Darko Lađević

Još neki srpski brendovi. Za srpskog političara znamo da je mnogo dobro zanimanje, a tek telohranitelja! I sam Kevin Kostner bi pozavideo – sa sve Vitni.

Ovih dana će verovatno, u stilu prave berzanske ludnice, pregoreti mnogi semafori odn. monitori koji objavljuju trenutno postignute vrednosti. Opet je najtraženija roba kvorum- glas-dva prsta. Znate onaj ekonomski fazon. Kad nešto fali, cena mu bije u plafon i čuka  na sledeći sprat. Ako se 31. avgusta obezbedi potrebna većina za usvajanje novog zakona o informisanju, a kasnije će ga verovatno malko reglirati i izmeniti (sve u skladu sa majkom jevropoom),  nepodobni mediji će biti pogašeni.

Dakle, ovaj prelaz nije u skladu sa svetskim demokratskim normama ali će velike gazde zažmuriti dok se napravi čišćenje od nepoželjnih koji tako bezobrazno kritikuju. I baš su bezobrazni ti neposlušni mediji. I glupi. Čak razmišljaju, istražuju, objavljuju razna dokumenta. Umesto da lepo pitaju šta ima novo. Dođu na šalter neke od milion agencija. Plate simboličnu taksu, više kao dobrovoljni prilog. Dobiju tekst. Objave. I gotovo. Mi građani smo lepo informisani. Sve po zakonu i evropski. A i svetski.

I verovatno će ta prikupljena lova, zbog koje će pregoreti pomenuti monitori, i bez monitoringa specijalizovanih agencija za “ono” javnosti,  biti humano vraćena poreskim obveznicima, koji kao i uvek moraju da pametno potroše svoj novac, a na veliki projekat letnjih javnih radova. Eto obrta zdravog kapitala. I sve nam se onda diže. I BDP (jel se tako kaže), i kosa i još svašta nešto …

Građani Srbije će platiti ovog leta puno džakova dinara za obezbeđenje državnih funkcionera i ostalih „ugroženih lica” tokom letovanja u inostranstvu – čitam u novinama, i ne sećam se da je neko pomenuo ovaj veliki projekat koji će angažovati celokupno stanovništvo. Kakav uspeh!  Svi angažovani. Projekat koji je uposlio oko 6 miliona ljudi. Ne znam tačno koliko nas je ostalo.

Kako navodi Press: “Srpski poreski obveznici platiće ove godine čak 100.000 evra za letovanje telohranitelja u luksuznim hotelima u Grčkoj, Turskoj, Crnoj Gori, Egiptu i ostalim destinacijama! Država, naime, plaća sve troškove telohranitelja koji na odmoru, u skladu sa zakonom, prate  funkcionere, ali i „lica” kojima je dodeljena zaštita! Iz budžeta se plaćaju i prevoz i hotel i dnevnice i svi ostali troškovi.”

Ni majka Amerika, proleterska, neće se puno mešati, u onaj gore napomenuti nedorađen zakon za jednu upotrebu, jer i oni imaju jednu, još veću, humanitranu akciju skupljanja novca.

Kažu da je tamo došlo do masovnog proglašavanja bankrota, i da to čine uglavnom građani srednjeg sloja. Zato ovi naši hoće da nas spasu budućeg rizika, pa i nemamo taj sloj u sredini.

Pravda se pozabavila time i objavila:  “Uz stvoreni finansijski dug, do bankrota najčešće dolazi zbog zdravstvenih problema, razvoda ili gubitka posla. Pad vrednosti nekretnina takođe je doprineo većem broju bankrotiranja građana.
Zbog promena u zakonu o bankrotu iz 2005. godine, oni koji proglase bankrot moraju da pohađaju dvočasovni kurs o finansijama. Vlast veruje da dugoročno nijedan građanin neće morati da proglasi bankrot više od jednog puta, što uopšte ne deluje optimistički. Interesantno je da analitičari ne objašnjavaju kakav je život ljudi koji su morali da pribegnu tom strašnom potezu i proglase bankrot.”

(Uf, ovo je mnogo dobro – za dva sata sve saznaš i naučiš. Baš će milion ljudi biti psihički spremno da pored svih problema zapišu neku definiciju, čak i ako je kurs besplatan, a verovatno nije. Ameri su maheri.)

Eto tako. I bolje da se pogase svi mediji. Bolje da ne nemam pojma. I uživam. Bem ti, fali mi 25 dindži za cigare. Hleb imam od prekjuče. I da juče nisam dao 25 komada na novine, sad mi mogao da pušim. A još nisam ispušio. Valjda.

Kada je Skot Bedberi (intervju za TABOO) na pitanje o povezanosti brenda i nacije, između ostalog, rekao: “…To nije Amerika u kojoj sam ja odrastao i to su stvari kojima mi moramo da se vratimo, kojima mi moramo da težimo. Na to mislim kada kažem da želim da brendiram Ameriku. Želim da je ponovo svi vide kroz pozitivne osobine koje sam vam naveo. Ima zaista fascinantnih paralela i sličnosti između toga šta je potrebno kako bi se izgradio snažan brend firme odnosno brend nacije…” nisam ni sanjao ta to ima i te kako velike veze sa nama odnosno sa sledećom temom o kojoj pišem ovih dana.

Evo još nekoliko pametnih stvari ovog marketing-maga, a  koje ću kasnije oblazložiti kroz nesretne srpske primere, i time , nadam se objasniti zašto podsećam na njegove reči.

Kada je objašnjavao problem nekih kompanija da predstave svoj brend, izneo je dobar metod: “…Probajte da opišete svoj brend na jednoj stranici sa nekih 300 reči. To nije teško. Nakon toga svedite taj opis na jedan pasus, a zatim na jednu rečenicu. Složićete se da u jednoj rečenici nije lako objasniti šta radi vaša kompanija. Međutim, probajte, posle da tu rečenicu svedete na tri reči li čak na jednu adekvatnu reč. Možda će vam biti potrebno šest meseci da to uradite, ali to će biti reči koje će svi zapamtiti i koje će predstvaljati nešto lepo što potrošača povezuje sa vašim brendom.”

E sad, zašto je ovoliki uvod. Svakodnevnica mi je doturila jedan zanimljiv tekst:

Kako obuzdati vozače? – Svedoci smo pogibeljnih vožnji i vozača širom Srbije, pa bi novodoneti Zakon ovo trebao da ispravi, ali tek s kraja godine. Najčešći uzrok saobraćajnih nesreća kod nas je neprilagođena brzina, odnosno prekoračenje ograničenja. Slično je i u svetu, ali ne ovako drastično kao kod nas.

Policija u američkom  Wisconsinu dosetila se da pored puteva gde se često prekoračuju brzine postavi mobilne interaktivne tzv. “Speed displeje” koji sa ugrađenim IC detektorom brzine upozoravaju dolazeće vozače koliki prekršaj čine i kolika je verovatnoća dešavanja saobraćajne nezgode.

Ovde sam već otkrio novi srpski brend. Vozači (koji su ipak prvo bili obični pešaci) uopšte, saobraćaj i ponašanje na našim tužno karakterističnim kolovozima. Čitajući zadnjih godinu dana sve u vezi saobraćaja, Zakona o saobraćaju, našao sam jednu primedbu. Kazne su u redu. Treba biti i rigorozniji. Ali šta ako siroti pešak ili vozač ne zna (kao i što jeste slučaj kod nas) kako da se ponaša u saobraćaju. Dakle treba prvo više raditi na edukaciji pa onda na kažnjavanju. Moje mišljenje o većini, posebno novopečenih vozača, je takvo da za svakog komentarišem da je učio vožnju u garaži. Auto škole se utrkuju u štampanju dozvola kao nekad što je država štancala lovu bez pokrića i napravila sranje. To mu dođe isto ovo. Samo što ovde ne stradamo od gladi nego se gine kao nigde. Sve je više tekstova o nesrećama na putevima. Zašto?

Dakle, eto još jednog nesretnog brenda. Kada njemu dodamo aktuelne dnevno-političke događaje i pljuvačine koje nemaju granica i apsolutistički odnos moćne manjine u čijim rukama je vlast, situacija je zanimljivija. Prepucavaje preko medija i krajanje, ne samo Zakona o informisanju, govori još više o tome. Kao što u prvom pasusu ovog teksta Bedberi kaže da “to nije njegova Amerika u kojoj je odrastao”, tako i ja kažem – ovo nije moja Srbija u kojoj sam odrastao. Sve je više brend-gluposti koje kroje sliku o mojoj nesretnoj zemlji. Pa nije ni čudo kako se odnose prema nama mnogi nepismeniji, zaostaliji i gluplji. Oni koji nemaju ni istoriju ni tradiciju kakvu ima Srbija. Ali, jbg, marketing je marketing.

Idemo dalje. Brend koji je pobio sve rekorde i koji se baš uklapa u metod koji Bedberi pominje u drugom pasusu ovog teksta, je turbo-situacija. Pre neki dan sam preneo šta fransuzi kažu a time dokazujemo da smo po pomenutom metodu uspleli da u dve reči opišemo naš brend. I nije nam bilo potrebno šest meseci da to smislimo. Jednostavno čim se pojavio – to je bilo to. Gotovo. Novi brend.

