Svako od nas, bilo da je novinar, kuvar, profesor, pre “baci oko” ili “uvo” na tekst odn. prilog o seksu, aferama, crnjoj hronici. Naravno to i najviše utiče na tiraž – gledanost – slušanost, pa mediji žestoko uzvraćaju uvek gladnom gledaocu, čitaocu ili slušaocu.
Na stranu to što su novinari-istraživači i razotkrili puno stvari i bili u pravu, treba posebno obratiti pažnju na tako osetljive stvari. Morate biti sigurni u sve što objavite. Zato se prvo i vrši istraživanje. Valjda je tako. Ne možete objaviti neke stvari i nekoga odmah proglasiti kriminalcem. Šta ako se dokaže da nije? Kako to da je čoveka mnogo lakše proglasiti krivim nego nevinim? Da. To bolje prolazi. Nije ni čudo s obzirom kako živimo, šta i koga gledamo, slušamo…
Ako već i odlučite da objavite neki tekst, obezbedite izjave “svih strana” koje učestvuju ili su uvučene u celu priču. Ogradite se sa “nezvaničnim” podacima ako ih nemate dovoljno ali dobro obratite pažnju i nemojte biti sudija pre sudije. Nemojte nikoga identifikovati i prozivati pre vremena. Bolje je ne objaviti vest nego objaviti nešto što će svima, a posebno vama naneti nenadoknadivu štetu. Tu više nije bitna ekskluziva. Negde se tu oko nas zaturio i moral. Pročeprkajte malo, razbacajte sva ova dnevna sranja kojima ste zatrovani pronađite ga. Malo ga rukavom obršite i postavite ga tamo na onu policu gde je i nekad bio. Pa ako ga većina nema , budite “budaletine” koje znaju šta je to…
Naišao sam na tekst koji me je podsetio kako sam, skoro zaplakao kada sam gledao legendarnog Džaju sa lisicama… Prvo sam pomislio da su mu Kamačo i Berti Foks namestili neku igranku da bi mu se osvetili … Uf … Bez obzira da li je kriv ili ne, ne treba ga onako pokazivati svima. Kao “vidite kako mi to dobro radimo”. Šta je sa ubicama, i mnogo većim kriminalcimai razbojnicima. Nije nego. E da ja mnogo ne ke…. i pošto i ja još učim (kao što rekoh ranije) evo teksta koji govori o tome:
Preuzeto NUNS-Dosije Autori: Ratko Femić, Ivana Kljajić
Pretpostavka nevinosti ili pretpostavka krivice? Spektaklom na osumnjičene
Šta povezuje sportske funkcionere Ratka Butorovića, Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića, sudije Gorana Kljajevića, Radeta Terzića i Životu Đoinčevića, gradskog funkcionera Dragana Ignjatovića, bivšeg direktora Službenog glasnika Branka Gligorića … Povezuje ih spektakl koji je javnosti serviran povodom njihovog hapšenja, najčešće uključujući i samo hapšenje ili nebrojeno ponavljanje ranijih snimaka i fotografija u prvom planu, u najmanju ruku kao da su osuđeni na najvišu zatvorsku kaznu. Njihov identitet nije sakriven, a sumnja da su izvršili krivično delo pomerena je u percepciji publike u sasvim drugi plan, a u prvom je bila „televizično efektna“ akcija hapšenja kakva se može videti u boljim akcionim filmovima s fantomkama, automatskim puškama, maskiranim specijalcima, strogim povicima. Publika, međutim, nije videla kada su i da li su oslobođeni ili osuđeni, pa je kontekst u koji su ubačeni zahvaljujući dramatičnim slikama hapšenja ostao gotovo netaknut.
Najsvežiji primer svakako je hapšenje grupe koja se sumnjiči za korupciju u rešavanju stambenih pitanja pripadnika Vojske Srbije. Svi mediji propratili su ovu vest uz etikete „vojna mafija“, „kriminalci u Vojsci“, „vođa mafije“… Objavljena su imena i slike svih „mafijaša“, a javnosti je istovremeno predstavljena i šema po kojoj je „kriminalna grupa“ radila. Novinari su bez većih problema u istom danu imali celu priču, zahvaljujući anonimnim izvorima iz Vojske, policije, tužilaštva…
Avansno stigmatizovanje
Mediji su zadovoljili glad za informacijama, ali su istovremeno zamaglili jedan od temeljnih principa u korpusu ljudskih prava – pretpostavku nevinosti. Nije li javnosti zapravo servirana pretpostavka krivice osumnjičenog?
