Darko Lađević

I tako se probudim, i pitam se da li će me i bar jednu noć ostaviti na miru … To što je Barbara dokazala svakakve gluposti u vezi novog gripa i što je tužila i UN, i WHO i svašta još nešto, ipak nije ništa u odnosu na …

… Kada ministar zdravlja izađe u javnost i kaže da će svi oni koji neće da prime vakcinu, koji ne veruju u propagandne laži ministarstva za prodaju vakcina preko privatne kompanije, morati na svoju odgovornost da potpišu da neće da prime vakcinu, ali i da će oni koji budu primili vakcinu takođe morati da potpišu da su na svoju odgovornost primili vakcinu, ukoliko im se nešto desi da ministar može mirno da nastavi da uništava naše zdravstvo, onda je to najbolji dokaz da mi države nemamo i da su neoliberalni fundamentalisti spremni da, uzimajući provizije na svakom poslu, unište sve građanske institucije zbog svojih pohlepnih interesa. Šta će nam država, ministarstva i ministar ako oni nemaju nikakve odgovornosti? Šta će nam institucije? Zašto je uništen stručni kadar Torlaka? Ako ljudi koji vode državu namerno šire paniku, šta će nam takva vlast? Zamislite da je u vreme komunističke vlasti, kada je izbila epidemija variole vere i kada je doneta naredba da se celokupno stanovništvo hitno vakciniše, zamislite da je izašao ministar zdravlja i dao izjavu kao današnji njegov kolega? To se nije moglo desiti. Zašto?

U tome je suštinska razlika između komunističke državne uprave i uprave tržišnih talibana koji su okupirali državne institucije. Setimo se da se u Narodnu banku upalo sa kriminalcima i kalašnjikovima u ruci. Suštinska razlika je u karakteru vlasti. Komunisti su dobro znali, bez obzira na njihovu krvavu revolucionarnu prošlost, šta je država i kako se država brani. U njihovom jednopartijskom režimu nije moglo da se desi da asistent sa fakulteta, balavac bez radnog iskustva, postane guverner ili ministar spoljnih poslova. U njihovom jednopartijskom sistemu se nije moglo dogoditi na najgori lekar postane direktor bolnice ili ministar zdravlja. I nikada javni funkcioner ne bi smeo da otvoreno izdajnički radi za interese stranih država i stranih multinacionalnih kompanija. Kada je izbila epidemija variole vere svi građani su išli da prime vakcinu, jer su svi verovali u svoju državu. U današnjem demokratskom totalitarizmu građani više ne veruju u državu, ne veruju režimu i ministru koji radi za nečije interese i zbog toga su primorani da se međusobno povezuju i udružuju u gerilskom ratu protiv okupatorskog režima koji širi strah da je svako okupljanje opasno po režim.

Prema zvaničnim podacima, u svetu godišnje od običnog gripa oboli milijardu i umre milion ljudi, što je ogromna i zastrašujuća brojka, ali niko svih ovih godina nije podigao paniku da se nešto učini i zaštite, najčešće siromašni slojevi, da se preventiva napravi i da raslojavanja u društvu ne budu toliko drastična da jedni umiru od gladi i neuhranjenosti, a drugi od dosade, depresije i gojaznosti. To što jedan ugojeni funkcioner Svetske asocijacije za hranu jedan dan štrajkuje i solidariše se sa 1,5 milijardi ljudi koji gladuju svakodnevno ili koji su nedovoljno uhranjeni, to je samo jedan u nizu holivudskih marketinških trikova da se zamajava sve nezadovoljnije čovečanstvo na planeti….

KOMPLETAN TEKST>>>

… ma idem da spavam …

Odoh da spavam ili kako bi neki rekli da se zipujem. Nadam se da ću se otpakovati u nekom lepšem svetu. Odoh da čuvam energiju za posliće koje kako tako sklepam i ne smeta mi što još uvek radim i po 12 sati bez nekog velikog efekta. Biće bolje. A da bi bilo i više od toga treba čuvati živce i biti odmoran i spreman. Nadam se da ova tragedija, za svet me baš briga, u Srbiji i Boru neće dugo trajati. Zato mislim da i ovaj tekst ima mnogo veze i sa mojim  gradom. Laku noć.

Do tada, prenosim tekst mog prijatelja Branka, a koji je objavio i Tabloid.

Obmane

Živimo u svetu obmana. Političkih manipulacija i ekonomskih špekulacija. Živimo u virtuelnom svetu slobode i demokratije koje su pod kontrolom Velikog brata. Novi totalitarizam je pretvorio savremenog čoveka u roba komercijalne civilizacije. Razlika između roba u robovlasničkom društvu i savremenog roba je u tome što roba u robovlasničkom društvu niko nije ubeđivao da je slobodan. Poredak stvari se tada znao i rob nije gajio iluziju da on nešto odlučuje i da se on nešto pita. Savremeni rob živi u zabludama. Ubeđen je da je slobodan u odlučivanju i da ima mogućnosti da bira. Nažalost, to je velika obmana. Recimo, verovanje da u SAD vlada demokratija i sloboda i da američki savremeni rob o nečemu odlučuje velika je zabluda. U Americi postoji jednopartijski politički sistem koji ima dve glave na istom totalitarnom telu. Da li glasate za republikance ili demokrate potpuno je nevažno, jer američki robovi uvek glasaju za iste ljude. Oligarhija Imperije u rastrojstvu okuplja uvek isti krug ljudi koji vladaju, a da li nose republikansko ili demokratsko odelo to je stvar izbornih manipulacija potrebnih da se odbrani iluzija o demokratiji i slobodi. U poslednjim decenijama čak smo dobili i porodične dinastije koje vladaju u kastinskom sistemu i sebe predstavljaju kao demokratska društva.

Naravno, kada skinete tu demokratsku šarenu lažu o slobodama i pravima savremenoga čoveka, ostaje ogoljen totalitarni sistem koji se zasniva na diletantizmu, debilizmu. Diletantizam se ogleda u verovanju savremenog čoveka da će oligarhija Imperije u rastrojstvu uspeti da spase čovečanstvo od kriza i potresa koji neminovno dolaze. To verovanje je pogrešno iz razloga što je oligarhija Imperije u rastrojstvu upravo ta koja je uzrok krize koja potresa iz temelja planetu. Debilizam savremenog društva se najbolje vidi ukoliko uključite televizor i počnete da listate stotine istih kanala koji vam je priredio Veliki brat. Sve su to, zapravo, isti kanali koji šire prostakluk, primitivizam i perverzije kojih bi se normalan i civilizovan čovek stideo da se nije razvila civilizacija u kojoj stid ne postoji. Dostojevski je pisao da je stidno nemati stida.

Nezrelost se ogleda u naivnom verovanju da neki holivudski lider može spasti društvo od propasti, ukoliko se bude neprestano pojavljivao u medijima i trtljao unapred naučene gomile gluposti svoji medijskih savetnika. Najbolji primer za to je pojava Baraka Obame. Već sam pisao o tome da je Obama velika obmana i da mi je žao jadnog čoveka koga je bolesni mozak oligarhije smislio kako bi produžili agoniju. Čitava ta programirana priča će se, nažalost, tragično završiti. To se vidi iz scenarija koji se odvija pred našim očima. Kada novi spasitelj čovečanstva, kako su ga prikazali spinovani medijski moguli, počinje svoju političku misiju iz voza Abrahama Linkolna, onda je to jasna poruka šta se sprema i kako će se sve to završiti. Ubeđen sam da je sve unapred izrežirano i da je nacistička bela oligarhija sve ovo pedantno isplanirala da bi, u trenucima velikog haosa koji sledi, uspela da nametne omču oko vrata savremenom robu. Koji će, uplašen za svoju budućnost, sam staviti tu omču oko vrata, misleći da se tako spasava iz velikog haosa. Naravno, za sve će biti kriv – crni čovek. I ta obmana nacističke bele oligarhije, koja je spremna da izazove svetske ratove samo da bi održala svoje privilegovane pozicije, već je vidljiva posle skoro godinu dana vladavine Obame.

Šta se promenilo u političkom sistemu Obamine vladavine?

Ništa. Sve je isto, samo Buša nema. Obama je elokventniji i medijski školovaniji. Buš je bio naslednik dinastije i nije imao potrebu da krije svoju glupost i ograničenost, jer su svi znali da je na to mesto doveden ne što je sposoban nego zato što je tatin sin. Sin oligarhije. I kada je svima postalo jasno da tako stupidan čovek ne može više tu opstati, da je njegovo vreme prošlo i da je svako zadržavanje opasno jer vređa inteligenciju običnog birača, izmišljen je mesija koji će doneti novo osveženje na ustajalu političku scenu totalitarnog režima.

