Darko Lađević

Kada je Skot Bedberi (intervju za TABOO) na pitanje o povezanosti brenda i nacije, između ostalog, rekao: “…To nije Amerika u kojoj sam ja odrastao i to su stvari kojima mi moramo da se vratimo, kojima mi moramo da težimo. Na to mislim kada kažem da želim da brendiram Ameriku. Želim da je ponovo svi vide kroz pozitivne osobine koje sam vam naveo. Ima zaista fascinantnih paralela i sličnosti između toga šta je potrebno kako bi se izgradio snažan brend firme odnosno brend nacije…” nisam ni sanjao ta to ima i te kako velike veze sa nama odnosno sa sledećom temom o kojoj pišem ovih dana.

Evo još nekoliko pametnih stvari ovog marketing-maga, a  koje ću kasnije oblazložiti kroz nesretne srpske primere, i time , nadam se objasniti zašto podsećam na njegove reči.

Kada je objašnjavao problem nekih kompanija da predstave svoj brend, izneo je dobar metod: “…Probajte da opišete svoj brend na jednoj stranici sa nekih 300 reči. To nije teško. Nakon toga svedite taj opis na jedan pasus, a zatim na jednu rečenicu. Složićete se da u jednoj rečenici nije lako objasniti šta radi vaša kompanija. Međutim, probajte, posle da tu rečenicu svedete na tri reči li čak na jednu adekvatnu reč. Možda će vam biti potrebno šest meseci da to uradite, ali to će biti reči koje će svi zapamtiti i koje će predstvaljati nešto lepo što potrošača povezuje sa vašim brendom.”

E sad, zašto je ovoliki uvod. Svakodnevnica mi je doturila jedan zanimljiv tekst:

Kako obuzdati vozače? – Svedoci smo pogibeljnih vožnji i vozača širom Srbije, pa bi novodoneti Zakon ovo trebao da ispravi, ali tek s kraja godine. Najčešći uzrok saobraćajnih nesreća kod nas je neprilagođena brzina, odnosno prekoračenje ograničenja. Slično je i u svetu, ali ne ovako drastično kao kod nas.

Policija u američkom  Wisconsinu dosetila se da pored puteva gde se često prekoračuju brzine postavi mobilne interaktivne tzv. “Speed displeje” koji sa ugrađenim IC detektorom brzine upozoravaju dolazeće vozače koliki prekršaj čine i kolika je verovatnoća dešavanja saobraćajne nezgode.

Ovde sam već otkrio novi srpski brend. Vozači (koji su ipak prvo bili obični pešaci) uopšte, saobraćaj i ponašanje na našim tužno karakterističnim kolovozima. Čitajući zadnjih godinu dana sve u vezi saobraćaja, Zakona o saobraćaju, našao sam jednu primedbu. Kazne su u redu. Treba biti i rigorozniji. Ali šta ako siroti pešak ili vozač ne zna (kao i što jeste slučaj kod nas) kako da se ponaša u saobraćaju. Dakle treba prvo više raditi na edukaciji pa onda na kažnjavanju. Moje mišljenje o većini, posebno novopečenih vozača, je takvo da za svakog komentarišem da je učio vožnju u garaži. Auto škole se utrkuju u štampanju dozvola kao nekad što je država štancala lovu bez pokrića i napravila sranje. To mu dođe isto ovo. Samo što ovde ne stradamo od gladi nego se gine kao nigde. Sve je više tekstova o nesrećama na putevima. Zašto?

Dakle, eto još jednog nesretnog brenda. Kada njemu dodamo aktuelne dnevno-političke događaje i pljuvačine koje nemaju granica i apsolutistički odnos moćne manjine u čijim rukama je vlast, situacija je zanimljivija. Prepucavaje preko medija i krajanje, ne samo Zakona o informisanju, govori još više o tome. Kao što u prvom pasusu ovog teksta Bedberi kaže da “to nije njegova Amerika u kojoj je odrastao”, tako i ja kažem – ovo nije moja Srbija u kojoj sam odrastao. Sve je više brend-gluposti koje kroje sliku o mojoj nesretnoj zemlji. Pa nije ni čudo kako se odnose prema nama mnogi nepismeniji, zaostaliji i gluplji. Oni koji nemaju ni istoriju ni tradiciju kakvu ima Srbija. Ali, jbg, marketing je marketing.

