Ulaganje  za nezaposlene koji mogu obaviti određene poslove je zanemarljivo i ne treba ih nutkati “samozapošljavanjem” jer niko ne zna šta i kako da radi a posebno kako da od dobijene crkavice počne redovno da namiruje državu, nego im treba odmah naći i “tezgu”.  Ovim pitanjem se trebaju pozabaviti stručniji ljudi ali mislim da ideja nije loša. Smanjivanje broja nezaposlenih ili rešavanje viška radnika je jedan od glavnih problema i ako se nađe prava kombinacija eto dobrog recepta za dalje. Veliki ekonomisti kažu da za ostvarivanje dobiti nije potrebno povećavati cenu (a u konkretnom primeru mislim na budžet, zahvatanja budžeta, takse, poreze …), nego smanjivati troškove.

U najgorem slučaju ušteda je moguća, bar za prevoz, topli obrok,   minimum oko 65.000 dinara godišnje, po jednom radniku. Troškovi struje će se smanjiti a osetno će se uštedeti i na telefonskim računima, kako za fiksnu tako i za mobilnu mrežu. Ni to nisu zanemarljivi iznosi na godišnjem nivou – na primer minimum je bar 30-ak hiljada dinara. Jedna mašina/radnik će obavljati dva i možda i više poslova. Bolovanja će se smanjiti a u slučaju lakše bolesti posao ne bi trebao da trpi. Za ostalo, podrška kroz umrežavanje rešava sve.Veća bi bila i produktivnost ali i razvoj i edukacija na ovom polju.

Ima već ovakvih, ali malobrojnih, primera kod nas i nije loše razmotriti kako dalje. U našim uslovima ne verujem da bi bilo potrebno izdvojiti par hiljada dolara za mašinu, nego mnogo manje …  Neće biti bitno ko koliko godina ima i koju školu je završio, što je veliki problem nezaposlenih ili viškova koji su u nekim nezgodnim godinama za državne projekte zapošljavanja ili usavršavanja. Jednostavno, bitno je šta zna da radi, a opseg poslova koji se mogu obavljati je veoma veliki. Korist bi imali svi. I građani, i privreda, i mediji, lokalna samouprava …  Pa, tamo gde je to omoguće, zašto da ne?

Preuzeto:  Sve vesti

EMC gigant u oblasti visoke tehnologije, svojim zaposlenima ne samo da dozvoljava da za posao koriste privatni kompjuter, već to i podržava – finansijski. EMC nije jedina firma koja to radi, a sve više firmi traži načina kako da uradi nešto slično. Od prošle godine se govori o Employee-Computer ili „Bring-your-PC-to work. U principu, radnik sam kupuje svoj kompjuter (laptop) koji može da koristi na poslu i kod kuće.

Naravno da su poslovno i privatno striktno odvojeni – tako da mogu potpuno odvojeno da se koriste – za to su zaduženi stručnjaci iz firme u kojoj je osoba zaposlena. Isto tako specijalnim softverom garantuju su maksimalna umreženost i bezbednost.

Iskustva su veoma pozitivna, kako za firme tako i za zaposlene. U društvu individualaca, svako voli da radi na kompjuteru po meri, a ako recimo firma odredi cenu od 2100 dolara za kompjuter, radnik može da doda koliko hoće i ima pravu „zverku“ na svom radnom stolu – kod kuće i na poslu.

Američki kompjuterski gigant “Majkrosoft” je započeo prodaju svog najnovijeg operativnog sistema “Vindouz 7″ pravnim licima širom sveta i saopštio da je u Japanu dobio veliki broj porudžbina.

U “Majkrosoftu” planiraju da do kraja 2010. u Japanu prodaju deset miliona kopija “Vindouza 7″, a očekuju da će u roku od tri godine oko 60 odsto tamošnjih velikih preduzeća koristiti taj unapređeni operativni sistem, prenela je agencija Kjodo.

Na sveučilištu UCLA prvi su put prije četiri desetljeća poslani podaci u ARPAnetu, mreži koja će postati globalna. Mreža je 1973. preskočila Atlantik i došla u Veliku Britaniju i Norvešku

Za 300 godina koja će obljetnica biti povijesno važnija? Današnja, o početku Drugoga svjetskog rata prije 70 godina, ili sutrašnja, o 40 godina od početka interneta?

