BorskyONLINE

Piše: Rambo Amadeus, Politika - Pogledi sa strane

Živi čovjek u opštini Monte Karlo, i bere paradajz ispod staklenika! Kod nas na moru ko god ima šansu da izda sobu u sezoni odmah zaboravlja na papriku i paradajz, koji se naposlijetku uvoze iz susjednih zemalja

Dakle, nastavljam putopisanije od prošlog petka, rekoh da smo iz Beograda, preko Hrvatske i Slovenije, pa preko sjeverne Italije stigli do drevne Đenove.

Otkad smo počeli da vozimo pored mora,svako brdašce, lijevo i desno od puta krasi neki lijepi zamak i crkva, oko kojih je skoncentrisan mali, srednjovjekovni gradić, ali očigledno u funkciji i danas, sudeći po obrađenim baštama, sveže ofarbanim škurama, staklenicima i vešu koji se suši na terasama.

Čovjeku odmah pada na pamet jedna sasvim posebna navika koja ovdje postoji, a to je održavanje objekata u njihovoj funkciji, izgledu i stilu, nema nakaradno nadzidanih kućerina niti bilo kakvo novije zdanje koje bi remetilo staru arhitekturu.

Moj pokvareni mozak odmah zamišlja šta bi bilo kad bi se naši službenici ušetali u njihove kancelarije koje izdaju građevinske dozvole…za dve godine bi se svako od tih prelijepih gradića pretvorio u Kaluđericu.

Približavamo se Monaku. Ispod puta, kao neka stara kraljica u fasadama boje breskve,leži Monte Karlo. Miris starog i novog novca skoro da probija u auto. Ogromne marine sa jahtama, jedrilice, kao neke vrlo ležerne ptice besciljno krstare svjetloplavim morem po tihom vjetru. I one su nekako velike, elegantnije i duguljastije nego one na Jadranskom moru. Nemaju zdepaste trupove, valjda im nije bitno da što više kreveta strpaju u njih.

Ipak, ono što me ostavlja bez teksta jesu zaseoci, naselja u pozadini Monte Karla, male skromne, ali vrlo lijepe kućice sa nepreglednim brojem staklenika. Toliko staklenika nisam vidio nikada u životu, opet zamišljam nekoliko scena, koje želim da podijelim s vama.

Prva, kako se na trgu u MonteKarlu gađaju krastavcima i paradajzom, prosto mi je neshvatljiva nesrazmjera između broja staklenika, to jest količine uspjelog povrća i broja pretpostavljenih turista.

Tu scenu sam nekako odmah izbacio iz glave, skupocjene haljine na damama MonteKarla sigurno nisu podobne za ovu vrstu sporta.

Očigledno da većini ljudi, koji žive u pozadini tog mondenskog centra, uopšte ne smeta da budu poljoprivrednici.

Živi čovjek u opštini Monte Karlo, i bere paradajz ispod staklenika!

Kod nas na moru ko god ima šansu da izda sobu u sezoni odmah zaboravlja na papriku i paradajz, koji se naposlijetku uvoze iz susjednih zemalja. Nama se može, ali bogati Monako uzgaja svoj paradajz, izvinite molim Vas.

Zabavljen mislima o balskim haljinama, netaknutoj arhitekturi, paradajzu, siru i paprikama, ni ne primjećujem da smo iz Italije prešli u Francusku.

Graničnog prelaza kao da nikad tu nije ni bilo.

Ej bre, između tolike dvije države nema prelaza!

Opet moj pokvareni mozak zamišlja šta bi bilo kad bi neko i pokušao da zaustavi saobraćaj radi carinskih formalnosti. Za jedan sat ona kolona koja juri 140 na sat stvorila bi red do Mađarske. Tužno se prisjetih beskrajnih kolona šlepera na granicama unutar Balkana i velelepnih, skoro nabavljenih raskošnih graničnih prelaza u kojima sve vrvi od zaposlenosti. Koliko izgubljenih radnih sati, besmislene papirologije, potrošenog goriva na milimetarsko pomjeranje kolone, pokvarenih jaja, proklijalog krompira, ubuđalog sira i uginulih ovaca, koje nisu imale razumijevanja za unutarbalkansku pograničnu temeljitost.

Utoliko naš „peugeot 806”, iako još malo pa punoljetan, veselo klizi prema Nici, očigledno ponosan što je napokon točkovima zakoračio na rodnu asfaltnu grudu…

(Nastaviće se )

Piše: Rambo Amadeus, Politika- Pogledi sa strane

Kuda idu svi ti ljudi, permanentno se nameće pitanje sledećih hiljadu kilometara, i kroz Italiju, i kroz Francusku

Vratih se prije neki dan sa jednog vrlo dugog puta.