I tako. Saobraćajne nezgode sa katastrofalnim posledicama, turbo folk i ostalo tv-ispiranje mozga, politička sranja i niske trgovine “u interesu naroda” , polako ali sigurno grade jednu sliku u kojoj najmanje ima nas malih i običnih ljudi. Naravno nije sve tako crno. Zna se i o našim prirodnim lepotama, ali šta vredi kada je tu marketing totalno zakazao u odnosu na ove gluposti. Sve se rasprodaje bud-zašto i verovatno i zbog toga malo znamo o izvorištima, vodama, lekovitim vodama, zdravoj hrani … Dok arapski svet “plače za vodom” (po nekim ranijim posacima – nude naftu za vodu u velikom odnosu, čini mi se 15 prema 1)  i dok stručnjaci predviđaju da će, pored energije, voda biti jedan od najjačih proizvoda, mi i to razbucavamo uz put i sve ostalo. Privatizovane firme zagađuju sve što se zagaditi može. U zadnjih godinu dana sam video veći pomor ribe nego za ceo život. Sve lepo objavljeno, kao udarne vesti. Nikako nisam protiv privatizacije, samo treba malo uvesti rada i reda.

Da ne pominjem broj nezaposlenih, gladnih i onih koji su umrli od gladi. Pa čak i da se setimo medijskog prepucavanja Kurira i B92. Slažem se da tu nisu ispoštovani svi novinarski kodeksi, ali i droga baš počinje da se brendira. Naravno mediji ne smeju biti sudije pre sudija, i o tome sam malo škrabao, ali napomenuta televizija je maltene uživo prenosila, između ostalih, i hapšenje legende – Džajića i time ga već uzela ulogu suda. Samo su pokvarili jedan legendarni a digli novi tragičan brend, kojeg bi se svaka zemlja stidela. I ovde kažem, krivci da se kazne – i to dobro, ako su krivi. Ali ovako javno, kada će tužna slika preleteti svet i već stvoriti jednu sliku, nema šanse da se nešto promeni ako se dokaže suprotno i uvek će upečatljivija slika biti atraktivno hapšenje, čoveka koji je pomogao da jedan srpski klub ode na vrh sveta. Tužan brend.

Ima i tužnijih stvari.

Ovih dana pomažem u stvaranju jedne knjige vezane za slavnu istoriju našeg naroda, a ako bude sreće i sponzora treba da ugleda svetlost dana u septembru, na godišnjicu proboja Solunskog fronta. Ništa ja tu ne radim stručno, nego fizikališem – prepisujem i uređujem tekstove koji mi se daju. I nisam tu jedini. I ne izmišlja se topla voda, nego se spašava od zaborava (a zaboravlja se, to je definitivno tačno) jedan od najvećih srpskih brendova – istorija. I nisam zatucani Srbenda koji voli samo ono što je srpsko a mrzi sve drugo. Naprotiv. Cenim i poštujem sve druge i kulture i istorije.

Novopečeni profesionalni Srbi i Pravoslavci, su u meni probudili jedan grozan osećaj. Nisam ni vernik  za primer. Brate ne mogu da se foliram kako sam vernik i sada kao sve znam i ponašam se u skladu sa svim pavilima. Jednostavno tako je i ne želim preko noći da se guram u prve redove. Kao mnogi. Eto još jednog brenda. Od instant Srba i vernika ne može čovek ni da mrdne. Čast izuzecima.

Tužno je dakle, kako, dok čitam tj. prepisujem napomenute tekstove, zaključujem da nemam blage veze o slavnoj srpskoj istoriji. I sramota me bre od sebe samog. Tema ove knjige je period oslobodilačkih ratova Srbije. Slavni srpski junaci i prijatelji iz celog sveta. Od Amerike do Novog Zelanda. Na primer Arčibald Rajs, ser Tomas Lipton, general Gambeta i mnogi drugi… Ovim najavljujem da ću delove tekstova (uz dozvolu autora odn. idejnog tvorca ovog projekta) objavljivati u nastavcima.

Šta će od svega biti pravi srpski brend, možda neću da doživim. Samo neka ga bude. Onog pravog, koji će izazvati poštovanje ove naše napaćene države, kao što je to bilo nekad … davno … mnogo davno.

Da. I ovo mu takođe dođe marketing. Na žalost. Nisam pristalica ove nove, ne znam kako da je nazovem, parajuće ispiračke audio i video situacije.  Ma, da  je sve kao Cecina muzika još bi i moglo da nešto “prođe”. Ovi dole napomenuti istraživači su baš promašili neke “hitove” kao na primer  “o teškim i tužnim švaleracijama na vrelom asfaltu uz umiranje i seckanje vena dok ljubav mi srce cepa a ti umri izdajice a možeš da mi kupiš i kavasaki o prokletinjo kuku lele….”  ali bar napisaše nešto. Bila je skoro i dobra emisija na B92, o svemu ovome, ali sve mi je više politički nego umetnički. Od kada su kvalitetni rokeri, srpski muzičari i legende najavili borbu protiv  svega ovoga i muzičku policiju i ne vredi. Na sreću sve ovo je nekako zaobišlo moju porodicu. Moja deca, Bogu hvala, slušaju normalno – čak sam i oduševljen što sin voli i Palmera, i Toto, i Queen itd, baš od “malih nogu”. Ćerkica je u mnogo ozbiljnijim muzičkim vodama, tako da je turbo sigurno neće zaraziti.

Neko se neće složiti sa svim ovim. Dobro, svi volimo da se i opustimo. Naravno da volim i narodnu, ali tu je Cune, Toma  i ostala “stara garda”. Ipak sve ovo što se dešava, i uz VB, 48h, Trampim ženu, i ostali trenutkovi  pred kamerama ne sluti na dobro. A kada se sve to nafiluje sa politikom u još lepšim emisijama i serijama koje su definitivno gluplje od svake latino-sapunice, ne znam ko može da odgovori na pitanje: “Gde odosmo i gde je kraj?’”

Preuzeto: ALO Autor: M.M.

„Mond“ u autorskom članku piše o fenomenu muzike „koja je proslavila Cecu Ražnatovic“

Francuski dnevnik „Mond“ bavio se ove nedelje mračnim devedesetim u Srbiji, kroz prizmu njegove blještave estrade.

Naslovom „Hej, da li si čuo za srpski turbofolk?“ i pratećom ilustracijom na kojoj je plava tabla sa imenom izmišljene ulice „Žrtava turbofolka“, ugledni list podsetio je tamošnju javnost na neke od najvećih „hitova“ ratnoprofiterskih godina.
Da bi se nekom ko nije uživao u čarima ovih zvukova docarao osecaj, novinar „Monda“ savetuje mu da zamisli „najgore tehno kompozicije ranih devedesetih, miksovane sa tradicionalnom muzikom i himnama srpskog, grčkog i romskog porekla“. Francuzi ističu socijalnu i nacionalno-političku dimenziju cele priče i podsećaju da je ova muzička tvorevina „eksplodirala dok je Srbija odbacila gotovo sve od Međunarodne zajednice u ratu. Autor teksta ističe da je turbofolk bio oružje Miloševicevog režima, a upotreba je bila najočiglednija tokom NATO bombardovanja.
„Dok su bombe padale na Beograd, veliki basovi su odjekivali televizijom, a srpska omladina je prkosila. Pristalice ovog gledišta će vam reci da je dovoljno pogledati veliku damu turbofolka da bi se stekla slika: Svetlana – Ceca Ražnatović je prodala mnogo diskova, ona voli stvari koje blješte, ali ona je takođe bila Arkanova žena, poznatog ozloglašenog nacionalističkog borca“, piše „Mond“.

„Italijani slušaju italijansku muziku, Grci grčku, a Srbi slušaju mene“, preneta je jedna od njenih izjava, uz navod da je njeno hapšenje 2007. godine bio nacionalni događaj.

Sve hit do hita

Na internet stranicu „Monda“ pored teksta postavljeni su linkovi sa pesmama koje su se tih godina orile u Srbiji, „200 na sat“ Ivana Gavrilovića iz 1994. i „Nevaljala“ Ražnatovićeve koja je, prema pisanju dnevnika, 17 nedelja bila najslušanija numera 1997. godine.

Srbija je u milion stvari specifična. Bilo da prevrnete istoriju, sport, kulturu… Društvo je samo sebi sopstvena kontra, što ne odlikuje druge sisteme. Ono što se kod nas može videti i doživeti – ne može nigde u svetu. Kako lepe, tako i ružne stvari. Ali šta je – tu je. Takvi smo mi Srbi, i što kaže Čorba, zato nas i malo više svrbi. Evo jednog lepog primera. Budućnost je znanje i nadam se da će se naš nesretno rastrojeni sistem valjda nekada probuditi i uložiti više, ako ništa drugo, pažnje kako nikada više ne bi pročitali da su talentovana deca dobila za nagardu cd sa grand šundom ili da je neko zaboravio na stipendije…

Preuzeto: Blic Online Autori: Irena Radisavljević i Natalija Živanović

Treću godinu zaredom je student generacije na prestižnom američkom univerzitetu „Jejl“, koji su pohađali mnogi predsednici SAD, Srbin – dvedesetpetogodišnji Lazar Krstić iz Niša. Pre četiri godine ovaj genijalac, inače član Mense, bio je nezanimljiv našem Ministarstvu za nauku koje mu je te godine ukinulo stipendiju. Čudna odluka, s obzirom na to da bi takvi ljudi trebalo lako da se prepoznaju među 1.350.000 nepismenih i slabo obrazovanih, koliko ih ima u Srbiji.

