Darko Lađević

Bor, mali rudarski grad u Srbiji je dao puno. Oblast u kojoj nije oskudevao je sport. Velika imena su svoje prve korake i rezultate napravila baš ovde izmedju velikih rudničkih dimnjaka, izuzetne prirodne okoline i klime  koja pruža prvoklasne uslove za pripreme sortista. Jedan od budućih velikana koji je, nadamo se, svetsku slavu započeo baš u ovom malom gradu je i Marko Krtinić.

O malom Marku Krtiniću, slodobno možemo reći budućem šampionu  iz Bora, njegov trener, Aneta Arifi  kaže: „Marko je počeo da trenira sa sedam godina i na početku sam primetila veliki talenat, i iako nije trenirao u kontinuitetu, dobri rezultati nisu izostali. Njegovim rezultatima mogu da pozavide i nekoliko godina stariji, s obzirom da još po godinama ne spada ni u najmladju kategoriju, a bili bi možda i bolji da je  bilo boljih uslova tj. više treninga. Dakle,  u vodi je ukupno šest meseci i sve stilove plivanja je dobro savladao što je veoma veliki uspeh.Ima rezultat koji ga svrstava medju deset  najboljih u Srbiji s obzirom na svoje godište. Na takmičenjima na kojima je bio, plivao je upravo sa tri-četiri godine starijima od sebe i imao je zavidu poziciju i rezultat.

Ima dosta i fizičkih predispozicija što uz njegov talenat garantuje uspešnu budućnost , a što za ove dve godine mog rada sa preko 300 dece nisam još videla. Još uvek radi odnosno uči sve tehnike plivanja ali za sada mu najbolje ide prsno plivanje i mislim da će tu postići najviše. Mogu da prognoziram da će i u mešovitom stilu da postigne izuzetne rezultate jer je jednostavno talentovan. Svakim treningom je sve bolji i bolji.“

I Milica ima dobre rezultate

„Marko nije jedini. Tu je i Milica Marković iz Šarbanovca koja je takodje veliki talenat kao i Marko i ima rezultate slične njegovim.Imamo mnogo druge dece koji možda još nisu pokazali šta znaju, ali uslovi su teški i nadam se da će se jednog dana pozitivno rešiti.“ – dodaje Aneta

Gordana Krtinić, majka ovog talentovanog dečaka, o svom trećem, najmladjem detetu nam je rekla: „Maki  će 27. maja će napuniti  deset godina, i od malena je prilično dobro dete i uopšte nije težak za saradnju. Naučio je da pliva sa 4 godine, a početkom 2008. godine smo došli kod Anete i počeo je da se ozbiljnije bavi plivanjem, kada je ona i primetila njegov talenat. Rekla je da baš ima konstituciju dobrog plivača, pa su ga kasnije i prozvali „Mali Felps“ s obzirom da i fizički liči na ovog šampiona  iz mladjih dana. Pored taletna bitno je i to da baš voli da pliva. Problemi sa radom borskih bazena su uticali na to da za ove dve godine ima samo 6 meseci  treninga, ali i dalje je uporan, kako on tako i Aneta, i nadamo se da neće izostati dobri  rezultati.“

Skroman ali vredan

Posle treninga, čekamo da se Marko obuče i konačno mu postavljamo  pitanje odakle ljubav prema plivanju. Skromno, ovaj učenik trećeg razreda osnovne skole „Dušan Radović“ iz Bora,  odgovara da mu se jednostavno ovaj sport svidja, da se već dve godine bavi plivanjem i da svaki trening isčekuje sa nestrpljenjem.  Jednostavno želi da bude dobar plivač. Bez mnogo reči odgovara u maniru velikih i mnogo starijih kolega šampiona. Uverili smo se da je u bazenu sasvim druga priča i da daje sve od sebe, dok pliva i sluša savete trenera. Od rezultata nam je napomenuo osvojene medalje u Kruševcu u Jagodini, prvo i treće  mesto u disciplini prsno odnosno kraul.

I Sportski centar Bor ima svetlu budućnost

Po rečima Anete Arifi , trenutni uslovi za rad u Boru nisu sjajni:„Imamo dosta problema koji će se vremenom rešiti, s obzirom da postoji volja uprave Sportskog centra ali i Plivačkog saveza Srbije da bazeni pruže pun kapacitet. Samim tim i ova ustanova može poslovati izuzetno dobro jer, poredjenja radi, želim da napomenem da jedan dan takmičenja može doneti oko 200.000, da mesečni prihod od treninga klubova garantuje preko 600.000 dinara u kasi ustanove. Kada se tome dodaju prateće aktivnosti, milionski iznosi su garantovani što bi ovu jedinstvenu ustanovu u Srbiji dovelo na zavodno mesto čime bi se  pružiili maksimalno dobri uslovi našoj deci, takmičarima i klubovima koji bi uzvratili vrhunskim rezultatima. Samim tim bi i Marko i Milica bili medju najboljima u Srbiji. Za Marka već mogu da tvrdim, pošto trenutno, više radim sa njim, da  bi bio medju prva tri-četiri juniora u Srbiji.“

Nadamo se da će ustanova Sportski centar Bor imati snage da izdrži ova teška vremena i pruži svoj maksimum kako u delu koji najviše zanima malog šampiona i njegovog trenera, tako i generalno kako bi ovaj kompleks, jedinstven u Srbiji vratio stari sjaj. Svima želimo puno uspeha.

Pogledaj video>>>

I tako se probudim, i pitam se da li će me i bar jednu noć ostaviti na miru … To što je Barbara dokazala svakakve gluposti u vezi novog gripa i što je tužila i UN, i WHO i svašta još nešto, ipak nije ništa u odnosu na …

… Kada ministar zdravlja izađe u javnost i kaže da će svi oni koji neće da prime vakcinu, koji ne veruju u propagandne laži ministarstva za prodaju vakcina preko privatne kompanije, morati na svoju odgovornost da potpišu da neće da prime vakcinu, ali i da će oni koji budu primili vakcinu takođe morati da potpišu da su na svoju odgovornost primili vakcinu, ukoliko im se nešto desi da ministar može mirno da nastavi da uništava naše zdravstvo, onda je to najbolji dokaz da mi države nemamo i da su neoliberalni fundamentalisti spremni da, uzimajući provizije na svakom poslu, unište sve građanske institucije zbog svojih pohlepnih interesa. Šta će nam država, ministarstva i ministar ako oni nemaju nikakve odgovornosti? Šta će nam institucije? Zašto je uništen stručni kadar Torlaka? Ako ljudi koji vode državu namerno šire paniku, šta će nam takva vlast? Zamislite da je u vreme komunističke vlasti, kada je izbila epidemija variole vere i kada je doneta naredba da se celokupno stanovništvo hitno vakciniše, zamislite da je izašao ministar zdravlja i dao izjavu kao današnji njegov kolega? To se nije moglo desiti. Zašto?

U tome je suštinska razlika između komunističke državne uprave i uprave tržišnih talibana koji su okupirali državne institucije. Setimo se da se u Narodnu banku upalo sa kriminalcima i kalašnjikovima u ruci. Suštinska razlika je u karakteru vlasti. Komunisti su dobro znali, bez obzira na njihovu krvavu revolucionarnu prošlost, šta je država i kako se država brani. U njihovom jednopartijskom režimu nije moglo da se desi da asistent sa fakulteta, balavac bez radnog iskustva, postane guverner ili ministar spoljnih poslova. U njihovom jednopartijskom sistemu se nije moglo dogoditi na najgori lekar postane direktor bolnice ili ministar zdravlja. I nikada javni funkcioner ne bi smeo da otvoreno izdajnički radi za interese stranih država i stranih multinacionalnih kompanija. Kada je izbila epidemija variole vere svi građani su išli da prime vakcinu, jer su svi verovali u svoju državu. U današnjem demokratskom totalitarizmu građani više ne veruju u državu, ne veruju režimu i ministru koji radi za nečije interese i zbog toga su primorani da se međusobno povezuju i udružuju u gerilskom ratu protiv okupatorskog režima koji širi strah da je svako okupljanje opasno po režim.