Moj bend i ja bijasmo pozvani na jedan muzički festival u Tuluz, na jugozapadu Francuske, I ja sam hrabro odlučio da tih 4.000 kilometara pređemo automobilom, nadajući se da ću tako nešto i vidjeti. Kad se putuje avionom, vidite samo aerodrome i back stage od bine, potpuno je svejedno u kojoj ste zemlji.

Moja baba je imala običaj da govori „kašun pošo, kašun došo” kritikujući ljude niske duhom koji se vraćaju sa putovanja bez ikakvih uspomena. E da ne bih kao „kašun” (kutija, gajba, ambalaža) opet došao iz inostranstva, sjeli smo u doduše vrlo udoban auto star 14 godina i zaždili na ovaj put.

Pun utisaka, sjedim ispred kompjutera i prosto ne znam o čemu prije da pišem, čini mi se da bih mogao stotine strana napisati o ovom divnom i poučnom izletu, tako da ću krenuti hronološki, valjda tako nekud i stignem.

Dakle, prvo malo o saobraćaju. Autoputem iz Beograda kao od šale se stigne do Slovenije. Primjetno je ubrzana carinska procedura na granici sa Hrvatskom, pa čak i na granici sa Evropskom unijom, to jest Slovenijom u našem slučaju. Kroz Srbiju smo na autoputu maltene sami, kroz Hrvatsku takođe, skoro žmureći se stiže do Zagreba, tamo ima nešto malo gužve, samim tim saobraćaj se odvija dosta sporije.

U Sloveniji je saobraćaj nešto intenzivniji, ali ne i sporiji, malo su potrebniji brži refleksi da bi se ravnopravno učestvovalo u saobraćaju.

U Novoj Gorici smo svirali u nekom malom klubu, tek da imamo gdje da konačimo i da malo pripunimo zalihe para i goriva, kojih će, kao što ćemo vidjeti, na ovom putu trebati više nego što smo planirali.

Ulazak u Italiju, na autostradu Trst – Milano nas je bukvalno šokirao. Desnom trakom ide nepregledna kolona kamiona, ali se ne vuče kao stonoga, nego ti kolosi nezajažljivo gaze 120 km na sat!

Srednja traka ide 140, i užasno je intenzivna, stalno se u nju ubacuju ovi iz lijeve trake, koji, čim vide da su pri 150 prespori za nestrpljive koji im ablenduju u leđa, ubacuju se kao na trci formule tik ispred vas. Za moje reflekse i živce to je bilo previše, te sam volan utrapio klaviristi, za koga se i očekuje da mu je bavljenje klavirom razvilo najbrže reflekse.

Kuda idu svi ti ljudi, permanentno se nameće pitanje sledećih hiljadu kilometara, i kroz Italiju,i kroz Francusku?

Stvar je jasna, to su ogromne države sa po 60-80 miliona stanovnika, pri tom industrijski vanzemaljski razvijene, tako da je to u stvari njihov normalan režim života i putovanja.

Putuje roba, putnici, ljudi puno rade, ali intenzivno,i žive, stalno se nekud kreću, zapravo, mnogo je veći šok kad se čovjek, naviknut na taj intenzitet života, vrati nazad na svoj rođeni autoput i shvati da se vozi sam. Onda se pita pa dobro gdje su svi ti ljudi?

Zamišlja ih kako sjede kod kuće umotani u ćebad, vire kroz prozor i stražare pored kace kiselog kupusa čekajući da sazri…

I dok u tako nepreglednoj koloni koja juri 140 vozimo prema Azurnoj obali, gdje ćemo ostati dva dana, shvatam da su svi oni zastoji oko Beograda i Zagreba zapravo poslijedica loših refleksa vozača, jer je ukupan broj auta manji, a ide se mnoooooogo sporije.

Utonut u sopstvene misli, već zamišljam kako će za 100 godina homo europicus imati veću glavu, brže reflekse, fiziološki će, zbog intenziteta života, evoluirati drukčije od uspavanog i manično-depresivnog homo balkanikusa…

Strah me malo prošao kada smo na benzinskoj pumpi u Italiji vidjeli male, crnpuraste kudrave vozače okupljene oko velike zajedničke pepeljare, jedine tačke gdje je dozvoljeno pušenje. Ličili su na sve osim na ljude budućnosti… Laknulo mi je što evolucija ne ide baš tako brzo kao što se odvija u mojoj mašti.