Tako se u vašingtonskim političkim inkubatorima stvorio Obama. Holivud je samo organizovao scenski nastup i pripremio je veliki spektakl kada se ova epizoda obmane završi. I sve što se sada dešava je tragikomično. I dodela Nobelove nagrade je dokaz da su se iscrpla sva sredstva obmane, da je popularnost Obame drastično počela da pada i da nije uspela operacija štampanja dolara bez pokrića.

To što su hiljade milijardi dolara ubačene u sistem koji ne funkcioniše, to što su berzanski indeksi porasli, što su statistički izveštaji pozitivni i što gangsteri sa Volstrita nastavljaju da kradu, to sve pokazuje da stiže drugi talas krize, da su svi recepti pogrešni i da ništa nismo naučili iz dosadašnje obmane.

Zato, savet svima: ne slušajte političare i njihove ekonomske eksperte. Kriza nije prošla. Ona se tek zahuktava. Nijedan problem nije rešen, samo je odloženo njegovo rešavanje. Problemi se nagomilavaju, uvećavaju i obmane postaju sve gnusnije. Jedini način da se odupremo obmanama jeste njihovo razotkrivanje. Borba protiv obmana je borba za opstanak čovečanstva. To je borba za ljudsko dostojanstvo i zdravu pamet. I to treba da branimo svim sredstvima. Jer bez toga nema spasa i nema vere i nade da će se, ipak, nešto dogoditi i da neće sve biti kako su inženjerski isplanirali bolesni umovi oligarhije.

Verujem da je pokret otpora moguć i zato pišem ove redove. Sve u nameri da razbijem predrasude, obmane i zablude, sve u želji da se stvori kritična masa pametnih, poštenih i vrednih koji će se povezati u pokretu otpora. Nema više, gospodo drugovi, čekanja, otezanja i kalkulacija. Stvari su postale toliko ogoljene da se više ne mogu sakriti. Izbor je vrlo jednostavan: ili ste deo tih obmana ili se borite protiv obmana. Prelazno stanje nije moguće. I svako mora da se opredeli i pronađe svoje mesto. Svako mora prvo da pobedi demone u sebi i da bude otporan na virus obmana. Znam da je teško u narastajućoj krizi i sve većem beznađu i siromaštvu odbraniti lično dostojanstvo i nezavisnost, ali svako od nas dužan je da se suprotstavi. Pristajanje i ćutanje je priznavanje zločina.

Glasanje za one koji zločin čine učestvovanje je u zločinu. Niko vas ne može odbraniti od sučesništva u zločinu. To što ste bili u zabludi, strahu ili izmanipulisani ne umanjuje vašu odgovornost. Zašto se niste obrazovali? Zašto se niste informisali? Zašto ste im slepo verovali? Zašto ste glasali za njih? Vi ste doprineli našoj nesreći. Ne možete sebe da amnestirate i da sve prebacite na psihopate koji su upravljali našim životima i koji su širili zarazne obmane.

Danas kada pogledamo na našu tragediju i sve ono što nam se dešavalo od devedesetih godina, onda se postavlja samo jedno pitanje: ko je glasao na izborima za ljude koji su nam doneli tragediju? Ko je, dakle, glasao za Despota? Zar on ubedljivo nije dobijao izbore? Zar ogromna većina građana nije htela upravo to što je on nudio? I ko je sada kriv za sve što smo doživeli? Ko je kriv za sva stradanja, žrtve i promašaje? Despot? Greška. Krivi su, pored njega, i svi oni koji su glasali za njega. Nema opravdavanja. Nema izgovora. Krivi su i snose odgovornost za tragediju koja nam se desila.

Zašto su glasali? Ako nisu znali za koga da glasaju, ako su bili nesigurni, ako nisu imali nikakav izbor, zašto su glasali? Zašto su izlazili na izbore? Zašto su učestvovali u obmanama? Zbog ispunjavanja građanske dužnosti? Glupost! To je samo izgovor. Neizlaženjem na izbore pokazujete svoje političko opredeljenje. Pokazujete da ne verujete nijednom političaru i da tražite neku novu političku ponudu. I to je bilo bolje, nego kupovanje savesti. Strahovanje da se nešto ne izgubi od udobnosti malograđanskog života. Taj strah i to potkupljivanje su glavni razlozi naše propasti. I niko nam za to nije kriv. Niko. Krivi smo sami jer smo politički nedorasli za shvatanje istorijskih pokreta.

Naša politička kvazielita je nesposobna da vodi državu i narod. Ali građani uporno glasaju za nju. Uporno nasedaju na obmane. Nekada je obmana bila propaganda o vlasti radničke klase i njene avangarde koja nas vodi u carstvo slobode i nerada. Obmana je završena raspadom države. I siromašenjem radničke klase na vlasti. A onda su lažni nacionalisti obmanuli sopstveni narod o novom poretku koji će stvoriti na bazi krvi i tla. Ta obmana je završena u ratovima i stradanju naroda.

Danas tržišni talibani šire ideologiju neoliberalizma, mada je neoliberalizam bankrotirao u svetu. Uprkos tome, naši birači uporno glasaju za jedan odnarođeni i okupatorski režim koji je instaliran sa osnovnom namerom da se slomi ekonomska kičma Srbije. I to im sve, nažalost, polazi za rukom.

Nedavna tvrdnja moćne Doris Pak da Srbija neće ući u zajednicu evropskih naroda dok se ne prizna Kosovo, razbilo je sve obmane Tadićevog režima koji tandrče o evropskim i evroatlantskim integracijama kao o jedinom putu za izbavljenje iz sadašnje tragedije. Surova istina da će taj režim morati da prizna Kosovo ukoliko misli da ostvari svoje političke ciljeve  u direktnoj je suprotnosti sa izjavama režima da će braniti celovitost države.

U senci evropskih integracija nastavlja se ekonomsko uništavanje privrede Srbije, rasulo državnih institucija, osiromašivanje građana i gubitak nacionalnog dostojanstva optužbama za genocid i zločin koji se desio.

U senci evropskih integracija i dobijanja bele šengenske vize, nastavlja se naše tumaranje u beznađe. Nastavlja se naše propadanje. I ono što je za nas najgore, ne vidi se izlaz iz ovakvog stanja. Nema alternative. Medijski mrak se širi po Srbiji. U mraku najbolje uspevaju obmane.

Što je mrak gušći, to su obmane veće.

Kako dalje?

Imali nam spasa?

Ne treba očajavati, treba se samo pobuniti.

Nepristajanje je pobuna. I zato, istinom protiv obmana i laži.

Savetujem vam da više radite, više štedite, ne uzimate kredite, živite prema svojim mogućnostima i volite druge ljude.

Podarite im ljubav u komercijalnoj civilizaciji koja se zasniva na otimanju.

Nema odmora dok traje OBMANA.

Progutala je zemlja previše … i nikako da stane. Valjda i ona bira pa baksuze ostavlja da nerviraju ono malo još nesluđene populacije koja uporno odoleva svadbi velikog brata na farmi i ostalim istinitim trenucima , a sve, iz nepoznatog razloga, prećutno i zombijevski pravdajući razne uvredljive gimnastike.  Da je živ, veliki  Ljuba Moljac bi to ovako najavio: “Guščije pero u govno umoči, pa ovako pismo njemu sroči” (oni koji znaju šta je sve  pisao i radio, znaju da je to odlomak i njegovog : “Kosovskog ciklusa” odnosno pesme  “Moj na Mišaru”)

Tako se i ja odlučih i da napišem nešto posle dugo vremena. A kome bi drugo nego, dragoj mi intelektualnoj avangardi.  I  sreća je  što imam ovu stranicu pa tu mogu da iznosim moj i samo moj stav kakav god da je. Moj je i kome se ne sviđa ne mora da ga stavi … a i ja ne moram drugima da ga stavljam. Svejedno je puno stavljanja i nigde nema mesta, pa moj stav ne može da dođe do izražaja. A tako volim da moj dođe do tog, napomenutog …  izražaja.

Prvo, samo da najavim “BUKVAL” (ovo L je od R) i to će biti svojevrsno upustvo za čitanje raznih kometara, tekstova uopšte. Ne samo ovde gde se ja izglupavam. Ali o tome kasnije kada dođe vreme… samo najavljujem da će ga biti, ali još ga nema ni u štampi, a i sponzora nigde na vidiku … I dok se to ne desi, probaću da budem bukvalniji da ne izazivam razne gluposti pa da mi opet zvone telefoni sa raznim drugarskim  željama i “opomenama” (Brrr)

Dakle, ovo pismo može biti upućeno govnima ili biti napisano govnima. Stvar je stila. Sve u svemu, motke imamo (sada već treba da kažem “Imali smo!”)  ali nismo ih oplemenili svojim sredstvima i polako preti katastrofa.  Može doći do zasićenja pa ćemo morati i još dugo da plivamo i ronimo. Naravno i bukvalno.