Prema zvaničnim podacima, u svetu godišnje od običnog gripa oboli milijardu i umre milion ljudi, što je ogromna i zastrašujuća brojka, ali niko svih ovih godina nije podigao paniku da se nešto učini i zaštite, najčešće siromašni slojevi, da se preventiva napravi i da raslojavanja u društvu ne budu toliko drastična da jedni umiru od gladi i neuhranjenosti, a drugi od dosade, depresije i gojaznosti. To što jedan ugojeni funkcioner Svetske asocijacije za hranu jedan dan štrajkuje i solidariše se sa 1,5 milijardi ljudi koji gladuju svakodnevno ili koji su nedovoljno uhranjeni, to je samo jedan u nizu holivudskih marketinških trikova da se zamajava sve nezadovoljnije čovečanstvo na planeti….

KOMPLETAN TEKST>>>

… ma idem da spavam …

Odoh da spavam ili kako bi neki rekli da se zipujem. Nadam se da ću se otpakovati u nekom lepšem svetu. Odoh da čuvam energiju za posliće koje kako tako sklepam i ne smeta mi što još uvek radim i po 12 sati bez nekog velikog efekta. Biće bolje. A da bi bilo i više od toga treba čuvati živce i biti odmoran i spreman. Nadam se da ova tragedija, za svet me baš briga, u Srbiji i Boru neće dugo trajati. Zato mislim da i ovaj tekst ima mnogo veze i sa mojim  gradom. Laku noć.

Do tada, prenosim tekst mog prijatelja Branka, a koji je objavio i Tabloid.

Obmane

Živimo u svetu obmana. Političkih manipulacija i ekonomskih špekulacija. Živimo u virtuelnom svetu slobode i demokratije koje su pod kontrolom Velikog brata. Novi totalitarizam je pretvorio savremenog čoveka u roba komercijalne civilizacije. Razlika između roba u robovlasničkom društvu i savremenog roba je u tome što roba u robovlasničkom društvu niko nije ubeđivao da je slobodan. Poredak stvari se tada znao i rob nije gajio iluziju da on nešto odlučuje i da se on nešto pita. Savremeni rob živi u zabludama. Ubeđen je da je slobodan u odlučivanju i da ima mogućnosti da bira. Nažalost, to je velika obmana. Recimo, verovanje da u SAD vlada demokratija i sloboda i da američki savremeni rob o nečemu odlučuje velika je zabluda. U Americi postoji jednopartijski politički sistem koji ima dve glave na istom totalitarnom telu. Da li glasate za republikance ili demokrate potpuno je nevažno, jer američki robovi uvek glasaju za iste ljude. Oligarhija Imperije u rastrojstvu okuplja uvek isti krug ljudi koji vladaju, a da li nose republikansko ili demokratsko odelo to je stvar izbornih manipulacija potrebnih da se odbrani iluzija o demokratiji i slobodi. U poslednjim decenijama čak smo dobili i porodične dinastije koje vladaju u kastinskom sistemu i sebe predstavljaju kao demokratska društva.

Naravno, kada skinete tu demokratsku šarenu lažu o slobodama i pravima savremenoga čoveka, ostaje ogoljen totalitarni sistem koji se zasniva na diletantizmu, debilizmu. Diletantizam se ogleda u verovanju savremenog čoveka da će oligarhija Imperije u rastrojstvu uspeti da spase čovečanstvo od kriza i potresa koji neminovno dolaze. To verovanje je pogrešno iz razloga što je oligarhija Imperije u rastrojstvu upravo ta koja je uzrok krize koja potresa iz temelja planetu. Debilizam savremenog društva se najbolje vidi ukoliko uključite televizor i počnete da listate stotine istih kanala koji vam je priredio Veliki brat. Sve su to, zapravo, isti kanali koji šire prostakluk, primitivizam i perverzije kojih bi se normalan i civilizovan čovek stideo da se nije razvila civilizacija u kojoj stid ne postoji. Dostojevski je pisao da je stidno nemati stida.

Nezrelost se ogleda u naivnom verovanju da neki holivudski lider može spasti društvo od propasti, ukoliko se bude neprestano pojavljivao u medijima i trtljao unapred naučene gomile gluposti svoji medijskih savetnika. Najbolji primer za to je pojava Baraka Obame. Već sam pisao o tome da je Obama velika obmana i da mi je žao jadnog čoveka koga je bolesni mozak oligarhije smislio kako bi produžili agoniju. Čitava ta programirana priča će se, nažalost, tragično završiti. To se vidi iz scenarija koji se odvija pred našim očima. Kada novi spasitelj čovečanstva, kako su ga prikazali spinovani medijski moguli, počinje svoju političku misiju iz voza Abrahama Linkolna, onda je to jasna poruka šta se sprema i kako će se sve to završiti. Ubeđen sam da je sve unapred izrežirano i da je nacistička bela oligarhija sve ovo pedantno isplanirala da bi, u trenucima velikog haosa koji sledi, uspela da nametne omču oko vrata savremenom robu. Koji će, uplašen za svoju budućnost, sam staviti tu omču oko vrata, misleći da se tako spasava iz velikog haosa. Naravno, za sve će biti kriv – crni čovek. I ta obmana nacističke bele oligarhije, koja je spremna da izazove svetske ratove samo da bi održala svoje privilegovane pozicije, već je vidljiva posle skoro godinu dana vladavine Obame.

Šta se promenilo u političkom sistemu Obamine vladavine?

Ništa. Sve je isto, samo Buša nema. Obama je elokventniji i medijski školovaniji. Buš je bio naslednik dinastije i nije imao potrebu da krije svoju glupost i ograničenost, jer su svi znali da je na to mesto doveden ne što je sposoban nego zato što je tatin sin. Sin oligarhije. I kada je svima postalo jasno da tako stupidan čovek ne može više tu opstati, da je njegovo vreme prošlo i da je svako zadržavanje opasno jer vređa inteligenciju običnog birača, izmišljen je mesija koji će doneti novo osveženje na ustajalu političku scenu totalitarnog režima.

Tako se u vašingtonskim političkim inkubatorima stvorio Obama. Holivud je samo organizovao scenski nastup i pripremio je veliki spektakl kada se ova epizoda obmane završi. I sve što se sada dešava je tragikomično. I dodela Nobelove nagrade je dokaz da su se iscrpla sva sredstva obmane, da je popularnost Obame drastično počela da pada i da nije uspela operacija štampanja dolara bez pokrića.

To što su hiljade milijardi dolara ubačene u sistem koji ne funkcioniše, to što su berzanski indeksi porasli, što su statistički izveštaji pozitivni i što gangsteri sa Volstrita nastavljaju da kradu, to sve pokazuje da stiže drugi talas krize, da su svi recepti pogrešni i da ništa nismo naučili iz dosadašnje obmane.

Zato, savet svima: ne slušajte političare i njihove ekonomske eksperte. Kriza nije prošla. Ona se tek zahuktava. Nijedan problem nije rešen, samo je odloženo njegovo rešavanje. Problemi se nagomilavaju, uvećavaju i obmane postaju sve gnusnije. Jedini način da se odupremo obmanama jeste njihovo razotkrivanje. Borba protiv obmana je borba za opstanak čovečanstva. To je borba za ljudsko dostojanstvo i zdravu pamet. I to treba da branimo svim sredstvima. Jer bez toga nema spasa i nema vere i nade da će se, ipak, nešto dogoditi i da neće sve biti kako su inženjerski isplanirali bolesni umovi oligarhije.

Verujem da je pokret otpora moguć i zato pišem ove redove. Sve u nameri da razbijem predrasude, obmane i zablude, sve u želji da se stvori kritična masa pametnih, poštenih i vrednih koji će se povezati u pokretu otpora. Nema više, gospodo drugovi, čekanja, otezanja i kalkulacija. Stvari su postale toliko ogoljene da se više ne mogu sakriti. Izbor je vrlo jednostavan: ili ste deo tih obmana ili se borite protiv obmana. Prelazno stanje nije moguće. I svako mora da se opredeli i pronađe svoje mesto. Svako mora prvo da pobedi demone u sebi i da bude otporan na virus obmana. Znam da je teško u narastajućoj krizi i sve većem beznađu i siromaštvu odbraniti lično dostojanstvo i nezavisnost, ali svako od nas dužan je da se suprotstavi. Pristajanje i ćutanje je priznavanje zločina.