Nakon pet sati vožnje, spustismo se na more u blizini Đenove, velike i značajne talijanske luke…

More je stvarno svjetloplavo, tako da se uvjeravamo da Azurna obala nije dobila ime iz estradnih razloga, nego mu je to stvarno boja.

(Nastaviće se)

- Danas je narodni i crkveni praznik Vidovdan, čiji naziv potiče od svetog Vida, koji je, prema predanju, bio čudotvorac i iscelitelj, naročito u lečenju očiju. Od Kosovske bitke, na Vidovdan 1389, obeležava se i kao dan svetog velikomučenika cara Lazara i ostalih srpskih mučenika. Zbog toga se tog dana ne peva, ne igra i ne veseli. Predanje kaže da kukavica koja se oglasi u proleće prestaje da kuka posle Vidovdana.

1389 godine na današnji dan na polju Kosovu odigrala se presudna bitka srpske i turske vojske, bitka koja je označila početak kraja nezavisne srpske države i otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni pobednika. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Srpski kralj Bosne Tvrtko I Kotromanić - koji je knezu Lazaru, suočenim sa islamskom najezdom posle pada u vazalni položaj romejskog (vizantijski) i bugarskog cara, pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića - pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima. Slično pismo poslao je u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke. U bici su poginula oba vladara - kneza Lazara Turci su zarobili i posekli, a sultana Murata I ubio je srpski ratnik Miloš Obilić, probivši se kroz tursku vojsku. U svakom slučaju, nesporna je posledica sudara hrišćanstva i islama i dveju u svemu različitih kultura - Srbija je, budući da nije imala tako velike rezerve kao Otomansko carstvo, ubrzo postala vazalna država. Sedam decenija kasnije, pokorena je i potom provela četiri veka u ropstvu. Kosovskoj bici prethodio je poraz Srba na Marici 1371, kad su poginuli gospodari srpske države Makedonije, kralj Vukašin Mrnjavčević i njegov brat despot Jovan Uglješa. Turci su potom dvaput upadali u zemlje kneza Lazara, ali su potučeni 1381. kod Paraćina i 1386. kod Pločnika, a osetne gubitke naneo im je i vojvoda Vuković 1388. kod Bileće. Kosovska bitka postala je predmet legende, najpre kod bugarskog pisca Konstantina Filozofa u “Životu despota Stefana Lazarevića”, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbinija u delu “Il Regno degli Slavi” (Carstvo Slovena), a najviše u ciklusu veličanstvenih srpskih narodnih pesama.

Čekanje stvara previše slobodnog vremena. Možda je baš tu i rešenje – ubiti vreme. To jest, pametno ubiti vreme. Inače ono glupo ubije tebe

Izvor: Politika / Pogledi sa strane,  Pise: Marčelo

Pozvan sam da učestvujem na tribini koja ima za cilj bodrenje mladih u manjim sredinama. Mesto dešavanja: Ečka, kod Zrenjanina. Hm, kad sam bio klinac, tribine su mi mahom bile dosadne –- a sad sam na strani onih koji treba da ih učine interesantnim. Činilo mi se da je glavni problem ležao u preteranoj faktografiji: neki bezlični ljudi bezbojnog glasa bez prestanka deklamuju frapantne podatke o ovome i onome, a to sve do te mere sterilno da se ne bih štrecnuo ni da su mi kazali tačan datum moje smrti. Okej, dajem tri bambija onom čiki što nam je u srednjoj objašnjavao zašto je dobro dobrovoljno dati krv: uglađen, s bradom i brkovima, prosed, govor mu barokno nakićen, a oči hipnotišuće – bio sam savršeno ubeđen da mi se obraća vampirčina lično i da je poenta u ljubaznoj molbi da se njegovima da krv na taj fini način, da ne bi udarili na plan Be i posisali nam je silom – odma’ tu, tad. Oni što su čantrali o sidi i delili jeftine kondome bili su najneubedljiviji, a svojim insistiranjem da je HIV ama baš svugde naterali su mahom svakoga da pomisli: „Pa majku mu, ako je to već neizbežno, šta onda ima da pazim”.