Primetio sam da opšta inteligencija raste. To je verovatno uticaj elite i zato se valjda i pojavljuju oni  IQ testovi. I  analitičari baš kapiraju sve i iz prve. Evo na  primer ako u nekom svom stilu napišem da muškarac čije ime počinje na R, ima dobro dupe, reći će  da sam peder a uopšte nisam  mislio da pomenuti mnogo sere. A  primetio sam i da više ne mogu ni u šiframa da pišem. Provale me o’ma, kad hoću da se sakrijem iza nekog lažnog imena iliti nicka, što inače uopšte nije slučaj kod većine.

Ovih tridesestak dana sam bio član više stranaka (zanimljivo da nisam bio spy kao nekada) i toplo ušuškan u gnezdo jedne od njih, kenjam, proizvodim i uživam.  Mlatim praznu slamu, ali mi nekako ne uspeva kao eliti i baš sam ljubomoran.

Iako je elita otišla da skita, nadam se da će do nje doći vapaj. Bez obzira na trasu skitanja, bilo da je to politika, novinarstvo, more, rudarstvo, planina, koalicija, neka nova ideja, siguran sam, jednoga dana će se sve čuti i znati i biće nam lepo. Nema potrebe da mitingujemo i pravimo kolaps u gradu i paniku čak i u samom vrhu državne vlasti. Sve će se srediti.

Naša elita je i jedan političar  koji se bavi SMS šaputanjima a koji je toliko glup da ne zna ni da se sakrije kako treba, nego ga provale za 10 minuta (a nisu uključeni prisluškivači i ostale skalamerije). Naša elita je i grupa (vladina, nevladina, građanska ili ko zna čija) koja toliko zna da od puste pameti ne može ili ne stigne ništa da uradi. Jednostavno pukne od naboja i energije, te prego(vo)ri. Nesreća, velika nesreća. Da i to je naša elita.

A da li hoću da  se “elitno prodam” , što konačno kapiram kao jedino sredstvo preživljavanja, mislim da nije zločin, osim načina koji će biti kad tad objavljen, a to je samo moja  stvar. Hvala eliti! Kao što rekoh moju stvar držim sam i ne dajem je drugima da elitno mlataraju s njojze.

I još nešto, draga moja elito. To što mnogo ljudi znam i što sa svima imam kakav takav odnos, to što sa svima mogu da pričam i što većina ima poverenja da mi se izjada ili pohvali, i to što sa većinom mogu na kafu i piće,  ne treba da ti stvara  nikakav problem. Baš. A inače u zadnje vreme i izbegavam i da se viđam i da pričam sa svima.

A da li i kako elita ocenjuje? Naravno – nikako. Samo po svom sopstvenom šablonu. Nema sistema, pravila, definicije, smera, plana, prognoza, niti rezervnih varijanti za neželjene efekte. Zato sam krenuo sam. Puno šetam po gradu. Vodim i razne  evidencije. Od ponašanja, parkiranja, čistoće, stanja kontejnera, broja pasa lutalica, broja konja nelutalica, loše parkiranih automobila, onih “dobro parkiranih”,  promenu na, i u glavama običnih prolaznika, promene (ne u glavama) neobičnih i zakonom zaštićenih  za običan svet nedodirljivih prolaznika… Neke tabele sam napravio. Radim i jednu anketu. Preliminarni rezultati se mogu pretočiti (umesto jedne tabele sa milion definicija i rezultata) samo u jednu jedinu rečenicu: Kad se pojavi elita, padne mi kita! Toliko mi bude muka što jedan kitodiz tako propadne i ode u nezaborav.

(Oni koji pitaju gde su oni lepši tekstovi, moraju da shvate da i ovo jedva pišem jer mi je bukvlano muka od svega, a moram da pljunem kao što to uvek i radim. A za lepše tekstove treba lepše vreme i volja….)

U organizaciji Udruženih guzona srbije (UGS), Nezavisnih guzona srbije (NUGS), Saveza samostalnih guzona srbije (SSGS),  Balkanske unije guzona (BUGUZ) , Agencije za prekograničnu saradnju guzona (PREGUZ)  a na inicijativu grupe građana Mokri guzoni istoka (MIGUZ), raspisan je konkurs za izbor:

Mistera Mokrog guzona istoka – MIMIGUZ – sezone 09/10

Projekat su podržali Međunarodni zavod guzonske unije  (GMUZ) kao i Zajednica guzonske unije zemalja (ZGUZ), a finansira se (pored sponzora) od strane Agencije za  integraciju guzona (INGUZ)  i novoosnovanog odeljenja Nestranačkih  internacionala guzona u svetu  (ONIGUZ).

Sponzori – Za sada su se javile sve javne ustanove u likvidaciji, stečaju ili osnivanju. Bilo da su u prelaznom, dolaznom ili odlaznom postupku. Sa više ili manje vd i hd stanja. Odbornici više opština su najavili odvajanje od ličnih honorara i svojih transfera u korist akcije.

Istorijat i ideja – Stalna tribina guzona (STIGUZ) pri Fondu za otvoreno društvo guzona  (FOGUZ) je prvi put javno prezentovala ovaj projekat, na Letnjem internacionalnom zajeničkom guzonskom savetovanju (LIZGUZ) a sve zbog usrkaćivanja prava muškom delu populacije i favorizovanju suprotnog pola u manifestacijama takvog tipa. Poseban doprinos je dalo uduženje za Humanitarno pravo guzona  (HUGUZ) svojim Elaboratom o slobodama i pravima guzona u svetu i kod nas.

Po prvi put dakle, a mi imamo čast da se u našoj sredini održi premijera za Mistera mokrog guzona – istoka. Plan je da manifestacija poprimi značajniji karakter i da se u narednom periodu  javi što više kandidata iz celog sveta. Već postoji ideja za jedan global guzing, a mi bi ovom organizacijom samo još sigurnije potvrdili da smo jedan od najjačih kandidata. Finansijski efekat takođe, ne bi izostao.

Uslovi su više nego povoljni i nema posebnih pravila. Dakle otvoreno, slobodno i pristupačno svima. Svaki kandidat mora da ispuni sledeće uslove: -Da je punoletan(maloletni ne mogu učestvovati čak ni uz odobrenje mame i tate guzona) , da nije osuđivan, posebno da nije izdržavao zatvorsku kaznu bez obzira na prekršaj, da nije podvrgavan estetskim zahvatima i da zna da pliva. Potrebno je da kandidat pošalje sliku sa par podataka.

Žiri je, kako to dolikuje manifestaciji, sastavljen od modnih kreatora, umetnika, uglednih privrednika i političara.

Način glasanja se obavlja isključivo SMS porukama jer je to jedini i najpošteniji način. U svakom drugom slučaju može biti nameštanja i favorizovanja. NPR: Ako je vaš favorit kandidat broj jedan, otkucajte mimiguz_1 i pošaljete na broj 16909

Način konkurisanja:

Guzon broj 1 – Biografija, po mogućstvu što kraća, ali nije obavezna, na primer, ovako – Živi i ne radi Boru. Školu završio  zadovoljan. Nije član nijedne partije. Deklarisano nepodoban. Suviše se guzio gde treba i gde ne treba, tako da šansu traži u  umetničkom dokazivanju.

Potrebni podaci -  Veličina: L – broj 4, D – broj 4, Obim: – gornji 65 cm, srednji 80 cm, donji 65 cm. Snaga 48 dB. Kapacitet i krajnji domet  dobaca retke sadržine 67 cm. Homogenost gušće sadržine u uspravnom položaju 20,4 cm uz  Izdržljivost od 7 sati, a sve u poznatom “košarkaškom stavu”.

Rok za prijave: 31.12.2009. do ponoći.

Objavljivanje liste kvalifikovanih 31.01.2010.

Centralna manifestacija i takmičenje 31.03.2010. Proglašenje pobednika i uručivanje nagrada (koje je će do samog kraja ostati u tajnosti) 01.04.2010.

Mesto održavanja se još ne zna, ali će biti objavljeno na vreme.

Ulaz – dž.

Kada sam, mnogo davno, bio mlad, i baktao se malo  sportom – baš sam voleo (i danas volim) basket – kao i svi skupljao sam sličice, postere, voleo sve što vole mladi … Taj magični broj 44 me je vezivao za zanimljive Harlemovce i njihovu još zanimljiviju opremu na kojoj su bili sve neki veliki brojevi. Globtrotersi si ostavili veliki trag u meni i kao i dosta drugih stvari vezuju me za nešto davno, lepo, bezbrižno …

… a sad se setih godine proizvodnje. Eto, pre tačno šest dana, upadoh u 44 leto svog malo čudnog a više zanimljvog života. Kako je po genetskom kodu i definiciji svih DNK džidžumidža, položaju zvezda, magnetnom uticaju galaksije, uticaju brojeva i i ostalih faktora, odlučeno budem lud, ostadoh to do kraja i ne znam koje da radim osim da se ponudim na prodaju, pa ako ništa ne uspe, nadam se da će reciklažom bar neko imati koristi.

