Darko Lađević

Preuzeto: IT Svet

Kada se posmatraju kretanja na TV tržištu, iako bi neki možda očekivali da kompanije nastoje da privuku veći broj korisnika nižim cenama to nije slučaj.

Ovih dana pravo nadmetanje se odnosi na to koji operater može da ponudi sveobuhvatnije nove karakteristike, mogućnost digitalnog video snimanja, servise po zahtevu a odnedavno web sajtovi kao što je Hulu.com su navikli ljude da ne moraju da budu zavisni od rasporeda emitovanja da bi mogli da uživaju u svojim omiljenim TV programima.
Ali TV industrija je ta koja možda čak više od recimo telefonskih operatera ili operatera kablovskih servisa nastoji da dodaje nove karakterisitke ne bi što je moguće prikovala ljude pred ekrane svojih TV aparata. Šta sve ovo znači za korisnika? Svakako ne znači niže cene za servise koje već koriste. Verizon Communications je tako već počela da umereno povećava cenu svojih paketa servisa za nove korisnike.
Ipak, ovo ne treba da uznemirava jer će korisnici za relativno malo povećanje iznosa koji već plaćaju dobiti mnogo više. Kada se sve ovo prevede u TV program to znači mnogo više pristupa emisijama i filmovima koje volite, mogućnost da ih gledate onda kada vi to želite i na uređaju na kojem vi to želite. Ipak, da li će ovi snovi zaživeti ili ne je druga priča. Dok su neki od njih već dostupni, nek su još uvek u fazi testiranja i nisu sve obećane karakteristike još dostupne.

Ali ono što je bitno je da se revolucija tiho odigrava pred našim očima i doživljaj gledanja televizije bi za samo nekoliko godina mogao da bude dijametralno drugačiji od onoga na koji smo navikli u prethodnim godinama. Ono što Verizon i AT&T rade na američkom tržištu za posledicu ima to da i drugi provajderi žele da obezbede slične usluge. Najnovija posledica je najava od strane poznatog operatera kablovskih servisa Comcast svoje inicijative o uvođenju novih servisa.
Godinama se mnogo toga nije promenilo kada je u pitanju doživljaj gledanja televizije. Iskristalisale su se popularne emisije koje su imale udarne termine, gledaoci su u udobnosti svojih dnevnih i spavaćih soba gledali omiljene emisije. Sem pojedine sporadične konkurencije kada su u pitanju provajderi satelitskih kanala, kablovski operateri su se gotovo našli u poziciji da drže monopol.

Ovako je bilo dok kompanije koje obezbeđuju telekomunikacione usluge nisu uspele razvojem tehnologije da gotovo iintegrišu internet tehnologiju i TV. Do pre samo nekoliko godina bilo je nezamislivo da će vaš provajder telekomunikacionih usluga moći da na vaš TV prijemnik donese doživljaj gledanja TV sadržaja.

Upravo se ovo dogodilo kada je AT&T ušla na TV tržište sa svojim U-verse servisom odnosno kada je Verizon Communications preuzeo ulogu kablovskog operatera svojim Fios servisom. U samo nekoliko godina ove telekomunikacione kompanije su prešle ogroman put od kompanija koje mogu da zavide provajderima kablovske televizije do vodećih u industriji u smislu inovativnosti po pitanju novih interaktivnih servisa koji iskorišćavaju prednosti internet baziranih mreža.

Ipak, ni kablovski operateri se ne predaju. Glavni igrači na ovom tržištu kao što su Comcast i TimeWarner Cable su unapredili svoje mreže dodajući više kapaciteta kako svojim internet servisima kao i video servisima. Ove kompanije su uvrstile nove karakterisitke digitalnog video snimanja kao i prikaza sadržaja po zahtevu. Sada se pripremaju da uđu na još uvek nedovoljno iskorišćenu teritoriju online pristupa po zahtevu za TV emisije i filmove.

Za korisnike, ovi novi servisi će uskoro ponuditi širi pristup za veću količinu sadržaja na više uređaja i u vremenima koja će više odgovarati korisnicima jer neće morati da prilagođavaju svoje obaveze ukoliko žele da pogledaju svoju omiljenu emisiju. A zahvaljujući gotovo neiscrpnim mogućnostima interneta korisnici će takođe biti u mogućnosti da interaktuju sa onim što gledaju.

Preuzeto: Internet oglašavanje

Odavno je poznato da imati internet stranicu nije dovoljno da bi se oglašavali na internetu i da bi vaša usluga ili proizvod bili pronadjeni na internetu potrebno je da Vaš web sajt bude dostupan u moru drugih stranica sličnog sadržaja. Vaš web sajt mora okupljati odredjeni broj dnevnih posetilaca da bi uopšte imali efekta i koristi od istog, a to se može postići putem Efikasnog Internet Oglašavanja.

Internet je odlično mesto za oglašavanje i tu činjenicu su već mnoga preduzeća prihvatila. Internet svojim korisnicima pruža nebrojene mogućnosti kreiranja sadržaja, pa tako i prilikom oglašavanja na internetu postoje različite mogućnosti oglašavanja. U zavisnosti od toga koliko efikasno želite da se oglašavate na Internetu, naš tim je u mogućnosti da kreira Vaš internet nastup i oglašavanje.

Koje su prednosti Internet Marketinga – Internet Oglašavanja?

Prednosti Internet marketinga – Internet oglašavanja u odnosu na druge oblike marketinga su mnogostruke, a tematski Portali su još efikasniji oblik, jer se na njima okupljaju ciljane grupe korisnika vezanih za odredjenu temu.

Marketinške kampanje na Internetu moguće je osmisliti i ostvariti u kratkom roku. Od ideje do realizacije ne mora proci puno vremena, a takodje je u vrlo kratkom roku moguće izvršiti promene kampanje.

U poredjenju sa ostalim propagandnim medijima Internet pokazuje mnoge prednosti, pa na primer za razliku od kataloga čija je izrada skupa i dugotrajna, troškovi realizacije za Internet su znatno niži jer nema troškova distribucije i štampe već samo trošak Internet Oglašavanja.

Ključna razlika pa i prednost se javlja prilikom promene sadržaja, poput promene cene ili dodavanja novog proizvoda. U ovoj situaciji kod klasičnog kataloga imamo trošak ponovne izrade, a stari katalog više nije upotrebljiv, dok kod interneta imamo samo trošak osvežavanja onoga što želimo da promenimo. Internet sadržaj se vrlo lako i brzo menja i može biti stalni izvor svežih informacija. Internet je interaktivan medij koji je potpuno multimedijalan i kao takav pruža mogucnosti predstavljanja putem slike, zvuka ili videa. Internet pokriva globalno tržiste i rezultati Internet marketinga su merljivi.

Jedna od najvažnijih prednosti Internet marketinga je mogućnost obraćanja ciljanoj grupi i tako postići najbolje rezultate. Ciljana Internet kampanja koja je pravilno osmišljena i jednostavno prezentovana može doneti najbolje rezultate.

Preuzeto: IT Svet

Probna verzija Microsoft-ovog besplatnog anti-virusa pokrenuta je u SAD, Kini, Brazilu i Izraelu. Microsoft Security Essential (MSE) obećava da će korisnicima obezbediti osnovnu zaštitu od virusa, trojanaca, rootkit-a i spyware-a. Ovaj softverski gigant bio je žestoko kritikovan zbog toga što u okviru Windows-a nije obezbedio besplatni sigurnosni softver. Kompanijin prvi sigurnosni paket, Windows Live OneCare, nije uspeo da privuče dovoljan broj korisnika pa je odlučeno da se ovaj paket povuče iz prodaje. Microsoft se nada da će MSE, dostupan kao besplatan, ipak privući veći broj korisnika.
Microsoft offers free anti-virus

A trial version of Microsoft’s free anti-virus software has been launched in the US, China, Brazil, and Israel.
Microsoft Security Essentials (MSE) promises to provide people with basic protection against viruses, trojans, rootkits and spyware.
The software giant has been criticised in the past for failing to include free security software with Windows.
Its first security package, Windows Live OneCare, failed to attract many customers and will be discontinued.

Microsoft is hoping that MSE, available as a free download from its site, will prove more popular. It has said it will automatically update it for users.
However, rival security vendors have questioned whether Microsoft can compete with more established anti-virus players.