Dana 2. rujna 1969. godine na Kalifornijskom sveučilištu Los Angeles (UCLA) dva su računala izmijenila besmislene podatke, tek toliko da se potvrdi da je veza moguća. Za mjernim uređajima koji su to potvrdili stajao je Leonard Kleinrock. To je početak ARPAneta, računalne mreže koja će nezadrživo prerasti u današnji internet, globalnu kralježnicu za razmjenu informacija.

Neuništiva mreža
Internet danas nije povlastica, nego potreba – njime se svakodnevno služe dvije milijarde ljudi. Zanimljivo je i da je internet, na neki daleki način, odjek Drugoga svjetskog rata. Znanstvenici su Pentagonovoj ustanovi za naprednu znanost ponudili mamac, a vojnici su zagrizli: mreža između računala znanstvenih ustanova koje su radile na supertajnim vojnim projektima trebala je biti postavljena tako da je nije mogao uništiti ni višestruki nuklearni napad.

Podaci poslani na neko drugo odredište “sami” bi pronašli zaobilazan put ako bi najkraći put između dva računala na neki način bio ometen ili prekinut, a računala na čvorištima uništena.

Vojnicima se to, dakako, svidjelo, ali nisu imali na umu da će upravo ta osobina mreže omogućiti do tada nezamislivu slobodu javnoga izražavanja.

Da su to mogli predvidjeti, zacijelo bi bili mnogo skeptičniji.

Tehnička inovacija internetskih veza jest da se podaci šalju paketno: računalo koje ih šalje u odsječcima traži od računala primatelja da potvrdi je li sve ispravno stiglo uz pomoć kontrolnog broja.

Nezadrživo širenje
Ako ta brojka nije točna, paket se šalje nanovo. To je omogućilo da veza bude “stalno otvorena”, a da se promet ne mjeri kao u telefoniji u minutama, nego u prenesenim paketima.

Već 29. listopada 1969. ostvarena je veza između sveučilišta UCLA i Instituta na Stanfordu, a potom se proširila na sveučilišta Berkeley i Utah. Sve poslije toga je povijest.

Umjesto da “to bude to”, a da se vojska nastavi igrati svojim tajnama, sveučilišta su se nastavila umreživati. Mreža se nezadrživo širila najprije među sveučilištima, a potom je 1973. preskočila Atlantik u Veliku Britaniju i Norvešku.

Danas bi internet u normalnim državama morao biti dio komunalne infrastrukture, nešto poput električne i plinske mreže koja u kućanstva dovodi energiju, vodovoda, kanalizacije, grijanja. Internet je ipak u razvijenim zemljama često zarobljen u komercijalnim tvrtkama, a u nedemokratskim je zemljama pod nadzorom jer se mrežom čitaju odabrane informacije i komunicira sa svima.

Srbija je po rasprostranjenosti širokopojasnog pristupa internetu na samom dnu evropske lestvice, i čak i naši bliski susedi imaju mnogo brži protok interneta, izjavila je  ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo Jasna Matić.

U javnoj raspravi o Strategiji i Akcionom planu za razvoj širokopojasnog pristupa u Srbiji do 2012. godine, Matićeva je istakla da su osnovni problemi u toj oblasti infrastruktura, koja nije na odgovarajućem nivou, visoke cene i nefleksibilan sistem tarifiranja.

Ona je naglasila da se telekomunikacije u Srbiji ne smeju smatrati luksuzom, jer se radi o “infrastrukturi novog doba”, koja privredi treba da obezbedi konkurentnost na globalnom tržištu, a građanima da unapredi kvalitet života.

Istraživanje Svetske banke pokazalo je da povećanje penetracije širokopojasnog pristupa internetu od 10 odsto dovodi do povećanja bruto domaćeg proizvoda određene zemlje za čak 1,3 odsto, ukazala je ona u raspravi na Građevinskom fakultetu.

Ministarka je navela da bi javna rasprava o Strategiji i Akcionom planu za razvoj širokopojasnog pristupa u Srbiji trebalo da bude završena početkom septembra, posle čega bi ti dokumenti trebalo da budu usvojeni.

Pomoćnica ministra za telekomunikacije Irina Reljin je kazala da je osnovni cilj strategije definisanje uslova kojima će se postići da do 2012. godine u Srbiji bude najmanje 1,2 miliona priključaka na širokopojasni internet.