Jes’ da sam mator, ali generalka mi još nije rađena. Kompresija mi uopšte nije loša. Dobro vučem i uzbrdo. Nizbrdo, kao i svako govno,  lako se kotrljam. Očuvah ovo malo karoserije pa mogu da budem i startan i brz. Nosim dosta i ni malo ne dimim na auspuh. Dakle ne mešam ulje i vodu. Radim dobro kako na običan, tako i na super. Od dizela sam probao evro i malko mi zastaje u grlu, ali ide sivonja. Stigne na mesto gde treba. Znači karoserija je ok. Nije bilo većih havarija, a one male koje su se desile nisu mi pomerile trap. Ne jedu mi se gume i ovako dobro regliran, dugo nosim i čuvam sve pneumatike, i po nekoliko sezona. Kako zimske tako i letnje, i u svim uslovima dobro “ležem”. Radim i cepam kao fića a mogu da budem i audi. Dakle prva farba, očuvan, registrovan, motor u odličnom stanju.

Rekoh već, generalka nije rađena a trebala bi samo malo glava da mi se sredi. Nekako, kao da mi ne stoji lepo i kao da se nekako ne uklapa u već dotrajalu makinu. Samo da se nađe dobra majstorska ruka da me dobro našteluje, ako nije kasno, da ne trčim k’o muva bez glave i ne trpam se svuda da brzo i prvi  učinim što mogu, pomognem ili uradim neku drugu ružnu, bludnu, sramotnu radnju.

Jbg, verujem “na prvu”, osvrnem se “na drugu”, razmišljam “na treću”. Ostari – pamet ne dobi’!

Odavno ne pročitah neki tekst nekoliko puta po nekoliko. E to je ovaj dole. Pa dragi naši Maliji, Kockalonci, Koferčići, Vitezovi i ostali Pičkousci … (kako ih dobro pronađe, bravo SR)

Preuzeto: Nema cenzure

Upustvo za primenu novog Zakon o informisanju – Piši propalo!

Postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično.

Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

Samo bez panike, drugarice i drugovi. Predlažem da stvar sagledamo iz pozitivnog ugla. Ako pažljivo pročitate kaznene odredbe aktuelnog međustranačkog trgovinskog sporazuma, poznatog pod imenom Zakon o javnom informisanju, primetićete da se u njemu nigde ne pominju sačmare, utoke, snajperi, kamenovanja, odsecanja ruku ili bojni otrovi za neutralisanje režimu nepoćudnih novinara, što je praksa u nekim, nama izrazito prijateljskim zemljama. Dakle, poštedeli su nam živote. Zasad. Možemo da slobodno dišemo, jedemo, pijemo i seksamo se ako imamo s kim. Malo li je?

E, sad… Ako ste jedan od onih žurnalističkih osobenjaka koji su zapeli da se pošto-poto ozbiljno i pošteno bave svojim poslom, sami ste krivi. Da ste malo skromniji, ne bi vam falila dlaka s glave. Ko vas tera da čačkate po ratnim stratištima i prozivate osvedocene patriJote za ratne grehe, zavirujete pod mantiju svete matere Crkve ili se bavite mentalnim poremećajima najviših državnih dužnosnika? Umesto da istražujete kojoj su se pevaljki ovlažile gaćice, brinete o komforu i dobrom raspoloženju VIP- ova u Centralnom zatvoru, širite istinu o Srebrenici u kojoj se ništa važno nije dogodilo, povedete akciju za dodelu plakete „Zlatni ašov“ najagilnijim udarnicima na iskopavanju mrtvog Ðenerala ili do mile volje pljujete po NGO narodnim izdajnicima, gejevima, NATO-u, Novom svetskom poretku, a naročito komunistima koji su, zna se, krivi za sve nedaće koje su ikada zadesile napaćeni narod, još od stadijuma amebe.
A ako vam se ne dopadaju te domoljubne teme, opet ima izlaza. Kao u onom vicu o fekalijama i fiziologiji metaboličkog procesa.

Eto, kažite pošteno, zar vam neko brani da lajete na zvezde? Ne brani. Razume se, ukoliko ne previdite galaksiju, pa zapljunete one s imunitetom najšireg spektra dejstva. Ali ako vam se i desi takva profesionalna nesmotrenost, nemojte gubiti glavu i bespotrebno rizikovati cunami monetarni udar na vaš sirotinjski džep, već pokažite blagorodnu kooperativnost. Recimo, ako vam izvesni ministar, koji se u slobodno vreme bavi ovčarstvom i kajakarenjem u kućnom bazenu, ponudi da mu učinite felacio, nemojte odmah dizati dreku, tražiti njegovu smenu ili ga nazivati bahatom bitangom, već to shvatite kao izraz osobite naklonosti i časti koja se ne ukazuje svakome. Vaša mudrost i strpljenje biće kad-tad nagrađeni, jer neko to „od gore“ vidi sve, prati, beleži i – pozlati kad za to dode vreme. Pored toga, taj će vam karakterni detalj u vašem CV-ju jednog dana više koristiti nego da ste ponikli u siromašnoj zemljoradničkoj porodici, bili đak pešak ili završili fakultet s najvišim prosekom. Istovetna budistička smirenost se preporučuje i ako vas dotični udari u cevanicu, nazove majmunom, kretenom ili nekim drugim popularnim terminom iz udžbenika zoologije.

A ako ste baš od onih koji bi progovorili na lakat, nemojte nipošto da se zalećete argumentom da, recimo, i ptice na grani pevaju kako neki tajkun drži na svom valovu celu Vladu, jer će zakonodavac od vas odmah zatražiti da dokažete koje ptice, gde su to pevale, kada, imaju li radnu dozvolu, jesu li za pevanje uredno plaćeni svi porezi i doprinosi, tantijeme SOKOJ-u i ostalo što sleduje. U protivnom, neće se smatrati kredibilnim svedocima, a vi ćete biti okvalifikovani kao klevetnik.

Ni to što ste nečiju nepodopštinu videli rodenim očima i snimili kamerom, neće vam mnogo pomoći da je na sudu dokažete. Snimali ste neovlašteno, je li tako? Narušili nečiju privatnost? Eto, načinili ste već dva prekršaja. Ili – videli ste lično kad je neko, u alkoholisanom stanju, vozeći nepropisno, nekoga pregazio kolima? Žurnalisticki amater u vama bi dotično lice odmah nazvao ubicom, odnosno osobom koja je nekoj drugoj osobi oduzela život. Ne, ni slučajno to ne cinite, dok ne vidite pravosnažno sudsko rešenje o doticnom slučaju, makar proces trajao godinama.

A propo svete prezumpcije nevinosti treba biti naročito oprezan. Ako vam se, recimo, slučajno omakne da upotrebite kvalifikaciju „ratni zlocinac“ pri pominjanju lika i dela slavnog bavarskog neostvarenog slikara Adolfa Hitlera, postoji realna opasnost da budete suočeni sa tužbom Firera Iz Našeg Sokaka radi uvrede ličnosti njegovog, pravosnažno neosuđenog, idola. Mislite o tome.

Ne bih vam savetovala ni da se uzaludno upuštate u prozivke za ratno huškanje, pretnje smrću i slična dela, jer se ista, kako nam pravosudno iskustvo govori, najčešce kreativno tumače kao verbalni delikt. Ni negiranje genocida u Srebrenici, uprkos presudi međunarodnog suda, nije kažnjivo delo, već se smatra slobodom javne reči, dok rasizam u literarnom delu spada u domen umetničkih sloboda, ukoliko se odnosi na nama neprijateljske narode. A to su uglavnom svi nepravoslavni.

S obzirom na prethodno, postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično. Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

A ako se plašite da upadnete u zamku sudsko-pravnog tumačenja šta je vrednosni sud, šta kritičko mišljenje, a šta činjenica, najzgodnije vam je da pribegnete korišćenju odgovarajuće stilske figure i kroz nju afirmišete pozitivne vrednosti vaših omiljenih junaka s javne scene. Evo nekoliko primera: skromnost i smernost Borisa Tadića, vizionarstvo i učinkovitost Vuka Jeremića, empatičnost Tome Nikolića, poštenje Mlađana Dinkića, taktičnost Velje Ilića, produhovljenost Gordane Pop Lazić..

Eto, ako sam vam šta pomogla…

Svjetlana Rašić

Verovatno nema onog ko nije gledao “otvoreni studio” pre neki dan. (TV Bor). Revolucionare su udostojili  gosti iz Udruženja novinara. I nemam puno prava da sudim o novinarstvu i slično (mada, kada vidim neke stvarčice duboko se zamislim) ali za klasične, a posebno bolne teme, jednostavno treba biti – samo normalan čovek.