Glasanje za one koji zločin čine učestvovanje je u zločinu. Niko vas ne može odbraniti od sučesništva u zločinu. To što ste bili u zabludi, strahu ili izmanipulisani ne umanjuje vašu odgovornost. Zašto se niste obrazovali? Zašto se niste informisali? Zašto ste im slepo verovali? Zašto ste glasali za njih? Vi ste doprineli našoj nesreći. Ne možete sebe da amnestirate i da sve prebacite na psihopate koji su upravljali našim životima i koji su širili zarazne obmane.

Danas kada pogledamo na našu tragediju i sve ono što nam se dešavalo od devedesetih godina, onda se postavlja samo jedno pitanje: ko je glasao na izborima za ljude koji su nam doneli tragediju? Ko je, dakle, glasao za Despota? Zar on ubedljivo nije dobijao izbore? Zar ogromna većina građana nije htela upravo to što je on nudio? I ko je sada kriv za sve što smo doživeli? Ko je kriv za sva stradanja, žrtve i promašaje? Despot? Greška. Krivi su, pored njega, i svi oni koji su glasali za njega. Nema opravdavanja. Nema izgovora. Krivi su i snose odgovornost za tragediju koja nam se desila.

Zašto su glasali? Ako nisu znali za koga da glasaju, ako su bili nesigurni, ako nisu imali nikakav izbor, zašto su glasali? Zašto su izlazili na izbore? Zašto su učestvovali u obmanama? Zbog ispunjavanja građanske dužnosti? Glupost! To je samo izgovor. Neizlaženjem na izbore pokazujete svoje političko opredeljenje. Pokazujete da ne verujete nijednom političaru i da tražite neku novu političku ponudu. I to je bilo bolje, nego kupovanje savesti. Strahovanje da se nešto ne izgubi od udobnosti malograđanskog života. Taj strah i to potkupljivanje su glavni razlozi naše propasti. I niko nam za to nije kriv. Niko. Krivi smo sami jer smo politički nedorasli za shvatanje istorijskih pokreta.

Naša politička kvazielita je nesposobna da vodi državu i narod. Ali građani uporno glasaju za nju. Uporno nasedaju na obmane. Nekada je obmana bila propaganda o vlasti radničke klase i njene avangarde koja nas vodi u carstvo slobode i nerada. Obmana je završena raspadom države. I siromašenjem radničke klase na vlasti. A onda su lažni nacionalisti obmanuli sopstveni narod o novom poretku koji će stvoriti na bazi krvi i tla. Ta obmana je završena u ratovima i stradanju naroda.

Danas tržišni talibani šire ideologiju neoliberalizma, mada je neoliberalizam bankrotirao u svetu. Uprkos tome, naši birači uporno glasaju za jedan odnarođeni i okupatorski režim koji je instaliran sa osnovnom namerom da se slomi ekonomska kičma Srbije. I to im sve, nažalost, polazi za rukom.

Nedavna tvrdnja moćne Doris Pak da Srbija neće ući u zajednicu evropskih naroda dok se ne prizna Kosovo, razbilo je sve obmane Tadićevog režima koji tandrče o evropskim i evroatlantskim integracijama kao o jedinom putu za izbavljenje iz sadašnje tragedije. Surova istina da će taj režim morati da prizna Kosovo ukoliko misli da ostvari svoje političke ciljeve  u direktnoj je suprotnosti sa izjavama režima da će braniti celovitost države.

U senci evropskih integracija nastavlja se ekonomsko uništavanje privrede Srbije, rasulo državnih institucija, osiromašivanje građana i gubitak nacionalnog dostojanstva optužbama za genocid i zločin koji se desio.

U senci evropskih integracija i dobijanja bele šengenske vize, nastavlja se naše tumaranje u beznađe. Nastavlja se naše propadanje. I ono što je za nas najgore, ne vidi se izlaz iz ovakvog stanja. Nema alternative. Medijski mrak se širi po Srbiji. U mraku najbolje uspevaju obmane.

Što je mrak gušći, to su obmane veće.

Kako dalje?

Imali nam spasa?

Ne treba očajavati, treba se samo pobuniti.

Nepristajanje je pobuna. I zato, istinom protiv obmana i laži.

Savetujem vam da više radite, više štedite, ne uzimate kredite, živite prema svojim mogućnostima i volite druge ljude.

Podarite im ljubav u komercijalnoj civilizaciji koja se zasniva na otimanju.

Nema odmora dok traje OBMANA.

Progutala je zemlja previše … i nikako da stane. Valjda i ona bira pa baksuze ostavlja da nerviraju ono malo još nesluđene populacije koja uporno odoleva svadbi velikog brata na farmi i ostalim istinitim trenucima , a sve, iz nepoznatog razloga, prećutno i zombijevski pravdajući razne uvredljive gimnastike.  Da je živ, veliki  Ljuba Moljac bi to ovako najavio: “Guščije pero u govno umoči, pa ovako pismo njemu sroči” (oni koji znaju šta je sve  pisao i radio, znaju da je to odlomak i njegovog : “Kosovskog ciklusa” odnosno pesme  “Moj na Mišaru”)

Tako se i ja odlučih i da napišem nešto posle dugo vremena. A kome bi drugo nego, dragoj mi intelektualnoj avangardi.  I  sreća je  što imam ovu stranicu pa tu mogu da iznosim moj i samo moj stav kakav god da je. Moj je i kome se ne sviđa ne mora da ga stavi … a i ja ne moram drugima da ga stavljam. Svejedno je puno stavljanja i nigde nema mesta, pa moj stav ne može da dođe do izražaja. A tako volim da moj dođe do tog, napomenutog …  izražaja.

Prvo, samo da najavim “BUKVAL” (ovo L je od R) i to će biti svojevrsno upustvo za čitanje raznih kometara, tekstova uopšte. Ne samo ovde gde se ja izglupavam. Ali o tome kasnije kada dođe vreme… samo najavljujem da će ga biti, ali još ga nema ni u štampi, a i sponzora nigde na vidiku … I dok se to ne desi, probaću da budem bukvalniji da ne izazivam razne gluposti pa da mi opet zvone telefoni sa raznim drugarskim  željama i “opomenama” (Brrr)

Dakle, ovo pismo može biti upućeno govnima ili biti napisano govnima. Stvar je stila. Sve u svemu, motke imamo (sada već treba da kažem “Imali smo!”)  ali nismo ih oplemenili svojim sredstvima i polako preti katastrofa.  Može doći do zasićenja pa ćemo morati i još dugo da plivamo i ronimo. Naravno i bukvalno.

Primetio sam da opšta inteligencija raste. To je verovatno uticaj elite i zato se valjda i pojavljuju oni  IQ testovi. I  analitičari baš kapiraju sve i iz prve. Evo na  primer ako u nekom svom stilu napišem da muškarac čije ime počinje na R, ima dobro dupe, reći će  da sam peder a uopšte nisam  mislio da pomenuti mnogo sere. A  primetio sam i da više ne mogu ni u šiframa da pišem. Provale me o’ma, kad hoću da se sakrijem iza nekog lažnog imena iliti nicka, što inače uopšte nije slučaj kod većine.

Ovih tridesestak dana sam bio član više stranaka (zanimljivo da nisam bio spy kao nekada) i toplo ušuškan u gnezdo jedne od njih, kenjam, proizvodim i uživam.  Mlatim praznu slamu, ali mi nekako ne uspeva kao eliti i baš sam ljubomoran.

Iako je elita otišla da skita, nadam se da će do nje doći vapaj. Bez obzira na trasu skitanja, bilo da je to politika, novinarstvo, more, rudarstvo, planina, koalicija, neka nova ideja, siguran sam, jednoga dana će se sve čuti i znati i biće nam lepo. Nema potrebe da mitingujemo i pravimo kolaps u gradu i paniku čak i u samom vrhu državne vlasti. Sve će se srediti.

