Darko Lađević

Preuzeto: Sve vesti

Izraelski naučnici kažu da su razvili kompjuterski program koji će omogućiti dešifrovanje prethodno nečitkih drevnih tekstova i možda dovesti do razvoja pretraživača sličnog Guglu kojim će se pretraživati istorijski dokumenti, prenosi agencija “Rojters”.

Program koristi algoritam za prepoznavanje obrazaca, sličan onome koje koristi policija za identifikaciju i poređenje otisaka prstiju.
Ali u ovom slučaju, program identifikuje slova, hijeroglife, ideograme, reči, pa čak i rukopisni stil, i na taj način istoričarima i stručnjacima za stare jezike štedi vreme pri proučavanju tekstova.
Prepoznavanjem obrazaca, kompjuter može da sa velikom preciznošću rekonstruiše delove tekstova koji su vremenom izbledeli, pa i da otkrije one delove koji su naknadno napisani.

“Što više tekstova analizira, program će biti više precizniji”, izjavio je Itaj Bar Josef, naučnik sa Ben Gurion univerziteta.

Kompjuterski program analizira digitalne kopije tekstova, dodeljujući brojčanu vrednost svakom pikselu dokumenta u zavisnosti od toga koliko je taman.
Na taj način program odvaja napisani tekst od pozadine i identifikuje pojedinačne linije, slova i reči.

Prema rečima Bar Josefa, program takođe analizira rukopis i stil pisanja, tako da može da popuni delove koji nedostaju, da popravi i dopuni izbledele i umrljane znakove, koje bi u suprotnom bilo nemoguće pročitati i razumeti.
Naučni tim je usredsredio svoj rad na drevne hebrejske tekstove, ali kaže da će program moći da se koristi i na tekstovima napisanim drugim jezicima.

Kada sam, mnogo davno, bio mlad, i baktao se malo  sportom – baš sam voleo (i danas volim) basket – kao i svi skupljao sam sličice, postere, voleo sve što vole mladi … Taj magični broj 44 me je vezivao za zanimljive Harlemovce i njihovu još zanimljiviju opremu na kojoj su bili sve neki veliki brojevi. Globtrotersi si ostavili veliki trag u meni i kao i dosta drugih stvari vezuju me za nešto davno, lepo, bezbrižno …

… a sad se setih godine proizvodnje. Eto, pre tačno šest dana, upadoh u 44 leto svog malo čudnog a više zanimljvog života. Kako je po genetskom kodu i definiciji svih DNK džidžumidža, položaju zvezda, magnetnom uticaju galaksije, uticaju brojeva i i ostalih faktora, odlučeno budem lud, ostadoh to do kraja i ne znam koje da radim osim da se ponudim na prodaju, pa ako ništa ne uspe, nadam se da će reciklažom bar neko imati koristi.

Jes’ da sam mator, ali generalka mi još nije rađena. Kompresija mi uopšte nije loša. Dobro vučem i uzbrdo. Nizbrdo, kao i svako govno,  lako se kotrljam. Očuvah ovo malo karoserije pa mogu da budem i startan i brz. Nosim dosta i ni malo ne dimim na auspuh. Dakle ne mešam ulje i vodu. Radim dobro kako na običan, tako i na super. Od dizela sam probao evro i malko mi zastaje u grlu, ali ide sivonja. Stigne na mesto gde treba. Znači karoserija je ok. Nije bilo većih havarija, a one male koje su se desile nisu mi pomerile trap. Ne jedu mi se gume i ovako dobro regliran, dugo nosim i čuvam sve pneumatike, i po nekoliko sezona. Kako zimske tako i letnje, i u svim uslovima dobro “ležem”. Radim i cepam kao fića a mogu da budem i audi. Dakle prva farba, očuvan, registrovan, motor u odličnom stanju.

Rekoh već, generalka nije rađena a trebala bi samo malo glava da mi se sredi. Nekako, kao da mi ne stoji lepo i kao da se nekako ne uklapa u već dotrajalu makinu. Samo da se nađe dobra majstorska ruka da me dobro našteluje, ako nije kasno, da ne trčim k’o muva bez glave i ne trpam se svuda da brzo i prvi  učinim što mogu, pomognem ili uradim neku drugu ružnu, bludnu, sramotnu radnju.

Jbg, verujem “na prvu”, osvrnem se “na drugu”, razmišljam “na treću”. Ostari – pamet ne dobi’!