Dakle odložena revolucija u ŠRIF-u se zahuktala. (Čast izuzecima koji su i ranije dizali glas, ali samo malo im se digao … i posle toga … ništa više). Otupesmo svi koji su pričali mnogo ranije da treba da jače dignu svoj glas, da ćemo ih jače podržati samo da jednom odluče da pozovu građane u pomoć. Bilo kako bilo, promocija borbe za istinu i pravdu i bila nije tako loša. (U zavisnosti od ciljne grupe). Mislim da je svima sve jasno. Gospoda gosti su pričali kako su pričali i nemam ni jednu zamerku. Klasika. Mada mislim da im nije bilo ni malo prijatno s obzirom na celokupnu situaciju.

Htedoh da su “uključim” u program. Nisam uspeo, tako da ovom prilikom želim da iznesem svoj stav odn. da postavim neko pitanje.

Prvo, interesuje me da se konkretno kaže ko je i kada i kako grubo kršio prava novinara na slobodu svega što pruža mučni novinarski zanat. U diskusiji sam čuo samo klasičan politički govor. Neki tamo, nekad … ništa konkretno. Smatrao sam da  bar u sadašnjoj situaciji mogu to da prelome preko jezika i da budu pravi novinari i “revolucionari”.

Drugo, i najvažnije, zašto se sve dešava sada kada je jasno da je i suviše kasno. I da li bi ovakva reakcija izostala da nije odlučeno da se firma likvidira.

Nikako ne želim da sudim o gospodi borskim novinarima u studiju, za koje nisam siguran koji je bio u ulozi voditelja a koji u ulozi gosta. Samo želim da mi se objasni koji je cilj bio ovakve emisije. Zaključak mi nije bio jasan, ako ga je uopšte i bilo. Iako sam, baš davno predlagao da se održi jedna maratonska emisija posvećena samo ŠRIF-u i borskim novinarima (a nisam bio jedini), pozdravljam i ovakav pokušaj. Opet se nameće pitanje – zašto sada i koja je svrha.

Jedina stvar koja mi se svidela je ta da je nakon emisije emitovana pesma pokojnog legendarnog pevača, koja nosi naziv – “Čija si?”. Slučajno – verovatno. Ako je namerno, svaka čast. Čija li si televizijo. Čije će biti pare koje smo svi davali i koje ćemo da dajemo. Jer ipak, kako stvari stoje, izgleda da se najviše  za sve to sekiraju oni koji i ne mogu tu ništa da urade … Samo možemo da “pevamo”. (Dok ne kupe sve ove stranice ili ih blokiraju kao što se već i dešava …)

Ma koji će nam q…  i internet kad  i to više nije ono što treba da bude. Ili će za neku sitnu kintu i to da okupiraju ili će za dž da nam brišu stranice i naloge.

Šta se sve dešava, u Boru posebno, nije ni čudo ako neko dokaže da nismo baš sasvim čisti, iz jednog vrlo prostog razloga. Od raznih zajebancija i uticaja iz svemira itd… itž… moglo je doći do raznih genotipskih promena u evoluciji koja traje milione i milone godina. Zemaljskih.

Ona stara “Kasno Marko stiže…” tamo  gde je trebao da stigne, al’ se zapio, Srbenda  i totalno zaboravio, nije promašila ni za mikron, kao i (da se malo uozbiljim) dr Rajs (a o tome ću pisati za neki dan opširnije)  kada  je  “otkinuo” kako nas je procenio još pre sto godina.

Dakle, sve ovo u Boru što se dešava je divan scenario kakav ni najbolji marketing stručnjaci nisu mogli da smisle. Čak ni famozni Skot Bedberi.  Jednostavno snimili ljudi situaciju i u prvoj varijatni, rade šta hoće jer su sigurni da mahovina sa naših očiju i ušiju nikada neće otpasti a ni mi nećemo da se umivamo – otreznimo. Okrećemo i drugi obraz ili bulju kako im odgovara i lepo im se nameštamo. Da se mnogo ne muče, paćenici. Odavno se kupamo u Vazelinu, i ulicama našeg grada jednog dana će osvanuti najveće klizalište na svetu.

U drugoj varijanti koju pozdravljam, pod uslovom da se nastavi  na pravi  način, neko je konačno ukapirao da nam ne treba dati da mnogo filozofiramo i pametujemo i doveo nas pred svršen čin. Od sada će biti tako i tako, i gotovo. “Ko hoće ‘ajde, a ko će i dalje da pametuje i ispravlja krivine, ćao!” – tako sam shvatio i kažem, da bude do kraja sve kako treba, da pravi ljudi (nikako po sektaškoj pripadnosti) dođu na prava mesta, da rade pravi posao i da primaju pravu platu. Veću. Redovniju i da ne zarađuju kintu i za zabušante. Međutim nisu krivi ni oni a ni ja kada u sve to posumnjamo. Nekako nam iskustvo ćutat ne da…

Mnogi će osuditi ovo što kenjam, ali ‘ajde realno da sagledamo stvar. Nismo niti spremni niti sposobni, a posebno hrabri da uzmemo stvar u svoje ruke. Bilo je milion prilika i ništa. Budale su istrčavale. Pisali i pisali … Ismejavani su i kritikovani. Mnogi su promenili gaće, mada neće da priznaju.Toliko su po difoltu zadojeni glupostima da se uvek provali šta i kako misle, bez obzira što uporno pokušavaju da budu pametni, hrabri, pošteni, pismeni … I dalje filozofiraju i kao oni nešto znaju da je ovo ili ono sramota itd … itž …

Jednostavno ja sam samo za rad i red, a ako bi mogao nešto da promenim, samo bih zabranio politiku, odn. ovu silnu demokratiju i volju naroda koju ni sam narod ne može da shvati. I verovatno neće nikada. Ja sigurno neću. Previše nam je u tom demokratskom šoku i talasa novih i mladih stručnjaka, koji ne prezaju da javno dokazuju svoju glupost, a sve naravno pokriveno raznim pričama. “Ja sam to znao, to je inače moja stara ideja, samo sam čekao pravo vreme, biće, naravno, sigurno, pošteno, demokratski, evropski, srpski, otadžbinski, rodoljubivo, pismeno …. ”

Verovatno će trebati još koji miliončić godina da se opametimo. Ne znam u međuvremenu o čega ćemo da živimo i koje će’ da je’mo i rešavamo svoje tragično naišle probleme, ali razmišljam i ja:  Za koliko pezosa ću da promenim gaće? Mada, uslov koji je u svemu tome najbitniji, ne mogu da ispunim. Ono ljigavo parče što mi klapara između ušiju još po nekad da neke znake života…

I evo stvarno ću da se uozbiljim (a dok ovo pročitate idem nekog da zajebem za 100 dinara i o’ma dođem) jer stručnjaci to objašnjavaju ovako:

Preuzeto: Sve vesti

Tragovi aminokiseline glicin prvi put su otkriveni na jednoj kometi, saopštili su naucnici americke svemirske agencije NASA, isticuci da to otkrice potkrepljuje hipotezu po kojoj bi život na našoj planeti mogao imati vanzemaljsko poreklo.

Aminokiseline su konstitutivni elementi proteina, a glicin je najcešci od dvadeset postojecih.

Tragovi glicina pronadeni su na uzorcima koje je sonda “Stardast”, koju je lansirala NASA, uzela u januaru 2004. sa repa komete “Vajld 2″ na udaljenosti od 390 miliona kilometara od Zemlje. Uzorci su u specijalnom automatizovanom kesonu stigli na Zemlju dve godine kasnije.

Prisustvo glicina primeceno je još prošle godine, ali je istraživacima trebalo puno vremena da bi utvrdili da on ne potice od neke kontaminacije i da zaista nije zemaljskog porekla.

“Dugo nismo bili sigurni da se glicin nije pojavio tokom izgradnje ili rukovanja sondom”, izjavila je tim povodom Džejmi Elsila, astrobiolog iz NASA svemirskog centra Godar u Merilendu.

“Aminokiseline smo vec otkrili na meteoritima, ali ovo je prvi put da je neka pronadena na kometi”, navela je ona.

Mnogi naucnici smatraju da su prve aminokiseline mogle da stignu na Zemlju meteoritima ili kometama i da su na isti nacin mogle da budu “zasejane” i na drugim planetama u svemiru, prenela je agencije Rojters.

Otkrice glicina na nekoj kometi potkrepljuje ideju po kojoj su fundamentalni elementi života rasuti u svemiru i podupire argument da bi život mogao da bude rasprostranjeniji u svemiru nego što se veruje”, ocenio je Karl Pilcer, direktor NASA instituta za astrobiologiju u Kaliforniji.