Family doctor
“Early reviews of the beta are showing that it under-performs when compared to existing freeware products, and well below paid solutions,” said security firm Symantec in a statement.

“Referring to Microsoft’s basic anti-virus and anti-spyware product as an essential security solution is misleading. Consumers need firewall protection, web protection, anti-spam and identity safeguards,” it said.

J.R Smith, chief executive of security firm AVG, said Microsoft’s entry into the security market could “further confuse consumers about the inherent security of their computer”.

“It’s important to recognise that Microsoft’s role in the internet security realm is much like your relationship with your trusted family doctor. They can help diagnose the problems. In addition, they treat many general ailments. In the end, though, they are not a replacement for a specialist when you need one,” he said.

Initially 75,000 trial versions of MSE, codenamed Morro, will be available in the US, Brazil, China and Israel.

The software will be rolled out in other countries later this year.

Izvor: Personal magazin Autor: Goran Aničić

Čuli smo već za ostavrene marketing i inženjerske iskorake delatnika trećeg rajha, a jedan od neostvarenih iskoraka je pravi Stealth “nevidljivi” lovac kojeg na svu sreću nemci nisu uspeli da stignu da ga uvedu u operativnu upotrebu do kraja II sv.  rata.

Model Horten 2-29 nacisti su uspeli da dovedu tek do eksperimentalnog modela, a nedavno su naučnicu pokušali da rekreiraju ovaj prototip kako bi utvrdili njegove realne performanse i stvarnu nevidljivost za radare.
Inženerski tim iz kompanije Northrop Grumman, poznate po produkciji savremenih lovačkih aviona,  napravila je repliku na osnovu originalnih nacrta i jednog originalnog preživelog prototipa kog amerikanci čuvaju još od II svetskog rata.

Originalni prototip izveo je probni let pred Božić 1944. Mnogo više o ovom super tajnom projektu moćićete da vidite danas na National Geographic kanalu u 21h.

Preuzeto: Personal Magazin Autor: Goran Aničić

Ko nije prešao, a mnogi nisu, sa starog .yu na novi .rs domen dobro će mu doći Google saveti objavljeni tek juče. Ovo “tek” odnosi se na veliko kašnjenje sa interesantno i korisnom temom za ovdašnje građane. Oni koji su usmereni na Web su davno prešli na novi .rs domen, manje više uspešno, ali naravno sa velikim gubicima – u pogledu izgubljenih backlinkova, izgubljenog PageRank-a, SEO napora puštenih “niz vodu”, statistike…

Oni koji nisu web profesionalci, imaju i imaće velikih problema, jer mnogi (firme pogovoto) nisu registrovali ni novi .rs domen, a neki nisu ni produžili važenje starog .yu domena, pa su ostali i bez sajtova i mail servera. Ovaj nacionalni transfer pogotovo pogađa firme koje u svom sastavu nemaju web profesionalce i one kojima su svojevremeno sajtove odradile agencije i nakon toga zaboravili na “održavanje”.

Backlinks su otišli u nepovrat “all links pointing to .yu domains will lead to dead ends“, a Google nam savetuje da proverimo sve sajtove koji nas linkuju te da “ručno”  kontaktirano njihove webmastere da izmene linkove na .rs. Sa Backlinkovima otišao nam je i PR koji su nam druge lokacije prenele bez nofollow atributa.

Ko već nije, neka odmah aktivira .rs domen i 301 redirektuje saobraćaj na novi domen, ima fore do 30. septembra da preusmeri bar jedan broj posetilaca, sa pretraživača i backlink-ova, a nakon tog datuma biće prisiljen da “gradi sajt” iznova.

U nekoliko zadnjih postova sam škrabao o internetu, medijima, uticaju ove vrste medija, lovi koja se okreće, ko, koliko i zašto se oglašava ili ne, ko, koliko i zašto čita ili ne. I tako to…bla bla bla.

Definitivno velika lova se okreće jer, veliki su i interesi. A kako mi malecki možemo i da sanjamo o tolikoj lovi, i da pazarimo bar par stotina evra (godišnje) i da tako pokrijemo makar polovinu troškova, na primer za ADSL, kada se i na internet preselilo ono staro: Podoban ili nepodoban. Di se denula  sloboda izražavanja (naravno zna se u kojim  granicama)? Mediji i njihova blokada više nisu prisutni samo u poznatim okvirima informisanja. Malko se sve proširilo, i možda u budućnosti budemo cenzurisani i kad, kod kuće uz kaficu čavrljamo sa prijateljima. Možda u krevetu kad u’vatimo slododan termin da opalimo neki sex sa ženom (ko je ima) odn. bračnim ortakom ili u bilo kom drugom aranžmanu.

Naš  uticaj (dajem sebi za pravo da i sebe uvrstim u veliku porodicu slobodnih i hrabrih blogera, ako ne zbog kvaliteta onda bar zbog nekih gluposti koje sam i ja znao da smislim) je postao veoma veliki, a sve to za dž. I nije to problem. Svi revolucionari su uvek radili za dž, i ostavljaju istoriji da kaže završnu reč. Naravno niko od nas i ne traži neku vajdu za sebe, ali i ako neki sponzor utrči, nije loše i hvala mu. Ako se dotični sponzor i pojavi na nekoj od internet stranica može imati mnogo veću korist od reklamiranja u bilo kom lokalnom mediju a po ceni koja je totalno zanemarljiva i na cenovnik pomenutih a posebno na efekat. Malo li je kad ceo svet čuje za Vas, a posebno ako ste sponzor nekog veoma posećenog bloga.

E sad vrhunac  svršavanja po napisanoj reči (kakva god da je) je kad i eventualni sponzor, dobije, dobronamernu, politički upakovanu packu i time mu se zabrani reklamiranje na nekoj internet stranici. Mogu ja vlasnika te stranice i da mrzim ili bilo šta drugo. Samo želim da kažem (bez preterivanja) da sam kod njega čitao kvalitetne tekstove. Ne mislim na stil nego na teme, ideje, kritike, obaveštenja…  Jeste za neke stvari malko obojen, ali najmanje od svih onih koji se javno busaju i kunu u dobre namere, demokratiju i ostalo.  Meni kao srećnom  nečlanu svih političkih sekti ne smeta da svako ima svoje mišljenje i stav. Naprotiv. To mu dođe kao sloboda. Ako u tome preteruje, za to postoji Sud. To mu dođe kao uređen sistem. A sve ostalo čime se služe političke kurve i jajare, osuđujem i što se mene tiče, nek  se udave u spostvenim govnima. Kad tad, ako ne može ranije.

Ovo što sam pročitao je strašno. Ne sumnjam da se sve ovo i desilo (jer moguće je da neko prokomentariše i da je sve ovo izmišljeno). Sigurno ima i onih koji i uživaju u nečijim mukama, kakve god da su. Podržavam Zorana i na žalost jedino na ovaj način mogu da mu pomognem. Ne bih mu pomogao više nego sebi, ali brate ono što nije u redu – nije.

Preuzeto: Miss Cybernaut Autor: Jelena Jovanović

U čemu je stvar kod onlajn oglašavanja?

Tradicionalni načini oglašavanja deceniju unazad su sve manje efikasni. I želim da upoznam lično onoga ko se s ovim trendom ne slaže. Vodiću ga na kolače.

Šta ljudima u Srbiji prvo padne na pamet kada se pomene onlajn oglas? Pre svega baner. Onaj na koje možete da kliknete (negde vas vodi) i onaj na koje ne možete (branding, unclickable). Oni koji su reprezentativni (smisleno dizanirani i pozicionirani) i oni koji su dizajnirani u flashu (mrda, svetli, luduje). Klikanost se među ovim dvema (uslovno) vrstama takođe razlikuje.

Svejedno, tu postoji jedan veliki problem.
Teza Miše Lukića (LeoBurnett) je da je GLAVNA PREPREKA što su onlajn mediji poneli na internet iskustva iz oflajn medija : “Kao što znaju za bilborde, tako su prekopirali na web svoja oflajn iskustva i postavili – plakate sa objavama poruke”.

Da li to radi? Neka kažu provajderi banera.
Viđali smo dosad banere i to na veoma-veoma posećenim sajtovima koji reklamiraju događaje iz septembra 2007 (izvor: DevProTalk). Može se izvesti zaključak da pozicija nije prodata (nema dakle potražnje).

