет и знање, у Србији се сматрају опасним по властодршце. Преносимо писмо у целости, јер показује и невоље у којима се налазе врхунски стручњаци, који нису у банди министра здравља.

СИНДИКАТУ НЕЗАВИСНОСТИ

“Поводом иницијативе госпође Биљане Димитријевић из правне службе КЦС-а, за одузимање стечених академских звања др Алеку Ј. Рачићу, изјављујем следеће:
Као пуномоћник заступам др Рачића у кривичном поступку под бројем Ки 3059/07 пред Другим општинским судом у Београду, а због претњи смрћу које је доживео у КЦС-у после напредовања у струци.
Из правне службе КЦС-а је и после тога дошло до низа необјашњивих нерегуалности када је др Рачић у питању.
- Октобра 2008. године био је учесник са научним радом на Конгресу максилофацијалне хирургије у Београду, али му правна служба КЦС-а није издала решење за покривање трошкова, иако је другим лекарима, који чак немају рад, то чинила.
- Школарина за обављену специјализацију менаџмента у здравству никада није уплаћена Медицинском факултету у Београду, иако је др Рачић редовно подносио сва релевантна документа.
- Анекс уговора о раду са уврштеним стеченим образовањем из наведене области никада није предат директору КЦС-а на потпис, иако је субспецијализација менаџмента у здравству уписана др Рачићу и у радну књижицу и на факсимил.
- На основу прихваћеног рада на Конгресу здравственог менаџмента у Аустрији овог месеца, др Рачић је имао право на покривање трошкова, али из правне службе документа која је поднео никада нису дата на реализацију, док је другим лекарима то учињено.
Најмалициознији догађај био је захтев госпође Димитријевић директору Цолићу да се др Рачићу не уписује звање директора наука, јер га је стекао из области максилофацијалне хирургије, а не пластичне хирургије, с образложењем да то траже синдикати!
Истичем да др Рачић никада није упућивао организационе захтеве руководству клинике, иако је председник одбора за Здравствени менаџмент Српског лекарског друштва, али сада овакве иницијативе госпође Димитријевић указују на то да се планира смишљено деградирање овог племенитог стручњака ради махинације у оквиру постојеће систематизације. То би било исто као када би др Рачић тражио да малигне израштаје на глави и врату оперишу искључиво максилофацијални хирурзи, јер је то основ њихове специјализације, па да према томе у клиници директор Цолић треба да тражи пет оваквих радних места због квантитета оваквих пацијената.
Међутим, реч је о породичном и религиозном човеку који је већ пуно негативности доживео у КЦС-у, па Вас молим да му помогнете док се судски поступак под наведеним бројем не оконча, чиме ће правосудни органи дефинитивно разрешити патње мог клијента.
С поштовањем,
адвокат Петар Ивановић

Редакција Таблоида пратиће случај хирурга Алека Ј. Рачића, а позивамо и друге шиканиране стручњаке да нам се јаве и посведоче о својим невољама.

Ана Лешо: Таблоид

Files under Uncategorized | Leave a Comment | No Comments »

Очајна домаћица – Доста злочина!

Ако си кренуо по правду, не заборави новчаник (стара немачка пословица)

Биће да је она Тања Ђукановић некакав стручњак, дочим ју је Бојан Пајтић именовао за саветника за међународне односе, али проблем је у томе што је иста та Тања очајна домаћица.

Проблем је у томе што дотична госпођа у свом новосадском стану од осамдесетак квадрата никад није обрисала прашину, па није видела да јој муж Иво у спаваћој соби крије чак 6,3 килограма експлозива, 60 пиштоља оловки, пет пакета пригушивача, три снајперска ласера, шест пиштоља, три, четири „калашњикова”!

Опет, кад мало боље размислим, то у ствари и није проблем, то је чиста срећа! Срећа је то што Тања годинама није загледала испод свог брачног кревета. Замислите само шта би било да је једну од оних „пиштоља оловки” понела на посао да нешто запише…

А сад озбиљно. „Случај Ђукановић”, ма колико био систематски ефикасно заташкан у београдским шифрованим медијима, на најконкретнији могући начин раскринкао је смрдљиву суштину српског друштвено-политичког система. Јер, шта је то када тужилац Обрад Протић и судијица Бранка Перишић мртви ‘ладни пусте на слободу Иву Ђукановића, иако му је у стану пронађен арсенал довољан за почетак грађанског рата? Шта то јесте, ако није финални доказ савеза корумпираних скотова у српском правосуђу и српској политици?

Овај случај нам, јелте, показује да политичка подобност данас у Србији штити од закона и најцрње мафијаше! Немам доказе, али гарантујем да се за Ђукановића неки моћник заложио, отприлике оваквим бираним речима: „Немојте Ива у притвор, знате, он је муж Пајт