Niska bisera kod nas je toliko velika da prosto poželim da mogu sve da ih nanižem. Ali pošto je to totalno nemoguce, nastavljam ovako, polako, a nadam se u pravom ambijentu zbunjenog i ludog ali bez tuc-muc-anja. Ovoga puta JA sam najveci biser. Obican srpski vo i ne može drugacije da razmišlja. Valjda. Kako sam samo glup. Vec ustaljena tema u svakoj srpskoj kuci - politika i poznate devedesete, je u stvari ipak samo marketing, ali i nešto više. Više od bilo kog ideala. To je nešto onako, kao kad sramežljivi decak voli neku ne toliko sramežljivu devojcicu, a to ne želi javno da prizna. Negira, sve do trenutka kada može da je pridobije za sebe i konacno osvoji.

Dakle prokletstvo i najveca tragedija koja nas je zadesila ne izlazi ni iz mog, od previše vlage, nabubrelog mozga, koji je sad vidljiv i pomocu mikroskopa. Onog elektronskog. Bombardovan raznim izjavama, tipa “Ne dozvolimo povratak devedesetih i kompletne nesrece “, poceo sam da slažem kockice. Zaista “svima (onima) je stalo do pravde, boljeg života svih, kvalitetne države i nece žaliti da se totalno i potpuno žrtvuju na tom putu, i sve to naravno bez ikakvog interesa”.

Kad, gle cuda. Ponovo nestašice zejtina i mogucnosti da samo neki “pomognu” gradjanima da do njega i dodju. Ponovo ogranicenje u kupovini. Ponovo tragedije. Ljudi umiru od gladi. Covek koji je mnogo puta dao krv i mnogo puta spasio ko zna koliko života, je umro dok je bio na listi cekanja za lekarsku intervenciju. Ubistva su postala normalna pojava. Nenormalno je samo da se reši neki od tih slucajeva. Verovatno zato što su Marsovci izvršili sva ta nedela. Deca koja su osvojila prve nagrade na takmicenju iz fizike, dobijaju kao nagradu diskove Grand produkcije. Veliki srpski junaci se prevrcu u grobovima a ostatak trune u zatvorima. Tajkuni su legalizovani kao nelegadna gradnja. Vec sam više puta cuo da se javno iznose cinjenice da uticu na celu našu situaciju, i da im niko ništa ne može, ali da ce se sa njima i te kako obracunati. Samo ne znam kada. Da nastavim dalje … ne mogu. Mozak više ne prihvata i blokira kao najgori procesor i bukvalno mi “otvara stranicu” celih pola sata. Probao sam da se restartujem, ali ne vredi. Poruke rehabilitacije simbola devedesetih od njihovih najžešcih kriticara i protivnika, su me blokirale kao najgori virus koji ni Nod32, ni Kasperski niti Avast ne mogu da uklone. I naravno, ne smeta meni nijedan simbol davnih vremena. Svako ima pravo da promeni nešto što su mnogi pre njega zajebali. Ne smeta meni ni jedna ideologija. Sloboda brate. Ali to što nas prave budalama, a mi kao nedoradjene ovce i dalje pasemo sve što nam bace (cak nam se i Dolly smeje), govori samo o tome koliko se treba prilagodjavati. Ja se odmah “prilagodjavam” - Ma živele devedesete!

P.S. Verovatno ce svi biti heroji, demokrate i sigurne vodje ka ingrecaijama i Evropi ako naprave vladu sa SPS-om, u suprotnom bice, sada ne verovatno nego sigurno, i oni i svi koji sa njima naprave “dil” najveci neprajtelji, zlo, tragedija i protivnici vec napomenutih integracija (jel se tako kaže?)

Vrlo malo stvari me može toliko iznervirati da sam sebi necu dozvoliti cenzuru i neka svaka rec ide u pizdu materinu pa kome se svidja neka cita. Pre nekih dvadesetak minuta iz one “kutije koja služi za ispiranje” naših vec sjebanih mozgova, sam cuo kako Evropa , Unija i razni igraci kao što je, dragi nam havijer presolana, rekoše da ce podržati Vladu, naše nesretne države, u kojoj bi ucešce uzela i SPS. I šta sad? Ko je ovde lud? Šta bi sa nesrecom devedesetih i akterima cele te situacije? Kako sada dozvoljavaju ne povratak, nego i secanje na napomenute godine? Možda su se promenili? Kako to da se drugi nisu promenlili? Verovatno imaju racunicu kako bi navedene koalicione partnere držali pod kontrolom, ali ne verujem, jer je situacija SPS-a toliko dobra, da, kada se uzmu u obzir sve srpske vrline, teško ce se nešto tako desiti a da se završi mirno.