Miša Lukić tvrdi, a ja se apsolutno slažem, da je PRIČA ono što je bitna. Da li možete da svojom pričom zainteresujete kupca.
I upravo to na koji način ćete se uklopiti svojom porukom (zanimljivom pričom) u ono što KORISNIKA zanima, odlučiće o uspehu vaše internet reklame.

Zašto ne biste probali marketing putem sadržaja?

U slučaju da prodajete kosilice za travu, možete slobodno da spustite tablu ispred kuće i postavite website na kome ćete davati uputstva za – negovanje bašte.
Da li će to uspeti?
Probajte!

Znači umesto jednostavnog PRODAJEM KOSILICE (ciljana pretraga) moći ćete da dodate i SAVETI ZA PROLEĆNU SADNJU, KAKO NEGOVATI TRAVNJAK, BILJKE KOJE SE SADE U MARTU, itd.

Ovo je na neki način i kontekstualno razmišljanje – u duhu onog čuvenog da treba da pričate o onome što zanima Vašeg kupca, o njemu a ne o vama.

Odnosno, kako je rekla davno Nadežda Milenković:”Recite mi da sam lepa, pametna, dobra, duhovita i ja ću misliti da ste vrlo pronicljivi. Recite mi da ste vi lepi, pametni, duhoviti i ja ću misliti da ste dosadni” (za magazin Biznis & Finansije )

Sadržaj je kralj.
Ali šta vam vredi dobar sadržaj ili proizvod ako za njega niko ne zna?

Onlajn oglašavanje košta manje.
Internet je na drugom mestu po penetraciji (odmah iza TV, prema istraživanju Nielsen)
Kontekstualno oglašavanje dolazi do VAŠE CILJNE GRUPE, ma kako uska (ili široka) bila. VI birate.

Budućnost oglašavanja je dakle već tu.
Prema Dejvidu Fridmanu ona leži u pametnom oglašavanju. Pametni oglasi (smart ads) su oni koji ciljaju specifične potrošače, promovišu proizvod onima koji su već zainteresovani za njega i već traže i čitaju. Zbog toga što pametni oglasi dopuštaju da se oglašivači okrenu SVOJIM a ne tuđim ciljnim grupama i što pružaju šansu da se umesto prikazivanja oglasa masovnom tržištu prikađu samo onima koje to zanima, ovi oglasi su jeftiniji.

Oglasne PPC kampanje mogu biti pokrenute po ceni od jednog delića one sume koju biste ulili u tradicionalno oglašavanje.

Najlakši način da to uradite je da pored kvalitetnog sadržaja na websajtu i PR-a koji plasirate i na web, u širenje vesti uključite ETARGET PPC reklamu – www.etarget.rs.

Kako?

Tako što će se VAŠA poruka (sponzorisani link elegantno umetnut pored sadržaja na sajtu) vezati za ključne reči koje vašeg kupca zanimaju.

I još neke zablude oko interneta

Mnogi na pomen interneta odmahnu glavom.
Najlešći stereotipi su da je “to je za freakove” , da oni koji su onlajn “nemaju sopstveni život” i da su informacije koje se na ovaj način mogu dobiti “nepouzdane”.

Ok, hajdemo redom.

1. Freak - po definiciji je zaluđenik. Onaj koji neguje strast prema nečemu. Kontrapitanje: šta je loše u tome gajiti strast prema onlajn svetu koji se sve više širi i diversfikuje, i u kome je sloboda reči svakome zagarantovana?
2. Život - onlajn svet je još samo jedno okruženje “realnog”. Internet ne trpi šizofreniju. Ne možeš biti malo OK pa onda malo loš. To se vidi. Život teče bez obzira na tehnologije.
3. Nepouzdane su informacije koje nisu proverene. I takvih ima jednako na TV, u novinama i na internetu. Ako isključite recimo google.rs i pretražujete isključivo na stranim jezicima, pre će se desiti da sve važne info iz sveta imate pre nego što tradicionalni mediji objave.

Dakle, ko traži – naći će. Ko se prepusti, neka se ne buni što je umesto njega odluku doneo neko drugi.

GOLE ČINJENICE:
Na Facebooku ima trenutno oko 800.000 registrovanih naloga iz Srbije. Da li ćete svakog desetog građanina Srbije posmatrati kao “freaka”? Da li je moguće da ti ljudi ne žive život? Da li su glupi i da li ih neko manipuliše informacijama na netu? Teško.

I šta sada?

Od proleća pa nadalje, kako predviđaju istraživanja vodećih svetskih agencija, još više će se surfovati u potrazi za idealnim odnosom cene i proizvoda, više će se koristiti internet da se cene uporede pre kupovine, a finansijska kriza na poneke će uticati i tako što će hteti da uštede na vremenu i novcu koji odvajaju za gorivo tako što će kupovati i upoređivati cene preko interneta.

Prijavite se na facebook stranicu Etargeta ili na fan page koji se redovno (ali ne i spamerski puni člancima i aktuelnim informacijama.

U svakom slučju možete ODMAH besplatno da se registrujete na sajtu www.etarget.rs i probate svojeručno da postavite kampanju za vaš proizvod ili uslugu.

ZA DOWNLOAD:
KAKO DO KUPACA U VREME FINANSIJSKE KRIZE
(PDF fajl)

Preuzeto: Personal magazin Autor: Goran Aničić

Iako su kod nas i “obični” web sajtovi – popularno narodski rečeno “internet prezentacije” i dalje raritet (namerno ovo naglašavam sa obzirom na broj firmi upisanih u APR), ono što nazivamo brand-sajtovima odrađenim putem micro-web lokacija tek predstavljaju retkost i pored svih prednosti koje nude.

Stidljivo brand mikro lokacije kreiralo je tek par ovdašnjih firmi poput Bambija za Plazma keks ili Jaffe za aktulenu Jafforidža kampanju. Iako postoje neka protivrečna mišljenja da su ove web tvorevine nepotrebne, ona ipak imaju svoje prednosti koje se ogledaju u mogućnosti da dizajnerski iskoče iz “korporativne kože”, da se pruži više brand-posvećenicima, te možda i najvažniji razlog a to je potreba izmene ciljane populacije.

Takođe, ponekad mikro-sajtovi su jedini način da se brzo reaguje na recimo lansiranje novog brenda, kada je gotovo nemoguće u kratkom vremenskom roku izmeniti postojeći kompanijski ili kada kampanja umnogome odudara od kompanijskog profila.

Recimo, pirotski  Tigar više ne proizvodi gume (promenom vlasnika), već kišne mantile i gumene čizme,  imamo celu populaciju koja Tigar brend vezuje za auto-industriju. ovo je gotovo idealan primer kada upotrebiti mikro-sajtove (recimo za fancy gumene čizme koje sa da plasiraju).

Pored ovih, namenski kreiranih kod nas, deo mikro sajtova “zapljuskuje” nas spolja, lokalizacijom mikro-sajtova velikih brendova. Isprva, to su bili sajtovi filmova iz holivudske produkcije, da bi a ko bi drugi nego Coca Cola izgradila i lokalizovala nekoliko mikro sajtova, a poslednja u nizu je lokazilacija Garnierovog mikro-sajta za Pure brand.

Nije čudno što se radi o “ženskim” proizvodima, jer je to najveća kupovna populacija i treba očekivati sve više web loakcija koje su upravo posvećene ženama.

Tompkins: Da li HD snimak zagušuje montažu, s obzirom na to da sadrži mnogo više podataka?

Richard: Tehnički podaci o HD-u će vas izluditi ako ih pokušate razumeti! Za to postoje inženjeri. Tehnologija napreduje brže nego što većina nas može pratiti. Da li je trenutno potrebno više vremena za premeštanje velikih HD fajlova za montažu? Naravno. Ali, pre tri godine ne biste ni pomislili da je moguć iPod nano. Računarska memorija je još uvek sve jeftinija, čipovi su sve brži, a softver je sve bolji. Uskoro će vam montaža biti poslednja briga. Druga goruća pitanja su prenošenje HD-a kroz mikrotalasne sisteme, preko Interneta ili na satelit.

Manny: HD sadrži izuzetno veliku količinu podataka koja je u stanju da zaguši server. Mi u KUSA-i trenutno dograđujemo svoj AVID sistem da bi mogao čuvati sve te HD podatke.