Odavno ne pročitah neki tekst nekoliko puta po nekoliko. E to je ovaj dole. Pa dragi naši Maliji, Kockalonci, Koferčići, Vitezovi i ostali Pičkousci … (kako ih dobro pronađe, bravo SR)

Preuzeto: Nema cenzure

Upustvo za primenu novog Zakon o informisanju – Piši propalo!

Postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično.

Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

Samo bez panike, drugarice i drugovi. Predlažem da stvar sagledamo iz pozitivnog ugla. Ako pažljivo pročitate kaznene odredbe aktuelnog međustranačkog trgovinskog sporazuma, poznatog pod imenom Zakon o javnom informisanju, primetićete da se u njemu nigde ne pominju sačmare, utoke, snajperi, kamenovanja, odsecanja ruku ili bojni otrovi za neutralisanje režimu nepoćudnih novinara, što je praksa u nekim, nama izrazito prijateljskim zemljama. Dakle, poštedeli su nam živote. Zasad. Možemo da slobodno dišemo, jedemo, pijemo i seksamo se ako imamo s kim. Malo li je?

E, sad… Ako ste jedan od onih žurnalističkih osobenjaka koji su zapeli da se pošto-poto ozbiljno i pošteno bave svojim poslom, sami ste krivi. Da ste malo skromniji, ne bi vam falila dlaka s glave. Ko vas tera da čačkate po ratnim stratištima i prozivate osvedocene patriJote za ratne grehe, zavirujete pod mantiju svete matere Crkve ili se bavite mentalnim poremećajima najviših državnih dužnosnika? Umesto da istražujete kojoj su se pevaljki ovlažile gaćice, brinete o komforu i dobrom raspoloženju VIP- ova u Centralnom zatvoru, širite istinu o Srebrenici u kojoj se ništa važno nije dogodilo, povedete akciju za dodelu plakete „Zlatni ašov“ najagilnijim udarnicima na iskopavanju mrtvog Ðenerala ili do mile volje pljujete po NGO narodnim izdajnicima, gejevima, NATO-u, Novom svetskom poretku, a naročito komunistima koji su, zna se, krivi za sve nedaće koje su ikada zadesile napaćeni narod, još od stadijuma amebe.
A ako vam se ne dopadaju te domoljubne teme, opet ima izlaza. Kao u onom vicu o fekalijama i fiziologiji metaboličkog procesa.

Eto, kažite pošteno, zar vam neko brani da lajete na zvezde? Ne brani. Razume se, ukoliko ne previdite galaksiju, pa zapljunete one s imunitetom najšireg spektra dejstva. Ali ako vam se i desi takva profesionalna nesmotrenost, nemojte gubiti glavu i bespotrebno rizikovati cunami monetarni udar na vaš sirotinjski džep, već pokažite blagorodnu kooperativnost. Recimo, ako vam izvesni ministar, koji se u slobodno vreme bavi ovčarstvom i kajakarenjem u kućnom bazenu, ponudi da mu učinite felacio, nemojte odmah dizati dreku, tražiti njegovu smenu ili ga nazivati bahatom bitangom, već to shvatite kao izraz osobite naklonosti i časti koja se ne ukazuje svakome. Vaša mudrost i strpljenje biće kad-tad nagrađeni, jer neko to „od gore“ vidi sve, prati, beleži i – pozlati kad za to dode vreme. Pored toga, taj će vam karakterni detalj u vašem CV-ju jednog dana više koristiti nego da ste ponikli u siromašnoj zemljoradničkoj porodici, bili đak pešak ili završili fakultet s najvišim prosekom. Istovetna budistička smirenost se preporučuje i ako vas dotični udari u cevanicu, nazove majmunom, kretenom ili nekim drugim popularnim terminom iz udžbenika zoologije.

A ako ste baš od onih koji bi progovorili na lakat, nemojte nipošto da se zalećete argumentom da, recimo, i ptice na grani pevaju kako neki tajkun drži na svom valovu celu Vladu, jer će zakonodavac od vas odmah zatražiti da dokažete koje ptice, gde su to pevale, kada, imaju li radnu dozvolu, jesu li za pevanje uredno plaćeni svi porezi i doprinosi, tantijeme SOKOJ-u i ostalo što sleduje. U protivnom, neće se smatrati kredibilnim svedocima, a vi ćete biti okvalifikovani kao klevetnik.

