Evo dobrog recepta za krizu, nezaposlenost, višak radnika …
Ulaganje za nezaposlene koji mogu obaviti određene poslove je zanemarljivo i ne treba ih nutkati “samozapošljavanjem” jer niko ne zna šta i kako da radi a posebno kako da od dobijene crkavice počne redovno da namiruje državu, nego im treba odmah naći i “tezgu”. Ovim pitanjem se trebaju pozabaviti stručniji ljudi ali mislim da ideja nije loša. Smanjivanje broja nezaposlenih ili rešavanje viška radnika je jedan od glavnih problema i ako se nađe prava kombinacija eto dobrog recepta za dalje. Veliki ekonomisti kažu da za ostvarivanje dobiti nije potrebno povećavati cenu (a u konkretnom primeru mislim na budžet, zahvatanja budžeta, takse, poreze …), nego smanjivati troškove.
U najgorem slučaju ušteda je moguća, bar za prevoz, topli obrok, minimum oko 65.000 dinara godišnje, po jednom radniku. Troškovi struje će se smanjiti a osetno će se uštedeti i na telefonskim računima, kako za fiksnu tako i za mobilnu mrežu. Ni to nisu zanemarljivi iznosi na godišnjem nivou – na primer minimum je bar 30-ak hiljada dinara. Jedna mašina/radnik će obavljati dva i možda i više poslova. Bolovanja će se smanjiti a u slučaju lakše bolesti posao ne bi trebao da trpi. Za ostalo, podrška kroz umrežavanje rešava sve.Veća bi bila i produktivnost ali i razvoj i edukacija na ovom polju.
Ima već ovakvih, ali malobrojnih, primera kod nas i nije loše razmotriti kako dalje. U našim uslovima ne verujem da bi bilo potrebno izdvojiti par hiljada dolara za mašinu, nego mnogo manje … Neće biti bitno ko koliko godina ima i koju školu je završio, što je veliki problem nezaposlenih ili viškova koji su u nekim nezgodnim godinama za državne projekte zapošljavanja ili usavršavanja. Jednostavno, bitno je šta zna da radi, a opseg poslova koji se mogu obavljati je veoma veliki. Korist bi imali svi. I građani, i privreda, i mediji, lokalna samouprava … Pa, tamo gde je to omoguće, zašto da ne?
Preuzeto: Sve vesti
EMC gigant u oblasti visoke tehnologije, svojim zaposlenima ne samo da dozvoljava da za posao koriste privatni kompjuter, već to i podržava – finansijski. EMC nije jedina firma koja to radi, a sve više firmi traži načina kako da uradi nešto slično. Od prošle godine se govori o Employee-Computer ili „Bring-your-PC-to work. U principu, radnik sam kupuje svoj kompjuter (laptop) koji može da koristi na poslu i kod kuće.
Naravno da su poslovno i privatno striktno odvojeni – tako da mogu potpuno odvojeno da se koriste – za to su zaduženi stručnjaci iz firme u kojoj je osoba zaposlena. Isto tako specijalnim softverom garantuju su maksimalna umreženost i bezbednost.
Iskustva su veoma pozitivna, kako za firme tako i za zaposlene. U društvu individualaca, svako voli da radi na kompjuteru po meri, a ako recimo firma odredi cenu od 2100 dolara za kompjuter, radnik može da doda koliko hoće i ima pravu „zverku“ na svom radnom stolu – kod kuće i na poslu.
Preuzeto: 
Preuzeto: S
Preuzeto: 
Twitter je počeo kao eksperiment u 2006. Osnovan je 2007, a finansira ga privatna firma sa sedištem u San Francisco, CA.
Preuzeto: 
Koliko puta sam se pitao kako to ova deca barataju sa mišem i sve nekako radi? A još kad počnu da lupaju po tastaturi uz manju gimnastiku obe šake, sve se nekako otvara, zatvara, ide gore, dole, levo, desno i sose mange. Dok ja uzmem olovku i papir i zapišem šta sam “naučio”, mašina već radi nešto treće a “lupadžija” srče kaficu. To je valjda ovo dole. Jbg, kažu nikad nije kasno da se nauči.
Facebook rastura veze i rakove
Da li je opsjednutost Internetom izazvala novu bolest – zavisnost od sjedenja pred kompjuterskim ekranom? Većina ljudi se slaže sa tvrdnjom da je oblast komunikacija zauvijek promijenjena pojavom Interneta. Svjetska kompjuterska mreža, doduše, nije još podjednako dostupna svima u svijetu, ali pioniri u ovoj oblasti i brojni stručnjaci već razmišljaju o moguććim negativnim pojavama koje je internet sa sobom donio i kako da ublaže njihove posljedice. Eksperti upozoravaju da je jedna od glavnih negativnih pojava povezanih sa internetom nova bolest koju nazivaju “zavisnost od sjedenja pred kompjuterskim ekranom”. Zdravstvena službe u Kini smatra šest sati neprekidnog korišcenja kompjutera za granicu poslije koje neko može da bude klasifikovan kao “zavisnik” i upućen na liječenje. Za to sada postoje i specijalizovani centri koji niču širom zemlje. Psiholozi i psihijatri su podijeljeni – neki podržavaju plimu ustanova za liječenje nove vrste ,,bolesti”, ali ima i ljekara koji tvrde da problem nije medicinske prirode i da dugo sjedenje pred kompjuterom ne treba smatrati bolešcu.
Zavisnost od interneta je ozbiljan zdravstveni problem u Kini. Hjun Jin Sio kaže da podaci istraživanja iz 2008. godine, koje je sproveo Južnokorejski statistički zavod u saradnji sa jednim medicinskim institutom, govore da je 12,8 odsto djece u osnovnim školama razvilo zavisnost od interneta dok je u srednjim školama taj procenat još viši -14,7 odsto. Uz to, vlada u Seulu je prihvatila da je zavisnost od interneta ozbiljan zdravstveni problem u zemlji – otvorila je savjetovališta i pokrenula programe prevencije ali rezultati su ograničeni jer se kultura interneta nezadrživo širi, prije svega, među mladima. U južnoj Kini zabilježen je i ekstreman slučaj kada je jedan tinejdžer podlegao povredama zadobijenim nakon što ga je pretukao vaspitač u centru za rehabilitaciju zavisnika od interneta.
Preuzeto: 
Preuzeto: 