Naša elita je i jedan političar  koji se bavi SMS šaputanjima a koji je toliko glup da ne zna ni da se sakrije kako treba, nego ga provale za 10 minuta (a nisu uključeni prisluškivači i ostale skalamerije). Naša elita je i grupa (vladina, nevladina, građanska ili ko zna čija) koja toliko zna da od puste pameti ne može ili ne stigne ništa da uradi. Jednostavno pukne od naboja i energije, te prego(vo)ri. Nesreća, velika nesreća. Da i to je naša elita.

A da li hoću da  se “elitno prodam” , što konačno kapiram kao jedino sredstvo preživljavanja, mislim da nije zločin, osim načina koji će biti kad tad objavljen, a to je samo moja  stvar. Hvala eliti! Kao što rekoh moju stvar držim sam i ne dajem je drugima da elitno mlataraju s njojze.

I još nešto, draga moja elito. To što mnogo ljudi znam i što sa svima imam kakav takav odnos, to što sa svima mogu da pričam i što većina ima poverenja da mi se izjada ili pohvali, i to što sa većinom mogu na kafu i piće,  ne treba da ti stvara  nikakav problem. Baš. A inače u zadnje vreme i izbegavam i da se viđam i da pričam sa svima.

A da li i kako elita ocenjuje? Naravno – nikako. Samo po svom sopstvenom šablonu. Nema sistema, pravila, definicije, smera, plana, prognoza, niti rezervnih varijanti za neželjene efekte. Zato sam krenuo sam. Puno šetam po gradu. Vodim i razne  evidencije. Od ponašanja, parkiranja, čistoće, stanja kontejnera, broja pasa lutalica, broja konja nelutalica, loše parkiranih automobila, onih “dobro parkiranih”,  promenu na, i u glavama običnih prolaznika, promene (ne u glavama) neobičnih i zakonom zaštićenih  za običan svet nedodirljivih prolaznika… Neke tabele sam napravio. Radim i jednu anketu. Preliminarni rezultati se mogu pretočiti (umesto jedne tabele sa milion definicija i rezultata) samo u jednu jedinu rečenicu: Kad se pojavi elita, padne mi kita! Toliko mi bude muka što jedan kitodiz tako propadne i ode u nezaborav.

(Oni koji pitaju gde su oni lepši tekstovi, moraju da shvate da i ovo jedva pišem jer mi je bukvlano muka od svega, a moram da pljunem kao što to uvek i radim. A za lepše tekstove treba lepše vreme i volja….)

U organizaciji Udruženih guzona srbije (UGS), Nezavisnih guzona srbije (NUGS), Saveza samostalnih guzona srbije (SSGS),  Balkanske unije guzona (BUGUZ) , Agencije za prekograničnu saradnju guzona (PREGUZ)  a na inicijativu grupe građana Mokri guzoni istoka (MIGUZ), raspisan je konkurs za izbor:

Mistera Mokrog guzona istoka – MIMIGUZ – sezone 09/10

Projekat su podržali Međunarodni zavod guzonske unije  (GMUZ) kao i Zajednica guzonske unije zemalja (ZGUZ), a finansira se (pored sponzora) od strane Agencije za  integraciju guzona (INGUZ)  i novoosnovanog odeljenja Nestranačkih  internacionala guzona u svetu  (ONIGUZ).

Sponzori – Za sada su se javile sve javne ustanove u likvidaciji, stečaju ili osnivanju. Bilo da su u prelaznom, dolaznom ili odlaznom postupku. Sa više ili manje vd i hd stanja. Odbornici više opština su najavili odvajanje od ličnih honorara i svojih transfera u korist akcije.

Istorijat i ideja – Stalna tribina guzona (STIGUZ) pri Fondu za otvoreno društvo guzona  (FOGUZ) je prvi put javno prezentovala ovaj projekat, na Letnjem internacionalnom zajeničkom guzonskom savetovanju (LIZGUZ) a sve zbog usrkaćivanja prava muškom delu populacije i favorizovanju suprotnog pola u manifestacijama takvog tipa. Poseban doprinos je dalo uduženje za Humanitarno pravo guzona  (HUGUZ) svojim Elaboratom o slobodama i pravima guzona u svetu i kod nas.

Po prvi put dakle, a mi imamo čast da se u našoj sredini održi premijera za Mistera mokrog guzona – istoka. Plan je da manifestacija poprimi značajniji karakter i da se u narednom periodu  javi što više kandidata iz celog sveta. Već postoji ideja za jedan global guzing, a mi bi ovom organizacijom samo još sigurnije potvrdili da smo jedan od najjačih kandidata. Finansijski efekat takođe, ne bi izostao.

Uslovi su više nego povoljni i nema posebnih pravila. Dakle otvoreno, slobodno i pristupačno svima. Svaki kandidat mora da ispuni sledeće uslove: -Da je punoletan(maloletni ne mogu učestvovati čak ni uz odobrenje mame i tate guzona) , da nije osuđivan, posebno da nije izdržavao zatvorsku kaznu bez obzira na prekršaj, da nije podvrgavan estetskim zahvatima i da zna da pliva. Potrebno je da kandidat pošalje sliku sa par podataka.

Žiri je, kako to dolikuje manifestaciji, sastavljen od modnih kreatora, umetnika, uglednih privrednika i političara.

Način glasanja se obavlja isključivo SMS porukama jer je to jedini i najpošteniji način. U svakom drugom slučaju može biti nameštanja i favorizovanja. NPR: Ako je vaš favorit kandidat broj jedan, otkucajte mimiguz_1 i pošaljete na broj 16909

Način konkurisanja:

Guzon broj 1 – Biografija, po mogućstvu što kraća, ali nije obavezna, na primer, ovako – Živi i ne radi Boru. Školu završio  zadovoljan. Nije član nijedne partije. Deklarisano nepodoban. Suviše se guzio gde treba i gde ne treba, tako da šansu traži u  umetničkom dokazivanju.

Potrebni podaci -  Veličina: L – broj 4, D – broj 4, Obim: – gornji 65 cm, srednji 80 cm, donji 65 cm. Snaga 48 dB. Kapacitet i krajnji domet  dobaca retke sadržine 67 cm. Homogenost gušće sadržine u uspravnom položaju 20,4 cm uz  Izdržljivost od 7 sati, a sve u poznatom “košarkaškom stavu”.

Rok za prijave: 31.12.2009. do ponoći.

Objavljivanje liste kvalifikovanih 31.01.2010.

Centralna manifestacija i takmičenje 31.03.2010. Proglašenje pobednika i uručivanje nagrada (koje je će do samog kraja ostati u tajnosti) 01.04.2010.

Mesto održavanja se još ne zna, ali će biti objavljeno na vreme.

Ulaz – dž.

Preuzeto: Sve vesti

Izraelski naučnici kažu da su razvili kompjuterski program koji će omogućiti dešifrovanje prethodno nečitkih drevnih tekstova i možda dovesti do razvoja pretraživača sličnog Guglu kojim će se pretraživati istorijski dokumenti, prenosi agencija “Rojters”.

Program koristi algoritam za prepoznavanje obrazaca, sličan onome koje koristi policija za identifikaciju i poređenje otisaka prstiju.
Ali u ovom slučaju, program identifikuje slova, hijeroglife, ideograme, reči, pa čak i rukopisni stil, i na taj način istoričarima i stručnjacima za stare jezike štedi vreme pri proučavanju tekstova.
Prepoznavanjem obrazaca, kompjuter može da sa velikom preciznošću rekonstruiše delove tekstova koji su vremenom izbledeli, pa i da otkrije one delove koji su naknadno napisani.

“Što više tekstova analizira, program će biti više precizniji”, izjavio je Itaj Bar Josef, naučnik sa Ben Gurion univerziteta.

Kompjuterski program analizira digitalne kopije tekstova, dodeljujući brojčanu vrednost svakom pikselu dokumenta u zavisnosti od toga koliko je taman.
Na taj način program odvaja napisani tekst od pozadine i identifikuje pojedinačne linije, slova i reči.

Prema rečima Bar Josefa, program takođe analizira rukopis i stil pisanja, tako da može da popuni delove koji nedostaju, da popravi i dopuni izbledele i umrljane znakove, koje bi u suprotnom bilo nemoguće pročitati i razumeti.
Naučni tim je usredsredio svoj rad na drevne hebrejske tekstove, ali kaže da će program moći da se koristi i na tekstovima napisanim drugim jezicima.

