Evo dobrog recepta za krizu, nezaposlenost, višak radnika …
Ulaganje za nezaposlene koji mogu obaviti određene poslove je zanemarljivo i ne treba ih nutkati “samozapošljavanjem” jer niko ne zna šta i kako da radi a posebno kako da od dobijene crkavice počne redovno da namiruje državu, nego im treba odmah naći i “tezgu”. Ovim pitanjem se trebaju pozabaviti stručniji ljudi ali mislim da ideja nije loša. Smanjivanje broja nezaposlenih ili rešavanje viška radnika je jedan od glavnih problema i ako se nađe prava kombinacija eto dobrog recepta za dalje. Veliki ekonomisti kažu da za ostvarivanje dobiti nije potrebno povećavati cenu (a u konkretnom primeru mislim na budžet, zahvatanja budžeta, takse, poreze …), nego smanjivati troškove.
U najgorem slučaju ušteda je moguća, bar za prevoz, topli obrok, minimum oko 65.000 dinara godišnje, po jednom radniku. Troškovi struje će se smanjiti a osetno će se uštedeti i na telefonskim računima, kako za fiksnu tako i za mobilnu mrežu. Ni to nisu zanemarljivi iznosi na godišnjem nivou – na primer minimum je bar 30-ak hiljada dinara. Jedna mašina/radnik će obavljati dva i možda i više poslova. Bolovanja će se smanjiti a u slučaju lakše bolesti posao ne bi trebao da trpi. Za ostalo, podrška kroz umrežavanje rešava sve.Veća bi bila i produktivnost ali i razvoj i edukacija na ovom polju.
Ima već ovakvih, ali malobrojnih, primera kod nas i nije loše razmotriti kako dalje. U našim uslovima ne verujem da bi bilo potrebno izdvojiti par hiljada dolara za mašinu, nego mnogo manje … Neće biti bitno ko koliko godina ima i koju školu je završio, što je veliki problem nezaposlenih ili viškova koji su u nekim nezgodnim godinama za državne projekte zapošljavanja ili usavršavanja. Jednostavno, bitno je šta zna da radi, a opseg poslova koji se mogu obavljati je veoma veliki. Korist bi imali svi. I građani, i privreda, i mediji, lokalna samouprava … Pa, tamo gde je to omoguće, zašto da ne?
Preuzeto: Sve vesti
EMC gigant u oblasti visoke tehnologije, svojim zaposlenima ne samo da dozvoljava da za posao koriste privatni kompjuter, već to i podržava – finansijski. EMC nije jedina firma koja to radi, a sve više firmi traži načina kako da uradi nešto slično. Od prošle godine se govori o Employee-Computer ili „Bring-your-PC-to work. U principu, radnik sam kupuje svoj kompjuter (laptop) koji može da koristi na poslu i kod kuće.
Naravno da su poslovno i privatno striktno odvojeni – tako da mogu potpuno odvojeno da se koriste – za to su zaduženi stručnjaci iz firme u kojoj je osoba zaposlena. Isto tako specijalnim softverom garantuju su maksimalna umreženost i bezbednost.
Iskustva su veoma pozitivna, kako za firme tako i za zaposlene. U društvu individualaca, svako voli da radi na kompjuteru po meri, a ako recimo firma odredi cenu od 2100 dolara za kompjuter, radnik može da doda koliko hoće i ima pravu „zverku“ na svom radnom stolu – kod kuće i na poslu.
Koliko puta sam se pitao kako to ova deca barataju sa mišem i sve nekako radi? A još kad počnu da lupaju po tastaturi uz manju gimnastiku obe šake, sve se nekako otvara, zatvara, ide gore, dole, levo, desno i sose mange. Dok ja uzmem olovku i papir i zapišem šta sam “naučio”, mašina već radi nešto treće a “lupadžija” srče kaficu. To je valjda ovo dole. Jbg, kažu nikad nije kasno da se nauči.
Često sam u situaciji da posmatram kako različite osobe počinju sa blogovanjem (studenti, osobe iz posla koje “ubeđujem” da krenu sa blogovanjem, klijenti…). Kao i uvek, najteže je napraviti prvi korak, a u slučaju pokretanja bloga to je prvi tekst (blog post, ili kako neki kažu “prvi blog”).
Ekskluzivni intervju Skota Bedberija, tvorca kampanje “Just Do It” za časopis 
T: Studirali ste novinarstvo a završili ste u marketingu. Verujem da zbog toga posedujete poseban senzibilitet za obe profesije. Šta mislite koliko je bitna ta veza između novinara i ljudi koji se bave marketinškom strukom?
Ekskluzivni intervju Skota Bedberija, tvorca kampanje “Just Do It” za časopis 
SB: Ovo je odlično pitanje. Majkl Mur je snimio dokumentarni film u kojem se pojavljuje i vlasnik kompanije Najk, Fil Knajt (Phil Knight). Fil je jedini direktor tako velike kompanije koji je sa njim želeo da se sastane. On razgovara sa svakim. U Americi volite da izgradite brendove ali nakon toga i da ih bacite u prašinu. To je ona priča o tome da kada neko dođe do vrha, mnogi žele da ga sruše na dno. Najk je pre pet godina objavio adresu svake lokacije koja proizvodi njegove proizvode. Ne samo lokacije, adrese i telefone, već imena direktora i nadzornika. Time smo pokazali da smo najtransparentnija kompanija na svetu. Ne verujem da u Americi neko želi da proizvodi patike za dolar na sat. U Americi niko to ne bi radio jer su takva radna mesta tamo prošlost. Morate znati da će uvek postojati kritičari vaših kompanija koje nikada nećete zadovoljiti kakve god odgovore im dajete.
Teško je predstaviti veliki broj definicija, stavova, primera i saveta koje je Bedberi prezentovao velikom broju okupljenih u Centru Sava. Iako na Internetu postoji bezbroj tekstova o njemu, a samo na sajtu Ju-tjub moguće je pronaći na desetine intervjua i reportaža u kojima je on glavni akter, Bedberi ni u jednom momentu nije zvučao u stilu “već viđeno”. Ono što se najviše dopadalo onima koji su ga slušali, jeste to što je gotovo svaku tvrdnju potkrepio nekim statističkim podatkom ili primerom. Prikazao je dosta TV spotova koji su urađeni za Najk i Starbaks u kojima je bilo moguće videti glamur merketinških uspeha, ali i propuste za koje svi mislimo da se ne događaju velikim, globalnim kompanijama poput ovih.
Suzan Gunelijus (