Ni to što ste nečiju nepodopštinu videli rodenim očima i snimili kamerom, neće vam mnogo pomoći da je na sudu dokažete. Snimali ste neovlašteno, je li tako? Narušili nečiju privatnost? Eto, načinili ste već dva prekršaja. Ili – videli ste lično kad je neko, u alkoholisanom stanju, vozeći nepropisno, nekoga pregazio kolima? Žurnalisticki amater u vama bi dotično lice odmah nazvao ubicom, odnosno osobom koja je nekoj drugoj osobi oduzela život. Ne, ni slučajno to ne cinite, dok ne vidite pravosnažno sudsko rešenje o doticnom slučaju, makar proces trajao godinama.

A propo svete prezumpcije nevinosti treba biti naročito oprezan. Ako vam se, recimo, slučajno omakne da upotrebite kvalifikaciju „ratni zlocinac“ pri pominjanju lika i dela slavnog bavarskog neostvarenog slikara Adolfa Hitlera, postoji realna opasnost da budete suočeni sa tužbom Firera Iz Našeg Sokaka radi uvrede ličnosti njegovog, pravosnažno neosuđenog, idola. Mislite o tome.

Ne bih vam savetovala ni da se uzaludno upuštate u prozivke za ratno huškanje, pretnje smrću i slična dela, jer se ista, kako nam pravosudno iskustvo govori, najčešce kreativno tumače kao verbalni delikt. Ni negiranje genocida u Srebrenici, uprkos presudi međunarodnog suda, nije kažnjivo delo, već se smatra slobodom javne reči, dok rasizam u literarnom delu spada u domen umetničkih sloboda, ukoliko se odnosi na nama neprijateljske narode. A to su uglavnom svi nepravoslavni.

S obzirom na prethodno, postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično. Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

A ako se plašite da upadnete u zamku sudsko-pravnog tumačenja šta je vrednosni sud, šta kritičko mišljenje, a šta činjenica, najzgodnije vam je da pribegnete korišćenju odgovarajuće stilske figure i kroz nju afirmišete pozitivne vrednosti vaših omiljenih junaka s javne scene. Evo nekoliko primera: skromnost i smernost Borisa Tadića, vizionarstvo i učinkovitost Vuka Jeremića, empatičnost Tome Nikolića, poštenje Mlađana Dinkića, taktičnost Velje Ilića, produhovljenost Gordane Pop Lazić..

Eto, ako sam vam šta pomogla…

Svjetlana Rašić

Evo dobrog recepta za krizu, nezaposlenost, višak radnika …

Ulaganje  za nezaposlene koji mogu obaviti određene poslove je zanemarljivo i ne treba ih nutkati “samozapošljavanjem” jer niko ne zna šta i kako da radi a posebno kako da od dobijene crkavice počne redovno da namiruje državu, nego im treba odmah naći i “tezgu”.  Ovim pitanjem se trebaju pozabaviti stručniji ljudi ali mislim da ideja nije loša. Smanjivanje broja nezaposlenih ili rešavanje viška radnika je jedan od glavnih problema i ako se nađe prava kombinacija eto dobrog recepta za dalje. Veliki ekonomisti kažu da za ostvarivanje dobiti nije potrebno povećavati cenu (a u konkretnom primeru mislim na budžet, zahvatanja budžeta, takse, poreze …), nego smanjivati troškove.

U najgorem slučaju ušteda je moguća, bar za prevoz, topli obrok,   minimum oko 65.000 dinara godišnje, po jednom radniku. Troškovi struje će se smanjiti a osetno će se uštedeti i na telefonskim računima, kako za fiksnu tako i za mobilnu mrežu. Ni to nisu zanemarljivi iznosi na godišnjem nivou – na primer minimum je bar 30-ak hiljada dinara. Jedna mašina/radnik će obavljati dva i možda i više poslova. Bolovanja će se smanjiti a u slučaju lakše bolesti posao ne bi trebao da trpi. Za ostalo, podrška kroz umrežavanje rešava sve.Veća bi bila i produktivnost ali i razvoj i edukacija na ovom polju.