Lazarev slučaj nije usamljen. Veliki broj naših ljudi studira ili radi na uglednim svetskim univerzitetima poput Harvarda, Oksforda, Kembridža, Stanforda, Kolumbije, Hejdelberga ili su već na dobrim pozicijama u velikim svetskim kompanijama kao što su „Majkrosoft“, „Mek Donalds“, NASA, ARRI…
Velika većina njih danas bi bila potpuno nepoznata da je ostala u Srbiji jer naša zemlja ne samo da ne ulaže u genijalnost, već ne radi ništa da promeni sliku o nama kao nepismenoj, nerazvijenoj i neobrazovanoj naciji.

Palac umesto olovke
To potvrđuju i brojne domaće statistike prema kojima je više od polovine odraslih građana Srbije u rasponu od nepismenih do nesvršenih srednjoškolaca, tačnije 3,5 odsto je nepismeno, 6,5 odsto nikada nije išlo u školu, 22 odsto nema kompletno osnovno obrazovanje, a 24 odsto nije završilo srednju školu.
Od onih koji i upišu fakultet, oko 45 odsto studije nikad ne završi, dok broj diplomiranih na evropskim univerzitetima ide i do 80 odsto. To nas, prema istraživanjima iz 2007. godine, stavlja na začelje evropske liste.
Koren svega toga leži još u osnovnom obrazovanju, što pokazuju rezultati PISA testova, programa koji meri koliko su učenici na kraju opšteg obrazovanja (15 godina) pripremljeni za nastavak školovanja i snalaženje u savremenom tehnološkom društvu. Rezultati sa poslednjeg testiranja iz 2006. godine svrstali su nas pred kraj liste u sve tri kategorije – prosečna postignuća u oblasti prirodnih nauka, matematike i razumevanja pročitanog teksta. Definitivno nam najteže ide treća kategorija, a stručnjaci smatraju da će ovogodišnje istraživanje na tom polju pokazati još gore rezultate.
– Na osnovu trenda iz 2003. i 2006. godine od kada se PISA testovi rade kod nas, a budući da se u obrazovnom sistemu za poslednje tri godine nije ništa drastično promenilo, očekujem da će rezultati prosečnih postignuća iz prirodnih nauka i matematike ostati isti, dok će se kod razumevanja pročitanog teksta nastaviti osetni pad – smatra Dragica Pavlović-Babić, nacionalni koordinator PISA projekta.
Da je razumevanje onoga što pročitaju problem za naše đake, pokazalo je i nedavno istraživanje prema kome čak 40 do 50 odsto naših učenika izađe iz osnovne škole funkcionalno nepismeno. To praktično znači da nisu u stanju da razumeju malo duži i složeniji tekst, već samo kratke i jednostavne rečenice s jednom informacijom!

Okićeni nagradama
S druge strane, ne prođe mnogo a da u novinama ne pročitamo kako su naši učenici i studenti osvojili brojne nagrade na međunarodnim takmičenjima iz matematike, fizike, raznih prirodnih nauka. Brojni su i naši studenti koje su oberučke prihvatili prestižni svetski univerziteti dodelivši im skupe stipendije, kao i naši građani koji su na veoma dobrim pozicijama u multinacionalnim kompanijama.
Osim toga, broj članova domaće Mense poslednjih godina varira između 1.000 i 1.200, što je, kako kaže Ranko Rajović, izvršni direktor ove organizacije koja okuplja natprosečno inteligentne, iznad svetskog proseka.
Nacionalni koeficijent inteligencije (IQ) inače je nemoguće izmeriti. Kako objašnjava Rajović, računa se da je svetski prosek 100, a da je u celom svetu dva odsto stanovnika za Mensu, odnosno ima IQ veći od 148.

Sistem i motivacija
Kako smo došli do toga da je zemlja nepismenih izrodila brojne, danas svetski poznate genijalce?
Osim loše postavljenog obrazovnog sistema koji nas tera da bubamo suvoparne činjenice, a ne uči nas kako da naučeno i primenimo, jedan od razloga je i – motiv.
– To što neko ima IQ veći od 148 ne znači da je genijalac, već samo da ima potencijala da to postane. Od motivacije unutar porodice, obrazovnog sistema, društva uopšte, zavisi da li će ta osoba svoj potencijal iskoristiti ili ne – ističe Rajović, i navodi primer jednog člana Mense koji je saznavši da pripada grupi natprosečno inteligentnih, što je ga je posebno motivisalo, u 45. godini upisao Akademiju lepih umetnosti i završio u roku kao student generacije!
Profesor Beogradskog univerziteta Srbijanka Turajlić slaže se da je naš problem to što je čitav obrazovni sistem usmeren na memorisanje činjenica, a savremeno društvo, nastalo u razvoju tehnologija, ne očekuje da direktno primenjujete nabubane činjenice, već da kombinovanjem onoga što znate dođete do spoznaje kako nešto treba uraditi.
– Zato naši đaci prolaze veoma loše na PISA testovima, jer nisu naučeni da uče, već da bubaju. Kada bi ti testovi bili prilagođeni našem sistemu obrazovanja, odnosno golom nabrajanju činjenica, mi bismo verovatno bili među najboljima – smatra Turajlićeva.
Prema njenom mišljenju, situacija sa studentima je veoma slična – u svakoj generaciji postoji procenat briljantnih, koji bi to bili i bez pomoći profesora, a njen utisak je da se mnogo manje radi s onim studentima i đacima kojima je pomoć daleko potrebnija.

A ono što je nama kao zemlji najpotrebnije definitivno je pamet – mogućnost da prepoznamo, motivišemo i zadržimo svu onu inteligenciju koju druge zemlje umeju i te kako da cene, ali i iskoriste za napredak svog društva.

Preuzeto Bor grad INFO
Pre nedelju dana u kori bresta u blizini Niša ukazao se svetac; prošle godine se kod Lazarevca ukazala Bogorodica; odakle dolaze ovi znakovi i koja im je poruka?

Učitelju! Mi bi radi od tebe znak videti! Matej, 12:38

Srbi i Srbija nikad nisu bili u gorem položaju nego danas. Otimaju nam zemlju, zatiru seme, sela nam odumiru, kulturu uništavamo, veru ismevaju. Biti Srbin danas je teže nego ikad ranije. Narod, koji niko ništa ne pita, živi svoj život, sluša šta mu se priča, jede šta mu se servira, nervira se posle gledanja vesti i čitanja novina, hipnotički čeka nekakav znak, signal, valjda, da se trgne, da se seti svojih korena i predaka, da se opet uhvati u koštac sa dušmanima i opet postane gospodar svoje istorije. A znakovi?

Znakova ima, amin. Niknu iz zemlje, iz drveta, iz stenja. Obično ih ugleda neko dete, svešteno lice, neki čoban, ili neka druga prosta duša koja se nije odrodila od tradicije predaka. Pročuje se po komšiluku, pa onda oni dođu da gledaju u čudo. I da se čude. A čudo – miruje, kao da je oduvek bilo tamo.
- Čuda su svuda oko nas, ona se stalno događaju. Pitanje je koliko smo mi zaista sposobni da ih vidimo, da ih prihvatimo. A ona se događaju, pokazuju se na jasan i nepobitan način. Bog deluje stalno, na razne načine, a problem je u nama, odnosno u pitanju koliko smo mi spremni na komunikaciju s njim – kaže psiholog i narodni poslanik NS Aleksandra Janković.
Prema rečima Jankovićeve, važno je odrediti da li je neka pojava zaista čudo, ili je reč o optičkoj varki ili fenomenu druge vrste. Zato SPC i ima metod kojim se ovakve stvari „vagaju“.
- Ali nepobitno je da čuda postoje, prava, koja se nikakvom logikom ne mogu objasniti. Ona se pogotovo javljaju u vremenima besmisla, kao Božji znak čija je svrha da nas ohrabri, da nas podseti da nismo sami – zaključuje naša sagovornica.

Suze svete Petke

U prošli petak, u selu Donji Adrovac, kod Niša, proplakalo je drvo i napravilo lik svete Petke, kažu meštani. Ni oni najstariji, vele, ne pamte da se nešto slično ikad dogodilo. Svetica se pojavila na stablu usred njive, nedaleko od crkve koja nosi njeno ime. Meštanka koja je prva ugledala svetu Petku kaže da joj se najpre ukazala čudesna svetlost, a zatim i sama svetica, sa oreolom. Prema rečima meštana, voda se neprestano sliva niz deo drveta na kojem se nalazi glava svetice; Sveta Petka ne prestaje da plače.
Sada čekaju Irineja, vladiku niškog, koji će svojim očima videti fenomen i prosuditi da li je reč o optičkoj varki, igri prirode, ili pravom čudu.
A narod ko narod – nagrnuo da vidi, da oseti, da se ponada. U teškim vremenima jedino što nas održava je vera, vera u bolja, ljudskija vremena – vremena čuda.
- Za one koji imaju oči duhovnoga vida Bog je vidljiv na svakom mestu i u svakom trenu. Verujući vide Boga u cvetu, u svakoj travki, čuju ga u cvrkutu ptica, u šumu reke… A duhovno obnevidelim pokolenjima kakva su, nažalost, ova današnja, treba podsećanje, znak, treba im podsećanje na Boga. Nije ni čudo što Bog na ovaj način opominje narod da mu se vrati. Podseća ovo pomalo na početak bune protiv dahija, kad su se na nebu pojavili znaci koji su je nagovestili. Bog nas i sada opominje da je vreme da se pobunimo, da se oslobodimo besmisla i nakaznih navika s kojima živimo – komentariše protojerej LJubomir Ranković pojavu čudesa.