Kada sam, mnogo davno, bio mlad, i baktao se malo  sportom – baš sam voleo (i danas volim) basket – kao i svi skupljao sam sličice, postere, voleo sve što vole mladi … Taj magični broj 44 me je vezivao za zanimljive Harlemovce i njihovu još zanimljiviju opremu na kojoj su bili sve neki veliki brojevi. Globtrotersi si ostavili veliki trag u meni i kao i dosta drugih stvari vezuju me za nešto davno, lepo, bezbrižno …

… a sad se setih godine proizvodnje. Eto, pre tačno šest dana, upadoh u 44 leto svog malo čudnog a više zanimljvog života. Kako je po genetskom kodu i definiciji svih DNK džidžumidža, položaju zvezda, magnetnom uticaju galaksije, uticaju brojeva i i ostalih faktora, odlučeno budem lud, ostadoh to do kraja i ne znam koje da radim osim da se ponudim na prodaju, pa ako ništa ne uspe, nadam se da će reciklažom bar neko imati koristi.

Jes’ da sam mator, ali generalka mi još nije rađena. Kompresija mi uopšte nije loša. Dobro vučem i uzbrdo. Nizbrdo, kao i svako govno,  lako se kotrljam. Očuvah ovo malo karoserije pa mogu da budem i startan i brz. Nosim dosta i ni malo ne dimim na auspuh. Dakle ne mešam ulje i vodu. Radim dobro kako na običan, tako i na super. Od dizela sam probao evro i malko mi zastaje u grlu, ali ide sivonja. Stigne na mesto gde treba. Znači karoserija je ok. Nije bilo većih havarija, a one male koje su se desile nisu mi pomerile trap. Ne jedu mi se gume i ovako dobro regliran, dugo nosim i čuvam sve pneumatike, i po nekoliko sezona. Kako zimske tako i letnje, i u svim uslovima dobro “ležem”. Radim i cepam kao fića a mogu da budem i audi. Dakle prva farba, očuvan, registrovan, motor u odličnom stanju.

Rekoh već, generalka nije rađena a trebala bi samo malo glava da mi se sredi. Nekako, kao da mi ne stoji lepo i kao da se nekako ne uklapa u već dotrajalu makinu. Samo da se nađe dobra majstorska ruka da me dobro našteluje, ako nije kasno, da ne trčim k’o muva bez glave i ne trpam se svuda da brzo i prvi  učinim što mogu, pomognem ili uradim neku drugu ružnu, bludnu, sramotnu radnju.

Jbg, verujem “na prvu”, osvrnem se “na drugu”, razmišljam “na treću”. Ostari – pamet ne dobi’!

Odavno ne pročitah neki tekst nekoliko puta po nekoliko. E to je ovaj dole. Pa dragi naši Maliji, Kockalonci, Koferčići, Vitezovi i ostali Pičkousci … (kako ih dobro pronađe, bravo SR)

Preuzeto: Nema cenzure

Upustvo za primenu novog Zakon o informisanju – Piši propalo!

Postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično.

Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

Samo bez panike, drugarice i drugovi. Predlažem da stvar sagledamo iz pozitivnog ugla. Ako pažljivo pročitate kaznene odredbe aktuelnog međustranačkog trgovinskog sporazuma, poznatog pod imenom Zakon o javnom informisanju, primetićete da se u njemu nigde ne pominju sačmare, utoke, snajperi, kamenovanja, odsecanja ruku ili bojni otrovi za neutralisanje režimu nepoćudnih novinara, što je praksa u nekim, nama izrazito prijateljskim zemljama. Dakle, poštedeli su nam živote. Zasad. Možemo da slobodno dišemo, jedemo, pijemo i seksamo se ako imamo s kim. Malo li je?

E, sad… Ako ste jedan od onih žurnalističkih osobenjaka koji su zapeli da se pošto-poto ozbiljno i pošteno bave svojim poslom, sami ste krivi. Da ste malo skromniji, ne bi vam falila dlaka s glave. Ko vas tera da čačkate po ratnim stratištima i prozivate osvedocene patriJote za ratne grehe, zavirujete pod mantiju svete matere Crkve ili se bavite mentalnim poremećajima najviših državnih dužnosnika? Umesto da istražujete kojoj su se pevaljki ovlažile gaćice, brinete o komforu i dobrom raspoloženju VIP- ova u Centralnom zatvoru, širite istinu o Srebrenici u kojoj se ništa važno nije dogodilo, povedete akciju za dodelu plakete „Zlatni ašov“ najagilnijim udarnicima na iskopavanju mrtvog Ðenerala ili do mile volje pljujete po NGO narodnim izdajnicima, gejevima, NATO-u, Novom svetskom poretku, a naročito komunistima koji su, zna se, krivi za sve nedaće koje su ikada zadesile napaćeni narod, još od stadijuma amebe.
A ako vam se ne dopadaju te domoljubne teme, opet ima izlaza. Kao u onom vicu o fekalijama i fiziologiji metaboličkog procesa.

Eto, kažite pošteno, zar vam neko brani da lajete na zvezde? Ne brani. Razume se, ukoliko ne previdite galaksiju, pa zapljunete one s imunitetom najšireg spektra dejstva. Ali ako vam se i desi takva profesionalna nesmotrenost, nemojte gubiti glavu i bespotrebno rizikovati cunami monetarni udar na vaš sirotinjski džep, već pokažite blagorodnu kooperativnost. Recimo, ako vam izvesni ministar, koji se u slobodno vreme bavi ovčarstvom i kajakarenjem u kućnom bazenu, ponudi da mu učinite felacio, nemojte odmah dizati dreku, tražiti njegovu smenu ili ga nazivati bahatom bitangom, već to shvatite kao izraz osobite naklonosti i časti koja se ne ukazuje svakome. Vaša mudrost i strpljenje biće kad-tad nagrađeni, jer neko to „od gore“ vidi sve, prati, beleži i – pozlati kad za to dode vreme. Pored toga, taj će vam karakterni detalj u vašem CV-ju jednog dana više koristiti nego da ste ponikli u siromašnoj zemljoradničkoj porodici, bili đak pešak ili završili fakultet s najvišim prosekom. Istovetna budistička smirenost se preporučuje i ako vas dotični udari u cevanicu, nazove majmunom, kretenom ili nekim drugim popularnim terminom iz udžbenika zoologije.

A ako ste baš od onih koji bi progovorili na lakat, nemojte nipošto da se zalećete argumentom da, recimo, i ptice na grani pevaju kako neki tajkun drži na svom valovu celu Vladu, jer će zakonodavac od vas odmah zatražiti da dokažete koje ptice, gde su to pevale, kada, imaju li radnu dozvolu, jesu li za pevanje uredno plaćeni svi porezi i doprinosi, tantijeme SOKOJ-u i ostalo što sleduje. U protivnom, neće se smatrati kredibilnim svedocima, a vi ćete biti okvalifikovani kao klevetnik.

Ni to što ste nečiju nepodopštinu videli rodenim očima i snimili kamerom, neće vam mnogo pomoći da je na sudu dokažete. Snimali ste neovlašteno, je li tako? Narušili nečiju privatnost? Eto, načinili ste već dva prekršaja. Ili – videli ste lično kad je neko, u alkoholisanom stanju, vozeći nepropisno, nekoga pregazio kolima? Žurnalisticki amater u vama bi dotično lice odmah nazvao ubicom, odnosno osobom koja je nekoj drugoj osobi oduzela život. Ne, ni slučajno to ne cinite, dok ne vidite pravosnažno sudsko rešenje o doticnom slučaju, makar proces trajao godinama.

A propo svete prezumpcije nevinosti treba biti naročito oprezan. Ako vam se, recimo, slučajno omakne da upotrebite kvalifikaciju „ratni zlocinac“ pri pominjanju lika i dela slavnog bavarskog neostvarenog slikara Adolfa Hitlera, postoji realna opasnost da budete suočeni sa tužbom Firera Iz Našeg Sokaka radi uvrede ličnosti njegovog, pravosnažno neosuđenog, idola. Mislite o tome.