Ima već ovakvih, ali malobrojnih, primera kod nas i nije loše razmotriti kako dalje. U našim uslovima ne verujem da bi bilo potrebno izdvojiti par hiljada dolara za mašinu, nego mnogo manje …  Neće biti bitno ko koliko godina ima i koju školu je završio, što je veliki problem nezaposlenih ili viškova koji su u nekim nezgodnim godinama za državne projekte zapošljavanja ili usavršavanja. Jednostavno, bitno je šta zna da radi, a opseg poslova koji se mogu obavljati je veoma veliki. Korist bi imali svi. I građani, i privreda, i mediji, lokalna samouprava …  Pa, tamo gde je to omoguće, zašto da ne?

Preuzeto:  Sve vesti

EMC gigant u oblasti visoke tehnologije, svojim zaposlenima ne samo da dozvoljava da za posao koriste privatni kompjuter, već to i podržava – finansijski. EMC nije jedina firma koja to radi, a sve više firmi traži načina kako da uradi nešto slično. Od prošle godine se govori o Employee-Computer ili „Bring-your-PC-to work. U principu, radnik sam kupuje svoj kompjuter (laptop) koji može da koristi na poslu i kod kuće.

Naravno da su poslovno i privatno striktno odvojeni – tako da mogu potpuno odvojeno da se koriste – za to su zaduženi stručnjaci iz firme u kojoj je osoba zaposlena. Isto tako specijalnim softverom garantuju su maksimalna umreženost i bezbednost.

Iskustva su veoma pozitivna, kako za firme tako i za zaposlene. U društvu individualaca, svako voli da radi na kompjuteru po meri, a ako recimo firma odredi cenu od 2100 dolara za kompjuter, radnik može da doda koliko hoće i ima pravu „zverku“ na svom radnom stolu – kod kuće i na poslu.

Verovatno nema onog ko nije gledao “otvoreni studio” pre neki dan. (TV Bor). Revolucionare su udostojili  gosti iz Udruženja novinara. I nemam puno prava da sudim o novinarstvu i slično (mada, kada vidim neke stvarčice duboko se zamislim) ali za klasične, a posebno bolne teme, jednostavno treba biti – samo normalan čovek.

Dakle odložena revolucija u ŠRIF-u se zahuktala. (Čast izuzecima koji su i ranije dizali glas, ali samo malo im se digao … i posle toga … ništa više). Otupesmo svi koji su pričali mnogo ranije da treba da jače dignu svoj glas, da ćemo ih jače podržati samo da jednom odluče da pozovu građane u pomoć. Bilo kako bilo, promocija borbe za istinu i pravdu i bila nije tako loša. (U zavisnosti od ciljne grupe). Mislim da je svima sve jasno. Gospoda gosti su pričali kako su pričali i nemam ni jednu zamerku. Klasika. Mada mislim da im nije bilo ni malo prijatno s obzirom na celokupnu situaciju.

Htedoh da su “uključim” u program. Nisam uspeo, tako da ovom prilikom želim da iznesem svoj stav odn. da postavim neko pitanje.

Prvo, interesuje me da se konkretno kaže ko je i kada i kako grubo kršio prava novinara na slobodu svega što pruža mučni novinarski zanat. U diskusiji sam čuo samo klasičan politički govor. Neki tamo, nekad … ništa konkretno. Smatrao sam da  bar u sadašnjoj situaciji mogu to da prelome preko jezika i da budu pravi novinari i “revolucionari”.

Drugo, i najvažnije, zašto se sve dešava sada kada je jasno da je i suviše kasno. I da li bi ovakva reakcija izostala da nije odlučeno da se firma likvidira.

Nikako ne želim da sudim o gospodi borskim novinarima u studiju, za koje nisam siguran koji je bio u ulozi voditelja a koji u ulozi gosta. Samo želim da mi se objasni koji je cilj bio ovakve emisije. Zaključak mi nije bio jasan, ako ga je uopšte i bilo. Iako sam, baš davno predlagao da se održi jedna maratonska emisija posvećena samo ŠRIF-u i borskim novinarima (a nisam bio jedini), pozdravljam i ovakav pokušaj. Opet se nameće pitanje – zašto sada i koja je svrha.

Jedina stvar koja mi se svidela je ta da je nakon emisije emitovana pesma pokojnog legendarnog pevača, koja nosi naziv – “Čija si?”. Slučajno – verovatno. Ako je namerno, svaka čast. Čija li si televizijo. Čije će biti pare koje smo svi davali i koje ćemo da dajemo. Jer ipak, kako stvari stoje, izgleda da se najviše  za sve to sekiraju oni koji i ne mogu tu ništa da urade … Samo možemo da “pevamo”. (Dok ne kupe sve ove stranice ili ih blokiraju kao što se već i dešava …)

Nađoh ovaj tekst, pa setih onih davnih vremena kada smo jurili za novim kasetama sa raznim igricama i programima. Kad se setim samo kako sam bio hepi kad sam nacrtao prvu sliku… Da i tada smo se nervirali kad se zgužva kaseta i ukaki priliku zbog koje smo bežali iz škole, kod drugara koji ima ovu ljutu mašinu, da se igramo.