Tompkins: Neće li web stranice kao što je YouTube, te zapravo svako ko prikazuje video snimke, morati da promeni veličinu video okvira na svojoj web stranici da bi mogao prikazati HD video?

Richard: Sada je slika 4:3 još uvek standard, ali mislim da će svi preći na format širokog ekrana 16:9. Video snimci 4:3 će ili biti rašireni da se uklope u format širokog ekrana ili će dobiti “trake” sa strane da popune ekran. Kada sadržaj bude tu, uređaji za reprodukciju će ga sigurno slediti.

Manny: Fascinacija YouTubeom će samo privući još više ljudi ka toj stranici ako budu mogli da vide slike u 16:9 ili okvir sa širokim ekranom, naročito ako je tu i kvalitet HD-a.

Tompkins: Koja je najbolja stvar koju ste vi ili vaša stanica do sada uradili u HD-u?

Richard: To što uopšte emitujemo! Neverovatno je i sa tehničkog i sa snimateljskog aspekta da uspevamo da budemo u etru svaki dan! Skidam kapu inženjerima i snimateljima koji su sve to izveli. Uz to, prošlogodišnja Parada jedrenjaka (Visokih brodova) na obali Severne Karoline je na HD-u bila prilično spektakularna. Zapravo, takvo je sve što se snima na obali. Pogledajte moj prilog Izlazak/zalazak sunca koji sam uradio ovog leta (fajl je veliki, pa učitavanje traje malo duže).

Richard je napravio dve verzije video snimka da snimateljima objasni HD. Ovo ovde je verzija snimka koja se brzo učitava:

a ovo ovde je veća HD verzija snimka.

Richard takođe ima Web stranicu sa primerima svog rada i kontakt podacima.

Manny: Mi već tri godine prenosimo prazničnu paradu sa lokacije u centru grada i gledaocima se to izgleda sviđa. Najbolja stvar koju smo uspeli da uradimo je da napravimo dve emisije u HD-u u kojima pokazujemo sve atrakcije koje nudi država Kolorado.

Snimatelji i novinari su 2005. godine napravili emisiju pod nazivom “Divlja strana Kolorada”. Uspeli smo da gledaocima približimo prelepe pejzaže Kolorada i divlje životinje koje lutaju našim planinama i ravnicama. Druga emisija, napravljena 2006. godine, zvala se “Slikoviti Kolorado – Xtreme!”. Tu su naši autori prikazali lude sportove kojima se bave ljudi ovde u Koloradu, kao što su spuštanje kajakom niz brzake kroz planinske kanjone, trke planinskim biciklima i trčanje maratona na mazgama preko planinskih prevoja. Obe emisije su među našim gledaocima bile veoma popularne, naročito među onim sretnijima koji imaju TV prijemnik visoke definicije.

Dodatni podaci o HD-u

HDTV može predstavljati veliku frustraciju za kućne korisnike koji otkriju da ne mogu sinhronizovati HD kamere i HD televizore. Uz to saznaju da, ako nemaju izuzetno snažan kućni računar, proces montaže video snimaka visoke definicije može biti veoma spor. Naprimer, Kodakove digitalne kamere visoke definicije se ne mogu spojiti na HDTV ako korisnici ne naprave dodatni korak i kupe priključnu stanicu za HDTV ove firme koja košta 99 dolara.

Nokia kaže da ćete uskoro možda moći praviti HD snimke na mobitelu.

Ali čekajte: tek što ste se zagreali za visoku definiciju, a već dolazi ULTRA visoka definicija. Red Cam je već u prodaji, a senzori su osetljivi kao visokokvalitetni foto aparat. Zbog toga je moguće napraviti 60 snimaka u sekundi ultra-kvalitetnog videa. Svaki snimak lako može biti dovoljno dobar da se objavi u novinama. Na Web stranici Red Cama piše:

“Većina kvalitetnih HD kamkordera ima senzore od 2.1M piksela i pravi snimke u boji 3:1:1 do 30 snimaka u sekundi. Mi nudimo 12M piksela i do 60 snimaka u sekundi i snimamo široki dinamični niz i boje od 12 bitova. To je više od 5 puta veća količina informacija koja je dostupna svake sekunde i izuzetno superioran kvalitet snimanja. Ne trebaju vam svi ti podaci za ono što radite? Smanjite ih, a zadržite sve ostale prednosti senzora Mysterium ^TM Super 35mm (24,4×13,7mm) senzor filmske veličine. Dobićete istu dubinu koja oduzima dah i selektivni fokus kao i kamere koje koriste ekvivalentna sočiva od 35mm P/L”.

Odvojite trenutak i pogledajte ovaj primer video snimka koji je napravljen Red Camom. Ova datoteka je velika, pa imajte strpljenja. Nadam se da ćete se pridružiti razgovoru. Ako imate nešto da dodate na neka od pitanja koja sam postavio Richardu i Mannyju, molim vas da nam napišete par redaka u dijelu ove kolumne namenjenom za povratne informacije. Postavite linkove na svoje HD radove ako iz njih nešto možemo naučiti.

Članak koji sledi jedna je od kolumni Ala Tompkinsa prevedena sa sajta Poynter instituta www.poynter.org . Prevod: Kanita Halilović

Nadam se da će moje kolumne biti dovoljno korisne da ih odštampate i podelite svojim kolegama – ili studentima, ako se bavite edukacijom. Želim da vam pružim uvid u način na koji snimatelji prelaze na pravljenje video-snimaka visoke definicije (HD).

Odgovaramo  na sledeća pitanja:

•    Šta snimatelji treba da imaju na umu kada snimaju u HD-u?

•    Šta HD znači za kadriranje, osvetljenje i montažu?

•    Kakva je razlika za one koje snimate?

•    Šta TV stanice rade sa arhivskim snimcima koji nisu snimljeni u HD-u?

•    Hoće li online video plejeri morati da pređu na HD format?

•    Kako redakcije izlaze na kraj sa ogromnom količinom dodatnih podataka u montaži koje podrazumijeva HD?

Ovo je doba visoke definicije za sve koji snimaju video kamerom. Bez obzira snimate li video kamerom za web sajtove ili za TV vesti, put ka HD-u će se godine ubrzati.

Obraćam se dvojici starih prijatelja kojima sam poslao e-mailove tražeći pomoć o ovoj temi: Richardu Adkinsu, snimatelju WRAL-TV-a u Releighu, u državi Severna Karolina, i Mannyju Sotelu, snimatelju KUSA-TV-a u Denveru i bivšem predsedniku Državnog udruženja fotoreportera. Njih dvojica podučavaju druge profesionalne snimatelje o prelasku na HD.

Tompkins: Šta snimatelji moraju prvo napraviti kada počnu snimati u HD-u?

Richard: Prva stvar kod HD-a koja “šokira” snimatelja je format širokog ekrana. Ovo se ne odnosi samo na stanice koje prelaze na HD, već i na mnoge TV stanice koje planiraju da neko vreme snimaju samo u standardnoj definiciji od 16×9. Format šireg ekrana malo otežava održanje horizonta, naročito kada se radi sa ručnim kamerama. Uz to, širi ekran i veći TV aparati na tržištu gledaocu omogućavaju da vidi više okoline.

Manny: Medijske kuće koje snimatelje ne smatraju bitnim delom redakcije će propustiti voz za HD. Hoću reći da gledaoci redakcija u čijim udarnim vestima reporteri izveštavaju uživo sa mesta automobilskih nesreća ili stoje ispred žute policijske trake na mestu zločina ne biraju njihov kanal zato da bi to videli u visokoj definiciji. Ali, ako se gledaocima predstave ljudi u njihovoj zajednici koje inače ne bi sreli ili ih se vodi na mesta na koja inače ne bi išli … oni će hteti da to vide u HD-u. Priče će morati biti dublje i duže da bi gledalac kod kuće uživao u HD slici.

Richard: Još nešto što se često zanemaruje je lakoća s kojom se mogu čitati svi natpisi na ekranu (npr. grafiti, tekst na papiru, kreditne kartice). Mada ste ranije možda i mogli snimiti nepristojne ili osetljive materijale, takvi sadržaji sada prosto iskaču sa ekrana. Viđao sam nepristojne grafite u pozadini snimka ili sudske dokumente kada ih niko u montaži nije primetio. S lakoćom sam čitao brojeve kreditnih kartica kada bi neko snimao plaćanje računa za gorivo na pumpi.