Lik Bogorodice

Prošle godine, sredinom avgusta, selo Rudovci kod Lazarevca postalo je poznato u celoj Srbiji. Jasen u dvorištu domaćina Miloja Novakovića pružio je utočište liku Bogorodice. Mirjana Redžepović se zagledala u deo drveta sa kojeg je skinuta kora i videla lik Majke Božje. Kora na jasenu je, svedoče meštani, odavno bila skinuta, ali lik niko nije video do velikog nevremena praćenog sevanjem munja i grmljavinom kakve se ni najstariji Rudovčani ne sećaju. Oni govore i da se jasen na kojem se pojavio lik Bogorodice nalazi na bivšem imanju popa Ranka, koji je nekada sa Karađorđem vojevao protiv Turaka.
Stevo Rikić, domaćin iz Gornjih Grbavaca kod Zvornika, usnio je pre nekog vremena čudan san, na Svetog Savu. Uoči Savindana sanjao je žensku osobu obučenu u crno; ona mu je saopštila da će, kad ujutru izađe u svoje dvorište, na staroj lipi videti lik sveca. I zaista, kad je Stevo ujutru prišao drvetu, ugledao je lik Bogorodice. Stevo je uzeo kadionicu i krenuo da kadi prirodnu fresku, ali oko nje su onda počele da sevaju varnice. Kad se varničenje završilo, na istom mestu je stajao lik svetog Save, sa krstom iznad glave.

Sveti Sava u Blacu

Lik srpskog svetitelja u panju vekovnog hrasta video je i Miodrag Vasović, predsednik crkvenog odbora u selu Vrbovac kod Blaca. Gradeći novu crkvu, Vasović i meštani krčili su teren i sekli stabla, pa i tri hrasta od po 500 godina starosti.
- Bilo je grana, svega i svačega, sve smo to morali da očistimo. Skoro sve smo bili raščistili, ostao nam je samo još jedan veliki panj, i dok su njega testerisali, događale su se neverovatne stvari. U Blacu i okolini je padala kiša, samo je iznad nas grejalo sunce. Panj je bio velik. Ispred nas su na hrastovom drvetu bile ukucane ikone svetog Mihaila i svete Bogorodice. Zaprepastili smo se kada su sve odjednom popadale, niti ih je ko dirao, niti je duvao vetar. Trećeg dana odem ja da vidim ono mesto i polijem temelje. Odjednom me je nešto nateralo da ustanem. Stajao sam tako i odjednom spazio krst od tri isečena panja. Kleknuo sam pored panja i molio se, a onda sam ugledao lik sveca svetog Save. Blistao je preda mnom – pričao je Vasović.

Bijeljina, Godovik, Grbalj, Beli Kamen, Galović

- Pre nekoliko godina se u Bijeljini na jednom stablu pojavio lik Isusa Hrista. „Čuda se Božja događaju, jer Bog nas podseća na svakom mestu da postoji“, rekao je tada episkop Vasilije, koji je ispitao pojavu. Radnici gradskog zelenila, koji su obrađivali drvo sa likom sveca, kazali su da ništa čudno nisu primetili, mada su grane bili nedugo pre toga obrađivali. Stručnjaci su odbacili svaku mogućnost falsifikata.
- Vožd srpski Karađorđe se ukazao seljanima Godovika, kod Požege, na steni kraj crkve. Lik Crnog Đorđija se najbolje vidi sa vrata crkve, a meštani su svedočili da su poslednjih godina najmanje dvaput na tom mestu videli čudnu, narandžastu svetlost.
- Meštaninu Ivici Mršulju iz Grblja ukazala se ikona Hrista u hrastovom balvanu. Lik je jedan od najautentičnijih.
- Zorici Stojičić iz Zemuna ukazao se u udubljenju bora u Sočanici lik svetog Jovana Krstitelja, i to isti lik kao na freski u manastiru Sopoćani. Bratija manastira je ovo prihvatila kao znak od Boga da je to mesto posebno zaštićeno svetim Jovanom Krstiteljem.
- U mestu Beli Kamen, kod Prokuplja, u kori stoletne bukve pojavila se prirodna ikona sa likom Hrista. Ikona je visoka oko metar, a lik ima nad glavom oreol, odoru koja se spušta do nogu, a iznad njegove ruke nazire se lik glasonoše anđela.
U dvorištu domaćina Mila Ješića, u selu Galović kod Kosjerića, na stablu topole se ukazao obris koji podseća na Isusa Hrista. Lik se, prema rečima domaćina, ukazao sam od sebe, posle velikih kiša na kraju leta.Lik srpskog svetitelja u panju vekovnog hrasta video je i Miodrag Vasović, predsednik crkvenog odbora u selu Vrbovac kod Blaca. Gradeći novu crkvu, Vasović i meštani krčili su teren i sekli stabla, pa i tri hrasta od po 500 godina starosti.
- Bilo je grana, svega i svačega, sve smo to morali da očistimo. Skoro sve smo bili raščistili, ostao nam je samo još jedan veliki panj, i dok su njega testerisali, događale su se neverovatne stvari. U Blacu i okolini je padala kiša, samo je iznad nas grejalo sunce. Panj je bio velik. Ispred nas su na hrastovom drvetu bile ukucane ikone svetog Mihaila i svete Bogorodice. Zaprepastili smo se kada su sve odjednom popadale, niti ih je ko dirao, niti je duvao vetar. Trećeg dana odem ja da vidim ono mesto i polijem temelje. Odjednom me je nešto nateralo da ustanem. Stajao sam tako i odjednom spazio krst od tri isečena panja. Kleknuo sam pored panja i molio se, a onda sam ugledao lik sveca svetog Save. Blistao je preda mnom – pričao je Vasović.

Prijedorsko prikazanje

Muslimani su na Svetog Iliju, 2. avgusta 2008, otvarali džamiju u Prijedoru. Ono što se tog dana pojavilo na nebu iznad ovog grada i dalje muči i Srbe i muslimane. Jedni su smatrali da je reč o svetom Iliji, koji se obratio Srbima jer su se odrekli Boga, a drugi da je poruku uputio muslimanima, koji su baš na njegov dan otvarali džamiju.
Svedok Marko Šiljegović sa strahom priča o onome što je video.
- Dan je bio sunčan, nigde na vidiku ni oblačka. Odjednom je počeo da duva neobično jak vetar, nebo se zacrnilo, munje su sevale i tukle po brdima. Pogledao sam u nebo i smrzao se od straha. Video sam „prikazanje“ pretećeg pogleda. – Jasno sam mogao da vidim čitav lik; takvo nešto ne može da bude igra sunca i oblaka.
Četiri dana kasnije, u crkvi Rođenja presvete Bogorodice crkvena zvona zvonila su sama od sebe.
- Nigde oko crkve nije bilo živog stvora. Bio je mrkli mrak. Zvono na crkvi može pokrenuti velika snaga i do njih čak ni ptice ne dolaze – rekao je zvonar LJubomir Rodić.

Preuzeto:  Sve vesti

Internet pretraživač Gugl odao je počast velikom naučniku Nikoli Tesli koji je rođen na današnji dan davne 1856. godine, tako što je na naslovnu stranu postavio logo inspirisan Teslinim radom.

Tesla je rođen 10. jula 1856. godine u Smiljanu, u Lici, a umro je 7. januara 1943. godine u Njujorku. Njegovi otac i majka Milutin i Đuka poticali su iz svešteničkih porodica.

Bor, 18.maj 2009. Preuzeto Bor grad INFO

Podhitno Okrugli sto o Boru

Kako nam je rekao naš poznati ekonomista Branko Dragaš, još jedna neuspela strateška privatizacija RTB-a Bor pomoći će da se konačno smeni neuspešna Vlada i resorni ministar Dinkić. Neophodno je, naglasio je Dragaš, da se razgovara sa ozbiljnim biznismenima u svetu. Takvih ljudi ima i oni su zainteresovani za RTB. Ali, njih ne zanimaju razgovori sa diletantima u državnoj vlasti. Rečju, neophodna je najhitnija smena cele Vlade i Mladjana Dinkića. Jer, očigledno je da Vlada nema koncepciju. RTB nije privatizovan pre dve godine kada je cena bakra na svetskoj berzi bila oko 9.000 dolara za tonu. Predlažem, zajljučio je Dragaš, hitan Okrugli sto u Boru kako bi se videlo gde je izlaz. Najbolje je rešenje koje je ekipa stručnjaka na čelu sa mnom predlagala u oktobru 2006. godine. U toj novoj strategiji stoji da 51 odsto kapitala ostane u državnom vlasništvu, 15 odsto pripalo bi bivšim radnicima i penzionerima, isto toliko činilo bi privatitacioni fond, a 19 odsto bilo bi vlasništvo strateškog partnera.