Da, kasnije sam imao još jednu ljutu mašinu sa čak dva harda. Ukupna memorija im je bila 40 MB, i baš se sećam kad me je jedan prijatelj začuđeno pitao: “Šta će ti tolika memorija!?” U to vreme sam se radovao kad sam uspeo u, čini mi se d-base-u, da napravim program za neku svoju evidenciju. Kakvo čudo je to bilo kad su se prozori otvarali i zatvrali i prikazivali razne iznose … i zbirove i … čudo jedno …

Pa eto da se podsetimo…

Izvor: 24 sata, Autor: A. Pijevac, (april 2007)

U aprilu 1982, pre tačno 25 godina, mala britanska kompanija kojom je rukovodio ser Klajv Sinkler, lansirala je kompjuter pod nazivom „ZX spektrum”. To je, jednostavno, bio početak revolucije! Majušni crni kompjuter s gumenim tasterima svojom pojavom je najavio dolazak računarske ere, ali i izazvao pravu eksploziju u proizvodnji računara i razvoju programiranja.

„ZX spektrum” u svoje vreme smatran čudom tehnike, bio je plod inovatorskog rada ser Klajva Sinklera, koji je još davne 1972. godine razvio jedan od prvih jeftinih džepnih digitrona!
„Spektrum” je bio treći u seriji Sinklerovih kućnih računara – prethodili su mu modeli ZX80 i ZX81, ali i ubedljivo prvi kad je reč o epitetu „kućni”. Za razliku od prethodnika, bio je namenjen isključivo kućnoj upotrebi.

Ova „ljuta mašina” proizvodila se u dve verzije, a prva od 16 KB u to vreme koštala je 125 funti. Jači model, od 48 KB, koštao je 175 funti. Za tadašnje korisnike bila je to relativno prihvatljiva cena pa će „spektrum” ostati upamćen i kao prvi kompjuter koji je sebi mogao da priušti dobar deo Britanaca. Štaviše, reč je i o računaru koji je većini bio prva ljubav. Pre toga samo su retki imali privilegiju da dođu u dodir s mašinama ove vrste.
„Spektrumu” je u to vreme glavni takmac bio kompjuter „BBC mikro”, na tržište izbačen godinu dana ranije, koji je bio izuzetno popularan u školama, ali za većinu preskup. Početna cena bila mu je, za to vreme veoma visokih 235 funti. Posle „mikra” takmaci su se samo ređali – „jupiter ejs”, „dregon 32″ i „orik atmos” – ali vreme je, čini se, pokazalo da je „spektrum” bio neprikosnoven. Osim možda u poređenju s pet meseci mlađim Amerikancem „komodorom 64″.
Rik Dikinson, svojevremeno zadužen za izgled i oblik „spektruma”, kaže da niko u firmi nije ni sanjao da će napraviti takav bum.
- Počeli smo da prodajemo računar ljudima kojima je to bio hobi i mislili smo biće to najviše 1.000 mašina mesečno. Ali, prodaja je skočila na 200.000 mesečno, a mi smo se našli u problemu – nismo stizali da ih proizvedemo toliko – priseća se Dikinson, koji Sinklera opisuje kao „nacionalnog heroja”.
Inače, s početka 1980-tih Sinkler je proizvodio džepne digitrone, satove „digitronce” i minijaturne TV prijemnike koji pre toga nisu ni postojali na tržištu. Svi njegovi proizvodi, kao i sam „spektrum”, imali su veoma minimalistički izgled – veoma elegantni i bez nepotrebnih detalja – pošto je na prvom mestu bila funkcija, a ne dizajn.
Mnogi od danas planetarno poznatih programera, koji su zgrnuli milione na video-igricama, kažu da su još kao osnovci zanat pekli upravo na Sinklerovom „spektrumu”, kojem i duguju zahvalnost za svoje veoma uspešne karijere. Većini je baš to bio prvi računar.