Ona je navela da, prema strategiji, širokopojasni pristup internetu podrazumeva stalni pristup resursima telekomunikacione mreže sa protocima koji nisu manji od četiri megabita u sekundi u fiksnoj mreži, odnosno 512 kilobita u sekundi kod mobilnog pristupa.

Na ovim stranicama (http://business.twitter.com/twitter101) možete otkriti  šta je Twitter i kako vam može pomoći u poslovanju. Ja sam malko čitao i pokušao nešto da naučim. Ono što sam skapirao (pošto sam više kao Tarzan nego Englez pa mejbi nešto missinguje…) je ovo što ćete možda pročitati dalje…  pa ako je dobro – ok i kažite nam šta bi trebalo još da znamo …

Pa  ‘vako:

Svakog dana, milioni ljudi koriste Twitter kako bi stvorili, otkrili  ili delili ideje sa drugima. Velike mogućnosti  koje nudi Twitter se koriste u svim prilikama.
Twitter je komunikacijska platforma koja pomaže preduzećima i njihovim klijentima da učine niz korisnih stvari. Možete ga koristiti za brzu razmenu, okupiti u realnom vremenu  i sve informacije sa tržišta, i izgraditi odnos sa kupcima, partnerima i drugim ljudima.
Twitter Vam omogućava pisanje i čitanje poruka do 140 karaktera, uključujući sve interpunkcije i razmake. Poruke su javne, a vi odlučite kakve poruke želite da primate. Osim toga, možete da šaljete i primate Twitter poruke ili tweets, jednako dobro na računaru ili mobilnom telefonu.

Jedna od ključnih pogodnosti Twitter-a je da vam pruža  priliku da opušteno komunicirate sa kupcima o njihovim uslovima, ali i da stvarate prijateljske odnose. Jer, ovakva diskusija omogućava vam da izgradite odnos sa svojim klijentima, partnerima i drugim licima važim za Vaše poslovanje.
Na primer, recimo da ste pokrenuli veliki maloprodajni website. Osim za upoznavanje  klijentata sa vašom ponudom, možete  omogućiti komunikaciju, raspravu, ili  deliti savete za online kupovinu …

Zašto 140 znakova? – SMS  (tj. teksting na telefonu) ograničava svaku poruku na 160 znakova. Twitter uzima da ograničenje i rezerve 20 znakova za vaše korisničko ime, ostavljajući vam 140 znakova.
Ako ste debitnat (da ne kažem diletant) kao ja, pitajte nekog ko ga već koristi i zna sve cake. Nadam se da će neko da se javi  i da mi/nam sve objasni onako kako treba …

Međutim,  skoro sam pročitao i ovo:

Sve vesti prenose da je jedna studija, koju su sproveli američki istraživači, pokazala da je 40 odsto poruka koje se ostavljaju na društvenoj internet-mreži “Tviter” – “besmisleno brbljanje”.

Cilj studije, koju je sprovela američka agencija za istraživanje tržišta “Pear analitiks”, bila je da pokaže za šta posetioci “Tvitera” koriste taj servis.
Kako je preneo BBC, za svega 8,7 odsto poruka na “Tviteru” moglo bi se reći da imaju neku “vrednost”, odnosno na prenose nekakvu informaciju od opšteg interesa, što je namena servisa.
Koliko i “besmislenih brbljača” ima i onih koji “Tviter” koriste kao mesto ka “konverzaciju”, odnosno kao surogat za sistem za ostavljanje instant poruka. Kako bi shvatili za šta se “Tviter” koristi, istraživači su “upadali” na servis svakih 30 minuta između 11:00 i 17:00 časova svakoga radnog dana tokom dve sedmice.
“Uhvatili” su ukupno 2.000 poruka i svrstali ih u jednu šest od kategorija: vesti, spam, lična promocija, besmisleno brbljanje, konverzacija i vesti od opšteg interesa. U “konverzacione tvitove” svrstavani su oni koje su razmenjivala dva korisnika, dok su u kategoriju “besmislenog brbljanja” stavljanje poruke tipa “Sad jedem sendvič”.
Kada su otpočeli posao, istraživači su očekivali da će uglavnom nailaziti na spamove i ličnu promociju. Prevarili su se. Čak 40,5 odsto poruka moglo se klasifikovati u brbljanje, 37,5 bilo je konverzacijskog tipa, dok je svega 8,7 odsto imalo neku opštu vrednost.
Lična promocija i spamovi zauzeli su 5,85 i 3,75 odsto prostora.

E, pa sad….