Sindikati

„Vidimo još jednu lošu epizodu filma zvanog „Drugi tender za prodaju RTB-a Bor“ i kako žele da ga repriziraju, ali sada na „mala vrata“, za malo novca, netransparentno i dogovorno omoguće firmi „A-tek“ većinsko vlasništvo kapitala RTB-a Bor. Pominju i višak radnika i brigu za „državne novce“ i da je „A-tek“ naš jedini spasilac.
-Ako se robni kredit za izgradnju nove topionice prenese na kompaniju „A-tek“, izgradnja nove Topionice biće samo iluzija! – rečeno je počektom ovog meseca u JSO RTB-a uz napomenu „da se sada, kada je izgubljeno pet godina oko tenderskih „zavrzlama“, kada se cena bakra oporavlja, kada se štedi na svim nivoima, kada RTB Bor polako vraća nekadašnji sjaj, javljaju oni kojima to ne odgovara i žele da od ove kompanije, Timočke krajine i Srbije, stvore ekonomske zavisnike.“
Drugi većinski sindikat u kombinatu bakra, Nezavisnost, nedavno je saopštio da su sindikati, nažalost, razjedinjeni i nemoćni, što potpuno odgovara Dinkićevim zamislima. Radnici se gotovo i ne suprostavljaju takvim stavovima vrha vlasti i na taj način najdirektnije pomažu ostvarenje cilja koji im ni u kom slučaju ne odgovora. Sindikat Nezavisnost, ali i ostali sindikati, zahtevaju od Mlađana Dinkića da se ne „igra vatrom“ i ne otpušta radnike protiv njihove volje.
U sindikatima i celoj borskoj javnosti, i danas i ranije, veruju da je najbolja opcija za državu, kao i Bor i Timočku krajinu, da RTB ostane u većinskom vlasništvu Srbije, jer i naši zakoni zabranjuju privatitaciju prirodnih bogatstava i dobara od opšteg interesa. Pozitivno se ocenjuje spremnost države (ukoliko i to nije još jedna marketinška igra ministra Dinkića) da se uloži u proizvodnju i novu Topionicu bakra. Krajnje je vreme, opšte je mišljenje, da stanovnici Bora i okoline ne udišu sumpor-dioksid i ne budu podložni najtežim posledicama po zdravlje. Podseća se da je u Boru prosečno najveća smrtnost dece u Evropi i da su u stalnom porastu kancerogena oboljenja.

Dinkić kriv za agoniju RTB-a
-Sindikati nisu krivi za privatizacionu agoniju RTB-a. U kupoprodajnom ugovoru sa ATEK-om ne postoje odlaganja, niti uplate na rate. Nema ni aneksa ugovora. Tamo lepo stoji da do 29. februara mora da se isplati celokupna suma od 466 miliona dolara. I to u kešu. Neko je, najverovatnije u dogovoru sa ministrom Dinkićem, prolongirao taj rok do 4.aprila. Kao da se zaboravilo da je ugovor zakon i da nema odstupanja. Uostalom, RTB-e niko ne može da kupuje na rate – rekao je 4 janura 2008, na sastanku Odbora Samostalnog sindikata RTB-a, predsednik te radničke organizacije Dragan Aleksić.

Ako opet počnem o mom prijatelju Branku, krenuće opasne strelice (doduše, nema ih toliko u zadnje vreme – a  i primetno je da svi polako shvataju o čemu on to godinama “trabunja”). Jednostavno to je tako kako je. Definitivno je čovek u pravu. I bio i jeste. Kako stvari stoje i biće. Tu neki koji se u zadnje vreme lomataju oko njega (ne mislim naravno na saradnike – nikako, sve su to pravi magovi u svom poslu i veliki, iskreni i pošteni ljudi – pravi tim za najjaču Svetsku ligu)  pokušavaju da mu pridju na razne načine a nemaju ni pola “onoga”  jer su se toliko ogrešili i  nemaju obraza da stanu i priznaju grešku a što bi ovaj i prihvatio jer mu je najmanje stalo da se nešto dokazuje ponovo ili da se sveti.

Milijardu je primera kad je “zabranjeni i nepodobni Branko” najbezobraznije širakiran i kritikovan. U zadnje, a veoma kratko vreme milion primera imamo gde se sve ono što je “lupetao” po raznim tribinama i slobodnim ali malim medijima, polako, možda je suviše grubo reći, prepisuje i prepričava. Nikako ne želim da umanjim prognoze i pamet ostalih ekonomista i analitičara koji su istog mišljenja, jer naravno, Branko jeste najveći medju njima (ima ga dva metra i 120 kg) ali gospodo ja se Vama javno i unapred izvinjavam ali uglavnom ste svi imali veću medijsku pažnju tako da mi je Branko ipak na prvom mestu. Pristrasan sam. Da. Šta da radim kad sam sa Brankom proveo više vremena nego sa Vama. Znam kakav je u poslu i kako munjevito i brzo vadi kombinacije i cifre iz malog mozga. Ko zna šta još ima u velikom. Znam kakav je i kad je situacija “opuštenija”. Njegove anegdote i iskustva sa raznim, kako svetskim tako i domaćim politčarima, bankarima, pa čak i kancelarima, šeicima, premijerima, predsednicima svih režima i perioda,  duboko su urezale jednu sliku u mojoj glavi koju neću nikada izbrisati. To se ne može prepričati. To sve treba doživeti.

Sad se ja kao neki faktor razumem i u politiku, ekonomiju ili svetsku krizu. Inače u domaću se baš super razumem i uklapam se u sisteme mada sam večito nešto bio nepodoban. Baš sam talentovan da napravim neko sranje. I što reče jedan običan radnik (a posle jedne emisije Branka Dragaša na lokalnoj privatnoj TV Sezam) koji ne samo da je žrtva celog ovog sranja nego je isto tako neobrazovan kao i ja: “Sve je to za mene  stručno, nejasno. Komplkovano. Ali njega kad slušam (Branka) sve ga razumem – kao Tita što sam nekada razumeo!”  Dakle ja se kao nešto razumem i malo čitam i gledam. Pratim. Brankovi stavovi u zadnjih desetak godina su poznati. Onaj ko ne zna o čemu pričam  – i ne treba da se sekira što ovo pišem. Evo nekoliko svežih primera koje sada čitam a već  sam sve to davno čuo baš od ovog mog prijatelja. Budite vredni pa potražite njegove tekstove i video materijale na internetu. I da krenemo konkretno:

“…Pa zar na novčanici od jednog dolara već decenijama ne stoji “novus ordo seklorum” ili “novi svetski poredak”?
Odgovor na ova pitanja ovih dana je “dopričan” u predgrađu Atine – Vuljagmeniju, u luksuznom hotelu “Astir”, gde je okončan 57. sastanak grupe “Bilderberg”, po svemu sudeći najuticajnije grupe moćnika na svetu, koji se okupljaju jednom godišnje. “Bilderberg” je organizovao nezvaničnu godišnju konferenciju na kojoj se prisustvuje po pozivu, a neko bi mogao da ih nazove i najvećom nevladinom organizacijom na planeti….”

“…U najužim krugovima “Bilderberga”, prema Lučićevim rečima, razmišlja se o tome kako da se ekonomska kriza prevaziđe i tu su trenutno aktuelna dva scenarija.
- Prema prvom, dolar treba zameniti za “amero”, valutu koja će da “pokriva” SAD, Kanadu i Meksiko – dodaje Lučić. – Ogromna količina dolara treba da bude uništena i zamenjena za novu valutu, u kojoj bi “štampari” (bankari) zaradili enormne količine novca. Taj trik se pokazao vrlo uspešnim i pljačkom Evrope i zamenom lokalnih valuta za evro.
Druga opcija, kako objašnjava naš sagovornik, jeste ona kojoj se često pribegavalo u doba krize – rat….” – KOMPLETAN TEKST

Na istoj internet stranici ćete i naći slične tekstove koji govore u prilog ovome što i sada pričam. Na primer:

Za večernje novosti govori Džerald Selente

“… – Amerika je i početkom devedesetih godina prošlog veka ušla u recesiju, ali se tada pojavio Internet. Upravo je Internet revolucija donela nov i jedinstven proizvodni kapacitet. Izmišljeni su novi proizvodi, krenula je velika prodaja, marketing… Od Interneta i novih tehnologija sa mrtve tačke su pokrenute i mnoge druge industrije. Da bi zaustavili aktuelnu ekonomsku krizu, svetu je i sada potreban neki „novi Internet“, kao novi motor za privredu. To mora da bude nešto revolucionarno, poput otkrića vatre, ili pronalaska točka…” - KOMPLETAN TEKST

A što se tiče frke u Srbiji, Miloš Bugarin, predsednik PKS

“…Ekonomska kriza još ne jenjava ni u Sjedinjenim Američkim Državama gde je i nastala, a kamoli kod nas. Koliko god stižu optimističke poruke iz vrha države, činjenice neumoljivo pokazuju da još nismo dotakli dno….