„ZX spektrum” zvanično je prestao da se proizvodi 1992. godine.
Ako želite da se podsetite na stari, dobri gumeni „spektrum”, savetujemo vam da posetite neke od sajtova na kojima zahvaljujući emulatorima možete da odigrate „invaders” ili „manic miner”.

„Mozak” od 48 kilobajta
ČUDO – Jedan od najpopularnijih računara osamdesetih godina prošlog veka imao je sledeće performanse: 8-bitni procesor Z80, 16 KB ili 48 KB RAM memorije, 16 KB ROM memorije, rezoluciju 256×192, a mogao je da prikaže čak osam boja.

Preuzeto: 24 sata

Američki kompjuterski gigant “Majkrosoft” je započeo prodaju svog najnovijeg operativnog sistema “Vindouz 7″ pravnim licima širom sveta i saopštio da je u Japanu dobio veliki broj porudžbina.

U “Majkrosoftu” planiraju da do kraja 2010. u Japanu prodaju deset miliona kopija “Vindouza 7″, a očekuju da će u roku od tri godine oko 60 odsto tamošnjih velikih preduzeća koristiti taj unapređeni operativni sistem, prenela je agencija Kjodo.

Preuzeto: Sve vesti

Na sveučilištu UCLA prvi su put prije četiri desetljeća poslani podaci u ARPAnetu, mreži koja će postati globalna. Mreža je 1973. preskočila Atlantik i došla u Veliku Britaniju i Norvešku

Za 300 godina koja će obljetnica biti povijesno važnija? Današnja, o početku Drugoga svjetskog rata prije 70 godina, ili sutrašnja, o 40 godina od početka interneta?

Dana 2. rujna 1969. godine na Kalifornijskom sveučilištu Los Angeles (UCLA) dva su računala izmijenila besmislene podatke, tek toliko da se potvrdi da je veza moguća. Za mjernim uređajima koji su to potvrdili stajao je Leonard Kleinrock. To je početak ARPAneta, računalne mreže koja će nezadrživo prerasti u današnji internet, globalnu kralježnicu za razmjenu informacija.

Neuništiva mreža
Internet danas nije povlastica, nego potreba – njime se svakodnevno služe dvije milijarde ljudi. Zanimljivo je i da je internet, na neki daleki način, odjek Drugoga svjetskog rata. Znanstvenici su Pentagonovoj ustanovi za naprednu znanost ponudili mamac, a vojnici su zagrizli: mreža između računala znanstvenih ustanova koje su radile na supertajnim vojnim projektima trebala je biti postavljena tako da je nije mogao uništiti ni višestruki nuklearni napad.

Podaci poslani na neko drugo odredište “sami” bi pronašli zaobilazan put ako bi najkraći put između dva računala na neki način bio ometen ili prekinut, a računala na čvorištima uništena.

Vojnicima se to, dakako, svidjelo, ali nisu imali na umu da će upravo ta osobina mreže omogućiti do tada nezamislivu slobodu javnoga izražavanja.

Da su to mogli predvidjeti, zacijelo bi bili mnogo skeptičniji.

Tehnička inovacija internetskih veza jest da se podaci šalju paketno: računalo koje ih šalje u odsječcima traži od računala primatelja da potvrdi je li sve ispravno stiglo uz pomoć kontrolnog broja.

Nezadrživo širenje
Ako ta brojka nije točna, paket se šalje nanovo. To je omogućilo da veza bude “stalno otvorena”, a da se promet ne mjeri kao u telefoniji u minutama, nego u prenesenim paketima.

Već 29. listopada 1969. ostvarena je veza između sveučilišta UCLA i Instituta na Stanfordu, a potom se proširila na sveučilišta Berkeley i Utah. Sve poslije toga je povijest.

Umjesto da “to bude to”, a da se vojska nastavi igrati svojim tajnama, sveučilišta su se nastavila umreživati. Mreža se nezadrživo širila najprije među sveučilištima, a potom je 1973. preskočila Atlantik u Veliku Britaniju i Norvešku.

Danas bi internet u normalnim državama morao biti dio komunalne infrastrukture, nešto poput električne i plinske mreže koja u kućanstva dovodi energiju, vodovoda, kanalizacije, grijanja. Internet je ipak u razvijenim zemljama često zarobljen u komercijalnim tvrtkama, a u nedemokratskim je zemljama pod nadzorom jer se mrežom čitaju odabrane informacije i komunicira sa svima.