Manny: Ono što sam ja otkrio kada sam montirao našu prvu HD emisiju je da se u montaži treba usporiti. Kada sam gledao snimatelja Garyja Wolfea kako montira svoju priču o divljim konjima, rekao sam mu da treba dopustiti slici i prirodnim zvukovima da duže traju. On je priču montirao kao da je namenjena za vesti, a ne za emisiju od sat vremena. Sve je bilo čvrsto montirano i niste baš mogli upiti prelepe slike konja koji slobodno trče. Kada je omogućio slikama i zvuku da dišu, priča je postala upečatljivija i bilo je zadovoljstvo gledati je.

Tompkins: Ranije su snimatelji kadrirali svoje slike koristeći nešto što zovemo “pravilom trećina”. Horizont, nebo i glavne tačke interesa su se nalazile u trećinama ekrana, ne u sredini. Kako će se to promeniti snimanjem u HD-u?

Richard: Više informacija na većem platnu znači da morate privuči pogled gledaoca na važne delove ekrana. Mislim da “pravilo trećina” još uvek vredi, ali uz dodatna pravila o kadriranju i pravo na kršenje pravila po potrebi. Veća jasnoća HD-a omogućava TV snimateljima da koriste više snimateljskih tehnika da bi privukli pažnju gledaoca na detalje. Uzmite, naprimer, reportera koji stoji na punom stadionu: uz korištenje velike dubine polja svi će biti u fokusu, a reporter će se utopiti u sliku i biće ga teško razlikovati od gomile. A sada dodajte malo neutralne gustoće i smanjite dubinu polja i odjednom će ljudi ispred i iza reportera postati mutni, ali će jasnoća HD slike omogućiti reporteru da se istakne.

Manny: To pravilo i dalje važi, po mom mišljenju. Ali, izazov je u tome da budete dovoljno disciplinovani da se setite da iako snimate uz odnos 16:9, tu istu sliku će pojedini gledaoci videti kao 4:3.

Tompkins: Koliko je važno osvetljenje kada počnete da snimate u HD formatu?

Richard: Druge snimateljske tehnike, kao što je osvetljenje, takođe su važne kada počnete da snimate u HD-u. Odlično osvetljenje se zaista ističe u HD-u, kao i loše. Viđao sam mnoge neosvetljene snimke ljudi koji stoje ili intervjue od kojih se sav zgrozim, a siguran sam da osoba na snimku nije zadovoljna kako izgleda na TV-u. Osvetljenje je VEOMA važno. Trebate da koristite osvetljenje za intervjue da biste uklonili loše, a dodali dobre sene. Pozadinsko svetlo je važno da bi se istakla osoba. Blago svetlo odlično ističe fine detalje na slici.

Manny: Osvetljenje će za HD biti izuzetno važno. Ja mislim da je osvetljenje u lokalnim vestima veština koja se izgubila. U pojedinim slučajevima snimatelji se jednostavno uzdaju u već postojeće svetlo kada snimaju sagovornike. Možda se neko neće složiti sa mnom, ali u pojedinim slučajevima snimatelj je jednostavno lenj ili nespreman da uloži veliki trud u snimanje priče. Ako snimatelj nije zainteresovan za priču – neće izvaditi opremu za osvetljenje. U kojem god formatu da snimate, osvetljenje će uvijek poboljšati sliku. Mada rizikujem da odam koliko sam star, sećam se da je snimak napravljen kamerom RCA TK-76 uvek bio bolji ako je za vreme intervjua korišteno osvetljenje, a isto se može reći i za snimke napravljene u visokoj definiciji. HD nije namenjen snimanju u uslovima slabog svjetla, što postaje veoma očito kada pojačate jačinu svjetla. Slika se, barem meni, čini zrnastom i gotovo ispranom.

Tompkins: Je li istina da bi se ljudi koji se pojavljuju na ekranu trebali zabrinuti zbog HD-a? Hoće li se svaka mrlja videti na ekranu?

Richard: Lica s ekrana se ne trebaju plašiti HD-a. Trebaju se, međutim, pobrinuti da budu prikazani u najboljem svetlu. Kao što sam već pomenuo, osvetljenje je od ključne važnosti kako će neko izgledati pred kamerama, kao što su i dužina fokusa i kadriranje. Kao što je rekao jedan voditelj s kojim radim: “… ako imate više šminke na HD-u ćete samo izgledati izveštačeniji.” Kada se pronađe ravnoteža između tehničkog i šminkerskog dela posla, mislim da će lica s ekrana biti zadovoljna izgledom.

Manny: Oni su izuzetno zabrinuti jer se na HD-u vidi veoma mnogo detalja. Oni koji koriste mnogo šminke da prikriju mrlje neće se tako moći provući na HD-u. Po mom mišljenju, ten koji prirodno dobro izgleda će izgledati još bolje na HD-u. Ko god bude otkrio čarobnu formulu za šminkanje za HD veoma će se obogatiti. Hvala Bogu da se mi snimatelji ne moramo brinuti oko toga.

Tompkins: Šta radite sa arhivskim snimcima? S obzirom na to da su napravljeni u starom formatu, da li ih sada prebacujete u format za široki ekran? Zar neće izgledati užasno kada upotrebite arhivske snimke u svojim pričama?

Richard: “Arhivski video” ili video iz “drugog 4:3 izvora” je pitanje s kojim se svi suočavaju. Verovatno najbrži, najlakši i novinarski najrazboritiji način da ga koristite je da ga prebacite u HD, zadržavajući izgled 4:3, te da dodate “trake” sa strane. Ima i drugih načina da se to izvede. Ja volim da koristim tehniku “slike u slici”, pri čemu stavljam stari 4:3 snimak preko istog tog snimka i širenjem pozadine popunjavam okvir. U zavisnost od svrhe, možete ga ponovo prikazati na starom 4:3 televizoru i to snimiti. A s obzirom na to da nelinearna montaža ubrzano preuzima primat, postoje mnogi digitalni efekti koje možete upotrebiti.

Manny: Arhivski snimak korišćen u priči, koji je snimljen u 16:9, veoma je upadljiv kada se gleda na televizoru sa širokim ekranom, ali nije toliko upadljiv na televizoru 4:3. Mi u KUSA-TV-u dodajemo plavu zavesu, plavu ploču ili uzorak u pozadini na obe strane 4:3 slike. Kada to ne bismo učinili, zavesa, uzorak ili ploče bi bile crne ili bele (u zavisnosti od toga šta koja stanica voli) kada se slika pojavi na televizoru sa širokim ekranom.

Evo nekoliko primera:

Ovo je bio slogan ili lajtmotiv pod kojim je održan petnaesti Golden Drum festival u Portorožu smelo nazvan – Festival novog evropskog oglašavanja. Zapaljene sveće su simbolizovale kraj jedne a njihova svetlost početak nove ere oglašavanja. Osnovno pitanje je bilo  “Da li možemo biti zadovoljni zakrpljenim kampanjama, rađenim za domaće oglašivače, polupraznih džepova?”

Ovo što sam pročitao u tekstu pod naslovom “Antologija oglašavanja”, magazina Taboo, podsetilo me je na jedan komentar i evo prilike da možda, iniciram priču o novom trendu. Dalje navodim delove napomenutog teksta čiji je autor Snežana Bogdanović:

Tradicionalno oglašavanje, više ne može davati efekte kod razjarenih potrošača na koje su kreativci navikli. Potrošači su okupirani svojim problemima i u velikom broju slučajeva različitim sredstvima oglašavanja ne posvećuju pažnju. Jednostavno traže nešto novo. Prepoznatljiv žig. Ubrizgavanje žešće kreativne injekcije. Jednostavno potrošači su poniženi i zapostavljeni. Tako se i osećaju. Na primer u Srbiji. U koliko nam se TV spotova obraćaju stranci?

Kakve koristi imamo od nekog supermarketa ili kakve nam pogodnosti nudi neka banka? Ali ne preko poznatih TV faca koje su nam dosadile, i ne pokušavajte da nas prevarite preko bilborda obasutih prašinom. Več oči u oči.

Da li je odzvonilo klasičnom TV spotu?

John Hunt kreativni direktor agencije TBWA Worldwide, kaže da troje njegove dece, starosti od oko 20-ak godina, provedu ispred TV ekrana u proseku  pola sata. Svaki kanal po par minuta. Šta su videli? – i dodaje:  “Kako onda da oni, budući potrošači, upamte neki proizvod ili poruku ako spotovi nisu upečatljivi, inspirativni. Jednostavno, ne žele da ih vide, a ponajmanje da ih zapamte.”