Na pitanje redakcije da Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, tvrdi da počinje oporavak, Bugarin odgovara:

“Nisam pesimista koji sve farba u crno i želeo bih da delim mišljenje sa Dinkićem. Ali, nažalost, više verujem pokazateljima stanja u srpskoj privredi i ekonomskim pokazateljima na Zapadu.” - KOMPLETAN TEKST

Gospodo sve je ovo objavljeno 17.05.2009. u Večernjim novostima. Da li sam kriv što ovako zaključujem? Neka sam. Ali poenta je da se konačno postave pravi ljudi na prava mesta. Kada ih posadimo na ta prava mesta – dajte im da rade svoj posao. Samo to. Neću ništa više. Jel mnogo?

Nije naravno. E baš zbog svega podsećam “velike” demokrate i patriote, kojima je cilj da, kako kažu, “jednu viziju sprovedu u delo” (a to inače vrlo dobro koriste u marketinške svrhe) i molim ih da pročitaju naredni tekst, koji je objavljen davne 2006. godine. Ne budite lenji. A ako niste do sada, sigurno ćete mnogo naučiti. A ostali koji čitaju i ne spadaju navedenu kategoriju neka pročitaju ovaj tekst o tragediji Srbije i jednoj tužnoj epizodi – Ubistvo premijera.

Streljanje pameti

Autor: Branko Dragaš, 11.09. 2006.

Nakon petooktobarskog prevrata nije došlo do ocekivane katarze u našem društvu. Nakon trinestogodišnje opozicione borbe protiv omraženog despota, umesto razvoja gradanskih institucija i demokratizacije društva dobili smo takvu feudalizaciju države u kojoj tajkuni i politicka oligarhija nastavljaju ubrzano da pljackaju preostalo nacionalno bogatstvo. Zašto je to tako? Zašto se ništa nije promenilo u strukturi društva? Vec sam više puta isticao da razloge treba tražiti u tome što nakon istorijsko gradanskog protesta, kada je srušen despot, nije, nažalost, srušena despotija. Odmah nakon gradanskog prevrata na ulicama došlo je do zlokobnog saveza izmedu vrha državne bezbednosti, vrha krupnog kapitala, vrha kriminala i vrha DOS-a. Tako su cementirane despotske institucije. Umrla je demokratija na ulicama dok su oktobarske vatre još gorele. Licni i partijski interesi su pobedili istoriju. Velika prevara se spremala. Prevara koju su nazvali – reforme.

Gradani Srbije su, po ko zna koji put, naivno poverovali u marketinšku propagandu tržišnih fundamentalista. Svaka strucna kritika je proglašena za jeres. Tako je otvoren prostor za najvecu pljacku države. Tajkuni i kriminalci su kontrolisali politicke oligarhije. Svaka politicka stranka imala je svoje tajkune i nijedna nije bila zainteresovana za demokratizaciju društva.

Zlokobni savez doveo je do streljanja premijera. Ni danas se ne zna ko je nalogodavac ubistva. Opstrukcija se permanentno vrši na sve strane. Iznenadna ostavka specijalnog sudije samo je dokaz koliko je duboka kriminalizacija društva. Zašto je sudija dao ostavku na samom kraju sudenja? Ko mu je pretio? Kako je moguce da sudi tako neiskusan sudija? Kako je moguce da nastavi sudenje sudija koji nema srpsko državljanstvo? Kako je moguce da nastavi sudenje sudija ciji je rodeni brat uhapšen i optužen za organizovani kriminal ? Kome odgovara odugovlacenje procesa? Kome odgovara obesmišljavanje procesa? Ko se na jedan pervezan nacin sveti pokojnom premijeru? Kome je odgovarala njegova likvidacija? Ko je profitirao nakon njegovog streljanja?

Svako ko je pratio rad sivih celija Hektora Puaroa ostaje potpuno zbunjen. Zašto hoce da nas slude? Zašto hoce da nam streljaju zdravu pamet? Zašto nije postavljeno nijedno kljucno pitanje u vezi streljanja premijera? Recimo, niko još nije postavio pitanje ko je bio insajder u ovom atentatu? Ili ko su bili insajderi? Ko je javio atentatoru da je premijer promenio pravac kretanja? Ko? Ko je bio toliko blizu njega da hitno, za nekoliko minuta, javi da se menja pravac kretanja i da meta mnogo ranije stiže na mesto zlocina.? Ko je taj zlikovac? Zašto se njegovo ime krije? Kome je on javio? Na koji nacin? Kako je taj obavestio atentatora? Dalje, ostaje potpuno nerazjašnjeno kako je premijer povredio nogu? Objašnjenje da je to bilo na fudbalu ne mogu da prihvatim, pošto sam ga dobro poznavao tvrdim da nikada nije igrao fudbal i da je ta sportska povreda krajnje sumnjiva. Ko ga je namerno povredio? Kada? Kako? Zašto se o tome ne govori? Ta povreda je deo atentata kako bi se meta što više usporila i kako bi se izbegao promašaj. Potrebmo je detaljno ispitati nastanak te povrede jer je tu pocetak atentata.

Zašto policijske motorole nisu radile citavih pet minuta? Ko je iskljucio motorole? Kako se taj skot zove? Zašto su vrata na ulazu bila zakljucana? Zašto je premijer sam otvarao ta vrata? Zašto je bio iznenaden kada je zatekao zakljucana vrata? Ko je zakljucao vrata? Ima li taj zlikovac ime? Zašto se premijer bespomocno okrenuo i izložio dejstvu strelca? Zašto oko njega nije bilo ostalih clanova obezbedenja? Zašto je obezbedenje bilo tako loše? Ko je za to kriv? Zašto dva dana pred atentat šef obezbedenja, muž aktuelne ministarke, daje ostavku? Zašto baš uoci atentata? Da li je on nešto naslucivao?

Gde su bili uoci atentata premijerovi najbliži saradnici? Koji clanovi obezbedenja premijera imaju policijski dosije?Ko ih je doveo? Ko? Kada? Kakva je njihova povezanost sa optuženim kriminalnim grupama? Dalje, da li je policija znala da nekoliko meseci pre atentata pripadnici zemunskog klana organizuju internu kladionicu o datumu ubistva premijera? Ako nisu znali, zašto nisu znali? Ako su znali, zašto nešto nisu preduzeli? Ko ih je sprecio u tome? Kako se on zove? Da li je tacno da je jedan od optuženih nekoliko meseci pre ubistva ušetao u rezidenciju premijera pred samu ponoc i zapretio mu? Da li je policija znala o tom incidentu? Da li je ministar policije nešto znao? Zašto nije znao?

Šta je u svemu ovome radila državna bezbednost? Da li su oni imali neka saznanja o atentatu? Zašto nisu imali saznanja? Zašto je premijer otvoreno govorio o njegovom ubistvu? Da li mu je neko pretio? Da li je policija i državna bezbednost to znala? Zašto nisu znali? Zašto nešto nisu preduzeli? Cega su se plašili? Zašto nakon atentata niko nije dao ostavku? Zašto niko nije smenjen? Zašto je istraga tako aljkavo i nestrucno vodena? I zašto baš sada i na ovakav nacin odlazi sudija?

Na sva ova i mnoga druga pitanja gradani Srbije moraju da dobiju odgovore. To je istorijska obaveza današnjih politicara zbog zlocina koji je ucinjen. Bez obzira kojoj stranci pripadali. Ubistvo premijera je ubistvo institucija sistema. Ako se to ubistvo ne reši, onda ne možamo ocekivati nikakvu modernizaciju i napredak u društvu.

Zlokobni savez je još uvek na delu i zato nema pomaka u sudenju. Oni koji su bili politicki saveznici premijera su zaokupljeni svojim privatnim biznisom i potpuno su zaboravili na onoga koji ih je stvorio i omogucio da se obogate. Slike njegovih ugojenih i nasmejanih ministara koji igraju revijalne fudbalske utakmice u belim majicama sa njegovim likom su krajnje degutante. Njihovo glupo fraziranje je samo pokrice za njihovu politicku odgovornost zbog zlocina koji se desio. Šta su oni ucinili da deo odgovornosti za reforme preuzmu na sebe? Zašto su se sakrili iza njega? Zašto su ga pustili da strada? Zašto niko nije podneo ostavku pre atentata? Zašto ga niko nije opomenuo i uslovio? Zašto ga niko nije zaustavio u srljanju u smrt? Zašto nešto nisu preduzeli?

U februaru 2001 smo se poslednji put videli. Opomenuo sam ga da sa neznalicama i lošim ljudima pocinje da radi istorijski odgovoran posao. Tvrdio sam da nece uspeti. Tvrdio sam da je pogrešan koncepti da su u tom nakardnom konceptu pogrešni ljudi. Opominjao sam ga da ce ga ostaviti na cedilu i da ce on biti glavni krivac za neuspeh reformi. Molio sam ga da ne srlja i da bude državnicki mudar. Molio sam ga da napravimo dugorcnu viziju razvoja. Molio sam ga da napravimo pobednicki tim najboljih strucnjaka. Nažalost,tada me nije poslušao. Nekoliko meseci pred streljanje shvatio je da je pogrešio. Imao je nameru da napravi zaokret. Udaljio se od mnogih svojih dosadašnjih saradnika. Mnoge je otpustio. Hteo je da promeni koncept. Hteo je da promeni ljude. A onda su ga streljali. Zašto?

