Jovana Lađević

Montirao i postavio Jovanin najveći obožavalac.

76313b0942e001381c47c8789461a83d

Veljko Klenkovski - Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Nikole Srdica.Usavršavanje nastavio u Parizu kod cuvenih pedagoga kao što su Richard Vielle i Guy Deplus. Dobitnik je mnogobrojnih prvih i specijalnih nagrada na internacionalnim takmicenjima u Ljubljani, Pancevu, Beogradu, Parizu. Kao solista, nastupao je sa Royal orchestra of Brisel, Beogradskom filharmonijom, simfonijskim orkestrom RTS, Gudacima Sv.Djordja, Niškim simfonijskim orkestrom. Koncertirao u Belgiji, Španiji, Rusiji, Kini, Nemackoj, Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi, Indiji. Osnivac je i clan tria Beogradske filharmonije, a takodje je clan kvinteta Beogradske filharmonije. Kao prvi klarinetista bio je clan Simfonijskog orkestra RTS, Philharmonie der Nationen (Nemacka), kamerne opere “Madlenianum”.
Od 2002.g. je prvi klarinetista Beogradske filharmonije.

Prvi instrument s kojim se Veljko Klenkovski sreo u detinjstvu bio je klarinet njegovog oca, koji je prvo nevešto sklapao, a potom i svirao na njemu. Tako je poceo da ga uci, a ispostavilo se da je izbor bio pravi. Posle petogodišnjih studija na Nacionalnom konzervatorijumu regiona u Parizu i u privatnoj školi “Eko normal” vratio se u Beograd zbog odsluženja vojnog roka.

Na žalost, u tom periodu su svi kontakti sa Francuskom prekinuti. Klenkovski je angažovan kao prvi klarinetista - solista u Simfonijskom orkestru RTS-a, a uporedo vec dve godine nastupa sa orkestrom “Filharmonija nacija” iz Hamburga, u raznim delovima sveta.

Vanessa-Mae Vanakom Nicholson, je rodjena 27. oktobra 1978 - tacno 196 godina posle legendarnog violiniste Nikole Paganinija. Njena familija se preselila u London kada je njoj bilo 4 godine.Tu je pocela da uci klavir, a godinu dana kasnije violinu. Kad joj je bilo 7 godina pobedila je na prestižnom takmicenju “Mladi britanski pijanista godine”. Tada je odlucila da odustane od karijere pijaniste i posvetila se violini. Vanessa-Mae je pocela svoj pohod kroz svet prvim koncertom kada je imala 10. godina. Svirala je u Kraljevskom filharmonijskom orkestru iz Londona. Postala je najmladji solist koji je svirao Baha, Mocarta i Kabalevskog.1991 godine, ceo svet je proslavljao 200-godišnjicu Mocartove smrti. Vanesa je bila prisutna. Ova devjcica od 12 godina je svirala sa orkestrom “London Mozart Players”.Ona jednostavno voli muziku i voli sve da svira, bilo da je to Betoven, Mocart, Majkl Džekson, Bitlsi, Prins, Paganini ili Elvis Prisli. Ona ih sve voli. Vanessa je brzo postala ekstremno popularna licnost. Dalje pricati o Vanesi je mudro ali pravi ljubitelji muzike postupaju još mudrije i jednostavno puste njenu muziku i uživaju. Njeni albumi i sve interpretacije odgovaraju svakome i uvek su rado slušane. Njen album “The Violin Player” prodat je u 300.000 primeraka. Jednostavno ne zna se da li je lepša njena muzika ili ona - Vanessa Mae.

Gospodin Žika Stanic je covek koji je bio prvi ucenik, moje bivše muzicke škole, osnovne muzicke škole “Miodrag Vasiljevic” u Boru. On je izvrstan poznavalac muzike, a još bolji muzicar. Zaposlen je u Radio Televiziji Bor kao glavni muzicki urednik za televiziju i za radio. On je jedan od ljudi koji su me iskreno i srdacno podržali, a samim tim i pomogli. Žile, kako sam cula da ga zovu, bukvalno uživa u dobrom zvuku i tonovima. Njemu mogu da zahvalim na mom medijskom predstavljanju, jer sam bila nekoliko puta gost RTV Bor. Cika Žile nije takav samo prema meni. On posebno voli svu decu sveta. Pomaže uvek i svakome. Jednostavno ovakvog coveka treba poželeti u blizini. Mene i moje drugare iz muzicke, škole je uvek zvao da ulepšamo neku menifestaciju. Time je doprineo našem predstavljanju i populaciji lepe muzike.

Mi smo mu se oduživali kvalitetnim sviranjem jer znamo da baš to najviše voli. Ovo su slike sa jedne od takvih manifestacija u Domu kulture u Boru, u julu 2007. godine. Upravo zbog svega ovoga, ga nisam pomenula u jednom od predhodnih tekstova, konkretno “Zahvalnici“, jer ovako želim posebno, samo njemu da se zahvalim i u svoje ime i u ime mojih drugara.