Pretpostavka nevinosti jeste procesni mehanizam koji okrivljenog oslobađa tereta da dokazuje sopstvenu nevinost, a teret da dokaže postojanje krivice stavljen je onome ko tvrdi da ona postoji. Ova pretpostavka jedna je od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija. U Zakoniku o krivičnom postupku obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti striktno se nameće državnim organima, medijima, udruženjima građana, javnim ličnostima… Svi oni dužni su da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku, koji je u toku, ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog, kao i načelo sudske nezavisnosti.
Praksa je, pak, značajno drugačija. Manir medijskog „pokrivanja“ hapšenja, unapred okrivljavanje osumnjičenog i „curenje“ informacija tokom sudskog procesa – što su samo najočigledniji primeri nepoštovanja pretpostavke nevinosti – profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić nazvao je „avansnim stigmatizovanjem“ okrivljenog. Kasnija oslobađajuća presuda, pa ni naknada štete, gotovo nikada nisu potpuna moralna satisfakcija. Kao u odnosu lažne vesti i demantija, tako i u narušenoj pretpostavci nevinosti važi poučna metafora: to je kao rasipanje perjanog jastuka s petog sprata na ulicu, a zatim sakupljanje prosutog perja natrag u jastuk.
Advokat i bivši koministar policije Božo Prelević kaže da nema sumnje da novinari često krše zakon kada ljudima koji su osumnjičeni pre suđenja prišivaju krivicu.
„Ako vas neko zbog toga tuži, dobiće spor. Objavljivanjem takvih naslova vrši se pritisak na sud, ali se i ugrožava dostojanstvo čoveka. Ne zaboravite koliko je ljudi oslobođeno optužbi, a novinari su ih nazivali kriminalcima. Možda neki posle svega što su prošli neće da se povlače po sudovima, ali ima i onih koji tuže novine. Na desetine je takvih slučajeva, samo što novine retko objavljuju da su izgubile spor i morale da plate štetu zbog neistina koje su objavljene“, tvrdi Prelević.
Džajić, Kljajević, Terzić, Butorović… svi su oni u trenutku kada je izdat sudski nalog za hapšenje tek osumnjičeni. To je dovoljno da pravosudni organi i policija preduzimaju akcije kakve su im u opisu posla: da hapse, snimaju (za vlastite potrebe!), ispituju (za vlastite potrebe!)…
Ugodna veza policije i medija
Policija je dakle ključna karika u ovoj priči. Ona hapsi, snima, često i poziva medije, ustupa snimke, pa čak i izjave uhapšenih. Razlog što sve to čini uglavnom je pokazivanje i dokazivanje kvalitetnog rada. Ipak, svi su uglavnom saglasni da je to gruba zloupotreba, a još grublji prekršaj jeste objavljivanje da je uhapšeni izvršilac krivičnog dela. To je par ekselans povreda pretpostavke nevinosti i svojevrsni pritisak na javno mnjenje.Božo Prelević, pak, smatra da nema ništa sporno u tome što policija daje imena, fotografije i snimke hapšenja.
„To je dozvoljeno, ali policija ne može da vam kaže da su to kriminalci ili mafijaši. To je ono što se kasnije dešava u novinarskoj obradi“, objašnjava Prelević.
Posle javnog hapšenja Dragana Džajića oglasile su se brojne organizacije i pojedinci i upozorili medije da objavljivanjem snimaka hapšenja krše njihova osnovna ljudska prava. Beogradski centar za ljudska prava saopštio je da medijske kuće moraju da poštuju prava, dostojanstvo i privatnost osumnjičenih ili okrivljenih, pozivajući ih da se uzdrže od emitovanja eksplicitnih snimaka hapšenja, bez obzira na činjenicu što su ih dobili od policije. I zaista, ta činjenica ne amnestira medije ni pred zakonom, niti pred javnošću i profesijom.
Veza policije i medija godi i policiji i medijima. Policija se u javnosti predstavlja u poželjnom svetlu, kao odlučna, efikasna, nepotkupljiva, baš kao na propagandnim pokaznim vežbama. Mediji su, s druge strane, odličan konzument dramatičnih snimaka i fotografija, i uopšte najrazličitijih „ekskluzivnih“ informacija. Tiraž i gledanost veoma često odnose prevagu u odnosu na etiku, profesionalne uzuse, ali i zakonom zagarantovana prava okrivljenih.
Međutim, novinare često na takav način plasiranja medijskih sadržaja usmeravaju njihovi anonimni sagovornici s kojima su „na vezi“. Često su neke informacija uskraćivane samo zbog toga što je navođen drugačiji razlog. Ali, kada nekome odgovara da se nešto objavi, to se i plasira, pa tako u javnost dospevaju pikantni detalji.