Kada je Skot Bedberi (intervju za TABOO) na pitanje o povezanosti brenda i nacije, između ostalog, rekao: “…To nije Amerika u kojoj sam ja odrastao i to su stvari kojima mi moramo da se vratimo, kojima mi moramo da težimo. Na to mislim kada kažem da želim da brendiram Ameriku. Želim da je ponovo svi vide kroz pozitivne osobine koje sam vam naveo. Ima zaista fascinantnih paralela i sličnosti između toga šta je potrebno kako bi se izgradio snažan brend firme odnosno brend nacije…” nisam ni sanjao ta to ima i te kako velike veze sa nama odnosno sa sledećom temom o kojoj pišem ovih dana.

Evo još nekoliko pametnih stvari ovog marketing-maga, a  koje ću kasnije oblazložiti kroz nesretne srpske primere, i time , nadam se objasniti zašto podsećam na njegove reči.

Kada je objašnjavao problem nekih kompanija da predstave svoj brend, izneo je dobar metod: “…Probajte da opišete svoj brend na jednoj stranici sa nekih 300 reči. To nije teško. Nakon toga svedite taj opis na jedan pasus, a zatim na jednu rečenicu. Složićete se da u jednoj rečenici nije lako objasniti šta radi vaša kompanija. Međutim, probajte, posle da tu rečenicu svedete na tri reči li čak na jednu adekvatnu reč. Možda će vam biti potrebno šest meseci da to uradite, ali to će biti reči koje će svi zapamtiti i koje će predstvaljati nešto lepo što potrošača povezuje sa vašim brendom.”

E sad, zašto je ovoliki uvod. Svakodnevnica mi je doturila jedan zanimljiv tekst:

Kako obuzdati vozače? – Svedoci smo pogibeljnih vožnji i vozača širom Srbije, pa bi novodoneti Zakon ovo trebao da ispravi, ali tek s kraja godine. Najčešći uzrok saobraćajnih nesreća kod nas je neprilagođena brzina, odnosno prekoračenje ograničenja. Slično je i u svetu, ali ne ovako drastično kao kod nas.

Policija u američkom  Wisconsinu dosetila se da pored puteva gde se često prekoračuju brzine postavi mobilne interaktivne tzv. “Speed displeje” koji sa ugrađenim IC detektorom brzine upozoravaju dolazeće vozače koliki prekršaj čine i kolika je verovatnoća dešavanja saobraćajne nezgode.

Ovde sam već otkrio novi srpski brend. Vozači (koji su ipak prvo bili obični pešaci) uopšte, saobraćaj i ponašanje na našim tužno karakterističnim kolovozima. Čitajući zadnjih godinu dana sve u vezi saobraćaja, Zakona o saobraćaju, našao sam jednu primedbu. Kazne su u redu. Treba biti i rigorozniji. Ali šta ako siroti pešak ili vozač ne zna (kao i što jeste slučaj kod nas) kako da se ponaša u saobraćaju. Dakle treba prvo više raditi na edukaciji pa onda na kažnjavanju. Moje mišljenje o većini, posebno novopečenih vozača, je takvo da za svakog komentarišem da je učio vožnju u garaži. Auto škole se utrkuju u štampanju dozvola kao nekad što je država štancala lovu bez pokrića i napravila sranje. To mu dođe isto ovo. Samo što ovde ne stradamo od gladi nego se gine kao nigde. Sve je više tekstova o nesrećama na putevima. Zašto?

Dakle, eto još jednog nesretnog brenda. Kada njemu dodamo aktuelne dnevno-političke događaje i pljuvačine koje nemaju granica i apsolutistički odnos moćne manjine u čijim rukama je vlast, situacija je zanimljivija. Prepucavaje preko medija i krajanje, ne samo Zakona o informisanju, govori još više o tome. Kao što u prvom pasusu ovog teksta Bedberi kaže da “to nije njegova Amerika u kojoj je odrastao”, tako i ja kažem – ovo nije moja Srbija u kojoj sam odrastao. Sve je više brend-gluposti koje kroje sliku o mojoj nesretnoj zemlji. Pa nije ni čudo kako se odnose prema nama mnogi nepismeniji, zaostaliji i gluplji. Oni koji nemaju ni istoriju ni tradiciju kakvu ima Srbija. Ali, jbg, marketing je marketing.

Idemo dalje. Brend koji je pobio sve rekorde i koji se baš uklapa u metod koji Bedberi pominje u drugom pasusu ovog teksta, je turbo-situacija. Pre neki dan sam preneo šta fransuzi kažu a time dokazujemo da smo po pomenutom metodu uspleli da u dve reči opišemo naš brend. I nije nam bilo potrebno šest meseci da to smislimo. Jednostavno čim se pojavio – to je bilo to. Gotovo. Novi brend.

I tako. Saobraćajne nezgode sa katastrofalnim posledicama, turbo folk i ostalo tv-ispiranje mozga, politička sranja i niske trgovine “u interesu naroda” , polako ali sigurno grade jednu sliku u kojoj najmanje ima nas malih i običnih ljudi. Naravno nije sve tako crno. Zna se i o našim prirodnim lepotama, ali šta vredi kada je tu marketing totalno zakazao u odnosu na ove gluposti. Sve se rasprodaje bud-zašto i verovatno i zbog toga malo znamo o izvorištima, vodama, lekovitim vodama, zdravoj hrani … Dok arapski svet “plače za vodom” (po nekim ranijim posacima – nude naftu za vodu u velikom odnosu, čini mi se 15 prema 1)  i dok stručnjaci predviđaju da će, pored energije, voda biti jedan od najjačih proizvoda, mi i to razbucavamo uz put i sve ostalo. Privatizovane firme zagađuju sve što se zagaditi može. U zadnjih godinu dana sam video veći pomor ribe nego za ceo život. Sve lepo objavljeno, kao udarne vesti. Nikako nisam protiv privatizacije, samo treba malo uvesti rada i reda.

Da ne pominjem broj nezaposlenih, gladnih i onih koji su umrli od gladi. Pa čak i da se setimo medijskog prepucavanja Kurira i B92. Slažem se da tu nisu ispoštovani svi novinarski kodeksi, ali i droga baš počinje da se brendira. Naravno mediji ne smeju biti sudije pre sudija, i o tome sam malo škrabao, ali napomenuta televizija je maltene uživo prenosila, između ostalih, i hapšenje legende – Džajića i time ga već uzela ulogu suda. Samo su pokvarili jedan legendarni a digli novi tragičan brend, kojeg bi se svaka zemlja stidela. I ovde kažem, krivci da se kazne – i to dobro, ako su krivi. Ali ovako javno, kada će tužna slika preleteti svet i već stvoriti jednu sliku, nema šanse da se nešto promeni ako se dokaže suprotno i uvek će upečatljivija slika biti atraktivno hapšenje, čoveka koji je pomogao da jedan srpski klub ode na vrh sveta. Tužan brend.

Ima i tužnijih stvari.

Ovih dana pomažem u stvaranju jedne knjige vezane za slavnu istoriju našeg naroda, a ako bude sreće i sponzora treba da ugleda svetlost dana u septembru, na godišnjicu proboja Solunskog fronta. Ništa ja tu ne radim stručno, nego fizikališem – prepisujem i uređujem tekstove koji mi se daju. I nisam tu jedini. I ne izmišlja se topla voda, nego se spašava od zaborava (a zaboravlja se, to je definitivno tačno) jedan od najvećih srpskih brendova – istorija. I nisam zatucani Srbenda koji voli samo ono što je srpsko a mrzi sve drugo. Naprotiv. Cenim i poštujem sve druge i kulture i istorije.

Novopečeni profesionalni Srbi i Pravoslavci, su u meni probudili jedan grozan osećaj. Nisam ni vernik  za primer. Brate ne mogu da se foliram kako sam vernik i sada kao sve znam i ponašam se u skladu sa svim pavilima. Jednostavno tako je i ne želim preko noći da se guram u prve redove. Kao mnogi. Eto još jednog brenda. Od instant Srba i vernika ne može čovek ni da mrdne. Čast izuzecima.

Tužno je dakle, kako, dok čitam tj. prepisujem napomenute tekstove, zaključujem da nemam blage veze o slavnoj srpskoj istoriji. I sramota me bre od sebe samog. Tema ove knjige je period oslobodilačkih ratova Srbije. Slavni srpski junaci i prijatelji iz celog sveta. Od Amerike do Novog Zelanda. Na primer Arčibald Rajs, ser Tomas Lipton, general Gambeta i mnogi drugi… Ovim najavljujem da ću delove tekstova (uz dozvolu autora odn. idejnog tvorca ovog projekta) objavljivati u nastavcima.

Šta će od svega biti pravi srpski brend, možda neću da doživim. Samo neka ga bude. Onog pravog, koji će izazvati poštovanje ove naše napaćene države, kao što je to bilo nekad … davno … mnogo davno.