Cristophe Cauvy regionalni direktor agencije EMEA McCann Erickson, kaže da “Kreativci godinama stvaraju različita promotivna sredstva od kojih brojna završavaju u muzejima!” a na pitanje da li misli da je klasično oglašavanje  “loš promotivni materijal” ukoliko daje dobre rezultate, nije imao adekvatan odgovor.

Julian Boulding predsednik The Networkone, pita: “Kako biti kreativan u godinama pred nama kada se kreativnošću kao biznisom bavi milijarda ljudi?”

Lično mislim da će reklamni spotovi još dugo biti korišćeni, posebno kada imaju “specijanu namenu”. Internet preuzima vodeću ulogu i opasno ugrožava klasične medije i sve što se radilo u klasičnim, preneće se na ovaj novi trend. Ne želim da odmah poništim značaj rada “Oči u oči”, koji je odavno prisutan. Možda nije kvalitetno prezentovan pa mi “amateri” ne znamo sve. Ali želimo da naučimo!

Dakle Face to face?  Šta je to? Kako, zašto i ko to može i zna? Kakve su prognoze i dosadašnji rezultati? Da li je MLM prevara kako možemo pročitati na nekim stranicama …

Nezavisno udruženje novinara upućuje najoštriju kritiku (16.06.2009.) dnevnom listu Kurir zbog grubog kršenja profesionalnih i etičkih standarda u danas objavljenom tekstu “Oljin sin narkodiler”.

Lično, kao svaki, ako tako mogu da kažem, običan i u ovo vreme normalan čitalac, reagujem “na prvu loptu” i pridružujem se osudama svih negativnih pojava bez obzira o kome se radi. Narkomanija je uzela veliki danak u ovoj previše napaćenoj Srbiji i svako ko ima bilo kakve veze s tim treba biti najstrožije kažnjen. Mislim da kazne moraju biti mnogo drastičnije. Nije malo primera da se i veći narkodileri  “provlače sa blagim kaznama” i nastavljaju dalje da rade svoj prljavi posao. Naravno ne smatram pomenutog dečaka narkodilerom pre nego se sve dokaže, ali sam čin u meni kao i svakom drugom budi takvu reakciju. Na ovlašćenim službama je da moja rekacija ne bude ovakva. Kada bi sve bilo u redu, nadležni bi reagovali, krivci kažnjeni onako kako treba i ovih pojava bi bilo sve manje. E pa onda, ako neki list pa makar to bio i Kurir vodi borbu protiv droge, čak i na ovakav način (prvi tekst),  može samo imati podršku kod većine, i ne treba niko da se čudi. Posebno ako je novinar uspeo da sazna nešto više, a zna se odakle je mogao sve da sazna, mislim da nije krivica u novinaru i njegovoj reakciji.

Kurir je dao saopštenje na sve ovo i opravdao svoj postupak pozivajući se na Ustav i  Zakon. Nisam pravnik. Ima logike i u tom saopštenju. Mogu da volim ili ne, pomenutu gospodju, ali i to ne treba da bude povod  za reakciju. Dakle, mediji su već odigrali ulogu “sudije pre sudije”, što smatram da nije u redu, i eto skandala koji je samo nekome doneo korist a nekome brige. Mi građani gladni afera i tema kojima se samozadovoljamo kako bi se skrenula pažnja sa svakodnevnih muka i pizdarija, ova dva-tri dana smo imali zanimaciju. I maćemo je još.  Sve u svemu velika lova će odigrati svoje i ovaj marketing će učiniti svoje. Kako finansijski tako i medijski. Ko će pobediti, dali će se igrati revanš i dali će biti produžetaka, pa pak i pucanja penala u nedogled, nije bitno.

A kao novinar, ako mogu sebe da nazovem novinarom, s tim da ne uvredim one koji to već jesu, mogu samo da osudim reakciju Kurira. E sad kada me neki iskusniji, na primer Kurirov novinar,  poklopi svojom reakcijom i “ubedi” da je ova redakcija ragovala savim dobro ostaću bez reči odnosno neću moći da pobedim u toj raspravi.

A ako se već pozivamo na Kodeks, setimo se samo jednog slučaja kada da su svi mediji objavili snimke hapšenja Dragana Džajića i time ga osudili pre suda, a što je lepo objašnjeno u Dosijeu NUNS-a.

Dakle mislim da nije problem ni u Kuriru niti u glavnim akterima cele ove priče. Sistem je takav. I ako krenemo u dalju analizu, verovatno ćemo raspravljati o poznatom slučaju – “Kokoška ili jaje”.

Preuzeto NUNS-Dosije Autor: Ivana Pejčić

Na beogradskom Novom groblju sahranjen Slavko Ćuruvija

Negde oko 13 časova, u sredu 14. aprila, zvuk sirene jednoličnim jednominutnim tonom označio je prestanak vazdušne opasnosti, dok je pred kapelom na beogradskom Novom groblju još vijugala kolona onih koji su došli da izjave saučešće bližnjima Slavka Ćuruvije. Naš kolega nije dočekao kraj svake opasnosti. Nepoznata lica, za kojima se traga, ubila su ga 11. aprila pred njegovim stanom u centru Beograda

Poslednju počast Slavku Ćuruviji odalo je nekoliko hiljada Beograđana, među kojima članovi najuže porodice, prijatelji, saradnici, novinari, ličnosti iz javnog i kulturnog života… Ispred kapele na Novom groblju urednica u „Evropljaninu“ Ljiljana Smajlović rekla je da je „Slavko Ćuruvija bio hrabar čovek, za razliku od onih koji su ga mučki ubili s leđa i onih koji su ga mučki bombardovali s neba“. Na grobu je poslednji pozdrav prijatelju i kolegi uputio novinar Voja Žanetić. Izgovorio je novinarsku vest o smrti Ćuruvije: „Između sirena koje označavaju vazdušnu opasnost od bombi iz vazduha ubijen je Slavko Ćuruvija metkom na zemlji. Na Uskrs 1999“.

Vlasnik dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i magazina „Evropljanin“ Slavko Ćuruvija ubijen je u beogradskoj ulici Iva Lole Ribara, u prolazu ispred broja 35. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Ćuruvija „lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca i da radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju za počiniocima ovog krivičnog dela“. Jedino je dnevni list „Politika“ u ponedeljak precizirala da je Ćuruvija ubijen oko 16 časova i 40 minuta i da su na njega pucala dvojica napadača „obučena u crno i sa crnim kapama s prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica, a onda su iz haustora izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj“, prenela je „Politika“ svedočenje jednog građanina koji se zatekao na licu mesta. „Večernje novosti“ navele su dan kasnije da je u Ćuruviju „pucano s leđa, da ga je jedan hitac pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce“, kao i da su ubice drškom od pištolja udarile i onesvestile Branku Prpu, koja je bila zajedno sa Ćuruvijom. Njih dvoje su, kako je navedeno u tom listu, neposredno pre napada „bili na ručku s nekim prijateljima i oko 16 časova krenuli ka zgradi u ulici Lole Ribara br. 35, gde se nalaze prostorije marketing službe Dnevnog telegrafa, a na četvrtom spratu i stan u kojem je ubijeni živeo“.

Zvanična biografija Slavka Ćuruvije izgleda ovako: rođen je 9. avgusta 1949. godine u Zagrebu. Diplomirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 1978. godine i ubrzo se zaposlio kao poslovni sekretar i stručni saradnik za odnose s javnošću u preduzeću „Mašinogradnja“ u Beogradu. Prema biografiji koju navodi agencija Beta, bio je stalni honorarni saradnik lista Danas iz Zagreba, zatim Centra za društvena istraživanja, a od 1984. analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Od 1986. do 1994. bio je komentator, urednik unutrašnje političke rubrike, a potom i glavni i odgovorni urednik Borbe. Sarađivao je u Komunistu, NIN-u, Vjesniku, Večernjem listu, Nedelji, Pobjedi, TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo i u nekim evropskim listovima. Zajedno s Momčilom Đorgovićem 1994. godine osnovao je list „Nedeljni telegraf“, a 1996. i „Dnevni telegraf“, prvi privatni dnevni list u Srbiji, čiji je bio direktor i glavni i odgovorni urednik, a posle razdvajanja sa Đorgovićem i vlasnik. Magazin „Evropljanin“ osnovao je prošle godine.