E pa, cika Žile, puno Vas voli i pozdravlja Jovana.

Moj stric Siniša Ladjevic je napisao ovako:
“Kada sam pre gotovo trideset godina upoznao Vladana pomilsio sam da je momak zalutao u profesiju muzicara. Ne samo da sam pogrešio, nego sam pogrešio katastrofalno- toliko, da ni dan danas to sebi ne mogu da oprostim. Godine su prolazile i svakom od nas dale nove uloge, puteve i zadatke. Ja sam se igrom slucaja totalno udaljio iz nekog muzickog sveta, “poterao” neke nove puteve - povezao konce malo drugacije, medjutim Paja je svojim radom prestigao mnoge muzicke legende iz našeg kraja a i šire. Dokazao je da je više od svih nas voleo svoju gitaru i svoju muziku, a što je najvažnije, svoj grad i podneblje u kojem je odrastao. 2004 godine sam na RTS-u prvi put video spot koji me je šokirao. Na njemu je Vladan Vuckovic iz “sedmospratnice” /to je zgrada u centru Bora prekoputa “cešlja” u kojem sam i sam stanovao/ u spotu snimljenom na planini Stol nadomak Bora, koji svira nešto što me je momentalno oduševilo ali i paralisalo… Nisam znao u trenutku šta je to što slušam ali za kratko. Vladan je obradio predivnu vlašku pesmu “Krpa mare” dao joj novo ruho, oplemenio je i dodao svoj muzicki pecat i po meni postigao nešto što ce teško uspeti da ponovi. U svemu tome je veoma bitno da naglasim da sam to prvi put cuo daleko od mog Bora i Srbije što citavoj prici daje novu dimenziju.”

Ja licno ne poznajem (cika) Paju, ali znam o njemu dosta toga. I moj tata, koji ga jos uvek zove “Pajce”, i koji se odusevljava njegovom muzikom, mi je pricao o njemu i objasnio kako je i koliko vezan za njega. Naime stanovali su u istom kraju. Pajina mama - Radmila je mom tati predavala u osnovnoj školi (srpski jezik). Zoran (Pajin tata) je deciji stomatolog i mom tati je “sredjivao” zube kada je ovaj jednom prilikom pao i skoro sve prednje zube polomio i iskrivio. Nije ovo jedina veza izmedju mog tate i Paje. Išli su zajedno u muzicku školu. Baš se secam kada sam ja krenula u tu istu muzicku školu (Miodrag Vasiljevic, Bor) da mi je tata rekao da budem uporna i istrajna, kao što je to bio Paja. Dok je Paja redovno pohadjao casove solfedja i klavira moj tata je sa društvom, iza muzicke škole, igrao klikere. On se sada kaje sto je više voleo klikere nego klavir, ali mu je drago što ja nastavljam sa muzikom.

Trenutno sam u istom gradu gde je i Paja, pohadjam srednju muzicku školu “Slavenski” u Beogradu. Još se nismo upoznali i bice mi drago da se konacno upoznamo. Mozda cemo nekad i odsvirati nesto zajedno, što bi za mene bila velika cast.

U svetu muzike gotovo da nema onih koji se mogu pohvaliti tako dugim estradnim stažom kakav ima maestralni klarinetista Boki Miloševic… U osmoj deceniji života, neumoran je, svež i mladalacki oran za dokazivanje kao da je na pocetku karijere. Ljubazan i predusretljiv, pleni jednostavnošcu i neposrednošcu, kakvu imaju samo malobrojni i veliki.

Boki Miloševic: Sve je pocelo 1. septembra 1950. godine. Još sam bio student Muzicke akademije. Konkurisao sam u Radio Beogradu i prošao na konkursu! Bilo je to, cinilo mi se, ravno cudu. Imao sam podršku legendarnog Carevca. Neocekivano sam se našao na kultnom mestu i zauzeo fantasticne pozicije. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Studije sam priveo kraju, vrata su se preda mnom otvarala…

Ostatak procitajte: Estradni magazin

Ognjen Popovic - Tokom studija u Minhenu, klarinetista Ognjen Popovic poceo je da komponuje etno muziku balkanskih prostora. Nostalgija, kao izvor nadahnuca, gonila ga je da gomila note, ukrštajuci tradicionalni folklor sa elementima klasicne muzike. U rodnom Pancevu oformio je 1998. bend Ognjen i prijatelji. U okviru sastava Ognjen Popovic deluje kao kompozitor, aranžer i solista na tri instrumenta: klarinetu, saksofonu i kavalu. Nastupali su u Pancevu, Beogradu, Nišu (Nišvil džez festival), Vršcu, Loznici, Novom Sadu (Interzone festival) i drugim gradovima Srbije, u Madjarskoj, Nemackoj.
Ansambl je ucestvovao na manifestaciji Dani Beograda u Becu septembra 2002. godine. Decembra 2003. godine nastupili su na cetiri koncerta u Rusiji, u okviru Dana kulture Srbije i Crne Gore u Ruskoj federaciji. Bili su deo umetnicke delegacije Srbije i Crne Gore na Letnjim olimpijskim igrama u Atini 2004. godine.