He, he… Koga prvo da “pozdravim”? Razmišljam, da vidim kome najviše smetam! Razlog nikako ne vidim. Naravno u normalnim okolnostima. Ako je neka ljubomora u pitanju ili sujeta, pa i može nekako da se “svari”. Hvala na kalkulaciji.

Sve što sam do sada uradio (odnosi se na postavljanje  puno video klipova) je isključivo samo zbog dobrog i boljeg informisanja. Ni u jednom slučaju nema “krađe” i sličnih nepopularnih aktivnosti. Sve je ili moj materijal ili preuzeto sa svim pravilima naglašavanja izvora (kome sam čak  i napravio dobru reklamu – jer dok to nisam počeo da radim, nisu ni bili prisutni na internetu) i u tom slučaju bi trebali samo da daju neku kintu da ih još bolje raklamiram ili možda čak nečemu i naučim.

Kada sam počeo sa postavljanjem video materijala, većina je to osuđivala i nekako su bili odbojni. Evo prošlo je par godina i vidim da je sve više atraktivno da se upravo pored običnog teksta postavi i video klip. Dakle, ljubomora, sujeta ili jbm li ga, nešto treće. Bilo kako bilo, moje arhive više nema. Odnosno njenog većeg dela. You tube nalog je sjeban totalno iako je bilo oko 40.000 pregleda. Iz celog sveta sam dobijao komentare i podršku.

Na google nalogu su video materijali koji nisu mali. Emisije koje traju i više od sat vremena  su veoma gledane. Jedna je pregledana više od 28.000 puta. Ostale su tu negde oko 13.000 i tako dalje. Najveća gledanost je iz Severne Amerike, ali ne zaostaju ni drugi kontinenti.

Na Vimeo imam nekoliko naloga (ni ovde gledanost nije mala) i kada je jedan obrisan pre mesec dana, mislio sam da sam ja nešto zajebao. Sada vidim (kada se desilo ovo sa You tube-om) da sve to nije slučajno. Moguće je da je neko od “prijatelja” znao PASS jer ga nisam redovno menjao i nisam ni očekivao da i ako ga zna (sumnjam na par ljudi koji su imali mogućnost da znaju  PASS) da može da uradi to što je uradio. Ako je to u pitanju, to je onda upravo ljubomora i sujeta. Generalno, smešno! Postaviću ja sve to ponovo. Nije problem. Treba mnogo vremena ali nema veze. Žao mi je ljudi koji zovu i traže da vide neke stvari ponovo. Upravo zbog njih je sve i postavljeno i najviše su oni oštećeni.

Moguće je da su neki “nepoznati” upleli svoje prstiće. Hakeri svašta mogu da urade posebno ako dobiju neku kintu… ku kuuuu…. Ako je tako, onda sam još više ljut i radiću još više i tek sada ću biti mnogo bezobrazniji.

Gospodo ako vam smeta to što ste na internetu, onda pre svakog nastupa obnovite gradivo, naučite pesmicu napamet i posavetujte se kakav nastup da bude – jer je upravo to i ono što mi najviše smeta i zbog čega sam i uradio sve. Ako u vašim nastupima vređate i mene i ostale gledaoce, to neću da dozvolim i neka ceo svet vidi vašu bruku.

Moje materijale su mnogi preuzimali. Neke od mojih video klipova mogli ste naći na veoma posećenim stranicama,  čak i nekih dnevnih novina. Mnogo gledalaca je skarabudžilo tehniku da čim nešto postavim dobiju obaveštenje. Svi oni su mi pružili podršku i video sam da radim pravu stvar.

Ali, jbg, dođe vreme slobode i šta sad? Nisam ja neki “medij” ili slično. Daleko od toga. Samo želim da pokažem sve kako jeste.

Najviše mi žao klipova iz  divne istorije grada Bora i promotivnih spotova o našem gradu i okolini, jer su upravo oni i promenili ili bar uticali da se  kompletna slika o Boru malko promeni. U pozitivnom smislu naravno, što sam, opet, zaključio iz komentara i preuzimanja.

Sad ću i ja morati da tražim sponzore kao moj drug, jer oko 1 TB materijala stoji  u  arhivi, a izgubljeno će se postaviti ponovo. Kad tad. Treba mi samo veći disk, da malo uredim i spakujem arhivu na jednom mestu, malo bolja mašina (jer i do sada ne znam kako je ova kanta sve izdržala) i ako je moguće bolja i brža konekcija.

E tako.

Dragi “prijatelji” puno vas volim i pozdravljam. Malko ću da odmaram od svih vas, ali, čekam …

Kada sam napisao ovo nisam ni slutio da će neko čitati ovo što pišem, i tako brzo mi odgovoriti (he he he). Naravno da se šalim, ali kao što mi rekoše nekoliko puta, znam da “ubodem” nekad. Naravno sve je to slučajno, a zašto sam nekad nešto pogodio – nemam pojma.

Dakle vlast i mediji ili uopšte mediji i neki činioci oko njega su veoma zajebani faktori i sad budi pametan pa objasni šta se ovo dešava. Marketing je još zajebatiji i ko to ne skapira na vreme ne vredi mu ni da trči za zadnjim vagonom, jer će već na sledećoj stanici, kondukter, mašinovođa, biletar, a posebno putnici, sasvim drugačije gledati na celu kompoziciju koja vozi.

Većina vas zna šta sam sve i kako radio i pokušavao na ovaj ili onaj način da ukažem na neke, kako dobre tako i loše stvari. Negde sam možda preterao, negde nisam ni pogodio šta treba. Sve u svemu možda sam i odradio kampanju širokom delu kompozicije. Jbg.

Ovoga puta ni  najmanje ne želim da osudim glavnog konduktera sledeće priče, bez obzira kako se ponašao prema putnicima. Problem dakle, nije u njemu nego u nekoj instituciji, negde daleko na prvoj stanici … Prvo skidam kapu. Dva duga nastupa zaredom (a možda i više – uspavao sam se pa ne znam noću šta je bilo) i to uživo u emisiji u kojoj svako mora da bar malo ima tremu, tako identična, može da izvede samo mali broj visokokvalitetnih profesionalaca. 11. jula  u 19 sati smo gledali dnevnik. To smo isto radili i u 22. Nisam video znak “repriza” tako da bezgranično verujem lokalnom nezavisnom i pravednom mediju – Radio televiziji Bor. Mislio sam da je  ona legendarna  “živa” (pa još i loše spakovana) emisija u maju mesecu (kada sam nadahnut, napravio Klečku)  vrh uređivačke gluposti. Za one koji ne znaju to je ona emisija u koju sam hteo da se uključim i postavim pitanje (jer je voditelj i rekao da ima pitanja gledalaca) i kada mi se ljubazni glas javio s onu stranu žice i rekao “ne možete da postavite pitanje – ovo snimak”. Ali glavna informativna emisija … e, to je već nešto sasvim drugo.

E sad, da li je to promocija? Da li je to plaćen termin? Kako funkcioneri mogu da nastupaju?  Čitao sam Zakon (pravila u kampanji i van nje) i kao što rekoh u ranijem postu, kada sam ukapirao da ću, ako nastavim, da odem do Laze, prekinuo sam. Pa šta se to dešava? Ne znam – pitam! Hoću da naučim.

Jbg, ako je to neki marketing – kod mene kao gledaoca ima baš veeeeeeliki efekat (što je i cilj marketinga) ali opet – negativan! Izvinite gospodo ali ne varim ovakve stvari. Možda većina sve ovo guta i svaka čast na kampanji.  I opet ja ko papagaj – sve to može ali na drugi, lepše upakovan način. Najbolji primer vam je Coca-Cola. Ako ne znate, taj gigant koji mlati milione  je samo osam belih slova na crvenoj podlozi ali sa dobrom reklamom, i to se zove Brend, koji nikada ne pominje sadržaj boce nego … u stvari … nema veze.

A vi ostali koji se, možda, slažete sa mojim trabunjanjem pogledajte i ako ima nekog, a sigurno ima mnogo pametnijih od mene, dajte mi objašnjenje. Ako ništa drugo samo mi objasnite šta to znači  izraz “šećerdžije”. Da li su to oni koji imaju  problema sa šećerom u krvi ili je to onaj izraz koji ima veze sa “šićarenjem” pa je stručno modifikovan, ‘bem li ga.

Gostovanje from Bor grad INFO on Vimeo.

U nekoliko zadnjih postova sam škrabao o internetu, medijima, uticaju ove vrste medija, lovi koja se okreće, ko, koliko i zašto se oglašava ili ne, ko, koliko i zašto čita ili ne. I tako to…bla bla bla.