„Dnevni telegraf“ privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije zapečaćene na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju. Krajem oktobra zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres, nakon čega su listovi registrovani u Crnoj Gori. Zbog tekstova i ilustracija u Evropljaninu oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona dinara, na osnovu novog Zakona o informisanju. Nova kazna od 1,2 miliona dinara crnogorskom preduzeću DT usledila je 8. novembra prošle godine, zbog kršenja Zakona o informisanju. Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta ove godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti. Žalbeni postupak bio je u toku.
Slavko Ćuruvija je bio autor dve publicističke knjige, scenarija za više TV emisija. Pisao je komentare i reportaže sa Kosova u periodu 1986-1988, seriju tekstova o političkim zatvorenicima u Jugoslaviji, zatim „Ibeovci govore“ i „Hrvatska s druge strane zida“. Dobitnik je godišnje nagrade Borbe. Onaj deo biografije koji se ne štampa u izdanjima tipa „Ko je ko“ najbolje je sažeo čovek koji je na grobu, nad sandukom, rekao da je Ćuruvija bio hrabar čovek, a ne „kao ona g….“! Bio je kontroverzan i u svojim novinarskim i političkim opredeljenjima. Bio je hvaljen i napadan. Poslednji napad, pre kobnog u ulazu zgrade u kojoj je živeo, bio je mučki jer Ćuruvija nije imao priliku da se od njega odbrani podjednako ekspresno kako je napadnut. Policija, kažu izvori Vremena, vodi požrtvovanu i detaljnu istragu, a valja se nadati da će njen rezultat opovrći tezu da je ubistvo Ćuruvije motivisano političkim omrazama. Sigurno je da taj gnusni čin ne ide u prilog slobodi štampe, ali ide u prilog neprijateljima naše zemlje koji su atentat na Ćuruviju uzeli za novi dokaz opravdanosti napada na SRJ i intervenciju NATO.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine u telegramu saučešća porodici i redakcijama Dnevnog telegrafa i Evropljanina istaklo je da su njegovi članovi „šokirani mučkim, profesionalno izvedenim ubistvom Slavka Ćuruvije, novinara koji je utemeljio više glasila i uzburkao i unapredio novinarsko tržište Jugoslavije“. Društvo je zahtevalo energičnu istragu „kako bi se u korenu otklonila zebnja da je u ovim teškim vremenima ratnog stanja otvoren slobodan odstrel novinara koji misle drugačije“. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) takođe je osudilo ovo ubistvo, navodeći da „bilo koja vrsta motiva da je u pitanju, ovaj brutalni čin može izazvati samo osudu“. Na dan sahrane oglasilo se i Udruženje novinara Srbije telegramom u kojem je pisalo: „UNS izražava zaprepašćenje i ogorčenost povodom tragične smrti kolege Slavka Ćuruvije…“. Reakcije su stigle i od međunarodne organizacije za zaštitu novinara Reporteri bez granica, sa sedištem u Parizu, koja je izrazila „žaljenje i indignaciju zbog ubistva Slavka Ćuruvije“. Asocijacija privatnih medija, čiji je jedan od osnivača bio i Ćuruvija, u svom saopštenju ističe: „U teškim uslovima agresije na našu zemlju, kada su svi mediji stali uz svoj narod i otadžbinu, tražimo da se taj zločin što pre rasvetli i krivci izvedu pred lice pravde. Samo na taj način otkloniće se zebnja da ova teška vremena mogu navesti ljude pomračenog uma na pomisao da je moguće na ovako gnusan način, nekažnjeno, obračunavati se s novinarima, bez obzira na to koje stavove zastupali“. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija podsetila je da je samo nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva u jednom beogradskom dnevnom listu objavljen komentar kojim se Slavko Ćuruvija optužuje za izdaju. ANEM tvrdi da se Ćuruvija u svim svojim javnim nastupima i kontaktima s mnogobrojnim zvaničnicima neumorno zalagao protiv intervencije NATO na našu zemlju, upozoravajući na kobne i nesagledive posledice takvog čina. Naglašavaju da se Ćuruvija na isti način ponašao i posle otpočinjanja agresije NATO na SRJ, te da taj zločin predstavlja „ubistvo dobrog i lojalnog građanina Srbije i Jugoslavije“. Ovde su citirana saopštenja medijskih grupacija, a reagovali su i lideri nekih stranaka, stranke, grupe građana i drugi… Svi su vrlo jasno istakli zahtev da se slučaj rasvetli kako bi se izbegle špekulacije da je reč o političkom obračunu u ratno doba. Nacionalni interes Srbije brani se pametnom politikom, a bez toga nema oružja koje nas može odbraniti od drugih i nas samih.
(Vreme, vanredno izdanje, broj 6, 17. april 1999)

Već sam pisao o tome ali nije na odmet pročitati još malo podataka.

Preuzeto NUNS-Dosije Autor: Vojislav Stevanović

Svetska ekonomska kriza prvo je načela medijsku industriju

(izvod iz teksta)

Domaće i inostrane kompanije u Srbiji protiv nadolazeće krize „bore“ se i drastičnim rezovima u svojim budžetima namenjenim oglašavanju u medijima i za sada tu strategiju ne nameravaju da promene. Mediji pritisak izdržavaju, ali uz ovaj tempo smanjenja prihoda od oglašavanja, mnogi neće dočekati sledeću godinu.

Mediji u Srbiji moraće neko vreme da pokušaju da „žive“ uz značajno niže prihode od oglašavanja, iako im gledanost, tiraži i čitanost nisu od početka krize značajno smanjeni, pokazuju analize stručnjaka i agencija koji istražuju domaći medijski prostor. U tom poduhvatu, internet bi mogao da bude uspešno oruđe, s obzirom na to da, čak i pod pritiskom globalne krize, u svetu rastu prihodi od internet oglašavanja.

Zastrašeni neizvesnošću kad će, i u kojoj meri, kriza „udariti“ po Srbiji, domaće firme su još krajem prošle godine preventivno počele da na svaki način štede, a među prvim troškovima koji su rezani našli su se budžeti za marketing.
Odavno nije zabeležen tako loš mesec kao što je januar 2009. godine. Podaci Asocijacije medija govore da izdavačke kuće beleže pad oglasnih prihoda u poređenju sa istim mesecom 2008. od 40 do 46 odsto. U Asocijaciji medija predviđaju da bi ove godine pad prihoda od oglašavanja mogao da bude između 30 i 35 odsto. Ilustrativan je primer jednog od čitanijih „lifestyle“ nedeljnika koji je, do početka ove godine, po svakom broju imao u proseku četrdesetak oglasa. Broj reklamnih strana smanjen je, u poslednjem posmatranom izdanju, na 16.

Žozef Lončar iz Mark Plana kaže da firme koje su u vreme američke krize tridesetih godina prošlog veka smanjile svoje marketinške aktivnosti nisu uspele da se nakon krize vrate na početnu stopu i „nikada nisu ostvarile višu stopu prihoda“. – „One koje su ostale aktivne i tokom krize imale su neslućeni porast, prihode i dobit. To je istorijska istina“, kaže on.

Vesna Vlatković ističe utisak da oglašivači danas ne promenjuju strateški osmišljenu selektivnost pri izboru medije u kojima će smanjiti svoje oglašavanje, ni kada je vrsta medija u pitanju, niti analiziraju putem kojih medija se najlakše može doći do ciljne grupe, uz najmanji mogući utrosak sredstava.
Velike kompanije su svoje budžete za reklame na klasičnom mediju  smanjili za oko 50 odsto i te su  firme odavno prepoznale potencijale Interneta. Firme sa manjim buždetima, s druge strane, postaju sve svesnije prednosti jeftinijih medija poput Interneta.
Zoran Papić kaže da su, pre svega, novinski izdavači u Srbiji „nedovoljno spremni da uvaže činjenicu da smo, možda neprimetno, iz postindustrijskog ušli u informaciono društvo“, koje ne može da bude bez on line varijante.
„I u trenucima najveće globalne ekonomske krize prihodi od on-line oglašavanja na novinskim web stranicama u svetu – beleže stalni izuzetno visok rast”.
Na vodećim, visokorazvijenim medijskim tržištima čitanost pojedinih novina više se ne iskazuje procentima čitanosti printanog izdanja već ukupnom čitanošću printane i on line verzije novina. Internet, a na njemu novinske web stranice, među mlađom čitalačkom publikom postaje osnovni izvor informisanja.