Idemo dalje. Brend koji je pobio sve rekorde i koji se baš uklapa u metod koji Bedberi pominje u drugom pasusu ovog teksta, je turbo-situacija. Pre neki dan sam preneo šta fransuzi kažu a time dokazujemo da smo po pomenutom metodu uspleli da u dve reči opišemo naš brend. I nije nam bilo potrebno šest meseci da to smislimo. Jednostavno čim se pojavio – to je bilo to. Gotovo. Novi brend.

I tako. Saobraćajne nezgode sa katastrofalnim posledicama, turbo folk i ostalo tv-ispiranje mozga, politička sranja i niske trgovine “u interesu naroda” , polako ali sigurno grade jednu sliku u kojoj najmanje ima nas malih i običnih ljudi. Naravno nije sve tako crno. Zna se i o našim prirodnim lepotama, ali šta vredi kada je tu marketing totalno zakazao u odnosu na ove gluposti. Sve se rasprodaje bud-zašto i verovatno i zbog toga malo znamo o izvorištima, vodama, lekovitim vodama, zdravoj hrani … Dok arapski svet “plače za vodom” (po nekim ranijim posacima – nude naftu za vodu u velikom odnosu, čini mi se 15 prema 1)  i dok stručnjaci predviđaju da će, pored energije, voda biti jedan od najjačih proizvoda, mi i to razbucavamo uz put i sve ostalo. Privatizovane firme zagađuju sve što se zagaditi može. U zadnjih godinu dana sam video veći pomor ribe nego za ceo život. Sve lepo objavljeno, kao udarne vesti. Nikako nisam protiv privatizacije, samo treba malo uvesti rada i reda.

Da ne pominjem broj nezaposlenih, gladnih i onih koji su umrli od gladi. Pa čak i da se setimo medijskog prepucavanja Kurira i B92. Slažem se da tu nisu ispoštovani svi novinarski kodeksi, ali i droga baš počinje da se brendira. Naravno mediji ne smeju biti sudije pre sudija, i o tome sam malo škrabao, ali napomenuta televizija je maltene uživo prenosila, između ostalih, i hapšenje legende – Džajića i time ga već uzela ulogu suda. Samo su pokvarili jedan legendarni a digli novi tragičan brend, kojeg bi se svaka zemlja stidela. I ovde kažem, krivci da se kazne – i to dobro, ako su krivi. Ali ovako javno, kada će tužna slika preleteti svet i već stvoriti jednu sliku, nema šanse da se nešto promeni ako se dokaže suprotno i uvek će upečatljivija slika biti atraktivno hapšenje, čoveka koji je pomogao da jedan srpski klub ode na vrh sveta. Tužan brend.

Ima i tužnijih stvari.

Ovih dana pomažem u stvaranju jedne knjige vezane za slavnu istoriju našeg naroda, a ako bude sreće i sponzora treba da ugleda svetlost dana u septembru, na godišnjicu proboja Solunskog fronta. Ništa ja tu ne radim stručno, nego fizikališem – prepisujem i uređujem tekstove koji mi se daju. I nisam tu jedini. I ne izmišlja se topla voda, nego se spašava od zaborava (a zaboravlja se, to je definitivno tačno) jedan od najvećih srpskih brendova – istorija. I nisam zatucani Srbenda koji voli samo ono što je srpsko a mrzi sve drugo. Naprotiv. Cenim i poštujem sve druge i kulture i istorije.

Novopečeni profesionalni Srbi i Pravoslavci, su u meni probudili jedan grozan osećaj. Nisam ni vernik  za primer. Brate ne mogu da se foliram kako sam vernik i sada kao sve znam i ponašam se u skladu sa svim pavilima. Jednostavno tako je i ne želim preko noći da se guram u prve redove. Kao mnogi. Eto još jednog brenda. Od instant Srba i vernika ne može čovek ni da mrdne. Čast izuzecima.

Tužno je dakle, kako, dok čitam tj. prepisujem napomenute tekstove, zaključujem da nemam blage veze o slavnoj srpskoj istoriji. I sramota me bre od sebe samog. Tema ove knjige je period oslobodilačkih ratova Srbije. Slavni srpski junaci i prijatelji iz celog sveta. Od Amerike do Novog Zelanda. Na primer Arčibald Rajs, ser Tomas Lipton, general Gambeta i mnogi drugi… Ovim najavljujem da ću delove tekstova (uz dozvolu autora odn. idejnog tvorca ovog projekta) objavljivati u nastavcima.

Šta će od svega biti pravi srpski brend, možda neću da doživim. Samo neka ga bude. Onog pravog, koji će izazvati poštovanje ove naše napaćene države, kao što je to bilo nekad … davno … mnogo davno.