Definitivno velika lova se okreće jer, veliki su i interesi. A kako mi malecki možemo i da sanjamo o tolikoj lovi, i da pazarimo bar par stotina evra (godišnje) i da tako pokrijemo makar polovinu troškova, na primer za ADSL, kada se i na internet preselilo ono staro: Podoban ili nepodoban. Di se denula  sloboda izražavanja (naravno zna se u kojim  granicama)? Mediji i njihova blokada više nisu prisutni samo u poznatim okvirima informisanja. Malko se sve proširilo, i možda u budućnosti budemo cenzurisani i kad, kod kuće uz kaficu čavrljamo sa prijateljima. Možda u krevetu kad u’vatimo slododan termin da opalimo neki sex sa ženom (ko je ima) odn. bračnim ortakom ili u bilo kom drugom aranžmanu.

Naš  uticaj (dajem sebi za pravo da i sebe uvrstim u veliku porodicu slobodnih i hrabrih blogera, ako ne zbog kvaliteta onda bar zbog nekih gluposti koje sam i ja znao da smislim) je postao veoma veliki, a sve to za dž. I nije to problem. Svi revolucionari su uvek radili za dž, i ostavljaju istoriji da kaže završnu reč. Naravno niko od nas i ne traži neku vajdu za sebe, ali i ako neki sponzor utrči, nije loše i hvala mu. Ako se dotični sponzor i pojavi na nekoj od internet stranica može imati mnogo veću korist od reklamiranja u bilo kom lokalnom mediju a po ceni koja je totalno zanemarljiva i na cenovnik pomenutih a posebno na efekat. Malo li je kad ceo svet čuje za Vas, a posebno ako ste sponzor nekog veoma posećenog bloga.

E sad vrhunac  svršavanja po napisanoj reči (kakva god da je) je kad i eventualni sponzor, dobije, dobronamernu, politički upakovanu packu i time mu se zabrani reklamiranje na nekoj internet stranici. Mogu ja vlasnika te stranice i da mrzim ili bilo šta drugo. Samo želim da kažem (bez preterivanja) da sam kod njega čitao kvalitetne tekstove. Ne mislim na stil nego na teme, ideje, kritike, obaveštenja…  Jeste za neke stvari malko obojen, ali najmanje od svih onih koji se javno busaju i kunu u dobre namere, demokratiju i ostalo.  Meni kao srećnom  nečlanu svih političkih sekti ne smeta da svako ima svoje mišljenje i stav. Naprotiv. To mu dođe kao sloboda. Ako u tome preteruje, za to postoji Sud. To mu dođe kao uređen sistem. A sve ostalo čime se služe političke kurve i jajare, osuđujem i što se mene tiče, nek  se udave u spostvenim govnima. Kad tad, ako ne može ranije.

Ovo što sam pročitao je strašno. Ne sumnjam da se sve ovo i desilo (jer moguće je da neko prokomentariše i da je sve ovo izmišljeno). Sigurno ima i onih koji i uživaju u nečijim mukama, kakve god da su. Podržavam Zorana i na žalost jedino na ovaj način mogu da mu pomognem. Ne bih mu pomogao više nego sebi, ali brate ono što nije u redu – nije.

Nezavisno udruženje novinara upućuje najoštriju kritiku (16.06.2009.) dnevnom listu Kurir zbog grubog kršenja profesionalnih i etičkih standarda u danas objavljenom tekstu “Oljin sin narkodiler”.

Lično, kao svaki, ako tako mogu da kažem, običan i u ovo vreme normalan čitalac, reagujem “na prvu loptu” i pridružujem se osudama svih negativnih pojava bez obzira o kome se radi. Narkomanija je uzela veliki danak u ovoj previše napaćenoj Srbiji i svako ko ima bilo kakve veze s tim treba biti najstrožije kažnjen. Mislim da kazne moraju biti mnogo drastičnije. Nije malo primera da se i veći narkodileri  “provlače sa blagim kaznama” i nastavljaju dalje da rade svoj prljavi posao. Naravno ne smatram pomenutog dečaka narkodilerom pre nego se sve dokaže, ali sam čin u meni kao i svakom drugom budi takvu reakciju. Na ovlašćenim službama je da moja rekacija ne bude ovakva. Kada bi sve bilo u redu, nadležni bi reagovali, krivci kažnjeni onako kako treba i ovih pojava bi bilo sve manje. E pa onda, ako neki list pa makar to bio i Kurir vodi borbu protiv droge, čak i na ovakav način (prvi tekst),  može samo imati podršku kod većine, i ne treba niko da se čudi. Posebno ako je novinar uspeo da sazna nešto više, a zna se odakle je mogao sve da sazna, mislim da nije krivica u novinaru i njegovoj reakciji.

Kurir je dao saopštenje na sve ovo i opravdao svoj postupak pozivajući se na Ustav i  Zakon. Nisam pravnik. Ima logike i u tom saopštenju. Mogu da volim ili ne, pomenutu gospodju, ali i to ne treba da bude povod  za reakciju. Dakle, mediji su već odigrali ulogu “sudije pre sudije”, što smatram da nije u redu, i eto skandala koji je samo nekome doneo korist a nekome brige. Mi građani gladni afera i tema kojima se samozadovoljamo kako bi se skrenula pažnja sa svakodnevnih muka i pizdarija, ova dva-tri dana smo imali zanimaciju. I maćemo je još.  Sve u svemu velika lova će odigrati svoje i ovaj marketing će učiniti svoje. Kako finansijski tako i medijski. Ko će pobediti, dali će se igrati revanš i dali će biti produžetaka, pa pak i pucanja penala u nedogled, nije bitno.

A kao novinar, ako mogu sebe da nazovem novinarom, s tim da ne uvredim one koji to već jesu, mogu samo da osudim reakciju Kurira. E sad kada me neki iskusniji, na primer Kurirov novinar,  poklopi svojom reakcijom i “ubedi” da je ova redakcija ragovala savim dobro ostaću bez reči odnosno neću moći da pobedim u toj raspravi.

A ako se već pozivamo na Kodeks, setimo se samo jednog slučaja kada da su svi mediji objavili snimke hapšenja Dragana Džajića i time ga osudili pre suda, a što je lepo objašnjeno u Dosijeu NUNS-a.

Dakle mislim da nije problem ni u Kuriru niti u glavnim akterima cele ove priče. Sistem je takav. I ako krenemo u dalju analizu, verovatno ćemo raspravljati o poznatom slučaju – “Kokoška ili jaje”.

Ja jesam zbunjen i verovatno više i ne osećam ono što mi oni ludi rade. I ne boli me guzica ni malo. Da li sam se i ja prilagodio pa ništa ne osećam, ‘bem li ga. Tek tako, kao i svaki zadovoljni građanin ovog grada uživam, sve pevam i smejem se. Super mi je. I ma koliko se trudio ipak ne kapiram neke stvari. Da nam se skupština pretvorila u cirkus, odavno smo svi pisali. I namerno sam prestao da  pišem o politici i sličnim nesrećama koje su nam se sručile na glavu. Mislim da nema smisla raditi onakav marketing za dž. Neka se malo izlože i sve može.

Ali… Srbenda, pa ne mož’  da izdrži i da drži ruke u džepovima … jezik za zubima itd …. sve prateće organe.

I da se vratim na pitanje. Znači skupština nije cirkus? OK! A koje je onda? Ako se dobro sećam (a ne zamerite ako ovaj moj  tupi predmet ne mućka dobro) neki dadoše neke ostavke ili kako već. Neki odoše u ugostitelje. Da li ima tu još nekih funkcija, pa su tu dok traje cirkus..ups…skupština. Koji je fazon. Da su novinari – nisu. I zato jedino rešenje koje sam video kao moguće je želja za još većim pojavljivanjem u medijima. Pa evo mog skromnog priloga. Naravno da bi bilo zanimljivije, fazon je kao kviz. Probajte da odgovorite. A da proverite da li ste u pravu, bidite ljubazni napravite “klik na slik”!

Kako nam, u Srbiji, treba jedan ovakav čovek. A tek u Boru …

Putin preslišao biznismene

Izvor: Politika

>>>… On je dodao da problemi u Pikaljovu nisu vezani za svetsku ekonomsku krizu, već su počeli kad je fabrika podeljena, a proizvodnja je potpuno stala kad je „Bazel-cement” prekinuo proizvodnju.

Kad je Deripaska počeo da objašnjava uzroke takvog ponašanja, Putin mu je pružio ugovor kojim se garantuje obnavljanje rada preduzeća i bukvalno ga naterao da potpiše:

– Ne vidim ovde vaš potpis, dođite i potpišite!Deripaska je prišao pognute glave, smrknuto prelistao ugovor i potpisao.

– A sad mi vratite penkalo – rekao je Putin.

Premijer se potom obratio prisutnima:„Radnicima se moraju isplatiti lični dohoci, rok – danas. Mora se ponovo uspostaviti jedinstven proizvodni kompleks. Ako vi ne uspete da se dogovorite za tri meseca, to će biti urađeno bez vas. Srećno!”… <<<

KOMPLETAN TEKST >>>