Više niti jedna ozbiljna medijska kuća, ne može u svetu da zamisli uspešno poslovanje bez on-line internet varijante.

Konačno u prvi plan dolaze različite BTL aktivnosti (oglašavanje na Internetu, organizovanje promocija, nagradnih igara), a da će daleko manje novca odlaziti u kase masovnih medija.

U svetu je on-line oglašavanje u stalnom porastu. Prema podacima međunarodne agencije za medije Zenith Optimedije, Internet će 2010. u ukupnom oglašavanju imati udeo od 13,8 odsto. Agencija IDC kaže da će se na on-line oglašavanje ove godine potrošiti 65,8 milijardi dolara, dok će 2011. potrošnja dostići 106 milijardi dolara godišnje.
Prošle godine je u Internet oglašavanje u 16 evropskih zemalja koje su obuhvaćene izveštajem IAB-a uloženo 11,2 milijarde evra. Samo u Norveškoj sa pet miliona stanovnika, on-line oglašivači u proseku ulažu 207 dolara po svakom internetskom korisniku.
Međunarodna agencija za medije Zenith Optimedia saopštila je da će očekivani rast potrošnje na oglašavanje u tekućoj godini od 6,6 odsto, prognoziranih u junskom izveštaju, biti niži i iznosiće 4,3 odsto.

Preuzeto: NUNS-Dosije Autor: Ivana Pejčić

Dada Vujasinović, svedok iz obeščašćene zemlje

Radislava Dada Vujasinović rođena je 10. februara 1964. godine u Čapljini, Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1987. godine, na odseku Jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik. Po završenom fakultetu radila je kao novinar u Privrednom pregledu, a ubrzo je počela da objavljuje autorske tekstove u magazinu Duga, gde se 1990. zaposlila. Ratne događaje u Jugoslaviji pratila je od samog početka, od prvih mitinga u Bosni i Krajini 1990. i 1991, preko ratišta u Slavoniji, do početka rata u Sarajevu, kada je odlučila da više ne ide na ratišta, jer kako je sama rekla „ne mogu da pišem o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca“. Posle odluke da više ne ide na ratišta pisala je o političkoj sceni Srbije, a pored istraživačkih tekstova uradila je i seriju intervjua sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj. Jedan od intervjua po kojima će ostati zapamćena jeste i intervju s generalom Momčilom Perišićem.
Za mnoge je postala nepoželjan svedok. Nepotkupljiva i samostalna, nije želela da njena, kako je ona nazivala „žrtvovana generacija“, dozvoli da se ponovo falsifikuje istorija, pogotovo ne od strane onih „koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi“. Nije se plašila da kaže: „Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam“.
Knjiga „Svedočenja iz obeščašćene zemlje“, kompilacija Dadinih tekstova, intervjua i privatnih pisama, objavljena je u Torontu 1995. godine. Izvodi iz Dadinih tekstova mogu se naći i u sudskim dokumentima Haškog tribunala.

Početak posle 15 godina

U slučaju Dade Vujasinović čekalo se bezmalo 15 godina da bi se januara ove godine ovo delo okvalifikovalo kao ubistvo. Tokom 15 godina nekoliko istraga je pokušalo da rasvetli kako je stradala ugledna novinarka revije Duga, ali je svaki od istražnih postupaka obustavljan. Tokom tog perioda urađen je niz protivrečnih medicinskih i balističkih nalaza, a preokret je izazvan nalazom i mišljenjem balističara Vlade Kostića maja 2008, koji je ustanovio „da je smrt Dade najverovatnije uzrokovana delovanjem druge osobe, te da je verovatno reč o ubistvu“.
Uz konstataciju da je Dada Vujasinović najverovatnije ubijena, Kostić ističe činjenicu da su u njenom telu pronađena dva filcana čepa, što jasno ukazuje da je ona najverovatnije pogođena sa dva sačmena snopa. Pored toga, veštak se osvrnuo i na položaj puške iz koje je pucano. Prema njegovom mišljenju, da je u pitanju samoubistvo „oružje ne bi bilo pronađeno neposredno pored, odnosno ispod tela, nego nešto dalje“.
Okružno tužilaštvo u Beogradu januara ove godine podnelo je policiji zahtev da istraži ubistvo i pronađe počinioca, ali tek kada je sud ocenio kao suvišan zahtev tužilaštva da se odrade još neke provere. Dalja odgovornost za sudbinu ovog predmeta prebačena je na policiju. Upućeni u ovaj predmet iz beogradskog Okružnog tužilaštva još jula 2007. tvrdili su da postoje brojni elementi koji idu u prilog tome da se ovo delo okvalifikuje kao ubistvo.

Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva u svom stanu u Trećem bulevaru 118 u Novom Beogradu 9. aprila 1994. godine. Utvrđeno je da je smrt nastupila dan ranije, a tadašnja zvanična verzija glasila je da je novinarka pucala sebi kroz levu dojku i raznela taj deo tela do pazuha, što je dovelo do iskrvavljenja.

Kako za Dosije kažu u policiji, Uprava kriminalističke policije u Beogradu intenzivno radi na ovom predmetu, kao i da je počelo prikupljanje dokaza, po zahtevu tužilaštva. Mada, dodaju da će posle 15 godina biti vrlo teško da se otkrije počinilac ili naručilac ubistva. To nameće i pitanje odgovornosti osoba koje su opstruisale otkivanje istine u vezi sa smrću Dade Vujasinović. Između ostalog, jedan od nalaza veštaka bio je pet godina u fioci nekadašnjeg istražnog sudije Okružnog suda, tako da nije bio dostavljen tužilaštvu, što je uticalo na kašnjenje drugih veštačenja. Takođe, neko je sklonio odeću Dade Vujasinović i filcane džepove koji su dokaz da je reč o dva ispaljenja, a ne o jednom. Nema sumnje, napokon, da je neko podmetnuo drugu patronu koja je naknadno stavljena u pušku da bi izgledalo da je bilo samo jedno ispaljenje.

Ovaj predmet „u životu“ je održala porodica Vujasinović, kao i njihov pravni zastupnik Branislav Tapušković. Tokom godina podnosili su brojne nove zahteve i prijave i nikada nisu odustali od toga da se dokaže da nije samoubistvo, već ubistvo.
Advokat Tapušković je, posle prekvalifikacije u ubistvo, naglasio da treba pronaći policajca koji je sklonio dokaze, ali pre svega da se otkrije čija je krv pored Dadine pronađena u njenom stanu. Veštaci koje su angažovali njeni roditelji otkrili su da je pored nulte krvne grupe koja je pripadala žrtvi pronađena i krv A grupe.
„Ovaj podatak može da uputi samo na izvršioca“, istakao je Tapušković.
Interesantno je i da tokom policijskog uviđaja nisu uzeti otisci sa puške iz koje je pucano, kao i da su fotografije koje su napravili policijski inspektori bile crno-bele, što je neuobičajeno, jer se na njima teško razaznaje gde je krv, a gde nije.

Mrtvu Dadu Vujasinović pronašli su Bratislav Grubačić, koji je u to vreme s njom bio u emotivnoj vezi, njen kum fotoreporter „Duge“ Zoran Tatar, i Branislav Bajat, njen dugogodišnji prijatelj. Grubačić je ispričao da je Dada dva puta pre toga pokušala samoubistvo. U drugom pokušaju popila je bočicu tableta za spavanje i zbog toga je otišla na kliniku „Laza Lazarević“. Ove navode dr Zorka Popović svojevremeno je demantovala, tvrdeći da je Dada Vujasinović došla kod nje iz sasvim drugih razloga koji su bili čisto medicinske, a ne psihijatrijske prirode.
Karijeru Dade Vujasinović obeležile su rizične teme. Pisala je o ratnim profiterima, zvučnim imenima mafije i bavila se istraživanjem mnogih nerazjašnjenih ubistava devedesetih godina u Beogradu. U njenim tekstovima našli su se Željko Ražnatović Arkan, Radojica Nikčević, Aleksandar Knežević Knele, Žorž Stanković…