Jako ozbiljne stvari – ali, džaba ti poruka ako ne stigne na adresu. Kada sam održao niz tribina sa Markom Vidojkovićem – tema: Kako muzika i pisanje utiču na promenu svesti ljudi – suočili smo se sa još jednom opasnošću: svaki oblik socijalnog delovanja služi da okupi istomišljenike i ohrabri ih u veri, mnogo ređe da se nečiji pogled na svet iz korena promeni. Glavni cilj je to drugo, a mnogo prisutniji učinak to prvo. Otud moja skepsa – ali, hej, pa nećemo sedeti skrštenih ruku zato što, gle čuda, (još) nismo promenili svet. Na kraju, ako nekom klincu mogu da poslužim kao primer za nešto dobro, verovatno bi mu značilo da čuje od mene lično šta mu zborim.

Odlučio sam da izlaganje započnem ka’ doktor – dijagnozom. Po mom skromnom mišljenju, sveopšta učmalost nije problem – nego pojava, situacija na terenu. Više ne vredi naglašavati, postalo je uobičajeno i dobrano dosadno kad neko usklikne: „Ej, boga ti, pa mi smo očajni”! Bajaga – „Dobrojutro, ovo iznad nas je nebo…” Nedavno su minovinari tražili da prokomentarišem „tekuća pitanja”–odgovorio sam da su ta pitanja, naprotiv, stajaća – već 20 godina. To je tako i gotova stvar. Pravi problem je sin te situacije – naime, ona je izrodila čekanje. I to ono najgore, beketovsko– ono čiji je rezultat ne samo što Godo nikada ne dolazi, nego što s vremenom zaboravljamo i šta to tačno čekamo.

Isto tako su me skoro pitali da li i ja čekam Dačićevu odluku. Obavezno, reko’, samo to radim, sedim i čekam da mi neko doda lenjir da bih povukao pravu liniju. Najopasnija posledica očaja: ničim izazvano uverenje da treba sačekati u bunkeru, dok oluja prođe. Svesno priznavanje da ne umeš da odsviraš note svog života bez dirigenta – čija je palica ni manje ni više nego čarobni štapić. Čudan moto za naciju koja je, od svih čarobnih štapića, najčešće sretala onaj što bije po rebrima. Međutim, mi smo u svetu poznati kao veliki ljubavnici – dakle, obdareni – i valjda zato nikako da prekipi i dođe do čuvenog usklika „…e, pun mi je k…!”; teško napuniti toliki kanister. A što je najgore – zapravo je lakše trpeti. S druge strane praga je svet, veliki svet koji te izaziva i stavlja na razne probe – ako samo sediš i čekaš, nije ti dobro, ali makar ti stalno nije dobro na isti način. Lepota dokolice. Zamka u koju smo se upetljali, jer su nas mediji tako dresirali:„Samo još ovo, pa smo na konju!” Zato ljudi više ne veruju da vredi raditi na sebi. Čekanje stvara previše slobodnog vremena. Možda je baš tu i rešenje – ubiti vreme. To jest, pametno ubiti vreme. Inače ono glupo ubije tebe.

Zato sam klincima ispričao nešto što sam davno čuo od Kana, slikara iz Jagodine. Onomad, dok sam se bavio crtanjem, na jednoj likovnoj koloniji objasnio mi je kako izgleda njegov prvi čas, kada dobije novo odeljenje (radio je kao nastavnik likovnog). Tip uđe u učionicu i nacrta krug na tabli, a onda vikne: „Loš je svako ko ima slobodno vreme!” Sedne da upiše čas i pusti klince da se totalno zbune. Onda ustane i označi jedan deo kruga. „Ovo je vreme kad spavate.” Onda označi još jedno parče. „Ovo je vreme provedeno u školi.” Pa još jedno. „Vreme za druženje i skitnju. Pa vreme za hobi”. I tako opetuje, nabrajajući sve moguće aktivnosti. Na kraju, ostane jedan sasvim mali deo. Njega ofarba, i kaže: „E, vidite – ovo je slobodno vreme u pravom smislu reči: sasvim prazno, bezidejno. Besciljno. Ko ima ovo vreme, taj ne zna šta će od sebe. Tada ljudi postaju loši.”

Naravno, klince plaši debela šansa da će svaki vid inicijative biti neshvaćen i ponižen – od ove mase što čeka. Kazao sam im da je to sasvim normalna pojava – cela čekaonica refleksno mrzi onog što je došao na red, jašta. Ne treba se obazirati na to, jer takvi te koče i onda kad te javno mnjenje naziva uspešnim. Što više junoša to shvati i uzme život u svoje ruke, to veća šansa da čekaonica napokon shvati da šalter uopšte ne radi.