Naravno, sve je ovo, verovatno još jedna reklama i manevar, ali sam gest mi je toliko ogavan. Verovatno ce se ispostaviti da devedesetih godina nije ni postojao SPS, a da je Slobodan Miloševic, verovatno junak iz crtanih filmova, i da su na politickoj sceni postojali samo radikali.I da presoljeni nije ni bio rodjen kada nam je država bombardovana. A možda i nismo bili bombardovani - nego smo to sve sanjali.

Ajde da “presoljenom” i oprostim. Covek nije odavle, boli ga ona stvar za sve nas ovde.Gleda svoj interes. I to bi mogao da razumem. Ali ovi naši profesionalni rodoljubi i strucnjaci su prevršili svaku meru ako popuste pred ovom pricom. Toliko o principima, dostojanstvu i borbi za državne interese u kojoj “uopšte” nisu bitne fotelje i ostale pogodnosti, za velike demokratske (ovde ne mislim samo na stranke koje u svom opisu sadrže rec - demokratija) guzice. Do sada sam mislio da nam je država doživela najvece zlo odavno, ali politicke sekte i ostale unutrašnje i spoljašne organizacije, koje ne reaguju na ovo ruganje sa našom istorijom (koja je veca i bogatija od mnogih krojaca naše sudbine) i našim dostojanstvom su ipak najvece zlo koje nam se dešava. Divan su primer. “Mrzim, pljujem pa posle ližem, ponovo gutam i još dajem guzicu džabe. Obraze sam nameštam za šamare. To smo mi - najbolji!”

Sva srpska pamet je odavno marginalizovana. Rec pravih i kvalitetnih se ne cuje. Blokada-totalada! Nadam se da ima još onih pravih i da ce konacno uzeti stvar u svoje ruke, ili ce ih ovi nadrilekari srpske privrede konacno angažovati da poprave ovo što je ukenjano za ovih dvadesetak godina. Nije bitno ko je ko, i koju partiju gotivi. Bitno je da se radi onako kako treba a za to postoji samo jedan jedini nacin. Mislim da Srbija ne može da preživi još jedan infarkt za ovako kratko vreme.

Majami - Florida. Ukoliko želite divan i pravi odmor i odlucite se za Majami i Floridu, predlažemo Vam divno krstarenje po okolini u superluksuzmim jahtama, od kojih Vam predstavljamo samo neke, sa detaljima iz unutrašnjosti.

Za sve informacije pozovite +178 62 231 965, kontakt - Danica

Ekonomista Branko Dragaš je gostovao 09.05.2008. u Boru na TV Sezam, kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo na ovom dostavljenom video materijalu. Tema emisije je ekonomska situacija u Srbiji, besplatne akcije, privatizacija a poseban deo je posvecen privatizaciji i situaciji preduzeca “Centroistok” Bor, “Borpromet” Bor i nezaobilaznoj temi - privatizacija RTB-a Bor.

http://bor-grad.com/radio/

i prijatelji

DARKO - http://ladjevic.com/darko/

SINIŠA - http://www.ladjevic.com/blog/

NIKOLA - http://ladjevic.com/nikola/

BOR-GRAD - http://www.bor-grad.com/blog/

RADIO-MISH - http://radio-mish.com/blog/

EKONOMSKI POKRET BOR - http://bor-grad.com/ekonomski_pokret/

BRANKO DRAGAŠ - http://www.dragas.biz/

POSLOVNA BERZA - http://www.upsberza.kondel.biz/

KLUB EKONOMSKOG POKRETA - http://kepdragas.googlepages.com/

UMA SRBIJE - http://www.umasrbije.com/

NEBOJŠA - http://dzonson.wordpress.com/

MIŠKO - http://blog.bor030.net/bobic

EFFECT - http://www.effect.co.yu/

Povezujemo domace snage i dijasporu

Radimo po principu udruživanja i medjusobne pomoci u reklamiranju, traženju partnera i ostvarivanju kvalitetnih kontakata

Ne zavisimo ni od jedne politike

Naša jedina politika je kvalitet i interes

NEKA CEO SVET CUJE ZA VAS

BUDITE I VI DEO BUDUCNOSTI

BUDITE DEO BUDUCNOSTI-JER, ONA JE VEC POCELA…

NOVO - Neka se cuje za Vas. Postavite reklamu, pošaljite poruku.Postavite baner.