Objavljeno u listu Tabloid, 14.09.2006. pod naslovom Feudalizacija države

Zahvaljujem se prijateljima iz TV5  Niš, na ustupljenom materijalu. S obzirom da imam dosta kritika, ovoga puta prvo objavljujem kratak rezime cele emisije  kako bi se pre gledanja upoznali sa sadržajem.

Emisija „Gradski rebus” – TV5 Niš. Gost  ekonomista Branko Dragaš, savetnik u Vladi Ante Markovića, jedan od osnivača Beogradske berze, itd  …  objašnjava svetsku ekonomsku krizu, od početka do danas uz detaljnu analizu i činjenice…

„Glavna greška je bila kada su, 1979. Godine, SAD, umesto „zlatnog standarda” uvele dolar kao platežno sredstvo u celom Svetu. Naravno sada dolazi do zasićenja … Jedini pravi i realni novac je zlato. Svakoga dana u Svetu se iskopa 7 tona zlata. Na godišnjem nivou to je oko 2.300 tona. Od početka civilizacije pa do danas, u Svetu je iskopano oko 150.000 tona zlata. Ako jedna  tona zlata košta oko 30.000.000 USD to je ukupno 4.500 MLRD USD. BDP cele naše planete, odnosno vrednost koju privreda cele planete proizvede za godinu dana  je 50.000 MLRD USD. Vidimo da je ova cifra 12 puta veća od vrednosti zlata u dolarima. Sada dolazimo do stravične informacije: Vrednost hartija od vrednosti koje se okreću na svetskim berzama iznosi 500.000 MLRD USD. Znači ovih hartija od vrednosti, kao nekog virtuelnog novca, ima 100 puta više nego zlata. I šta će se sada desiti? Višestruko će skočiti cena zlata kako bi se ta razlika smanjila. Brokeri već povlače svoj novac i kupuju zlato, rudnike itd.”

„Primera radi Kina ima 1.600 MLRD USD u dolarima, Rusija 700, Saudijska Arabija 900, Emirati 500 … i svi oni sada imaju problem…”

Malo statistike – „Od 303 miliona Amerikanaca, 46 miliona nema socijalno i zdravstveno osiguranje, 20 miliona živi na ulici. 10% čovečanstva raspolaže sa 85% planete, 1% Amerikanaca raspolaže sa 56% Amerike. 1974. Godine, plata menadžera u Americi je bila 7 puta većaod plate radnika. Sada je 1.500, a u nekim firmama i 4.000 puta veća.”

Srbija – „Za predhodnih 8 godina, produktivnost je porasla za 27% a plate za 172%. Čim produktivnost zaostaje za platama, i to 6 puta, bankrot sledi. Za puteve u Srbiji treba 600 miliiona evra, a gradjani na štednji imaju 5,7 MLRD evra.  600.000 gradjana Srbije su u kreditima zaduženi oko 4 MLRD evra. 4 miliona Srba iz dijaspore šalje godišnje oko 5 MLRD evra. Štednja u Srbiji je 5,7 MLRD evra. Procene su da u  „slamaricama” postoji još oko 5 MLRD evra. U robi po raznim osnovama u Srbiji ima oko 7 MLRD evra. Eto preko 20 MLRD evra koje bi pametna menadžerska Vlada znala dobro i na zadovoljstvo svih gradjana da iskoristi.”

Dugovanja Srbije – „Kada je svrgnut Milošević, Srbija je bila dužna 10 MLRD USD. Sada je taj dug preko 30 MLRD USD.”

„Od januara 2001. Godine pa do septembra 2008. Godine, pogrešnom ekonomskom politikom, Srbija je izgubila  100 MLRD USD.”

„I da nema ovog ekonomskog potresa u Svetu, Srbija već  ima svoj unutrašnji problem nepokrenute privrede, proizvodnje, mnogo veći uvoz od izvoza, itd…”

„Jednostavno, sistem ne valja. Zovite ga kako hoćete, ali ne valja. Nama treba Vlada koja će da pravi pare. Ne može Srbija da izdrži ovakav državni aparat, sa 450.000 činovnika, sa velikim  platama u JP i UO. Šta će Srbiji 250 poslanika, koji imaju još neke „tezge sa strane” i imaju dobre plate, i naravno oni kažu da nema krize u Srbiji.”

„Gospodo Ministri i ostali, izadjite iz svojih Audija, napravite pare i gradjani Srbije ća vam dati procenat.”

Zakon isti za sve – „Kontaktirali su nas ljudi iz BIA-e, i to nas posebno raduje, da pripremimo sve privatizacije, jer je 95% privatizacija problematično. Isti zakon mora da važi za sve. Ako si prošao „kroz crveno”, nema veze da li si Predsednik države ili običan gradjanin, kaznu moraš da platiš.”

Kako banke plačkaju – „Banka uzme kredit, od svoje svoje centrale iz inostranstva od 3 MLRD evra a uz kamatu od 4,2%. Te evre pretvaraju u dinare i po kamati od 15,75% plasiraju Narodnoj banci Srbije. Razlika odn. zarada je 10% tj. 300 miliona evra godišnje. Eto dobrog biznisa.Obezbedjeni su Narodnom bankom koja ima devizne rezerve..”

Devizne rezerve Srbije - „Ove rezerve iznose 15 MLRD USD  i da su one u zlatu je se ne bih sekirao. Medjutim samo 2,4% tih rezervi je u zlatu, a ostatak je kod „prvoklasnih svetskih banaka”. Moje pitanje je: A gde su te banke? Odgovor sledi – U EU i Americi. Drugo pitanje je: A gde je najdublja kriza? Naravno upravo u Americi i EU. Medjutim niko ne daje odgovor na sledeće pitanje: Šta će se desiti ako sve te banke propadnu? Da su devizne rezerve Srbije 50% u zlatu a 50% u putevima, rudnicima i uopšte u domaćoj proizvodnji bilo bi dobro.”

Srbija u EU – „Srbija treba  i mora u EU, ali tek kada privreda ojača, kada izgradimo infrastrukturu, kada gradjanima napunimo novčanike da mogu da putuju kada dobiju vizu.”

Kompletnu emisiju pogledajte OVDE>>>

U selu Draževcu nadomak Obrenovca, 3. decembra 2008, u 65. godini, preminuo je novinar, publicista, književnik i osnivač RADIO NOVOSTI od 27. januara 1993. godine, Vladimir Krasić. Do 1997. godine, glavni je i odgovorni urednik i direktor RADIO NOVOSTI. Ponovo je imenovan za glavnog i odgovornog urednika RADIO NOVOSTI 3. marta 2000. godine na osnovu odluke Savezne vlade Jugoslavije.

Bio je član Udruženja književnika Srbije,  član Kraljevskog književnog kluba u Beogradu, član Udruženja novinara Srbije, član Međunarodne novinarske asocijacije u Briselu. Bio je predsednik Sekcije vojnih novinara u Udruženju novinara Srbije.

Bio je rezervni pukovnik Vojske Jugoslavije. Za ovaj čin predložio ga je general-pukovnik Aleksandar Dimitrijević.

Radnu karijeru započeo je kao operativac Službe državne bezbednosti 1964.

Počeo je kao dopisnik Radio Beograda i prvi dopisnik Televizije Beograd iz leskovačkog regiona. Bio je urednik svih izdanja “Večernjih novosti” za Jugoistočnu Srbiju sa sedištem u Nišu; zamenik glavnog i odgovornog urednika lista “Borba”; zamenik generalnog direktora NIP “Borba”. Vladimir Krasić je jedanaest godina bio na funkciji generalnog direktora NIGRO “Borba” u ratu i vanrednim okolnostima. Funkcija nije objavljivana javno i znali su je samo formalni generalni direktori, a za slučaj rata u okviru Borbe bilo je i 15 aktivnih pukovnika. Vladimir Krasić je imao zadatak da radi i priprema sve uslove za štampanje u ratu listova “Borba”, “Komunist”, “Rad”, “Četvrti jul”, “Mladost”, časopisa “Jugoslovenska stvarnost” i funkcionisanje i rad ratne redakcije Radio Jugoslavije, direktor zajedničkog preduzeća “Borba”; zamenik generalnog direktora Kompanije “Večernje novosti”; autor 53 knjige, 20.258 naslova u novinama, više od 2000 radio emisija, 275 televizijskih priloga, tri dugometražna dokumentarna filma; autor i priređivač mnogih monografija. Organizovao je prvi susret novinara radio stanica Balkana u Banji Vrujci na temu „Uspostavljanje radio mostova”.

Izlagao je umetničke fotografije na pet samostalnih izložbi; dobio 53 nagrade, priznanja i odlikovanja: Oktobarska nagrada grada Beograda za poslove narodne odbrane, nagrada “Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije, Zlatna značka Kulturno – prosvetne zajednice Srbije, Godišnja nagrada lista “Borba”, godišnja nagrada „Večernjih Novosti”, Plaketa “Podvig vojnika” za iskazani heroizam u miru.

U selu Draževcu nadomak Obrenovca 1999. godine počela je da radi, KNjIŽEVNA RADIONICA koju je osnovao književnik Vladimir Krasić iz Beograda.U Školi novinara, koju  je vodio kao glavni  i odgovorni urednik RADIO NOVOSTI, Vladimir Krasić je potpisao 999 “Majstorskih pisama” mnogim lekarima, profesorima, glumcima, istoričarima umetnosti i svima kojima je novinarstvo, pisana i izgovorena reč, bila ljubav, opsesija, strast i način života, među kojima je i jedan novinar Radio-televizije Bor.