Informacije i formulacije
Vlasnik PR agencije Pragma Cvijetin Milivojević kaže da bi bilo lakše i novinarima i urednicima ako bi se primenjivali zakoni.
„To ne bi bilo gušenje slobode štampe, već bi se ta oblast uredila i znalo bi se tačno šta se može objavljivati. Jednostavno, ne smete za nekoga da kažete da je kriminalac, ubica ili lopov samo na osnovu činjenice da je uhapšen. Ne smete da objavite fotografiju čoveka i da ga optužite za ubistvo. Zna se ko hapsi, ko optužuje, a ko sudi. To nisu novinari. Da se zakoni poštuju do toga ne bi ni dolazilo, a govorimo o oblasti koja je podložna zloupotrebama“, napominje Milivojević.
Poštovanje ljudskih prava i pretpostavke nevinosti zaslužuje svako. Dakle, nevinost se pretpostavlja i onome protiv koga se vodi sudski postupak – sve dok se u sudu ne dokaže suprotno i ne donese pravnosnažna osuđujuća presuda. Na ovome je zasnovan ceo koncept pravednog suđenja u krivičnim predmetima, a on se smatra temeljem ljudskih prava koja štite i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Evropski sud za zaštitu ljudskih prava, Ustav Srbije i Krivični zakonik.
Milivojević kaže da je i Ministarstvo unutrašnjih poslova shvatilo da su snimci akcija mač sa dve oštrice. S jedne strane, snimak pokazuje da je akcija urađena po propisima, ali s druge strane, u medijima se često na osnovu tih snimaka pojavljuju kvalifikacije koje nisu osnovane.
Treba napomenuti da zalaganje za poštovanje ljudskih prava u pomenutim slučajevima nije nastojanje da se mediji sterilizuju i odvrate od objavljivanja ovakvih vrsta informacija. Nikada nisu sporne medijske informacije, već medijske formulacije. Jer, ne može biti sporno objavljivanje vesti o hapšenjima kada je reč o osobama iz javnog života i krivičnim delima za koja u javnosti postoji veliko zanimanje, poput Džajićevog, Kljajevićevog ili Butorovića zvanog Bata Kan-Kan. Obrada takvih vesti postaje ključna, jer senzacionalističke scene i naslovi proizvode kod publike određene ocene. Dakle, nisu sporne čak ni slike sa hapšenja, već način njihove prezentacije.
Od događaja do javnog linča
Vizuelni mediji žive od slike, ali postavlja se pitanje mogu li sve slike biti objavljene, moraju li biti objavljene po cenu gaženja ljudskog dostojanstva i po cenu izazivanja javnog linča.
„To poziranje sa lisicama za nekoga može da bude vrlo dramatično, pogotovu što se dešava da mnogi od tih ljudi budu oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Ali, on je tada već obeležen kao kriminalac“, upozorava Milivojević.
On podseća na pompezno hapšenje Ratka Butorovića i priču o njegovoj ulozi u tzv. fudbalskoj mafiji, da bi kasnije bio optužen za mito od 1.000 evra, te pušten da se brani sa slobode.
„Setite se kako je izgledalo to hapšenje. Naoružani specijalci u fantomkama upadaju u kuću i bacaju čoveka u pidžami na pod, stavljaju mu lisice na ruke, a sve to prate senzacionalistički naslovi u novinama“, podseća naš sagovornik.
Kako kaže, gledaoci ili čitaoci žele krv, znoj, seks, brutalnost, jer je to u ljudskoj prirodi. Kod konzumenata tih informacija postoji glad za takvim sadržajima, objašnjava Milivojević i dodaje da mediji, zbog komercijalnih razloga, podilaze tom porivu i nude im ono što oni traže.
On napominje da nekada objavljivanje brutanih fotografija može da ima i edukativni uticaj. „Nekada objavljivanje fotografije žrtve može da utiče na javnost da se učvrsti stav ili osudi neka pojava ili ponašanje“, smatra Milivojević.
Među zagovornicima čuvanja identiteta osumnjičenih do podizanja optužnice najglasniji je Komitet pravnika za ljudska prava Jukom (Yucom). Koordinator njihovog ekspertskog tima Dejan Milenković smatra da ime i prezime ne bi trebalo da se objavljuje u toku prethodne istrage i zadržavanja u policijskom pritvoru sve do podizanja optužnice.
„Na taj način šteti se pravu na privatnost, a posebno treba voditi računa da li je reč o osumnjičenom, okrivljenom ili optuženom“, upozorava Milenković.