Bor-grad radio - samo za Vas, 24 sata dnevno. INFORMACIJE>>

Uskrs
Uskrs je praznik nad svim praznicima. On je srediste citave liturgijske godine. On je i prvi praznik, koji se slavi od apostolskih vremena. Koliko su apostoli i njihovi ucenici smatrali vaznim Isusovo uskrsnuce za nasu veru, najbolje dokazuje cinjenica, da su uspomenu na to delo poceli slaviti ne samo na taj dan, nego i svakog prvog dana u nedelji, nazvavsi ga “danom Gospodnjim”.
Isusovo uskrsnuce apostoli uzimaju kao temelj nase vere, jer ono je najociglednije svedocanstvo Hristova Bozanstva, a ujedno je i potvrd naseg uskrsnuca u vecni zivot.

Kao sredisnji praznik crkvene godine on se u liturgiji slavi punih pedeset dana, tj. do Duhova. Uskrs mogu pravo slaviti i razumeti samo oni, koji su uistinu po pokornoj ispovesti umrli u grehu i uskrsnuli na zivot u milosti. Stoga poslusajmo opomenu svetog Pavla: “Braco, ocistite stari kvasac da, kad ste vec beskvasni, postanete novo testo, jer je zrtvovan Hrist, nase vecno janje. Zato slavimo praznik, ali ne sa starim kvascem, s kvascem zlobe i greha, nego s beskvasnim hlebom iskrenosti i istine.” (1 Kor 5, 7 - 8).

Hristos Vaskrse svima koji slave i neka sa vama ostanu Bozije reci: “… Sad pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje: a ljubav je medju njima najveca… ”
I Korincanima 13,14

Malopre sam cuo divan komentar  od jedne sede  i pametne glave. Covek je po struci ekonomista sa izvrsnom referencom. Penzioner vec dovoljno dugo ali ne trpi covek gluposti i slicno… Kaže ovako: “Ma muka mi od ovih dvoprstaša što imaju modrice po grudima!” - Fenomenalno… a moj dodatak u toj diskusiji je sledeci.

Dara je stvarno prevršila meru. To što ministar Dragin izjavi da su zbog “toga i toga” oborili tender sa Kupromom i osta covek živ, mogu nekako da progutam ali ovo ne.

Boža Djelic, na tribini u Boru, na sav glas, kaže ovako: “Na ovih 13 miliona dolara dodacemo još 7 miliona i uložiti u RTB Bor, da se digne proizvodnja, pa da se nadje strateški partner itd…!” Sve to valjda u ime povecanja vrednosti i poboljšanja situacije u RTB-u.

Neki ludaci to pricaju vec dve godine, neki i duže, i stvarno ljudi - ko je ovde lud.

“Pravdu” ne možete naci na internetu pa ni ovakve tekstove. Tekst kao i svaki drugi. Novina kao i svaka druga - malo zanimljivija jer nije po svim ukusima ali … Mislim u ova vremena ništa cudno. Cudno je samo to što se u ovom slucaju covek licno pojavljuje i potpisuje i otvoreno prica ko, šta, kako … A ne kao ostali, neko je nekad, nekome, mi znamo, ali … itd.. kao i uvek Brankovi komentari su za respekt. Tacno se zna ko piše, kome se obraca i šta traži. Glasno jasno, ne skrivajuci se iza raznih imena, funkcija i slicno.

Na naslovnoj strani današnje “Pravde” stoji ovako: “ONI SU OTELI 20 MILIJARDI”, a na trecoj stranici “PLJACKA VREDNA 20 MILIJARDI EVRA”.

Srbija je u procesu privatizacije oštecena za 20 milijardi evra. Kljucni ljudi privatizacione mafije su visoki funkcioneri DS i G 17 plus, od Zorana Djindjica, Zorana Živkovica do Mladjana Dinkica.