Ne bih vam savetovala ni da se uzaludno upuštate u prozivke za ratno huškanje, pretnje smrću i slična dela, jer se ista, kako nam pravosudno iskustvo govori, najčešce kreativno tumače kao verbalni delikt. Ni negiranje genocida u Srebrenici, uprkos presudi međunarodnog suda, nije kažnjivo delo, već se smatra slobodom javne reči, dok rasizam u literarnom delu spada u domen umetničkih sloboda, ukoliko se odnosi na nama neprijateljske narode. A to su uglavnom svi nepravoslavni.

S obzirom na prethodno, postavlja se opravdano pitanje kako neko ortodoksno đubre, lopinu, skota ili kretena, nazvati njegovim prirodnim koloritnim imenom, a izbeći tužbu za uvredu časti, klevetu i slično. Ništa lakše. Znate li nekog javnog tužioca koji bi se usudio da službeno identifikuje objekat napada kodnog imena: Ljubin Mali, Kockalone, Grobar, Pičkousti, Koferče, Kalašnjikov ili Vitez Od Srebrenice..?

A ako se plašite da upadnete u zamku sudsko-pravnog tumačenja šta je vrednosni sud, šta kritičko mišljenje, a šta činjenica, najzgodnije vam je da pribegnete korišćenju odgovarajuće stilske figure i kroz nju afirmišete pozitivne vrednosti vaših omiljenih junaka s javne scene. Evo nekoliko primera: skromnost i smernost Borisa Tadića, vizionarstvo i učinkovitost Vuka Jeremića, empatičnost Tome Nikolića, poštenje Mlađana Dinkića, taktičnost Velje Ilića, produhovljenost Gordane Pop Lazić..

Eto, ako sam vam šta pomogla…

Svjetlana Rašić

Evo dobrog recepta za krizu, nezaposlenost, višak radnika …

Ulaganje  za nezaposlene koji mogu obaviti određene poslove je zanemarljivo i ne treba ih nutkati “samozapošljavanjem” jer niko ne zna šta i kako da radi a posebno kako da od dobijene crkavice počne redovno da namiruje državu, nego im treba odmah naći i “tezgu”.  Ovim pitanjem se trebaju pozabaviti stručniji ljudi ali mislim da ideja nije loša. Smanjivanje broja nezaposlenih ili rešavanje viška radnika je jedan od glavnih problema i ako se nađe prava kombinacija eto dobrog recepta za dalje. Veliki ekonomisti kažu da za ostvarivanje dobiti nije potrebno povećavati cenu (a u konkretnom primeru mislim na budžet, zahvatanja budžeta, takse, poreze …), nego smanjivati troškove.

U najgorem slučaju ušteda je moguća, bar za prevoz, topli obrok,   minimum oko 65.000 dinara godišnje, po jednom radniku. Troškovi struje će se smanjiti a osetno će se uštedeti i na telefonskim računima, kako za fiksnu tako i za mobilnu mrežu. Ni to nisu zanemarljivi iznosi na godišnjem nivou – na primer minimum je bar 30-ak hiljada dinara. Jedna mašina/radnik će obavljati dva i možda i više poslova. Bolovanja će se smanjiti a u slučaju lakše bolesti posao ne bi trebao da trpi. Za ostalo, podrška kroz umrežavanje rešava sve.Veća bi bila i produktivnost ali i razvoj i edukacija na ovom polju.

Ima već ovakvih, ali malobrojnih, primera kod nas i nije loše razmotriti kako dalje. U našim uslovima ne verujem da bi bilo potrebno izdvojiti par hiljada dolara za mašinu, nego mnogo manje …  Neće biti bitno ko koliko godina ima i koju školu je završio, što je veliki problem nezaposlenih ili viškova koji su u nekim nezgodnim godinama za državne projekte zapošljavanja ili usavršavanja. Jednostavno, bitno je šta zna da radi, a opseg poslova koji se mogu obavljati je veoma veliki. Korist bi imali svi. I građani, i privreda, i mediji, lokalna samouprava …  Pa, tamo gde je to omoguće, zašto da ne?

Preuzeto:  Sve vesti

EMC gigant u oblasti visoke tehnologije, svojim zaposlenima ne samo da dozvoljava da za posao koriste privatni kompjuter, već to i podržava – finansijski. EMC nije jedina firma koja to radi, a sve više firmi traži načina kako da uradi nešto slično. Od prošle godine se govori o Employee-Computer ili „Bring-your-PC-to work. U principu, radnik sam kupuje svoj kompjuter (laptop) koji može da koristi na poslu i kod kuće.

Naravno da su poslovno i privatno striktno odvojeni – tako da mogu potpuno odvojeno da se koriste – za to su zaduženi stručnjaci iz firme u kojoj je osoba zaposlena. Isto tako specijalnim softverom garantuju su maksimalna umreženost i bezbednost.

Iskustva su veoma pozitivna, kako za firme tako i za zaposlene. U društvu individualaca, svako voli da radi na kompjuteru po meri, a ako recimo firma odredi cenu od 2100 dolara za kompjuter, radnik može da doda koliko hoće i ima pravu „zverku“ na svom radnom stolu – kod kuće i na poslu.

Verovatno nema onog ko nije gledao “otvoreni studio” pre neki dan. (TV Bor). Revolucionare su udostojili  gosti iz Udruženja novinara. I nemam puno prava da sudim o novinarstvu i slično (mada, kada vidim neke stvarčice duboko se zamislim) ali za klasične, a posebno bolne teme, jednostavno treba biti – samo normalan čovek.

Dakle odložena revolucija u ŠRIF-u se zahuktala. (Čast izuzecima koji su i ranije dizali glas, ali samo malo im se digao … i posle toga … ništa više). Otupesmo svi koji su pričali mnogo ranije da treba da jače dignu svoj glas, da ćemo ih jače podržati samo da jednom odluče da pozovu građane u pomoć. Bilo kako bilo, promocija borbe za istinu i pravdu i bila nije tako loša. (U zavisnosti od ciljne grupe). Mislim da je svima sve jasno. Gospoda gosti su pričali kako su pričali i nemam ni jednu zamerku. Klasika. Mada mislim da im nije bilo ni malo prijatno s obzirom na celokupnu situaciju.

Htedoh da su “uključim” u program. Nisam uspeo, tako da ovom prilikom želim da iznesem svoj stav odn. da postavim neko pitanje.

Prvo, interesuje me da se konkretno kaže ko je i kada i kako grubo kršio prava novinara na slobodu svega što pruža mučni novinarski zanat. U diskusiji sam čuo samo klasičan politički govor. Neki tamo, nekad … ništa konkretno. Smatrao sam da  bar u sadašnjoj situaciji mogu to da prelome preko jezika i da budu pravi novinari i “revolucionari”.

Drugo, i najvažnije, zašto se sve dešava sada kada je jasno da je i suviše kasno. I da li bi ovakva reakcija izostala da nije odlučeno da se firma likvidira.

Nikako ne želim da sudim o gospodi borskim novinarima u studiju, za koje nisam siguran koji je bio u ulozi voditelja a koji u ulozi gosta. Samo želim da mi se objasni koji je cilj bio ovakve emisije. Zaključak mi nije bio jasan, ako ga je uopšte i bilo. Iako sam, baš davno predlagao da se održi jedna maratonska emisija posvećena samo ŠRIF-u i borskim novinarima (a nisam bio jedini), pozdravljam i ovakav pokušaj. Opet se nameće pitanje – zašto sada i koja je svrha.

Jedina stvar koja mi se svidela je ta da je nakon emisije emitovana pesma pokojnog legendarnog pevača, koja nosi naziv – “Čija si?”. Slučajno – verovatno. Ako je namerno, svaka čast. Čija li si televizijo. Čije će biti pare koje smo svi davali i koje ćemo da dajemo. Jer ipak, kako stvari stoje, izgleda da se najviše  za sve to sekiraju oni koji i ne mogu tu ništa da urade … Samo možemo da “pevamo”. (Dok ne kupe sve ove stranice ili ih blokiraju kao što se već i dešava …)

Nađoh ovaj tekst, pa setih onih davnih vremena kada smo jurili za novim kasetama sa raznim igricama i programima. Kad se setim samo kako sam bio hepi kad sam nacrtao prvu sliku… Da i tada smo se nervirali kad se zgužva kaseta i ukaki priliku zbog koje smo bežali iz škole, kod drugara koji ima ovu ljutu mašinu, da se igramo.