On kaže da je ova materija nedovoljno precizno regulisana i da određena pravila postoje u Krivičnom zakoniku, a određena u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
„Postoji problem i sa Zakonom o javnom informisanju, s obzirom na prekršajnu odgovornost u slučaju kršenja pretpostavke nevinosti. Više medija, odnosno glavnih urednika, već je kažnjeno po tom osnovu“, izjavio je Milenković agenciji Beta povodom hapšenja jednog beogradskog lekara osumnjičenog za primanje mita.
On je naglasio da je odgovornost pre svega na onome ko je dao podatke, kao i da Zakonik o krivičnom postupku nadležnim organima nalaže poštovanje pretpostavke nevinosti.
„To ne znači da osoba za koju postoji osnovana sumnja da je izvršila određeno teško krivično delo mora ili treba da ostane anonimna tokom čitavog postupka“, napominje on i kaže da bi Krivičnim zakonikom trebalo precizirati trenutak kada se saopštava identitet te osobe i da je to podizanje optužnice.
Spektakli i u okruženju
Spektakularne scene hapšenja viđene su i u regionu. Posebna drama bilo je „TV hapšenje“ velike grupe profesora i nastavnog osoblja i studenata Sveučilišta u Zagrebu, osumnjičenih za davanje i primanje mita. U akciji pod kodnim nazivom „Index“ uhapšeno je na desetine profesora. Okom kamere zabeleženi su i njihovi pokušaji da rukama, jaknama, kapuljačama zaštite svoja lica pred kamermanima. Epilog: većina je naknadno puštena kućama, samo su dva studenta uslovno kažnjena.
U oktobru prošle godine pred televizijskim kamerama u sarajevskom naselju Ilidža uhapšen je ratni komandant lokalne jedinice Armije Bosne i Hercegovine Naser Orić. Tada je saopšteno da je osumnjičen za „kamatarenje“ i da je uhvaćen na delu. Dve osobe koje su s njim uhapšene puštene su na slobodu posle nekoliko sati, dok je jedan osumnjičeni zadržan u pritvoru nekoliko nedelja, a potom je i pušten.
Međutim, slučaj razotkrivanja najtraženijeg haškog begunca Radovana Karadžića u liku iscelitelja Dragana Dabića nije dobio svoju televizijsku potporu, iako je priča imala sve elemente uzbudljivog filmskog spektakla. Dani su morali da prođu dok se mediji i publika nisu „zadovoljili“ fotografijom ošišanog i obrijanog Karadžića. Treba li pomenuti da je ova ekskluziva prošvercovana iz Specijalnog suda?
Slučaj Đoinčević i četiri miliona dinara zbog povrede časti
Sudija Okružnog suda u Beogradu Života Đoinčević oslobođen je maja 2005. optužbi za nelegalno posedovanje oružja. Đoinčević je uz „oko“ kamere uhapšen tokom akcije Sablja, a mediji su tada objavili da je osumnjičen i za primanje mita. Navodno je kao predsednik Vanraspravnog veća Okružnog suda u Beogradu nezakonito ublažavao kazne i bio u bliskoj vezi sa „zemunskim klanom“.
Đoinčević je 2004. pred Okružnim sudom u Novom Sadu osuđen na tri meseca zatvora zbog neovlašćenog držanja tri pištolja i municije različitog kalibra, ali je u novembru 2004. Vrhovni sud Srbije ukinuo tu presudu i naložio novo suđenje.
VSS je obavezao državu da sudiji Đoinčeviću na ime naknade isplati 4.000.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, budući da je „neosnovanim lišenjem slobode Živote Đoinčevića i objavljivanjem snimaka hapšenja i tokom suđenja u elektronskim i pisanim medijima, kao i putem Interneta, u zemlji i inostranstvu, došlo do povrede slobode, ugleda i časti koje je uživao u svojoj sredini kao sudija i kao ličnost“.
Preuzeto: 
Preuzeto: 
Koliko ja kapiram, a sve manje i manje mogu da kažem da sam uopšte i sposoban da to radim, mediji služe građanima. Postoje zbog građana i u velikom delu su upravo i finansirani od građana ili bar oni najbitniji i najjači. Bez obzira ko koliku crkavicu prima, deo ide u velike sisteme koji zajedno čine jedan veliki kolač, a koji, opet, manji procenat ljudi deli između sebe u zavisnosti kome koliko treba, ko je i da li je nadrkan i da li je i kakav sex imao predhodne noći.
Preuzeto: 
Preuzeto 
Preuzeto: 
Preuzeto: 