“Ekonomista Branko Dragaš tvrdi da je najveca mafija na ovim prostorima privatizaciona mafija, kojom se niko ne bavi a koja je oštetila zemlju za cak 20 milijardi evra. - Kljucni ljudi ove mafije su visoki funkcioneri DS i G17+. Novac koji su kao cast dobijali od tajkuna, prebacivan je na njihove racune u inostranstvu - kaže Dragaš. Prema njegovoj oceni najvecu pljacku u istoriji Srbije izvela je privatizaciona mafija. - Cak 20 milijardi evra otišlo je u ruke politicara iz vrha države koji su ppihvatili taj zakon o privatizaciji. I premijeri i ministri privrede, ekonomije. Od Zorana Djindjica, Zorana Živkovica, Koštunice pa do Dinkica i svih njegovih zamenika pomocnika - navodi Dragaš. Prema njegovim recima pomenuti funkcioneri su ucestvovali u smišljenoj pljacki države, a sada je na istražnim organima i policiji da istraži gde su sklonili novac. - To nije nemoguce, dovoljno je pratiti tok novca. Uostalom treba da se utvrdi od cega danas žive bivši premijeri i funkcioneri. Pa vecina njih ili radi kod tajkuna kojima su omogucili da kupe velika preduzeca za male pare, ili u stranim kompanijama ciji su vlasnici ojadili zemlju. Pogledajte ko finansira kampanje, ko živi u vilama na Dedinju, a do juce nije imao ništa - istice Dragaš.”

Ja kao obican mali gradjanin možda nikad necu saznati šta je i koliko istina. Medjutim znam samo da su ovakvi ljudi potrebni Srbiji baš u ovom trenutku. Hrabri, pre svega, spremni da se upuste u ovakvu borbu, Bravo Branko.

Vec sam rekao, jednom, tamo negde, da ako postoji “truba za tastaturom“ - onda sam to sigurno ja. (i ne samo za tastaturom). Zašto ovo kažem? Iz prostog razloga. Navadio sam se malo, naucio par stvari, imam kao svoje mesto za pisanje i sad ja kao nešto sam pametan. Pocnem da kenjam i ne znam kad je dosta.Doduše više puta sam unapred dobro prognozirao neke gluposti, i to mi je i bila najveca greška. Nikad više. Mdjtm šta se onda desi. Procitam ili cujem nesto i cvrc. Ajde sad – odoli. Ovo je tolika droga da nisam verovao, kada mi je jedan od svih ovih nepoznatih ali dobrih prijatelja, to i rekao, na nekom od foruma. U stvari svi ovi nepoznati prijatelji koji se kriju iza raznih imena, toliko su uticali na neke stvari, da to ne mogu da opišem. Toliko divnih stvari nisam cuo od svojih nabližih koliko sam procitao po blogovima raznih ptica, životinjica, matoraca, i ostalih kao što je to slucaj sa jednom dvo-centnom stranicom. Nije preterano ako kažem da sam samo zahvaljujuci njima ostao tu gde jesam i pokušavam da sacuvam ovaj puding u kanti na cijim je stranicama zakaceno, sa svake strane po jedno uvce.(Bar nisu klempave). Evo opet sam poceo da kenjam. U stvari šta hocu? Necu vise da cinculiram sa ovom blogodrogom, nego želim da „overim“ sa jednom pricom, i necu više - pa ko *oce neka cita. 3, 4, sad:

Kad mi neko kaže da sam konj, ja se ne ljutim. I stvarno jesam. Kinezi to odavno izmislili. Na drugog covekovog najboljeg prijatelja sam do skoro bio ljubomoran, jer su i njemu prilazili i mazili ga cak i bez razloga. Zato sam odlu?io da tog drugog pretvorim i u mog najboljeg prijatelja. I baš se tako nekako i potrefilo. Jedno malo nepoznato kucence, sa tragovima od loših igrarija i loših komšija, je sasvim slucajno naišlo. Pogled tih divnih okica je govorio da nema više snage ni za obaveznim mahanjem repicem. Pet minuta je bilo dovoljno. Malo mleka. Parce kobaje. Jedna mala dremka posle gozbe i postali smo prijatelji. Divno. Pomazio sam ga. Veselo je zalajao i otišao dalje. Svaki naredni dan sam gledao ne bi li ga video ponovo. Uzalud. Kad sam izgubio svaku nadu, jednom dok sam otkljucavao radnju, cuo sam kako copor kerova laje. Kao da sam i njega cuo. Okrenuo sam se. Komšiluk iz okolnih zgrada ih je jurio motkom. Naravno kerovi su popustili i krenuli dalje. Moj mali ljubimac je pogledao i video da ga zovem. Medjutim, zašto nije došao, ne znam. Danima sam razmišljao i konacno ukapirao. Sacekao sam povoljnu priliku i nekako ga privolio da „svrati“. Dok sam mu davao mleko pricao sam mu da mene nije briga ni koje je on rase, ni koja mu je boja dlake. Ne intreseuje me njegovo „društvo“ – ako su njemu dobri dobri su i meni. On je moj mali prijatelj i voleo bih da tako ostane. Odgovor je bio Vau-vau. To mu na njihovom jeziku znaci – OK! Zadovoljan sam bio i prezadovoljan. Imam prijatelja. Opet je bilo pauze i nije ga bilo dugo. Opet jednog dana on i njegovo društvo beže od sada nekih drugih komšija. Odlucio sam da ih malo pratim, i vidim zašto ih toliko svi mrze. To je sve trajalo dugo. Nisam našao ništa loše u njihovom ponašanju. Sa decom vole da se igraju. Raduju se ako im neko udeli malo klope. Nikoga ne napadaju. Cak sam bio prisutan kad se jedan pijanac približavao nekoj deci koja su se bezbrižno igrala na trotoaru, a ovi toliko lajali na njega da je morao drugom putanjom da ide. To me je oduševilo. Odlucim da im pomognem. Jesu to što jesu ali su dobri i treba im pružiti šansu. Razgovarao sam sa svim komšijama, pokušao da ih ubedim u ono što sam video sve. Razgovarao i slao dopise prepise i svašta nešto i šinterima, i svim drugim službama. Nije da nije bilo reakcija ali to je za drugu pricu. Sve u svemu, moj mali prijatelj je postao malce popularan u mom kraju. Ljudi su pružili šansu. Videli šta su videli i sada je situacija malo drugacija. Toliko drugacija da sada vec i njegovi ostali drugari mogu slobodno da šetaju komšilukom. Popularnost je pocela da raste. Drago mi je kada ga onako krišom pogledam. On onako sav važan i pun sebe trckara ispred svih i maše repicem. Svrati ponekad onako sav važan. Pozdravi me i ode opet dalje. Svi ga sve više vole. Drago mi nekako jer je stvarno dobra kuca. Popularnost raste još više. Sve više komšija koji su ih do juce jurili motkama prilazi i daje im hranu. Kao u prici. Sve se to proculo. Njegovi drugari iz drugih krajeva su došli. Želeli su kolac slave i za sebe. Medjutim sa slavom dolaze i problemi. Kako su dolazili drugari tako su dolazili i šinteri iz drugih krajeva. Bogami bilo je povuci potegni. Bilo kako bilo tu sam mu malo pomogao, opet na neki svoj jedinstven nacin. Sve se dobro završilo. Moj mali prijatelj je i ovoga puta izašao kao pobednik. Drago mi je jer su mu sada otvorena vrata za posao kojeg se prihvatio. Pomirenje medju svim kerovima bez obzira na boju dlake nece više biti sputavano raznim glupostima. Neka mu je sa srecom jer ja odustajem. Ali ne zbog njega. Sve je više drugih kerova koji se stvoriše niotkud, i veselo trckaraju za njim. Cak i kad glavni džukac iz tog njihovog kuceceg sveta dodje, svi veselo mašu repom i prosto obožavaju što obožavaju glavnog. Moj mali prijatelj i njegov mali repic su promenili mnogo stvari. Samo mu još fali da malo jace zalaje kad treba jer … u stvari to nije bitno. Ali šta je još gore od svih kerova- prilepaka. Vec ranije napomenute komišije sve više i više laju, a pogotovo kada moj mali prijatelj prolazi pa i ne stigne da dodje do mene. Mislim da i u kuci celu familiju teraju da laju, umesto da pricaju. Prosto od njih covek ne može ni da diše. Cekao sam i cekao. Na kraju sam izbacio pred vrata, one posudice u kojima sam mu služio kobaje i mleko. Vec sutra su nestale – uzele komšije. Valjda da vežbaju. Kerovi su kerovi ali konj je uvek konj. I niko mi nije kriv. Samo kažem. Onako.