Da, kasnije sam imao još jednu ljutu mašinu sa čak dva harda. Ukupna memorija im je bila 40 MB, i baš se sećam kad me je jedan prijatelj začuđeno pitao: “Šta će ti tolika memorija!?” U to vreme sam se radovao kad sam uspeo u, čini mi se d-base-u, da napravim program za neku svoju evidenciju. Kakvo čudo je to bilo kad su se prozori otvarali i zatvrali i prikazivali razne iznose … i zbirove i … čudo jedno …

Pa eto da se podsetimo…

Izvor: 24 sata, Autor: A. Pijevac, (april 2007)

U aprilu 1982, pre tačno 25 godina, mala britanska kompanija kojom je rukovodio ser Klajv Sinkler, lansirala je kompjuter pod nazivom „ZX spektrum”. To je, jednostavno, bio početak revolucije! Majušni crni kompjuter s gumenim tasterima svojom pojavom je najavio dolazak računarske ere, ali i izazvao pravu eksploziju u proizvodnji računara i razvoju programiranja.

„ZX spektrum” u svoje vreme smatran čudom tehnike, bio je plod inovatorskog rada ser Klajva Sinklera, koji je još davne 1972. godine razvio jedan od prvih jeftinih džepnih digitrona!
„Spektrum” je bio treći u seriji Sinklerovih kućnih računara – prethodili su mu modeli ZX80 i ZX81, ali i ubedljivo prvi kad je reč o epitetu „kućni”. Za razliku od prethodnika, bio je namenjen isključivo kućnoj upotrebi.

Ova „ljuta mašina” proizvodila se u dve verzije, a prva od 16 KB u to vreme koštala je 125 funti. Jači model, od 48 KB, koštao je 175 funti. Za tadašnje korisnike bila je to relativno prihvatljiva cena pa će „spektrum” ostati upamćen i kao prvi kompjuter koji je sebi mogao da priušti dobar deo Britanaca. Štaviše, reč je i o računaru koji je većini bio prva ljubav. Pre toga samo su retki imali privilegiju da dođu u dodir s mašinama ove vrste.
„Spektrumu” je u to vreme glavni takmac bio kompjuter „BBC mikro”, na tržište izbačen godinu dana ranije, koji je bio izuzetno popularan u školama, ali za većinu preskup. Početna cena bila mu je, za to vreme veoma visokih 235 funti. Posle „mikra” takmaci su se samo ređali – „jupiter ejs”, „dregon 32″ i „orik atmos” – ali vreme je, čini se, pokazalo da je „spektrum” bio neprikosnoven. Osim možda u poređenju s pet meseci mlađim Amerikancem „komodorom 64″.
Rik Dikinson, svojevremeno zadužen za izgled i oblik „spektruma”, kaže da niko u firmi nije ni sanjao da će napraviti takav bum.
- Počeli smo da prodajemo računar ljudima kojima je to bio hobi i mislili smo biće to najviše 1.000 mašina mesečno. Ali, prodaja je skočila na 200.000 mesečno, a mi smo se našli u problemu – nismo stizali da ih proizvedemo toliko – priseća se Dikinson, koji Sinklera opisuje kao „nacionalnog heroja”.
Inače, s početka 1980-tih Sinkler je proizvodio džepne digitrone, satove „digitronce” i minijaturne TV prijemnike koji pre toga nisu ni postojali na tržištu. Svi njegovi proizvodi, kao i sam „spektrum”, imali su veoma minimalistički izgled – veoma elegantni i bez nepotrebnih detalja – pošto je na prvom mestu bila funkcija, a ne dizajn.
Mnogi od danas planetarno poznatih programera, koji su zgrnuli milione na video-igricama, kažu da su još kao osnovci zanat pekli upravo na Sinklerovom „spektrumu”, kojem i duguju zahvalnost za svoje veoma uspešne karijere. Većini je baš to bio prvi računar.

„ZX spektrum” zvanično je prestao da se proizvodi 1992. godine.
Ako želite da se podsetite na stari, dobri gumeni „spektrum”, savetujemo vam da posetite neke od sajtova na kojima zahvaljujući emulatorima možete da odigrate „invaders” ili „manic miner”.

„Mozak” od 48 kilobajta
ČUDO – Jedan od najpopularnijih računara osamdesetih godina prošlog veka imao je sledeće performanse: 8-bitni procesor Z80, 16 KB ili 48 KB RAM memorije, 16 KB ROM memorije, rezoluciju 256×192, a mogao je da prikaže čak osam boja.

Preuzeto: 24 sata

Američki kompjuterski gigant “Majkrosoft” je započeo prodaju svog najnovijeg operativnog sistema “Vindouz 7″ pravnim licima širom sveta i saopštio da je u Japanu dobio veliki broj porudžbina.

U “Majkrosoftu” planiraju da do kraja 2010. u Japanu prodaju deset miliona kopija “Vindouza 7″, a očekuju da će u roku od tri godine oko 60 odsto tamošnjih velikih preduzeća koristiti taj unapređeni operativni sistem, prenela je agencija Kjodo.

Preuzeto: Sve vesti

Na sveučilištu UCLA prvi su put prije četiri desetljeća poslani podaci u ARPAnetu, mreži koja će postati globalna. Mreža je 1973. preskočila Atlantik i došla u Veliku Britaniju i Norvešku

Za 300 godina koja će obljetnica biti povijesno važnija? Današnja, o početku Drugoga svjetskog rata prije 70 godina, ili sutrašnja, o 40 godina od početka interneta?

Dana 2. rujna 1969. godine na Kalifornijskom sveučilištu Los Angeles (UCLA) dva su računala izmijenila besmislene podatke, tek toliko da se potvrdi da je veza moguća. Za mjernim uređajima koji su to potvrdili stajao je Leonard Kleinrock. To je početak ARPAneta, računalne mreže koja će nezadrživo prerasti u današnji internet, globalnu kralježnicu za razmjenu informacija.

Neuništiva mreža
Internet danas nije povlastica, nego potreba – njime se svakodnevno služe dvije milijarde ljudi. Zanimljivo je i da je internet, na neki daleki način, odjek Drugoga svjetskog rata. Znanstvenici su Pentagonovoj ustanovi za naprednu znanost ponudili mamac, a vojnici su zagrizli: mreža između računala znanstvenih ustanova koje su radile na supertajnim vojnim projektima trebala je biti postavljena tako da je nije mogao uništiti ni višestruki nuklearni napad.

Podaci poslani na neko drugo odredište “sami” bi pronašli zaobilazan put ako bi najkraći put između dva računala na neki način bio ometen ili prekinut, a računala na čvorištima uništena.

Vojnicima se to, dakako, svidjelo, ali nisu imali na umu da će upravo ta osobina mreže omogućiti do tada nezamislivu slobodu javnoga izražavanja.

Da su to mogli predvidjeti, zacijelo bi bili mnogo skeptičniji.

Tehnička inovacija internetskih veza jest da se podaci šalju paketno: računalo koje ih šalje u odsječcima traži od računala primatelja da potvrdi je li sve ispravno stiglo uz pomoć kontrolnog broja.

Nezadrživo širenje
Ako ta brojka nije točna, paket se šalje nanovo. To je omogućilo da veza bude “stalno otvorena”, a da se promet ne mjeri kao u telefoniji u minutama, nego u prenesenim paketima.

Već 29. listopada 1969. ostvarena je veza između sveučilišta UCLA i Instituta na Stanfordu, a potom se proširila na sveučilišta Berkeley i Utah. Sve poslije toga je povijest.

Umjesto da “to bude to”, a da se vojska nastavi igrati svojim tajnama, sveučilišta su se nastavila umreživati. Mreža se nezadrživo širila najprije među sveučilištima, a potom je 1973. preskočila Atlantik u Veliku Britaniju i Norvešku.

Danas bi internet u normalnim državama morao biti dio komunalne infrastrukture, nešto poput električne i plinske mreže koja u kućanstva dovodi energiju, vodovoda, kanalizacije, grijanja. Internet je ipak u razvijenim zemljama često zarobljen u komercijalnim tvrtkama, a u nedemokratskim je zemljama pod nadzorom jer se mrežom čitaju odabrane informacije i komunicira sa svima.

