Tekst: Iz biltena “Žena u medijima” u izdanju NUNS-a
Slika: Internet
Piše: Larisa Inić, novinar iz Subotice
“”Kasnila sam na jednu od takozvanih redovnih press konferencija, zbog jedne od gotovo za Suboticu nemogućih gužvi u saobraćaju. Možda dva do tri minuta. Pokušala sam da se ušunjam što je moguće tiše, a domaćin je već zauzeo mesto. “O, stigla je Larisa, koliko vidim s obe njene drugarice u dekolteu!” – rekao je.
Uznemirena atakom na moje ljudsko pravo na dekolte, iako novinarka početnica u nekadašnjem vojvođanskom građanskom listu “Nezavisni”, uzvratila sam drskom političaru: “Da, oprostite što kasnim, a ako smem da primetim, Vi ste očigledno Vaše međunožje ostavili negde pre dvadesetak godina“, mirno sam izgovorila i sela. To je bio jedan od mojih prvih susreta sa seksizmom koji se podrazumeva u odnosima sa ženama u medijima. Nekako se podrazumeva da u medijima šefuju muškarci, a žene rintaju. Čak se i šefice mentalno transformišu u muškarce koji mrze žene ii zagorčavaju im živote.
Tako sam se pre nekoliko godina, posle apliciranja na mesto novinarke na jednoj televiziji susrela sa “drkadžijom” u suknji. Prošla sam odlično sve testove, od pisanja najobičnijih vesti, do provere znanja stranih jezika. Kada sam otišla na intervju, mislila sam da sam ga glatko “položila”.
“Moram priznati da zadovoljavate određene kriterijume, ali da li biste bili spremni da smršate dvadeset kilograma u veoma kratkom roku ako bismo odlučili da vas primimo?“, rekla je. “Ni za televiziju, ni za bilo šta drugo na svetu!” odgovorila sam. “Mislila sam da Vam je potrebna novinarka koja će pratiti politiku, a ne misica!” Objašnjeno mi je kako je neprihvatljivo da se osoba sa viškom kilograma “slika” (tada sam imala višak kilograma koji je bio manji od deset i izgledala sam kao “milion dolara”) i da moram biti u suštini mršava zato što kamera dodaje najmanje sedam do osam kilograma.
Naravno, objašnjenje nije potkrepljeno ničin što bi dokazalo da novinarka koja prati politiku mora da ima liniju kao foto model. Istovremeno im je valjda prihvatljivo da osoba koja ima ozbiljan problem da sastavi jasnu rečenicu, sa asimetričnim licem, užasnim osmehom i iritantnim glasom, može da vodu talk show. Sve to je nebitno u odnosu na uslov nad uslovima da žena izgleda kao bespolni zgoljavi alien.
Nije mi pritom objašnjeno, ni hoći li, ukoliko prihvatim uslov da “skinem” 20 kilograma, dobiti neku žestoku naknadu zbog ugrožavanja zdravlja. Skinuti 20 kilograma za veoma kratko vreme znači i neku ozbiljnu posledicu. To bi, po tržišnim principima, ma koje se urednica pozivala, moralo i da košta. I to debelo.
Oni bi dobili dvostruko. Sa toliko kilograma manje, ne bih mogla podleći drugom na rang listi najvećih “grehova” medijske uposlenice: trudnoži, jer bih verovatno posle takve dijete ostala neplodna.
Konačno na to radno mesto primljen je bucmasti muškarac, ali on je muškarac. Verovatno nije bitno da bude mršav, nije bitno da bude ni dovoljno dobar (jer ovaj nije bio), nije bitno ništa drugo. On je muškarac.
Vremenom sam naučila da biti novinarka znači i ogromnu feminističku bitku, uz one koje ovaj posao donosi po prirodi stvari. Od onog prvog incidenta sa komentarom o dekolteu prošlo je dvanaest godina. On naravno nije bio i jedini, ali je bio jedan od retkih.
Samo zato što sam reagovala kao crna mamba. Svaki put.”"
)