Prvi CD ansambla Ognjen i prijatelji pod nazivom Balkan Rumba (B92, 2001) naišao je na izuzetno dobar prijem kod publike i kritike. Veliku afirmaciju grupa je stekla predstavljanjem na koncertima i kompakt diskovima Serbia sounds global 1, 2 u produkciji B92. CD Brate frate, objavljen 2002. godine, pokazuje stalnu uzlaznu putanju ovog izuzetnog ansambla. Najnoviji CD, pod nazivom Tandara mandara objavljen je pocetkom 2005. godine. Ovaj album su promovisali u sklopu proslave Svetskog dana muzike, koncertom u Kolarcevoj zadužbini, 21. juna 2005. godine. (NIMUS 2006.)

Ovom prilikom se zahvaljujem dnevnom listu “Blic” a posebno njihovom novinaru S.Trifunovicu, na pažnji koju sam shvatila kao bezrezervnu podrsku mom radu.

27. maja 2005. su objavili ovaj tekst, kada sam pohadjala muzicku školu “Miodrag Vasiljevic” u Boru, kojoj posebno šaljem pozdrave i želim da nastave uspešno da rade na celu sa direktoricom Silvijom Kolbert- Vasic. Sada sam u srednjoj muzickoj školi “Slavenski” u Beogradu. Veliki pozdrav saljem opstini Bor koja mi je pomogla znacajnim sredstvima, tako da sam dosla do potrebnog i kvalitetnog instrumenta. Takodje ovom prilikom pozdravljam sve moje bivše nastavnike, Pericu, Dragana, Miloša i sadašnjeg nastavnika Pedju. Hvala i ostalima koje sam upoznala na raznim takmicenjima i seminarima a koji su mi pomogli da istrajem.

Voli Vas Jovana…

Mate Bekavac je poceo da uci klarinet u devetoj godini kod profesora Franca Tržana i Darka Brleka. Studije je nastavio u Gracu a kasnije na salcburškom Mocarteumu i u Njujorku, na Džulijard školi za muziku, u Parizu na Nacionalnom konzervatorijumu, u klasama Bele Kovaca, Alojza Brandhofera, Carlsa Najdiha i Mišela Arinjona. Zvanje magistra stekao je na Mocarteumu u Salcburgu. Dobitnik je prvih nagrada na takmicenjima u Lisabonu (1994), Sevilji (1995) i Beogradu (1997). Bio je jedini laureat Takmicenja mladih koncertnih umetnika u Njujorku 1994. godine, kao i Sedmog evrovizijskog takmicenja u Varšavi iste godine.

Kao kamerni muzicar sara?uje sa flautistkinjom Irenom Grafenauer i kvartetom “Tartini”. Clan je orkestra Berlinske filharmonije. Nastupao je sa Zagrebackim solistima, sa Minhenskim, Salcburškim i Moskovskim solistima, kamernim orkestrom “Cappella Istropolitana” iz Bratislave, “Franc List” iz Budimpešte, sa Slovenskom filharmonijom, orkestrom Frankfurtske opere i drugim nemackim simfonijskim ansamblima. Sa Simfonijskim orkestrom RTV Slovenija snimio je dela Mocarta, Debisija, Fransea i Grgina.

Makl Kolins je sa šesnaest godina dobio Bi-Bi-Sijevu nagradu “Mladi muzicar godine”, a sa samo dvadeset dve debitovao u Karnegi Holu. Kraljevsko filharmonijsko društvo iz Londona prošle godine dodelilo mu je nagradu Instrumentalista godine, a muzicka kritika ga ocenjuje kao “jednog od vodecih klarinetista svoje generacije”.
Do sada je saradjivao sa umetnicima kao što su Sajmon Retl, Mihail Pletnjov, Marta Argeric, Belcea kvartet…
Sa Beogradskom filharmonijom je svirao Koncert za klarinet, harfu, klavir i gudace, koji je Aron Kopland komponovao po narudžbini cuvenog džez-klarinetiste Benija Gudmena.

Po treci put Beogradskom filharmonijom je dirigovao Robin O’Nil, koji je više puta bio nominovan za nagradu Gremi, a snimio je preko trideset diskova za “Sony”, “Philips”, “Decca” i “Hyperion”. Dirigovao je orkestrima medju kojima su Londonska filharmonija, Bi-Bi-Sijev škotski simfonijski orkestar, Londonski simfonijski orkestar, Engleski kamerni orkestar i mnogi drugi, a nastupao je i na poziv princa Charlsa. U prethodnoj sezoni posebnu pažnju izazvala je njegova saradnja sa Džeremijem Ajronsom i rediteljem Endrjuom Stegalom na postavci “Price o vojniku” u pozorištu Old Vik u Londonu.
Osim Koplandovog koncerta, na programu su bili odlomci iz opere “Piter Grajms” B. Britna, simfonijska poema A. Dvoržaka “Podnevna veštica”, i “Sinfonietta” L. Janaceka.