Ma koji će nam q…  i internet kad  i to više nije ono što treba da bude. Ili će za neku sitnu kintu i to da okupiraju ili će za dž da nam brišu stranice i naloge.

Šta se sve dešava, u Boru posebno, nije ni čudo ako neko dokaže da nismo baš sasvim čisti, iz jednog vrlo prostog razloga. Od raznih zajebancija i uticaja iz svemira itd… itž… moglo je doći do raznih genotipskih promena u evoluciji koja traje milione i milone godina. Zemaljskih.

Ona stara “Kasno Marko stiže…” tamo  gde je trebao da stigne, al’ se zapio, Srbenda  i totalno zaboravio, nije promašila ni za mikron, kao i (da se malo uozbiljim) dr Rajs (a o tome ću pisati za neki dan opširnije)  kada  je  “otkinuo” kako nas je procenio još pre sto godina.

Dakle, sve ovo u Boru što se dešava je divan scenario kakav ni najbolji marketing stručnjaci nisu mogli da smisle. Čak ni famozni Skot Bedberi.  Jednostavno snimili ljudi situaciju i u prvoj varijatni, rade šta hoće jer su sigurni da mahovina sa naših očiju i ušiju nikada neće otpasti a ni mi nećemo da se umivamo – otreznimo. Okrećemo i drugi obraz ili bulju kako im odgovara i lepo im se nameštamo. Da se mnogo ne muče, paćenici. Odavno se kupamo u Vazelinu, i ulicama našeg grada jednog dana će osvanuti najveće klizalište na svetu.

U drugoj varijanti koju pozdravljam, pod uslovom da se nastavi  na pravi  način, neko je konačno ukapirao da nam ne treba dati da mnogo filozofiramo i pametujemo i doveo nas pred svršen čin. Od sada će biti tako i tako, i gotovo. “Ko hoće ‘ajde, a ko će i dalje da pametuje i ispravlja krivine, ćao!” – tako sam shvatio i kažem, da bude do kraja sve kako treba, da pravi ljudi (nikako po sektaškoj pripadnosti) dođu na prava mesta, da rade pravi posao i da primaju pravu platu. Veću. Redovniju i da ne zarađuju kintu i za zabušante. Međutim nisu krivi ni oni a ni ja kada u sve to posumnjamo. Nekako nam iskustvo ćutat ne da…

Mnogi će osuditi ovo što kenjam, ali ‘ajde realno da sagledamo stvar. Nismo niti spremni niti sposobni, a posebno hrabri da uzmemo stvar u svoje ruke. Bilo je milion prilika i ništa. Budale su istrčavale. Pisali i pisali … Ismejavani su i kritikovani. Mnogi su promenili gaće, mada neće da priznaju.Toliko su po difoltu zadojeni glupostima da se uvek provali šta i kako misle, bez obzira što uporno pokušavaju da budu pametni, hrabri, pošteni, pismeni … I dalje filozofiraju i kao oni nešto znaju da je ovo ili ono sramota itd … itž …

Jednostavno ja sam samo za rad i red, a ako bi mogao nešto da promenim, samo bih zabranio politiku, odn. ovu silnu demokratiju i volju naroda koju ni sam narod ne može da shvati. I verovatno neće nikada. Ja sigurno neću. Previše nam je u tom demokratskom šoku i talasa novih i mladih stručnjaka, koji ne prezaju da javno dokazuju svoju glupost, a sve naravno pokriveno raznim pričama. “Ja sam to znao, to je inače moja stara ideja, samo sam čekao pravo vreme, biće, naravno, sigurno, pošteno, demokratski, evropski, srpski, otadžbinski, rodoljubivo, pismeno …. ”

Verovatno će trebati još koji miliončić godina da se opametimo. Ne znam u međuvremenu o čega ćemo da živimo i koje će’ da je’mo i rešavamo svoje tragično naišle probleme, ali razmišljam i ja:  Za koliko pezosa ću da promenim gaće? Mada, uslov koji je u svemu tome najbitniji, ne mogu da ispunim. Ono ljigavo parče što mi klapara između ušiju još po nekad da neke znake života…

I evo stvarno ću da se uozbiljim (a dok ovo pročitate idem nekog da zajebem za 100 dinara i o’ma dođem) jer stručnjaci to objašnjavaju ovako:

Preuzeto: Sve vesti

Tragovi aminokiseline glicin prvi put su otkriveni na jednoj kometi, saopštili su naucnici americke svemirske agencije NASA, isticuci da to otkrice potkrepljuje hipotezu po kojoj bi život na našoj planeti mogao imati vanzemaljsko poreklo.

Aminokiseline su konstitutivni elementi proteina, a glicin je najcešci od dvadeset postojecih.

Tragovi glicina pronadeni su na uzorcima koje je sonda “Stardast”, koju je lansirala NASA, uzela u januaru 2004. sa repa komete “Vajld 2″ na udaljenosti od 390 miliona kilometara od Zemlje. Uzorci su u specijalnom automatizovanom kesonu stigli na Zemlju dve godine kasnije.

Prisustvo glicina primeceno je još prošle godine, ali je istraživacima trebalo puno vremena da bi utvrdili da on ne potice od neke kontaminacije i da zaista nije zemaljskog porekla.

“Dugo nismo bili sigurni da se glicin nije pojavio tokom izgradnje ili rukovanja sondom”, izjavila je tim povodom Džejmi Elsila, astrobiolog iz NASA svemirskog centra Godar u Merilendu.

“Aminokiseline smo vec otkrili na meteoritima, ali ovo je prvi put da je neka pronadena na kometi”, navela je ona.

Mnogi naucnici smatraju da su prve aminokiseline mogle da stignu na Zemlju meteoritima ili kometama i da su na isti nacin mogle da budu “zasejane” i na drugim planetama u svemiru, prenela je agencije Rojters.

Otkrice glicina na nekoj kometi potkrepljuje ideju po kojoj su fundamentalni elementi života rasuti u svemiru i podupire argument da bi život mogao da bude rasprostranjeniji u svemiru nego što se veruje”, ocenio je Karl Pilcer, direktor NASA instituta za astrobiologiju u Kaliforniji.

Preuzeto: Sve vesti

Srbija je po rasprostranjenosti širokopojasnog pristupa internetu na samom dnu evropske lestvice, i čak i naši bliski susedi imaju mnogo brži protok interneta, izjavila je  ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo Jasna Matić.

U javnoj raspravi o Strategiji i Akcionom planu za razvoj širokopojasnog pristupa u Srbiji do 2012. godine, Matićeva je istakla da su osnovni problemi u toj oblasti infrastruktura, koja nije na odgovarajućem nivou, visoke cene i nefleksibilan sistem tarifiranja.

Ona je naglasila da se telekomunikacije u Srbiji ne smeju smatrati luksuzom, jer se radi o “infrastrukturi novog doba”, koja privredi treba da obezbedi konkurentnost na globalnom tržištu, a građanima da unapredi kvalitet života.

Istraživanje Svetske banke pokazalo je da povećanje penetracije širokopojasnog pristupa internetu od 10 odsto dovodi do povećanja bruto domaćeg proizvoda određene zemlje za čak 1,3 odsto, ukazala je ona u raspravi na Građevinskom fakultetu.

Ministarka je navela da bi javna rasprava o Strategiji i Akcionom planu za razvoj širokopojasnog pristupa u Srbiji trebalo da bude završena početkom septembra, posle čega bi ti dokumenti trebalo da budu usvojeni.

Pomoćnica ministra za telekomunikacije Irina Reljin je kazala da je osnovni cilj strategije definisanje uslova kojima će se postići da do 2012. godine u Srbiji bude najmanje 1,2 miliona priključaka na širokopojasni internet.

Ona je navela da, prema strategiji, širokopojasni pristup internetu podrazumeva stalni pristup resursima telekomunikacione mreže sa protocima koji nisu manji od četiri megabita u sekundi u fiksnoj mreži, odnosno 512 kilobita u sekundi kod mobilnog pristupa.