Učesnik je jugoslovenskog rata kao novinar. Zajedno sa general-majorom dr Zoranom Stankovićem proveo je tri meseca na identifikaciji više od hiljadu poginulih u ratu.  Bio je član je Udruženja ratnih veterana Srbije.

Izmislio je i postavio na noge Radio Košavu, a dobio pisano priznanje da je udahnuo novi život i projektovao novu REVIJU 92.

Život ga gadno prevario. Izdali su ga oni koje je najviše voleo, prevarili oni kojima je verovao. Oteli su mu Radio stanicu koju je sam izmislio, nacrtao, projektovao i pustio u pogon. Ostaće zapisano da je osnovao i pokazao put razvoju najlepšem radiju u Beogradu: Radio Novosti.

Vladimir Krasić sahranjen je 6. decembra 2008. godine na groblju Orlovača.

TEKST SAM DOBIO ZAHVALJUJUĆI DRAGANI, KOJA JE DODALA:

Vladimiru Krasiću koji me je učio novinarstvu kao načinu života

Bog mi je pomogao da posle desetogodišnjeg traganja ipak dodjem do čoveka koji me je iskreno, bez ikakve zadrške najpre učio životu i bio iskren prijatelj i zaštita. i to mi puno znači jer da nisam pronašla njegov sajt za njegovog života, jedno od do sada najvažnijih traganja, zauvek bi ostalo nezavršeno, žutelo bi i starilo zajedno sa mnom kao velika rana, živela bih s tim kao sa neostvarenom željom i svojom nesposobnošću da dodjem do ljudi prema kojima sam bila iskrena i uz koje sam odrastala i sazrevala.

Osećam se kao da sam ga nešto prevarila, zvao me je pre dve/tri nedelje da odem da se vidimo, a ja NISAM IMALA VREMENA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!. Imam veliku grižu savesti, govorila sam „Vladimire, videćemo se, biće prilike”, nisam shvatala ozbiljno da jednog dana više neće biti NAREDNOG VIKENDA.

Želela bih da mu poklonim knjigu, tekst od hiljadu strana, sve bih da stavim u ove redove i svi da znaju kakvog sam šoveka poznavala i kakav mi se šovek upisao u listu PRIJATELJA.  Nisam u stanju da odvojim bitno od nebitnog, sve je važno, sve je bitno, to je bio čovek koji nikada neće izneveriti čoveka, a njega su, zbog njegove ljubavi i vere u čoveka varali i lagali svi, naročito oni koji su mu bili najbliži.

Tek nekoliko redaka premalo je i da se i nagovesti moje jednogodišnje druženje sa Vladimirom Krasićem i impresije koje ostaju kada nas više ne bude bilo.

Poslednji pozdrav tom divnom čoveku s ogromnom dušom i srcem.

Dragana Vidojković, novinar Radio Bora

“… U ovom trenutku svetske ekonomske krize, krupan kapital “beži tamo gde nema požara”. Trenutno ga nema u Africi. Pa zar nije naša Vlada to mogla da iskoristi i kaže: “Evo mi smo stabilni, evo mi imamo devizne rezerve, evo mi imamo preko 14 miliona kvadratnih metara slobodnog poslovnog prostora. Evo izvolite dodjite ovde…” (Branko Dragaš)

Tema emisije je svetska ekonomska kriza i njen uticaj na Srbiju. Čućete sažete komentare i ocene preko 500 svetskih stručnjaka – saradnika Branka Dragaša.

“… u oktobru 2000. godine je bilo 8.250 činovnika Vlade Srbije. Danas je taj broj oko 28.000…” (Branko Dragaš)

U emisiji je pomenuto i sledeće: Krediti, štednja, energetski ugovor sa Rusijom, privatizacija RTB-a Bor i besplatne akcije. Dati su odgovori na pitanja gledalaca a u vezi akcija “22. Decembra”, “Borprometa”, “Centroistoka”, “Imleka”, “Beopetrola”, “Jedinsva” Bač… Pogledajte OVDE>>>

….. Srbija je zemlja dembelija. Svetski finansijski sistem se raspada, propadaju bankarski giganti, dok u Srbiji guverner Jelašić poručuje: MIRNO SPAVAJTE! Nas se to ništa ne tiče. Titanik tone, Srbija se nalazi u potpalublju, voda samo što nije prodrla u kabine, a guverner brodolomnike poziva da mirno spavaju. Sve je pod kontrolom! Putuj igumane i ne brini za manastir! Ništa nas ne može iznenaditi! Srbija je otporna. Nema finansijske propasti. Na RTS-u nema nijedne stručne emisije koja će probuditi usnule spavače. Namerno se građani drže u neznanju. Namerno se prikriva prevara.

Njujorška berza za jednu noć izgubi 1.200 milijardi dolara. Srbiju to ne brine. Srbija peva sa Grand zvezdama….

Autor: Branko Dragaš, oktobar 2008, Tabloid

KOMPLETAN TEKST>>>

National Debt Clocks

” … Četeri od devet finalista bilo iz Rumunije a od pet nagrada, tri su isto upućeni rumunskim predstavnicima. Mnogo kvalitetnija izvodjenja bila su od strane australijanskep pevačice Sarah Reve, norvežanskog rock benda Crash!, zatim učesnika Evroviije 2008 u Beogradu, benda iz San Marina- Miodio, argentinski pevač Nicolas Cantoro, turčin Deniz, izraelci Tamir & Nir, pa čak i Biondo i 3Nity koji su mnogo bolje mogli da prodju.
U svakom slučaju, provod je bio fenomenalan, kako za pevače radi promovisanja tako i za mene zbog upoznavanja i kontakata.

Takodje gosti koji su nastupali bili su :Ruslana, Simply Red, Stefan Banica, kao i grupa poznatih rumunskih pevača koji su nastupali na vaznim takmičenjima širom sveta, a sad,samo za Cerbul de aur pod nazivom “All stars”.

Moram ovom prilikom da se zahvalim prvo Radio Mishu zatim novinarima sa TVRO i divnoj zeni sa Radia Bukurest Olivia Sima, koja mi je izašla u susret pokazivajuci mi grad i pružajuci mi priliku da upoznam i stupim u kontakt sa mnogim rumunskim pevačima,kao i  da se uživo uključim u radio Bukurešt, samim tim davala sam moje utiske o celokupnoj organizaciji, državi i naravno reklamirala internet radio Mish, iz Srbije.

Autor: Milica Fajgelj

KOMPLETAN TEKST>>>

Dugo sam razmišljao i kao svaka Srbenda^® (Baš, Made in Serbia – Full Version), koprcao sam se da izbijem iz glave neke gluposti i posvetim se lepšim i srećnijim stvarima. Kako to obično biva karakter je karakter – …. mu mater i opet, šta ću, kako ću, nego da glumim nekog koji se kao mnogo razume u ove visoke igre. Inače u potrazi za lepšim stvarima sam ostvario rezultat (0) nula i sad ću opet malo da kakim. Uzdrmana Srbija, pa i svaka kuća, porodica … Samo se priča o politici. Opet napominjem da nisam član ni jedne političke sekte, ali pošto su one obavezna stvarnost, gledam da razumem kako će moj život ići dalje i ko će ga krojiti.

Ovi radikali, i jedni i drugi, napraviše, politički gledano, mnogo dobar manevar. Poučeni iskustvom iz ranijih godina ukapiraše da politika zahteva mnogo jača i javnija pljuvanja i nebuloze. Kako su svi ostali „pazarili” tokom napomenutih godina, i čime su se služili, pravo je čudo što se pojavio neki novi zvuk u pesmi radikala. Svi su se (političke stranke) transformisali i kajali i obećavali nove vidike i principe, tako su i ovi konačno shvatili šta im je činiti. Sad cenim da će sav onaj „kusur” biračkog tela koji je toliko, i uvek „za malo” nedostajao radikalima da sednu na tron, i koji je uvek oticao na drugu stranu, sada doći nazad. A možda će biti i većeg priliva pa kada se udruže ostvariće vekovni san. To što neće ni sa kim u koaliciju, ne znači da neće između sebe, kada rezultati narednih izbora kažu koliko je čiji pazar.

Cenim da će udruženi pokupiti odlutale glasove i zbrojiti značajan politički kapital. Politički gledano rekao bih dobar manevar, mada ostavljam drugima da kažu šta tačno sve ovo znači. Ipak nisam ja neki stručnjak. Ali markeniški gledano, ovo bih ocenio za pet oskara. Ukoliko se moja predviđanja ostvare, scenario će se realizovati za nekoliko meseci, u fazonu – frka, svadja, drum bun, lud i zbun. Polovina glasaškog tela će komentarisati „Dobro je evo i oni hoće da rasčiste sa prošlošću, i ovi signali su dobri”. Ljudi su generalno nezadovoljni ovom silnom demokratijom i situacijom uopšte, i mislim da će se puno njih opredeliti za Tomu. Kasnije će da usledi radikalno – radiklana koalicija, za koju se iskreno nadam da će ipak promeniti neke stvari i fazone, pa neka i oni probaju. Zašto da ne. A inače, ko nas uopšte i pita.